Pravoslavno jutro - BANER - KRAJ

Razgovorioveri1

sveti apostoli

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован

raspored5a

spc.rs

eparhija-sumadijska.org.rs

radiozlatousti.rs

verujem.org

 

Предавање у Народној библиотеци

08-03-2015

Biblioteka

У уторак, 03. марта 2015. године, у просторијама градске библиотеке у Јагодини, одржано је предавање на тему „Хришћански смисао болести и патње“ у организацији свештенства града Јагодине. Гост-предавач био је протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор богословије „Свети Јован Златоусти“ у Крагујевцу и професор Богословског факултета Универзитета у Београду.

Реализована промоција књиге ''Несвети а свети'' у Јагодини

06-02-2015

unnamed 1

На радост организатора сала, градске библиотеке била је испуњена до последњег места радозналих слушалаца, који су дошли да се упознају са тренутно можда најчитанијом руском књигом „Несвети а свети“.

Промоција 15. – ог броја Светосавског часописа „Растко“

18-10-2014

5.

16. октобра у просторијама ОШ “17.октобар“ у оквиру прослављања Дана школе, одржана је промоција 15.-ог броја часописа „Растко“. Часопис „Растко“ излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, а по одобрењу директора школе Госпође Биљане Милановић. Часопис уређује вероучитељ Борис Милосављевић. Стручни консултанти часописа су педагог школе Марина Антонијевић и вероучитељ протођакон Нинослав Дирак, док је за лектуру текста задужен наставник српког језика Маја Алексић...

Mолебан за благословен почетак школске године у беличком намесништву

15-09-2014

1

Прослављање овог великог празника како и доликује започело је служењем Свете Литургије у сви храмовима на територији овог намесништва. Најсвечаније је било у храму Светих апостола Петра и Павла где је Светој Литургији присуствовао велики број деце предвођени својим вероучитељима и катихетама, који су учествовање у Светој Литургији пројавили прелепим певањем, као и приступањем Чаши Господњој.

Одабрана новозаветна сведочанства о Петру и Павлу


Ученици светог Јована Претече Андреј и Петар постају ученици Христови  (Јов. 1, 35-42)

35. Сутрадан опет стајаше Јован и двојица од ученика његових.

36. И угледавши Исуса гдје иде, рече: Гле, Јагње Божије!

37. И чуше га оба ученика кад говораше, и отидоше за Исусом.

38. А Исус обазревши се и видјевши их, гдје иду за њим, рече им: Шта тражите? А они му рекоше: Рави, што преведено значи: учитељу, гдје станујеш?

 39. Рече им: Дођите и видите! И отидоше, и видјеше гдје станује; и остадоше код њега онај дан. А бијаше око десетога часа.

40. А један од двојице који чуше од Јована и одоше за њим бијаше Андреј, брат Симона Петра.

41. Он нађе најприје брата својега Симона, и рече му: Нашли смо Месију, што преведено значи: Христос.

42. И доведе га Исусу. И Исус погледавши на њега рече: Ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Кифа, што значи Петар.

Register to read more...

Богословље

Житије Апостола

Архимандрит ЈУСТИН Поповић ''ЖИТИЈА СВЕТИХ''
СПОМЕН СВЕТИХ ПРВОВРХОВНИХ АПОСТОЛА ПЕТРА и ПАВЛА


ЖИТИЈЕ, ПОДВИЗИ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СЛАВНОГ И СВЕХВАЛНОГ ВРХОВНОГ АПОСТОЛА ПЕТРА
Свети апостол Петар, који се пре апостолства звао Симон, бејаше родом Јеврејин, син Јонин, из племена Симеонова, брат светог апостола Андреје Првозваног, из малог и незнатног галилејског градића Витсаиде у Палестини. Ожењен ћерком Аристовула, брата светог апостола Варнаве, он са њом имађаше једног сина и једну кћер. Симон беше човек неписмен, али простодушан и богобојажљив, држао је заповести Господње и ходио пред Господом без мане у свима делима својим. По занимању он беше рибар; и као човек сиромах, он трудом руку својих зарађиваше храну кући својој, хранећи жену, децу, ташту и старог оца свог Јону.
Брат Симонов Андреја, презирући таштину и вреву овога света, изабра себи безбрачни живот, и отишавши к светом Јовану Крститељу који на Јордану проповедаше покајање, постаде његов ученик. Слушајући сведочанства учитеља свог о Христу - Месији, а нарочито речи његове када прстом својим указа на Господа: "Гле, јагње Божије које узима на себе грех света..." (Јн. 1, 29-36), Андреја остави Јована, и заједно са другим учеником Крститељевим отидоше за Господом Христом, питајући Га: Учитељу, где обитаваш? - Дођите и видите, одговори им Спаситељ. И они отидоше, и видеше где Он живи; и осташе у Њега онај дан (Јн. 1, 37-39).
Сутрадан ујутро Андреја дође к своме брату Симону и рече му: Ми нађосмо Месију, Христа. - И доведе га к Исусу. А Исус погледавши на њ рече: Ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Кифа, што значи Петар[1] (Јн. 1, 41-42). - И тог часа свети Петар би рањен љубављу ка Господу, поверовавши да је Он истинити Месија, послат од Бога на спасење света. Али он још не остављаше своју кућу и занимање, зарађујући укућанима својим оно што је потребно, у чему му понекад помагаше и брат његов Андреја због престарелог оца; и то све тако докле обојица не бише позвани од Господа на апостолство.
Једном, после затварања Јована Крститеља у тамницу, Господ Христос идући покрај мора Галилејског[2] виде Петра и Андреју, где међу мреже у море, и рече им: Хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људи (Мт. 4, 18-19). А каквим је управо ловцима Господ хтео да их начини, то је Он пре тога био показао чудесним хватањем риба, када је, ушавши у Симонову лађу и наредивши му да баци мреже у море по рибе, Симон Му одговорио: "Учитељу, сву ноћ смо се трудили, и ништа не ухватисмо; али по твојој речи бацићу мрежу". - И бацивши мреже, они ухватише велико мноштво риба, те им се и мреже продреше, што беше праслика духовног риболова апостолског: јер су апостоли имали да мрежом речи Божје улове многе народе на спасење. Видевши такво чудо, Симон Петар припаде ка коленима Исусовим говорећи: "Изиђи од мене, Господе; ја сам човек грешан". Јер ужас беше спопао њега и све што беху с њим од мноштва риба које ухватише. У одговор Петру који позива Господа да се удаљи од њега, Господ га позива да Му следује, говорећи: Хајде за мном - одсада ћеш ловити људе на живот, као што си досада ловио рибе на смрт (ср. Лк. 5, 1-11).
Од тога часа свети Петар постаде следбеник Христов, као и брат његов Андреја и остали новозвани ученици. И Господ љубљаше Петра због простосрдачности његове. И посети Господ убоги дом његов, и болесну од грознице ташту његову исцели узевши је за руку (Мк. 1, 30). И када ујутру врло рано Господ, уставши, отиде сам у пусто место, онда Петар, не могући издржати ни један час без Господа, остави своју кућу и све укућане, н отрча за Њим, брижљиво тражећи свог љубљеног Учитеља. И нашавши Га рече Му: Сви те траже, Господе (Мк. 1, 30-37).
И од тада се свети Петар не одвајаше од Господа већ неодступно бејаше уз Њега, наслађујући се гледањем лица Његова и речима његовим слађим од меда, и као очевидац посматрајући многа и велика чудеса Његова, која јасно потврђиваху да је Христос - Син Божји, у кога он верује без икакве сумње. А како је веровао срцем за правду, тако је и устима исповедао за спасење. Јер када Господ дође у крајеве Кесарије Филипове, упита ученике Своје: За кога ме људи сматрају? Они Му рекоше: Једни за Јована Крститеља, други за Илију, а неки за Јеремију, или кога од пророка. И опет их упита: А ви шта мислите ко сам ја? Тада одговори Симон Петар: Ти си Христос, Син Бога живога. - Ово Петрово истинито исповедање Господ похвали говорећи: Благо теби, Симоне сине Јонин, јер ти то не открише тело и крв, него Отац мој који је на небесима. А и ја теби кажем: Ти си Петар, и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати; и даћу ти кључеве царства небеског; и што свежеш на земљи биће свезано на небесима, и што раздрешиш на земљи биће раздрешено на небесима (Мт. 16, 13-19).
Имајући топлу љубав према Господу, свети Петар је желео да Му се никада не деси никакво зло. Стога када Господ унапред говораше о Својим страдањима, Петар се успротиви томе, говорећи из незнања: Боже сачувај! то неће бити од тебе, Господе! - Иако ове Петрове речи не беху по вољи Господу, пошто је Он на то и дошао да Својим страдањем искупи род људски од погибли, ипак се кроз њих обелодани усрдна љубав Петрова ка Господу, а и Петрова безазленост, јер, чувши страшан укор од Господа: "Иди од мене, сатано!" Петар се не наљути на Господа свог, нити отиде од Њега, него с љубављу прими прекор, и још са већим усрђем следоваше Му (ср. Мт. 16, 21-23).
Једном многи од ученика Спасових, не могући сместити Спасове речи о светој Тајни Причешћа, говораху за њих: "Ово је тврда беседа! ко је може слушати?" и отидоше натраг, и више не иђаху с Њим. Тада Господ Исус рече дванаесторици: Да нећете и ви отићи? - На то Му Симон Петар одговори: Господе! коме ћемо ићи? Ти имаш речи вечнога, живота. И ми поверовасмо и познасмо да си ти Христос, Син Бога живога (Јн. 6, 53-69).
Имајући такву веру и такво усрђе ка Господу, свети Петар се усуди да иште од Господа да дође к Њему по води. И Господ му дозволи. Тада свети Петар, изишавши из лађе, иђаше по води да дође к Исусу. Али пошто он, пре примања Светога Духа, још не беше савршен у тврдој вери, то, видећи јак ветар, уплаши се и почевши се топити, повика говорећи: "Господе, спаси ме!" И одмах Исус пруживши руку ухвати Петра, и рече му: маловерни, зашто се посумња? (Мт. 14, 22-31). И Господ, који избави светог апостола од топљења, избави га и од маловерја када му рече: Ја се молих за тебе, да вера твоја не осиромаши (Лк. 22, 32).
Заједно са друга два апостола, Јаковом и Јованом, свети апостол Петар се удостоји видети на Тавору откривену им славу преображења Господња и својим ушима чути глас Бога Оца који с неба дође ка Господу Исусу. О томе свети апостол овако пише у својој Посланици: Ми вам објависмо силу и долазак Господа нашега Исуса Христа, не по баснама вешто измишљеним, него смо сами били очевици величине његове. Јер Он прими од Бога Оца част и славу, када од Велељепне Славе дође к Њему такав глас: "Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи". И овај глас ми чусмо где сиђе с неба кад бејасмо с њим на гори светој (2 Петр. 1, 16-18; ср. Мт. 17, 1-8; Мк. 9, 2-9; Лк. 9, 28-36).
Када се Господ приближи добровољним страдањима Својим и крсној смрти, тада свети апостол Петар показа своју ревност за Господа не само речју, рекавши: "Господе! с тобом сам готов и у тамницу и на смрт ићи", него и делом, извукавши нож и одсекавши њиме уво првосвештениковом слузи Малху (Лк. 22, 33; Јн. 18, 10).
Премда промисао Божји допусти да апостол Петар падне у трикратно одречење од Господа, ипак он истинским покајањем и горким ридањем устаде и поправи се, и удостоји се први од свих апостола видети Господа Христа по васкрсењу Његовом, као што о томе говори свети еванђелист Лука: Ваистину васкрсе Господ, и јави се Симону (Лк. 24, 34). О томе пише и свети апостол Павле, говорећи: Христос устаде трећи дан по Писму, и јави се Кифи, потом једанаесторици (1 Кор. 15, 4-5). Видевши Господа, свети Петар се испуни радости неисказане, и доби од Њега милостиви опроштај свога греха. Своје раније трикратно одречење од Господа он потпуно изглади трикратним исповедањем своје љубави ка Господу, одговарајући Му на трикратно питање Његово: "Симоне Јонин! љубиш ли Ме?" - "Господе! ти све знаш; ти знаш да те љубим". И постављен би од Господа за пастира словесним овцама и за кључара небеског царства (Јн. 21, 15-17).
По вазнесењу Господа нашег Исуса Христа свети Петар, као врховни међу равним му апостолима, би први учитељ и проповедник, и за један час стече Цркви Христовој до три хиљаде душа (Д. А. 2, 14-41). Поред тога он се показа и као изванредан чудотворац: јер улазећи у храм са светим Јованом на молитву, угледа човека хрома од утробе матере своје, метнутог пред врата храма која се зову Красна. Видевши Петра и Јована, хроми прошаше милостињу од њих. А Петар погледавши на њ с Јованом, рече: "Погледај на нас". И он гледаше у њих мислећи да ће му они што дати. Но Петар рече: "Сребра и злата нема у мене, него што имам то ти дајем: у име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи". И узевши га за десну руку, подиже га. И одмах се утврдише његова стопала и глежњи; и он скочивши устаде, и хођаше, и уђе с њима у храм идући и скачући и хвалећи Бога. Због овог чуда и проповеди светог апостола Петра верова у Христа око пет хиљада људи (Д. А. 3, 1-26; 4, 4).
Житеље Јерусалима, Ананију и Сапфиру, свети Петар умртви речју због светотатства и лагања Светоме Духу (Д. А. 5, 1-10). У Лиди,[3] нашавши човека по имену Енеја, који већ осам година лежаше узет на одру, свети Петар исцели га речју, рекавши му: "Енеја! исцељује те Исус Христос!" (Д. А. 9, 32-34). У Јопи[4] он васкрсе умрлу девојку Тавиту (Д. А. 9, 36-42). Но не само руке и речи светог апостола Петра беху чудотворне, него и сама сенка његова даваше исцељења: тако да и по улицама изношаху болеснике, и метаху на постељама и на носилима, да би кад прође Петар барем сенка његова осенила кога од њих (Д. А. 5, 15).
А када цар Ирод подиже руке да мучи цркву верних у Јерусалиму, он, погубивши Јакова брата Јованова мачем, ухвати светог Петра, окова га у железне ланце и баци у тамницу. Но анђео Господњи ноћу му раздреши окове и изведе из тамнице (Д. А. 12, 1-10). Овај врховни апостол први отвори врата вере незнабошцима, крстивши у Кесарији римског капетана Корнилија, пошто је претходно имао виђење у коме виде небо отворено и суд где сиђе с неба, пун четвороножаца и гмизаваца, и чу глас који му наређиваше да све то покоље и поједе, и да не сматра нечистим оно што је Бог очистио. Ово виђење беше знамење обраћања незнабожаца ка Христу (Д. А. 10, 1-48).
Свети апостол Петар изобличи Симона мага, Самарјанина, који је лицемерно примио свето крштење и хтео да за новац купи дар Светога Духа, рекавши магу: Новци твоји с тобом да буду у погибао, што си помислио да се дар Божји може добити за новце. Нема теби удела и исета у овој речи, јер срце твоје није право пред Богом. Покај се дакле за овај грех свој, и моли се Богу да ти опрости помисао срца твог, јер видим да си у горкој жучи и у окову неправде (Д. А. 8, 18-23).
Ова и многа друга дела светог апостола Петра опширно су описана у Еванђељу и у Делима Апостолским, која се стално читају по црквама. Зато нема потребе да се овде излаже из Светога Писма све оно што се односи на светог апостола Петра. То треба да је добро познато свима хришћанима. О даљим пак, мало коме познатим, благовесничким подвизима и трудима светог апостола Петра свети Симеон Метафраст казује следеће.
Из Јерусалима свети Петар дође у Кесарију Стратонијску.[5] Ту постави епископа од презвитера који су га пратили. Одатле отиде у Сидон,[6] где исцели многе, и постави епископа. Онда оде у Вирит,[7] и тамо постави епископа. Затим отпутова у Вивли; одатле у Трипол Финикијски,[8] где обитаваше код једног паметног човека Марсона, кога и рукоположи за епископа вернима тога града. Из Трипола он оде у Ортосију; затим у Антарду, потом на острво Арадос, па у Валанеју, Понт и Лаодикију.[9] У Лаодикији он исцели многе болеснике, и изагна нечисте духове из људи, и сабра цркву верних, и постави им епископа. Из Лаодикије свети Петар отпутова у сиријски град Антиохију,[10] где се Симон маг скривао од војника, послатих римским царем Клаудијем,[11] да га ухвате. Дознавши за долазак светог апостола Петра, Симон побеже у градове Јудеје. У Антиохији свети Петар исцели многе болнике, и после проповеди о Једноме Богу у Три Лица постави епископе: Маркијана за Сиракузу на Сицилији[12] и Панкратија за Тавроменију.[13] Из Антиохије свети Петар отпутова у Тиану Кападокијску,[14] одатле у Анкиру Галатијску,[15] у којој молитвом васкрсе мртваца, и устроји цркву, многе огласивши и крстивши, и поставивши им епископа. Из Анкире он отиде у Синоп Понтијски,[16] а одатле у Амасију која се налази усред Понтијске земље. Затим отпутова у Гангр Пафлагонски,[17] па у Клавдиопољ Онориадиjски, одатле у Никомидију Витинијску,[18] и онда у Никеју.[19] Намеравајући да иде у Јерусалим на празник Пасхе, он из Никеје крену назад, дође у Писинунт, па одатле у Кападокију и Сирију. Посетивши поново Антиохију, он најзад стиже у Јерусалим. За време боравка у Јерусалиму њега посети свети апостол Павле, три године након свог обраћења ка Христу, као што сам каже у Посланици Галатима: После тога на три године изиђох у Јерусалим да видим Петра, и остадох у њега петнаест дана (Гал. 1, 18).
Уредивши тих дана црквене законе, блажени Павле оде на посао на који је био позван, а свети Петар опет посети Антиохију, где постави епископа Еводија. Из Антиохије отпутова у Синад, фригијски град,[20] одатле у Никомидију;[21] у њој постави епископа Прохора, који и као епископ праћаше светог Јована Богослова. Дошавши из Никомидије у Илион, хелеспонтски град, свети апостол постави ту за епископа Корнилија капетана, па се врати у Јерусалим. Ту се светом Петру јави у виђењу Господ Христос говорећи му: Устани Петре и иди на Запад, јер је потребно да Запад просветиш својом светлошћу, и ја ћу бити с тобом.
У то време Симон маг већ беше ухваћен од стране војника који су га гонили и доведен у Рим, да прими казну за своја дела. Али он тамо својом чаробњачком вештином помрачи умове многих, и тако их обману, да не само не доби казну него га штавише многи стадоше сматрати за бога. Овај претеча Сатане толико занесе својим чаробњаштвом самог ћесара Клаудија, да његова статута би извајана и постављена између два моста на Тибру са натписом: "Симону, богу светоме". О томе подробно пишу свети Јустин[22] и свети Иринеј.[23] А ми, вели свети Симеон Метафраст, вратимо се своме предмету. Велики Петар, обавестивши братију о виђењу Господа, опрости се с њима, па крену у Антиохију, посећујући цркве. У Антиохији он затече светог апостола Павла. Ту он постави епископе: Урвана Тарсу,[24] Епафродита Левкији Адријатској, Апелија, брата Поликарповог,[25] Смирни[26] и Фигела Ефесу. За Фигела кажу да је, скренувши с правога пута, пришао Симону, али се покајао. Из Антиохије Петар дође у Македонију, где такође постави епископе: Олимпа Филибљанима,[27] Јасона Солуњанима, и Силу Коринћанима, кога нађе поред светог апостола Павла. Поставивши у Патри за епископа Иродиона, свети Петар отплови на Сицилију, и дошавши у Тавроменију задржа се кратко време код Панкратија, врло красноречивог мужа. И ту огласивши и крстивши неког Максима, и поставивши га за епископа, он допутова у Рим.
У Риму свети апостол Петар на трговима и по домовима свакодневно проповедаше Једног Бога Оца свемогућег, и Једног Господа Исуса Христа Сина Божјег, Бога истинитог од Бога истинитог, и Једног Духа Светог, Господа животворног, и многе привуче Христовој вери и избави их светим крштењем од идолопоклоничке заблуде. Видећи све то, Симон маг не хте да ћути и да таји своју злобу против њега, јер сматраше за своју срамоту проповед апостолову, којом се уништаваше слава његова. И истинитом учењу апостоловом стаде маг отворено сметати својим лажним речима и делима, бестидно усред града противречећи светом Петру. И ствараше Симон маг пред народом неке привиде; и иђаху пред њим и за њим привиђења, за која он говораше народу да су то душе умрлих; и показиваше васкрсле из мртвих где му се клањају као богу; и чињаше да хроми ходе и скачу. Но све то не беше стварно већ привидно, слично митолошком Протеју који је узимао на себе разне облике: некад се јављао са два лица, затим, после кратког времена, претварао се у козу и у змију и у птицу, па се онда уподобљавао огњу; једном речју, узимао је на себе сваковрсне облике, обмањујући будале. Међутим, доста је било да велики апостол Господњи само погледа на чини Симонове, па да сви привиди његови одмах ишчезну.
О борби светог апостола Петра са Симоном врачарем, поред Метафраста, казују следеће Пролог и Велики Минеји - Чети. Када свети Петар допутова у Рим, и дознаде да Симон назива себе Христом и чини пред људима многа чудеса, распали се ревношћу за истинитог Бога и упути се к Симоновој кући. Пред вратима његове куће он затече гомилу људи који му брањаху да уђе унутра. Тада их свети Петар упита: Зашто ми не дате да уђем код варалице врачара? Они му одговорише: Он није врачар већ моћни бог; он постави стражу на вратима својим знајући помисли људске. - Рекавши то, они указиваше апостолу на црнога пса који је лежао пред вратима и додадоше: Овај пас умртвљује све који смишљају неправду Симону. На то свети Петар рече: Ја истину говорим о њему, јер је Симон од демона. - Затим, пришавши к псу, апостол рече псу: Иди и реци Симону: Петар, апостол Христов, хоће да уђе код тебе.
Пас оде и људским говором саопшти Симону оно што му Петар беше наредио. И сви који видеше и чуше пса где људским језиком говори запрепастише се. А Симон посла тог истог пса говорећи му: Нека Петар уђе овамо.
Када свети Петар уђе, Симон стаде у присуству Петра правити чини пред народом. А свети апостол силом Христовом показа већа чудеса. Каква управо чудеса? Од многих тих чудеса једно велико чудо спомиње древни црквени историчар Грк Егезип,[28] који је живео око апостолског доба. Једној високородној удовици у Риму, која беше царскога рода, умре син у младим годинама, и мајка плакаше за њим неутешно. Они што је тешаху сетише се да су се у Риму појавили људи, Петар и Симон маг, који мртве васкрсавају; и одмах једни позваше к умрломе Петра а други Симона. На младићев погреб беше се слегло много угледних људи и народа. И свети Петар рече Симону магу који се због своје моћи гордо држаше пред целим народом: Код од нас васкрсне овог мртваца, његово се учење има признати као истинито.
Народ с похвалом прихвати Петрову реч. А Симон, уздајући се у своју чаробњачку вештину, рече к народу: Ако ја васкрснем мртваца, хоћете ли убити Петра? - Живога ћемо га спалити на твоје очи! повика народ.
Приступивши к одру умрлога, Симон стаде чинити своје чини, и садејством ђавола који му помагаху учини то да мртвац покрену своју главу. И народ одмах стаде викати да је младић жив, да је васкрсао. А светог Петра хтедоше тог часа да дохвате и одведу да спале. Но апостол даде руком знак, молећи их да се стишају. И кад се народ утиша, он рече: Ако је младић заиста жив, онда нека устане, и нека говори, и нека хода. А док то не видите, знајте насигурно да вас Симон обмањује својим чинима и привидима.
Симон пак дуго хођаше око одра, дозивајући демонску силу, али без икаквог успеха. И посрамивши се, он хтеде да бежи, али га народ задржа. Међутим свети Петар, истински чудотворац, који Тавиту васкрсе и учини многа друга славна чудеса, стојећи подаље, подиже к небу очи и руке, и мољаше се говорећи: Господе Исусе Христе, Ти си нам наредио да Твојим именом васкрсавамо мртве. Стога Те молим: оживи овог младића, да би ови људи познали да си Ти истинити Бог и да нема другог осим Тебе, који живиш и царујеш са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.
Помоливши се тако, свети Петар викну к мртвацу: Младићу, устани! васкрсава те и исцељује Господ мој Исус Христос. - И одмах мртвац отвори очи своје, устаде и стаде говорити и ходати.

Ово Егезипово казивање допуњује Маркел Римљанин, који прво беше ученик Симона мага, па потом га свети апостол Петар просвети светом вером и светим крштењем. У својој посланици светим мученицима Нериону и Архилију пишући о овом чуду Маркел додаје и ово: Васкрсли младић, припавши к ногама Петровим, клицаше: "Ја видех Господа Исуса где наређује анђелима да ме ради молитве твоје врате мојој удовујућеј матери". -Тада сав народ стаде викати: "Један је Бог, и то Бог кога Петар проповеда!" - А Симон маг, ђаволским чинима својим давши својој глави изглед пасје главе, наже бежати; међутим народ га ухвати, и једни хоћаху да га камењем заспу, а други да га сажегу. Но свети Петар им забрани, говорећи: Господ наш и Учитељ није наредио враћати зло за зло; пустите га, нека иде куда хоће; доста је њему стида и поруге, и сазнања да је његово чаробњаштво беспомоћно и немоћно.
Пошто би пуштен, Симон дође к мени, казује Маркел, претпостављајући да ја ништа не знам о том чудесном догађају. Притом Симон железним ланцима веза на капији мога дома огромног пса, и рече ми: Да видим, да ли ће Петар доћи к теби по своме обичају. - И кроз кратко време свети Петар дође код капије, одвеза пса и рече му: Иди и кажи Симону магу: престани да ђаволском силом обмањујеш људе, за које Христос проли Своју Крв.
Пас оде и као човек говорећи каза Симону оно што му апостол нареди. Чувши и видевши то, вели Маркел, ја похитах у сусрет светом Петру и чесно га примих у дом свој, а Симона мага и онога пса истерах напоље. Пас пак, не нападајући никог другог, јурну на самог Симона, зграби га зубима и обори на земљу. Угледавши то са прозора, свети Петар именом Христовим нареди псу да не повреди Симону тело. И пас, не дирајући магово тело, покида му сво одело тако да он остаде потпуно наг. Видећи то, народ викаше на Симона исмевајући га и грдећи га, па га заједно са псом истераше из града. Од такве срамоте и стида Симон се целу годину не појави у Риму, док последник Клаудија Нерон,[29] зли цар, не чу од злих људи похвале о поквареном магу. И пронашавши Симона, Нерон га силно заволе и спријатељи се с њим.
Пролог и Велики Минеји - Чети говоре још и следеће о Симону магу. Симон нареди да му мачем одсеку главу, обећавајући да ће васкрснути у трећи дан; и уместо себе он постави под мач овна, давши му изглед човека; и тако ован би посечен место њега. А свети Петар, отеравши са овна ђаволски привид, обелодани Симонову лаж: и сви видеше да је глава одсечена не Симону него овну.
О коначној пак победи светога Петра над Симоном магом, и о маговој погибији, сви сложно саопштавају следеће. Пошто Симон маг није могао ни у чему победити светог апостола Петра, и пошто није могао више подносити стид свој и срамоту своју, он обећа да ће се узнети на небо. И сабравши све ђаволе који му служаху, Симон са ловоровим венцем на глави дође усред града Рима, попе се на једну високу зграду, и стаде са врха те зграде љутито говорити народу: Пошто ви, о Римљани! све до сада остајете при своме безумљу, и оставивши мене следујете Петру, то и ја остављам вас; и више нећу штитити град ваш, него ћу наредити анђелима својим да ме на ваше очи узму на своје руке, и ја ћу се узнети к Оцу своме на небо, одакле ћу велике казне послати на вас, зато што не послушасте речи моје и не веровасте делима мојим.
Рекавши то, маг пљесну рукама и баци се у ваздух; подржаван ђаволима он стаде летети по ваздуху подижући се увис. А људи, веома задивљени, говораху један другоме: "Ово је дело Божије - летети по ваздуху са телом". Велики пак апостол Петар стаде се громко, да сви чују, молити к Богу, говорећи: "Господе Исусе Христе Боже мој! обелодани превару овога мага, да не би саблазнио људе који верују у Тебе!" Па потом узвикну говорећи: "Вама, о ђаволи! наређујем именом Бога мог: не носите га више, него га оставите тамо, где се он сада налази у ваздуху!"
И тог тренутка ђаволи, покоравајући се апостоловом запрећењу, оставише Симона у ваздуху, и бедни маг полете наниже, као некада збачени с неба ђаво, и павши на земљу сав се разби. А присутни народ видевши то, дуго клицаше: Велики је Бог кога Петар проповеда, и заиста нема другог Бога сем Њега! - Пали пак маг, иако се беше страшно разбио, по Божјем промислу беше још жив, да би увидео немоћ и беду ђавола као и своју немоћ и беду, и да би, постиђен, позвао силу свемоћнога Бога. И разбијен он лежаше на земљи, осећајући љуте болове по целоме телу, док га сав народ исмеваше. А сутрадан изјутра он у страшним мукама изврже гадну душу своју, предавши је ђаволима у руке, да је однесу у пакао к Сатани, оцу свом. А свети Петар после Симоновог пада из ваздуха стаде на повисоко место и, давши руком знак народу да ућуте, стаде их учити познању истинитог Бога; и својом дугом беседом он врло многе од њих обрати хришћанској вери.
Цар Нерон, дознавши за тако срамну смрт свога пријатеља, силно се разгневи на светог Петра и хтеде га убити. Али, како казује свети Метафраст, разјарени цар не изврши одмах на светом апостолу ту своју злу намеру већ после неколико година. Јер по смрти Симона мага свети Петар не остаде дуго у Риму; обративши многе и просветивши их светим крштењем, утврдивши цркву и поставивши Лина за епископа, он отпутова у Таракину,[30] где постави за епископа Епафродита (другог, не оног гореспоменутог). Затим оде у Сирмију, град Шпаније, и ту рукоположи за епископа Епенета. Одатле отпутова у афрички град Картагену, где Крискента посвети за епископа. Дошавши у Египат, он у њему постави епископе: седмовратној Тиви Руфа, Александрији - евангелиста Марка. Затим, по откровењу, он би у Јерусалиму ради Успења Пречисте Дјеве Марије Богородице, па се поново врати у Египат. Прешавши Африку он дође у Рим, одатле у Медиолан, па у Фотикин, свуда поставивши епископе и презвитере. Отпутовавши у Британију,[31] он проживе тамо дуго време, привукавши многе народе к вери Христовој. У Британији светом Петру се јави анђео и рече му: Петре, приближи се време твога одласка из овог живота. Стога ти ваља ићи у Рим; тамо ћеш поднети крсну смрт, и добићеш праведну награду од Христа Господа.
Благодаривши Богу за то, свети Петар се задржа још нешто мало дана у Британији, утврђујући цркве, и постављајући епископе, презвитере и ђаконе. У дванаестој години Неронове владавине он допутова у Рим и постави, као помоћника у црквеној управи, Климента за епископа, ма да се овај отказивао, не желећи такав јарам. Али, усаветован светим апостолом, Климент, као послушан син, преклони главу своју под јарам Христов, и заједно са учитељем својим и осталим свештеним мужевима вуцијаше колесницу речи Божје. И многи у Риму високородни и знатни људи и жене просвећиваху се вером и светим крштењем. У цара пак Нерона беху две жене, изванредне лепотице, које је он волео више од свих осталих наложница својих. Примивши свету веру, оне решише да живе целомудреним животом и не хтедоше се покорити царевим похотним жељама. А он, најбестиднији и ненасит похотљивац и блудник, разгневи се због тога на сву цркву верних, нарочито на апостола Петра, виновника обраћења тих жена ка Христу и целомудреном животу, (опомену се притом цар и смрти свог љубљеног пријатеља Симона мага), и стаде тражити светог Петра да га убије.
Гореспоменути историчар Егезип пише да када светог Петра тражаху да убију, верни га молише да се сакрије и склони се из Рима ради користи многих. Свети апостол никако не пристајаше на то, желећи боље да пострада и умре за Христа; но верни с плачем мољаху апостола да сачува свој живот, толико потребан светој Цркви, угроженој таласима опасности усред неверника. Привољен сузама васцелог словесног стада свог, свети Петар даде обећање да ће се удаљити из града и сакрити се. И идуће ноћи, опростивши се са свима после саборне молитве, он крену сам из града. И када беше код градске капије он угледа Господа Христа где према њему иде у град, и поклонивши Му се упита Га: "Господе, куда идеш?" - "Идем у Рим, да поново будем распет", одговори му Господ.
Поражен, апостол разумеде да Господ Христос, страдајући у слугама Својим као у правим удима Својим, хоће да и у његовом телу пострада у Риму. Стога се он поврати к вернима, и би од војника ухваћен на смрт. Свети Метафраст каже да свети Петар би ухваћен не сам него са мноштвом верних, међу којима беху: Климент, Иродион, Олимп; њих све мучитељ осуди на посечење мачем, а светог апостола Петра на распеће. Узевши осуђене, војници их изведоше на губилиште; но Климента, као царевог сродника, они поштедеше и пустише на слободу, а Иродиона и Олимпа, који заједно са апостолом Петром беху дошли у Рим, убише мачем, и с њима посекоше и мноштво верних. Свети пак Петар моли своје распинатеље, да га распну главачке, одајући тиме поштовање Господу свом, добровољно распетом на крсту, јер није желео да распећем својим личи на Господа, него да под ногама Његовим преклони главу своју. Тако сконча велики апостол Господњи свети Петар прославивши Бога крсном смрћу: трпећи велике болове од клинаца у рукама и ногама, он предаде своју непорочну душу у руке Божије 29. јуна.[32] Ученик његов, свети Климент, измоливши тело светог апостола, скиде га са крста, припреми за укоп и, сазвавши верне и епископе, погребе га чесно. Тако исто предадоше чесном погребу и тела пострадалих са њим светих: Иродиона, Олимпа и осталих верних, славећи Христа Бога, слављеног са Оцем и Светим Духом. Амин.


ЖИТИЈЕ, ПОДВИЗИ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СЛАВНОГ И СВЕХВАЛНОГ ВРХОВНОГ АПОСТОЛА ПАВЛА
Свети апостол Павле, који се пре апостолства звао Савле,[33] беше по рођењу Јеврејин, из племена Венијаминова. Родио се у Тарсу киликијском од знатних родитеља који су најпре живели у Риму, па се затим преселили у Тарс киликијски[34] са почасним звањем римских грађана, због чега се и Павле назива римским грађанином. Он беше сродник светог првомученика Стефана, и би од родитеља послан у Јерусалим ради изучавања Мојсијевог закона. У Јерусалиму он постаде ученик славног учитеља Гамалила. Његов друг по учењу и пријатељ беше Варнава, који потом постаде апостол Христов. Савле темељно изучи отачки закон, и постаде велики ревнитељ његов, и ступи у партију фарисеја.
У то време у Јерусалиму и у околним градовима и крајевима свети апостоли шираху благовешће Христово. При томе они често вођаху дуге препирке са фарисејима и садукејима и са свима књижевницима и законицима јеврејским, који ненавиђаху и гоњаху проповеднике Христове. Ненавиђаше свете апостоле и Савле, па чак није хтео ни да слуша њихову проповед о Христу; а Варнаву који већ беше апостол Христов он исмеваше, и говораше хуле на Господа Христа. Када пак Јевреји засипаху камењем његовог сродника, светог првомученика Стефана, Савле не само не жаљаше што се невино пролива крв његовог рођака, него и одобраваше убиство и чуваше хаљине Јевреја који убијаху Стефана (Д. А. 7, 58).
После тога, измоливши од првосвештеника и старешина јеврејских пуномоћије, Савле силно кињаше цркву, јер улажаше у куће верних, и вуцијаше људе и жене те предаваше у тамницу. Но не задовољавајући се гоњењем верних у Јерусалиму, а дишући претњом и смрћу на ученике Господње, Савле пође у Дамаск[35] са посланицом првосвештеника тамошњим зборницама, да и тамо, ако кога нађе од верујућих у Христа, похвата и људе и жене, па свезане доведе у Јерусалим. То би за царовања Тиберија.[36]
Када Савле на путу већ беше близу Дамаска, одједанпут га обасја светлост с неба, и паднувши на земљу он чу глас где му говори: Савле, Савле, зашто ме гониш? - А он запрепашћен упита: Ко си ти, Господе? - А Господ рече: Ја сам Исус, кога ти гониш; тешко ти је противу бодила праћати се. - А он дршћући од страха, упита: Господе, шта хоћеш да чиним? - И Господ му рече: Устани и уђи у град, па ће ти се казати шта ти треба чинити (Д. А. 9, 3-6). А и војници који иђаху са Савлом беху запрепашћени, и стајаху чудећи се, јер чујаху глас који говораше Савлу а никога не виђаху. А Савле устаде са земље, и отвореним очима својим никога не виђаше: јер телесне очи његове ослепише, али духовне очи његове стадоше прогледати. Водиоци његови узеше га за руку и уведоше у Дамаск. Ту он проведе три дана слеп, и не једе, нити пи, него се непрестано мољаше (Д. А. 9, 7-9). У Дамаску пак бејаше свети апостол Ананија;[37] њему се Господ јави у виђењу, и нареди му да потражи Савла који настава у дому неког човека Јуде, да му телесне очи просвети додиром, а душевне - светим крштењем. Ананија одговори: Господе, ја чух од многих за тога човека колика зла почини светима твојим[38] у Јерусалиму; и овде има власт од главара свештеничких да веже све који призивају име твоје. А Господ му рече: Иди без страха, јер ми је он сасуд изабрани да изнесе име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве. А ја ћу му показати колико му ваља пострадати за име моје (Д. А. 9, 10-16).
По наређењу Господњем свети Ананије оде и, нашавши Савла, метну руке на њега. И тог часа отпаде од очију његових као крљушт, и он одмах прогледа, и уставши крсти се и испуни се Духа Светога који га посвети на апостолску службу, и промењено му би име из Савла у Павла. И одмах стаде проповедати по зборницама Исуса, да је Он Син Божји. И сви који слушаху дивљаху се и говораху: Није ли ово онај што гоњаше у Јерусалиму оне који спомињу име ово, и овде за то дође да такве свезане води главарима свештеничким? - А Савле се већма сиљаше и збуњиваше Јевреје који живе у Дамаску, доказујући да Исус и јесте Христос, тојест обећани Месија. Најзад се Јевреји испунише гнева на њега и договорише се да га убију. И чуваху капије градске дан и ноћ, да им не би умакао. А ученици Христови, који беху с Ананијом у Дамаску, дознавши за договор Јевреја о убијању Павла, узеше га ноћу, и спустише преко градског зида у котарици (Д. А. 9, 17-25). Изишавши из Дамаска, свети Павле се не упути одмах у Јерусалим, него најпре пође у Арабију, као што сам о томе пише у Посланици Галатима: Не питах тела и крви, нити изиђох у Јерусалим к старијим апостолима од себе, него отидох у Арабију, па се опет вратих у Дамаск. А после тога на три године изиђох у Јерусалим да видим Петра (Гал. 1, 16-18).
Дошавши у Јерусалим, свети Павле покушаваше да се придружи ученицима Господњим, али се они бојаху њега, не верујући да је и он ученик Господњи. А свети апостол Варнава, видевши га и убедивши се да се обратио ка Христу, обрадова се и приведе га апостолима, и Павле им исприча како на путу виде Господа, и шта му Господ рече, и како у Дамаску смело проповедаше име Исусово. Ово испуни великом радошћу свете апостоле, и слављаху Христа Господа. А свети Павле се и у Јерусалиму препираше са Јеврејима и Грцима око имена Господа Исуса. Једном пак, стојећи у цркви и молећи се, он постаде изван себе, и виде Господа који му рече: Похитај те изиђи из Јерусалима, јер неће примити сведочанства твога о мени. - А Павле рече Господу: Господе, сами Јевреји знаду да сам ја метао у тамнице и био по зборницама оне који верују у Тебе. И кад се проливаше крв Стефана, сведока твога, и ја стајах и пристајах на смрт његову, и чувах хаљине оних који га убијаху. - И Господ му рече: Иди, јер ћу ја далеко да те пошљем у незнабошце (Д. А. 22, 17-21).
После овог виђења свети Павле, иако је желео да још неколико дана остане у Јерусалиму наслађујући се састанцима и разговорима са апостолима, није могао, јер се Јевреји, с којима се он препирао о Христу, разјарише и искаху да га убију. Дознавши за то, јерусалимски хришћани отпратише Павла у Кесарију,[39] и одатле га отпремише у Тарс, где он проведе неко време проповедајући реч Божју својим земљацима, док тамо не дође апостол Варнава и одведе Павла у Антиохију Сиријску, јер је знао да је Павле одређен за апостола незнабошцима.
У Антиохији они целу годину проповедаху Еванђеље и многи народ обратише ка Христу, и назваше их хришћанима (Д. А. 11, 25-26). По истеку године оба света апостола, Варнава и Павле, вратише се у Јерусалим и обавестише свете апостоле шта благодат Божја учини у Антиохији, и тиме веома обрадоваше Цркву Христову у Јерусалиму. Поред тога они донеше обилну милостињу од добровољних дародаваца из Антиохије као помоћ сиромашној и убогој братији у Јудеји, пошто у то време, за царовања Клаудија,[40] беше велика глад, предсказана светим Агавом, једним од седамдесеторице апостола.
Изишав из Јерусалима, Варнава и Павле опет дођоше у Антиохију. Када они проведоше ту неко време у посту и молитвама, у служењу божанствене Литургије и у проповедању речи Божје, би угодно Светоме Духу да их пошаље међу незнабошце на проповед. Дух Свети рече старешинама у Антиохијској цркви: "Одвојте ми Варнаву и Савла на дело на које их позвах". Тада постивши и помоливши се Богу метнуше руке на њих, и отпустише их (Д. А. 13, 2-3).
Тако послани од Духа Светога, Варнава и Павле сиђоше у Селевкију,[41] и оданде отпловише на острво Кипар, постојбину апостола Варнаве. Ту, бавећи се у Саламини,[42] они проповедаху реч Божју у зборницама јеврејским. И прошавши цело острво све до Пафа,[43] они у Пафу нађоше некаквог човека врача и лажног пророка, Јеврејина, коме беше име Варисус или Елима (Елима на арапском значи: маг, врач, чаробњак), који се налажаше при тамошњем проконзулу Сергију Павлу, човеку разумном. Овај проконзул дозвавши Варнаву и Савла заиска да чује од њих реч Божију, и верова ономе што они говораху. А Елима врачар стаде им се супротити, гледајући да одврати проконзула од вере. Свети Павле, испунивши се Духа Светога, и погледавши на врача, рече: "О, напуњени свакога лукавства и свакога неваљалства, сине ђавољи! непријатељу сваке правде! нећеш ли престати кварити праве путеве Господње? И сад ето руке Господње на те, и бићеш слеп не видећи сунца за неко време". И уједанпут нападе на врача мрак и тама, и пипајући тражаше вођа. Тада намесник, кад виде шта би, верова, дивећи се науци Господњој (Д. А. 13, 4-12). А верова са њим и многи народ, и множаше се Христова црква.
Отпловивши из Пафа, Павле и његово друштво дођоше у Пергу Памфилијску, оданде у Антиохију Писидијску.[44] Ту они проповедаше Христа, и када већ многе приведоше к вери, онда завидљиви Јевреји подговорише старешине градске, који беху незнабошци, те истераше свете апостоле из града и околине његове. А они отресавши на њих прах са ногу својих дођоше у Иконију.[45] Ту се доста времена задржаше, смело проповедајући реч Божију, и приведоше к вери велико мноштво Јевреја и незнабожаца, не само проповеђу него и знамењима и чудесима која биваху рукама њиховим. Ту они обратише и свету девојку Теклу,[46] и уневестише је Христу. А неверујући Јевреји подговорише незнабошце и њихове поглаваре да противстану апостолима и да их камењем побију. Дознавши за то, апостоли избегоше у градове Ликаонске: Листру и Дерву, и у околину њихову. Проповедајући Еванђеље у Листри, они исцелише неког човека, хромог од рођења, који никада не беше ходио; именом Христовим они га подигоше на ноге, и он одмах скочивши хођаше. А кад народ виде ово чудо, подигоше глас свој говорећи ликаонски: "Богови се начинише као људи, и сиђоше к нама". И називаху Варнаву Зевсом, а Павла Хермесом;[47] и доведоше јунце, и донесоше венце, хотећи да им принесу жртве. А Варнава и Павле раздераше хаљине своје, и скочише међу народ вичући и говорећи: "Људи! шта то чините? И ми смо као и ви смртни њуди". И дуго им говорише о једном Богу, који створи небо и земљу и море и све што је у њима, и даје с неба дажд и родне године, и пуни срца људска храном и весељем. И ово говорећи једва уставише народ да им не принесе жртве (Д. А. 14, 1-18).
Док свети апостоли борављаху у Листри и учаху, дођоше из Антиохије и Иконије неки Јевреји, и подговорише народ да одустану од апостола, говорећи да ништа право не говоре, него све лажу. Притом на нешто горе подговорише људе: светог Павла као главног говорника засуше камењем и извукоше изван града мислећи да је мртав. А он уставши, уђе поново у град, па сутрадан изиђе с Варнавом у Дерву. И проповедавши Еванђеље граду томе и научивши многе вратише се у Листру и Иконију и Антиохију Писидијску, утврђујући душе ученика и молећи их да остану у вери. И рукоположивши им презвитере по свима црквама, и помоливши се Богу с постом, предадоше их Господу у кога вероваше. И прошавши Писидију дођоше у Памфилију. И говоривши реч Господњу у Перги сиђоше у Аталију.[48] И из ње отпловише у Антиохију, одакле спочетка беху послани Духом Светим да проповедају реч Божију незнабошцима. И кад стигоше у Антиохију, они сабраше цркву, и казаше свима све што учини Бог с њима, и колико народа незнабожачког би приведено Христу (Д. А. 14, 19-27).
После неког времена, у Антиохији међу вернима из Јевреја и из незнабожаца настаде распра односно обрезања, једни говораху да је немогуће спасти се без обрезања, а други сматраху да је обрезање тешко за њих. Због тога се појави потреба да свети апостоли Павле и Варнава иду у Јерусалим к апостолима и презвитерима да их питају односно обрезања, и усто да их обавесте да је Бог отворио врата вере незнабошцима. Овој вести о обраћању незнабожаца обрадоваше се веома сва браћа у Јерусалиму.
У Јерусалиму, свети апостоли и презвитери на саборном већању потпуно одбацише старозаветно обрезање као непотребно новој благодати, а заповедише: чувати се од идоложртвене хране, од блуда, и ничим не вређати ближњега (Д. А. 15, 1-29). Са оваквом одлуком они отпремише из Јерусалима Павла и Варнаву, а са њима и Јуду и Силу.
Дошавши у Антиохију, они проведоше тамо доста времена, па опет кренуше међу незнабошце, раздвојивши се један од другога: Варнава, узевши са собом свог сродника Марка, отплови на Кипар; а Павле, изабравши Силу, оде у Сирију и Киликију, и проходећи тамошње градове, утврђиваше цркве. Дошавши у Дерву и Листру, он обреза у Листри ученика свог Тимотеја, да би одстранио роптање јудејствујућих хришћана.[49] Одатле он отпутова у Фригију и Галатијску покрајину; затим дође у Мисију, и намераваше да иде у Витинију,[50] али му не даде Дух Свети. Јер када се Павле са својим сапутницима налажаше у Троади,[51] он имаде овакво виђење ноћу: неки човек, по изгледу Македонац, стаде пред њим и мољаше га говорећи: "Дођи у Македонију и помози нам" (Д. А. 15, 36-16, 9).
По овом виђењу Павле познаде да га Господ позива у Македонију на проповед Еванђеља. И отпловивши из Троаде дође на острво Самотрак, и сутрадан у Неапољ,[52] а оданде у Филибу, најближи град Македоније, насеље римско. У Филиби он научи Христовој вери и крсти неку жену Лидију која беше скерлетопродавачица; она га умоли да са ученицима својим живи у њеној кући. Једном када Павле са ученицима својим иђаше у црквени скуп на молитву, срете га нека служавка која имађаше у себи нечистог духа погађачког и врачајући доношаше велики доходак својим господарима. Идући за Павлом и његовим ученицима она викаше говорећи: "Ови су људи слуге Бога вишњега, који јављају нама пут спасења". И тако чињаше она много дана. А кад се Павлу досади, окрену се к њој и, запретивши духу именом Исуса Христа, изагна га из ње. А кад њезини господари видеше да пропаде нада њиховог дохотка, дохватише Павла и Силу и одведоше их ка кнезовима и војводама, говорећи: Ови су људи Јевреји, и муте по нашем граду, и проповедају обичаје, које нама не ваља примати ни творити, јер смо Римљани.
Војводе, подеравши апостолима хаљине, заповедише да их моткама бију. И пошто их здраво избише, вргоше их у тамницу. А у поноћи, када Павле и Сила беху на молитви, затресе се тамница, отворише се сва тамничка врата и свима спадоше окови. Видевши то, тамничар поверова у Христа, доведе апостоле у свој дом, опра им ране, и крсти се са целим домом својим, и постави им трпезу, па се апостоли опет вратише у тамницу. А кад свану, војводе се покајаше што жестоко казнише невине људе, па послаше пандуре у тамницу с наређењем: да се апостоли пусте на слободу, и да иду куда хоће. А Павле им рече: Избивши нас пред народом без суда, људе Римљане, бацише у тамницу; и сад хоће тајно да нас пусте? Није тако, него сами нека дођу и изведу нас. - Пандури се онда вратише и казаше војводама ове речи Павлове. И уплашише се војводе кад чуше да су сужњи, које они избише, Римљани; и дошавши умолише их да изиђу из тамнице и из града. А они, изишавши из тамнице, дођоше у дом Лидије, код које су раније живели, и утешише тамо скупљену браћу. И опростивши се са њима, они отпутоваше у Амфипољ и Аполонију, па оданде у Солун[53] (Д. А. 16, 10-40).
У Солуну, пошто они многе придобијаху Еванђељем, завидљиви Јевреји, покупивши неке зле људе, нападоше на кућу Јасонову, где апостоли становаху. А кад тамо не нађоше апостоле, дохватише Јасона и неке од браће и повукоше их пред старешине градске, клеветајући их као противнике ћесареве који говоре да има други цар, звани Исус. И једва се Јасон ослободи те напасти (Д. А. 17, 1-9).
А свети апостоли, сакривши се од тих злих људи, ноћу изиђоше из Солуна и одоше у Верију.[54] Али и тамо злобна завист јеврејска не даде мира светоме Павлу. Јер када солунски Јевреји разабраше да Павле у Верији проповеда реч Божију, дођоше и тамо, те подигоше и побунише народ против Павла. И свети апостол би приморан да и одатле отпутује, не зато што се бојао смрти, него на наваљивање браће, да сачува живот свој ради спасења многих. И браћа отправише Павла да иде у приморје. Сапутнике пак своје Силу и Тимотеја свети апостол остави у Верији, да утврде у вери новообраћене, пошто је знао да Јевреји само његову главу траже. Сам пак седе на лађу и отплови у Атину[55] (Д. А. 17, 10-14).
У Атини, гледајући град пун идола, свети Павле се узрујаваше духом, жалећи због погибије толиких душа. И свакодневно се препираше по зборницама са Јеврејима, и по трговима са Грцима и њиховим философима. А неки од философа одведоше га на Ареопаг, место где су поред идолског храма вршена јавна суђења. Одведоше га тамо, једно због тога што су хтели да чују што ново, а друго због тога што су, по мишљењу светог Златоуста, хтели да га предаду суду, мукама и смрти, ако буде говорио нешто што заслужује казну. А свети Павле, који раније беше видео у граду неки жртвеник на коме је писало: "непознатоме богу", тим поводом отпоче своју реч, и стаде им проповедатп истинитог Бога, говорећи: "Бога, кога не знајући поштујете, тога вам ја проповедам". И продужи им казивати о Богу - Творцу целога света, и о покајању, и о суду, и о васкрсењу мртвих. А кад чуше о васкрсењу мртвих, једни му се слушаоци ругаху, а други изјавише жељу да им опет говори о томе. - И Павле отиде са тог скупа неосуђен, као потпуно невин. А реч Божја, проповедана њиме, беше не без користи за придобијање душа. Јер неки људи, приставши уза њ, вероваше у Христа; међу њима беше и Дионисије Ареопагит,[56] и нека знатна жена по имену Дамара, и многи други с њима, и крстише се (Д. А. 17, 16-34).
Отпутовавши из Атине, свети Павле дође у Коринт[57] и настани се тамо код неког Јеврејина коме беше име Акила. Ту к њему дођоше из Македоније Сила и Тимотеј, и заједно проповедаху реч Божју. Акила са женом својом Прискилом беше по занату ћилимар; Павле се научи њиховом занату, и рађаше заједно са њима, трудом руку својих зарађујући храну себи и сапутницима својим, као што о томе говори у Посланици Солуњанима: Нити забадава хлеб једосмо у кога, него у труду и послу, дан и ноћ радећи, да не будемо на терету никоме од вас (2 Сол. 3, 8). И опет: Потреби мојој и оних који беху са мном послужише ове руке моје (Д. А. 20, 34). И сваке суботе свети Павле се препираше са Јеврејима у зборницама, доказујући да Исус и јесте Христос, истинити Месија. Али пошто се Јевреји упорно противљаху и хуљаху, он отресе хаљине своје и рече им: Крв ваша на главе ваше; ја сам чист, од сада идем међу незнабошце (Д. А. 18, 1-6). И када он намераваше да напусти Коринт, ноћу му се јави Господ у виђењу, и рече: "Не бој се, него говори, и да не ућутиш, јер сам ја с тобом, и нико се неће усудити да ти што учини, пошто ја имам велики народ у овоме граду". - И остаде Павле у Коринту годину и шест месеци, учећи речи Божјој Јевреје и Грке. И многи вероваше и крстише се; па и сам старешина зборнице Крисп верова и крсти се са целим домом својим (Д. А. 18, 7-11).
Неки пак од непријатељски расположених Јевреја нападоше једнодушно на Павла и доведоше га на суд код проконзула Галиона, брата философа Сенеке. Али Галион одби да суди Павлу, говорећи: Да је он учинио какву неправду или зло дело, ја бих вас послушао и судио му; али у вашем спору око речи и закона вашег, ја нећу да будем судија. - И изагна их из суднице (Д. А. 18, 12-16).
После тога свети Павле остаде тамо још позадуго, па опростивши се с братијом отплови са сапутницима својим у Сирију, међу којима беху Акила и Прискила. И сви се зауставише у Ефесу.[58] Проповедајући реч Божју у Ефесу, свети апостол Павле чињаше многа чудеса; и не само руке његове беху чудотворне, исцељујући додиром сваку болест, него и убрушчићи његови и чалме, наквашени знојем тела његова, имађаху ту исту чудотворну силу: јер стављани на болеснике, одмах их исцељиваху, и изгоњаху зле духове из људи. Видећи то, неки од скитајућих Јевреја, заклињача ђавола, дрзнуше се призивати име Господа Исуса над онима у којима беху зли дуси, говорећи: "Заклињемо вас Исусом кога Павле проповеда". Но зли дух одговори: "Исуса знам, и Павла познајем; али ко сте ви?" И скочивши на њих човек у коме беше зли дух надвлада их, и притиште их пода се тако да они једва голи утекоше из руку бесомучника. И ово дознадоше сви у Ефесу, и Јевреји и незнабошци, и страх их спопаде све, и величаху име Господа Исуса, и многи вероваше у Њега. Па чак и многи од оних који се бављаху чинима примише свету веру, и онда сабраше своје чаробњачке књиге и спалише их пред свима; и прорачунаше и нађоше да су вределе педест хиљада динара. Тако силно растијаше и надвлађиваше реч Господња (Д. А. 18, 18-19; 19, 9-20).
Онда свети Павле намисли да иде у Јерусалим, и говораше: Пошто будем тамо, ваља ми и Рим видети (Д. А. 19, 21). Али у то време подиже се у Ефесу не мала буна од златара који прављаху мале сребрне моделе Дијаниног храма. Пошто се утиша буна свети Павле, након трогодишњег боравка свог у Ефесу, отпутова у Македонију. Одатле оде у Троаду, где проведе седам дана. А у први дан недеље, када се верни сабраше да ломе хлеб, тј. на Свету Евхаристију (Литургију, причешће), Павле, пошто намераваше да сутрадан отпутује, протеже беседу своју до поноћи, у соби у којој гораху многе свеће. Међу слушаоцима бејаше једно момче, по имену Евтих; он сеђаше на прозору, и надвладан тврдим сном омаче се и паде доле с трећега спрата, и дигоше га мртва. А свети Павле сишавши паде на њ, и загрливши га рече: "Не грајите, јер је душа његова у њему". И Павле опет изиђе горе, а доведоше и момче живо, и утешише се не мало. И Павле говораше још дуго, све до зоре, па опростивши се са вернима отпутова (Д. А. 19, 23-20, 12).
Дошавши у Милит,[59] свети Павле посла у Ефес и дозва к себи презвитере црквене, пошто сам није хтео тамо ићи, да не би задоцнио бити о Педесетници у Јерусалиму. И кад презвитери ефески дођоше к њему, он им одржа поуку и између осталог рече им: "Пазите на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави владикама да пасете цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом". И предсказа им да ће по доласку његовом ући међу њих тешки вуци који неће штедети стада. А каза им и о намераваном путу свом, говорећи: "Ево ја свезан Духом идем у Јерусалим не знајући шта ће ми се у њему догодити; осим да Дух Свети по свима градовима сведочи, говорећи да ме окови и невоље чекају. Али се ни за шта не бринем, нити марим за свој живот, него да с радошћу свршим течење своје и службу своју коју примих од Господа". И кад им рече: "Сад знам да више нећете видети лица мога", настаде велики плач свију, и грлећи Павла целиваху га, ожалошћени нарочито тиме што им рече да више неће видети лица његова. И отпратише светог апостола у лађу. И он давши свима последњи целив отпутова лађом (Д. А. 20, 17-38).
Прошавши многе градове и крајеве, како на приморјима тако и на острвима, и свуда посетивши и утврдивши верне, свети апостол Павле пристаде у Птолемаиди;[60] одатле оде у Кесарију Стратонову, и тамо одседе у дому светог апостола Филипа, једнога од седморице ђакона. Ту к светоме Павлу дође пророк, по имену Агав, и узевши појас Павлов свеза своје руке и ноге, и рече: Тако вели Дух Свети: човека којега је овај појас, овако ће га свезати у Јерусалиму Јевреји, и предати га у руке незнабожаца. - Када то чуше браћа, са сузама молише Павла да не иде у Јерусалим. А Павле им одговори на то: Шта чините те плачете и цепате ми срце? Јер ја не само свезан бити хоћу, него сам готов и умрети у Јерусалиму за име Господа Исуса. - И умукоше браћа, рекавши: Нека буде воља Божја! (Д. А. 21, 1-14).
После тога свети апостол Павле отпутова у Јерусалим са ученицима својим, међу којима беше и Трофим Ефешанин, незнабожац обраћен Христу. И с љубављу би примљен свети Павле од светог апостола Јакова, брата Господња, и од васцеле цркве верних. У то време дођоше из Асије[61] у Јерусалим на празник Педесетнице Јевреји који беху Павлови непријатељи и свуда изазиваху буне против њега. Угледавши Павла у граду, и са њим Трофима Ефешанина, они се пожалише на Павла првосвештеницима јеврејским и књижевницима и старцима, како он разорава закон Мојсијев, забрањује обрезање, и свуда проповеда распетога Исуса. И наоштрише се сви против Павла, желећи да га ухвате. И када они, ти Јевреји из Асије, угледаше светога Павла о празнику у храму Соломоновом, одмах га оклеветаше, те побунише сав народ, и устремивши се метнуше руке своје на њега, вичући: "Помагајте, људи Израиљци! ово је човек који свуда говори хуле на народ, на закон и на ово место; па још и незнабошце уведе у храм и опогани ово свето место", - јер мишљаху да је Павле и Трофима увео у храм. И сав се град подиже, и навали народ са свију страна, и ухвативши Павла вуцијаху га напоље из храма; и одмах се затворише врата. И хтедоше да убију Павла, али не у храму, да не би оскврнавили свето место (Д. А. 21, 27-30).
У то време стиже вест до војводе војничког стражарског пука да се цео Јерусалим побунио. И он одмах узевши војнике и капетане дотрча храму. Побуњеници видевши војводу и војнике престаше бити Павла. Војвода онда узе Павла и заповеди да га окују у двоје железне вериге, па стаде испитивати ко је и какво је зло учинио. А народ викаше ка војводи, да убије Павла. И кад војвода не могаде од вике народне да разуме у чему је Павлова кривица, он заповеди да Павла одведу у пук.
Мноштво пак народа иђаше за војводом и војницима вичући да Павле буде убијен. А кад дођоше до узвишења што води у тврђаву пука, Павле замоли војводу да му допусти да каже народу неколико речи. И војвода му допусти. И Павле стојећи на степеницама, обрати се народу на јеврејском језику, громко говорећи: "Људи, браћо и оци! чујте сад мој одговор к вама". И стаде им причати о својој пређашњој ревности за закон Мојсијев, и како на путу за Дамаск он би обасјан небеском светлошћу, и како виде Господа који га шаље међу незнабошце. А народ, не хотећи више да га слуша, стаде викати к војводи: "Узми са земље таквога, јер не треба да живи!" - Вичући тако, они збациваху хаљине и, бесни од једа, бацаху прах у небо, и настојаваху да Павле буде убијен.
Војвода заповеди да Павла одведу у тврђаву пука, и да батинама дознаду од њега за какву кривицу тако виче народ на њега. И кад Павла притегоше конопцима, он рече капетану који стајаше поред њега: Зар ви можете бити човека Римљанина, и још без суда? - Чувши то, капетан приступи к војводи и рече: Гледај шта ћеш чинити; јер је овај човек Римљанин. - Тада војвода приђе Павлу и упита га: Кажи ми, јеси ли ти Римљанин? А он рече: Да. Војвода на то одговори: Ја сам за велике новце име овога грађанства добио. - И одмах пусти Павла из окова (Д. А. 21, 31-22, 29).
Сутрадан војвода заповеди да дођу првосвештеници и сав сабор њихов, и постави пред њима апостола Павла. А Павле погледавши на скупштину рече: Људи браћо! ја са свом добром савешћу живљах пред Богом до данашњега дана. - А првосвештеник Ананија заповеди онима што стајаху код њега да га бију по устима. Тада му Павле рече: Тебе ће Бог бити, зиде окречени! јер хотећи да ми судиш по закону, ти преступаш закон наређујући да ме невиног бију. - И приметивши да је на том сабору један део садукеја а други фарисеја, Павле повика говорећи: Људи браћо! ја сам фарисеј и син фарисејев: за наду и за васкрсење из мртвих доведен сам на суд. - Када он ово рече, настаде распра међу садукејима и фарисејима, и раздели се народ. Јер садукеји говоре да нема васкрсења мртвих, ни анђела, ни духова; а фарисеји признају обоје. И постаде велика вика; фарисеји говораху: "Никакво зло не налазимо на овоме човеку"; а садукеји тврђаху супротно. И велика распра се продужаваше. Војвода, побојавши се да Павла не раскину, заповеди војницима да га отму између њих, и да га одведу у пук. А идуће ноћи светоме Павлу јави се Господ и рече му: Не бој се, Павле, јер као што си сведочио за мене у Јерусалиму, тако ти ваља сведочити и у Риму (Д. А. 22, 30-23, 11).
А када освану дан, неки од Јевреја начинише веће и заклеше се говорећи да неће ни јести ни пити док не убију Павла. И беше их више од четрдесет који такву заклетву положише. Дознавши за ово, војвода посла Павла, са великим одредом наоружаних војника, у Кесарију, к Филиксу игемону (Д. А. 23, 12-35).
Сазнавши за ово, првосвештеник Ананија са најстаријим члановима синедриона, отидоше и они у Кесарију, и клеветаху Павла код игемона Филикса, и препираху се с Павлом пред игемоном и тражаху смрт његову. Али ни најмање не успеше, јер се у њему не нађе никаква кривица која заслужује смрт. Ипак игемон, желећи да Јеврејима учини по вољи, остави Павла у сужањству (Д. А. 24, 1-27).
Када минуше две године, место Филикса дође за игемона Фист. Првосвештеници јеврејски молише игемона Фиста да пошаље Павла у Јерусалим. А ово они подмуклице чињаху злоумишљено: хотећи да на путу убију апостола Христова. И кад Фист упита Павла, хоће ли да иде у Јерусалим на суд, Павле одговори: "Ја стојим овде на суду ћесареву, овде треба да ми се суди. Јеврејима ништа скривио нисам, као што и ти најбоље знаш. Ако ли сам скривио, или учинио нешто што заслужује смрт, не марим умрети; ако ли пак ништа нема на мени од онога што ови на мене клевећу, нико ме не може њима предати. Ћесару идем". Тада Фист, поговоривши са саветницима, одговори Павлу: Ћесару рече да хоћеш, ћесару ћеш поћи (Д. А. 25, 1-12).
После неколико дана у Кесарију допутова цар Агрипа[62] да походи Фиста, и дознавши за Павла он пожеле да га види. И када Павле, представши цару Агрипи и игемону Фисту, опширно им говори о Христу Господу и о својој вери у Њега, цар Агрипа му рече: Још мало па ћеш ме наговорити да постанем хришћанин. А Павле му на то одговори: Молио бих Бога и за мало и за много да би не само ти него и сви који ме слушају данас били такви као и ја што сам, осим окова ових. - После ових речи, цар, игемон и њихова свита устадоше, и повукавши се разговараху се међу собом говорећи: Овај човек није учинио ништа што заслужује смрт или окове. А Агрипа рече Фисту: Овај човек могаше бити пуштен да не рече да хоће к ћесару. - И тако решише да Павла пошљу у Рим к ћесару (Д. А. 25, 13-26, 32).
И предадоше Павла и друге неке сужње капетану ћесареве чете, по имену Јулију. Овај, примивши сужње и Павла, уведе их у лађу, и отиснуше се. Пловидба њихова по мору беше не без опасности због супротних ветрова. И када допловише под Крит, и дођоше на место звано Добро Пристаниште, свети Павле, провидећи будућност, саветоваше да ту презиме са лађом. Али капетан послуша већма крманоша и господара од лађе него Павла. Када они испловише на пучину, дуну супротан буран ветар, и настаде силна бура, и паде таква магла, да четрнаест дана они не видеше ни сунца дању ни звезда ноћу, нити знађаху где се налазе, јер их валови ношаху, и они у очајању не једоше свих тих дана и већ очекиваху смрт. На лађи пак бејаше двеста седамдесет и шест душа. Павле ставши усред њих, тешаше их, говорећи: "Требаше дакле, о људи! послушати мене, и не отискивати се од Крита, и не имати ове муке и штете. И ево сад вас молим да будете добре воље: јер ни један од вас неће пропасти осим лађе. Јер у ову ноћ стаде преда ме анђео Бога којега сам ја и коме служим, говорећи: Не бој се, Павле! ваља ти доћи пред ћесара; и ево ти дарова Бог све који се возе с тобом. Зато, не бојте се, људи; јер верујем Богу да ће тако бити као што би речено". И Павле мољаше све да једу, говорећи: Не бојте се, јер ни једноме од вас длака с главе неће спасти. - И рекавши то, узе хлеб, заблагодари Богу пред свима, и преломивши стаде јести. Тада се сви охрабрише, те и они једоше. А кад се раздани, угледаше земљу, али не познаше која је, и окренуше лађу ка обали. И кад беху близу обале наиђоше на спруд, и лађа се насуче; кљун се зари и остаде непомичан а крма се разбијаше од силе валова. Војници пак договорише се да побију сужње, да који не исплива и не утече. Али капетан, желећи сачувати Павла, забрани њихов договор, и заповеди онима који знаду пливати да први искоче и испливају на обалу. Гледајући на њих, и други стадоше пливати, једни на даскама а једни на чем другом од лађе, те тако сви изиђоше живи на земљу (Д. А. 27, 1-44).
Тада дознадоше да се острво зове Мелит.[63] А житељи тога острва, дивљаци, указаше им не малу љубав, јер наложише огањ због дажда и зиме, да би се покисли загрејали. А Павле, зграбивши гомилу грања, наложи на огањ, и изишавши змија од врућине скочи му на руку. И кад видеше дивљаци змију где виси о руци његовој, говораху један другоме: "Свакако је овај човек убица, када га, спасеног од мора, суд Божји не оставља да живи". А Павле отресавши змију у огањ не би му ништа зло. Они пак очекиваху да он отече или да одједанпут падне мртав. А кад задуго чекаше, и видеше да му ништа зло не би, променише мишљење и говораху да је он бог (Д. А. 28, 1-6).
Поглавар тог острва Публије прими у свој дом спасене од мора и три дана их пријатељски гошћаше. У то време отац његов лежаше од грознице и од срдобоље. Павле уђе код њега, помоли се Господу, и метнувши руке своје на болесника исцели га. После овог догађаја, долажаху к светоме Павлу и други који беху болесни на том острву, и исцељиваху се (Д. А. 28 7-9).
Након три месеца сви спасени бродоломци с апостолом отпловише одатле другом лађом, и допловише у Сиракузу,[64] оданде у Ригију,[65] затим у Путеоле,[66] и најзад стигоше у Рим. И када браћа, који живљаху у Риму, дознадоше за Павлов долазак, изиђоше му у сусрет чак до Апијевог трга и Три Крчме.[67] Угледавши их, Павле се утеши духом и узнесе благодарност Богу. У Риму пак капетан, који беше спровео сужње из Јерусалима, предаде их војводи, а Павлу допусти да живи где год хоће с војником који га чуваше. И остаде Павле у Риму две године, и примаше све који му долажаху, проповедајући царство Божије и слободно учећи о Господу нашем Исусу Христу, и нико му не брањаше (Д. А. 28, 11-31).
Довде о Животу и трудовима Павловим из књиге "Дела Апостолска", написане светим Луком. О осталим пак трудовима и страдањима својим он сам казује у Другој Посланици Коринћанима, када упоређујуђи себе са другим апостолима пише овако: Више сам се трудио, више сам рана поднео, више пута сам био у тамници, често пута у смртима; од Јевреја примио сам пет пута четрдесет мање један ударац; трипут сам моткама бијен; једном су камење бацали на ме; три пута се лађа са мном разбијала; ноћ и дан провео сам у дубини морској; много пута сам путовао; био сам у опасностима на водама, у опасностима од разбојника, у опасностима од родбине, у опасностима од незнабожаца, у опасностима по градовима, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом; у труду и послу, у многом неспавању, у гладовању и жеђовању, у многом пошћењу, у зими и голотињи; и брига за све цркве (2 Кор. 11, 23-28).
Као што свети апостол Павле измери ширину и дужину земље хођењем а мора пловљењем, тако и висину небеса познаде на тај начин што би узнесен до трећег неба. Јер Господ, тешећи свога апостола у многонапаћеничким трудовима, које је узимао на себе ради светог имена Његовог, показа му небеска блага, која око не виде, и он чу неисказане речи које човеку није слободно говорити (ср. 2 Кор. 12, 2-4).
Како пак овај свети апостол изврши остале подвиге и делатности живота свог казује црквени историчар Јевсевије Памфил,[68] епископ Кесарије Палестинске. Након две године сужањства у Риму свети Павле би пуштен на слободу као невин, и проповедаше реч Божју то у Риму, то по другим западним земљама. А свети Симеон Метафраст[69] пише, да се свети апостол после римског сужањства трудио још неколико година у благовешћу Христовом: изишавши из Рима, он пропутова Шпанију, Галију и сву Италију, просвећујући незнабошце светлошћу вере и обраћајући их од идолопоклоничке заблуде ка Христу. Када се свети апостол налажаше у Шпанији, једна високородна и богата жена, чувши за апостолову проповед о Христу, жељаше да види самог апостола Павла, и наговори свога мужа Прова да умоли светог апостола да посети њихов дом, да би га с љубављу угостили. И када свети Павле уђе у дом њихов, она погледа у лице његово и виде на челу његовом исписане златним словима ове речи: "Павле Христов апостол". Угледавши то што нико други не могаше видети, жена припаде к ногама апостолу са радошћу и страхом, исповедајући да је Христос истинити Бог, и просећи свето крштење. И најпре она прими крштење; а име јој беше Ксантипа; затим и муж њен Пров, и сав дом њихов, и градоначелник Филотеј, и многи други крстише се.
Прошавши све те земље на Западу, и просветивши их светлошћу свете вере, и провидевши страдалнички крај свој, свети апостол Павле се опет врати у Рим. И одатле он писа свом ученику светом Тимотеју, говорећи: Ја се већ жртвујем, и време мога одласка наста. Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах. Даље дакле мени је приправљен венац правде, који ће ми дати Господ у дан онај (2 Тм. 4, 6-8).
Односно времена мученичке кончине светог апостола Павла црквени историчари се не слажу. Никифор Калист[70] у другој књизи своје Црквене Историје, у 36. глави, пише да је свети Павле пострадао једне исте године и у један исти дан са светим апостолом Петром, због Симона мага, зато што је помогао Петру да победи Симона мага. Други пак кажу да је Павле пострадао након годину дана од смрти апостола Петра, и то у исти дан - 29. јуна. А повод томе било је то, што је апостол Павле у својој проповеди Еванђеља Христова препоручивао девојкама и женама чист целомудрен живот. Уосталом, међу овим казивањима нема великог неслагања: јер се у Житију светога Петра, од Симеона Метафраста, вели да свети Петар пострада не одмах после погибије Симона мага него након неколико година, и то поводом двеју омиљених наложница Неронових, које апостол Петар беше обратио Христу и научио их целомудреном животу. А пошто је и свети Павле у то исто време, када и свети Петар, живео у Риму и околним покрајинама, то је лако могло бити и једно и друго, тојест: свети Павле је помагао светоме Петру противу Симона мага за време свог првог боравка у Риму, и дошавши по други пут у Рим, опет са светим Петром једнодушно служио спасењу људи, упућујући и људе и жене на целомудрени живот у чистоти. На тај начин свети апостоли разјарише незнабожног и развратног цара Нерона, који, осудивши обојицу на смрт, Петра као иностранца казни распећем, а Павла као римског грађанина, кога је немогуће било предати срамној смрти, казни посечењем мачем, и то ако не једне исте године, оно у један исти дан. Када чесна глава Павлова би одсечена, из ране истече крв са млеком. А верни узеше свето тело његово и положише у једном месту са светим Петром.
Тако сконча изабрани сасуд Христов, учитељ народа, васељенски проповедник, очевидац небеских висина и рајских милина, гледање и удивљење анђела и људи, велики подвижник и страдалник, који ране Господа свог на телу свом претрпе, - свети врховни апостол Павле; и би по други пут, сада без тела, узнесен до трећега неба и предстаде Тројичној Светлости, заједно са својим пријатељем и сатрудником светим врховним апостолом Петром, и славе Оца и Сина и Светога Духа, Једнога у Тројици Бога, коме и од нас грешних нека је част, слава, поклоњење и благодарност, сада и увек и кроза све векове. Амин.
НАПОМЕНЕ:
1. Кифа је сиријска реч и значи камен; тако и грчка реч Петар (πετρα) значи камен.
2. Галилејско Море познато је још под именом Тиверијадског Мора или Генисаретског Језера.
3. Лида - град у Палестини, близу садашње Рамле, некадашње Ариматеје.
4. Јопа - један од најстаријих градова Палестине, на североисточној обали Средоземног Мора између Кесарије и Газе.
5. Кесарија Стратонијска је исто што и Кесарија Палестинска.
6. Сидон - град финикијски на обали Средозменог Мора.
7. Вирит или Берит - финикијски град, у старини чувен као средиште просвете и образованости: данас - Бејрут, важан трговачки центар.
8. Вивлос, Трипол - градови у Финикији.
9. Лаодикија - главни град малоазијске области Фригије.
10. Антиохија - главни град области Сирије, на источној обали Средоземног Мора.
11.Клаудије царовао од 41. до 54. године.
12.Сицилија - велико острво у Средоземном Мору, саставни део Италије.
13.Тавроменија - важан град на источној обали Сицилије.
14. Кападокија - малоазијска област на граници Јерменије и Киликије.
15. Галатија, покрајина у Малој Азији, граничила се са запада Фригијом, са југа Ликаонијом и Кападокијом, са истока Понтом, са севера Витинијом и Пафлагонијом.
16. Понт - североисточна област Мале Азије.
17. Пафлагонија - дивља планинска област у северном делу Мале Азије.
18. Витинија - област у Малој Азији, граничи са севера Мраморним Морем.
19. Никеја - град у Витинији; једно време напредан трговачки град, па чак и резиденција царева; у историји Цркве чувен, што су у њему одржани: Први (325. год.) и Седми Васељенски Сабор (787. год.).
20.Фригија - област Мале Азије; просвећена светим Павлом.
21. Никомидија - град у Витинији.
22. Свети мученик Јустин Философ празнује се 1. јуна.
23. Свети Иринеј Лионски празнује се 23. августа.
24. Тарс - град у малоазијској области Киликији.
25. Свети Поликарп - епископ Смирнски, празнује се 23. фебруара.
26. Смирна - град малоазијски у Лидији, на речици Мелеси.
27. Град Филиба - у Македонији, поред реке Стримоне, недалеко од Јегејског Мора; био један од најзначајнијих градова Македоније, због чега га писац Дела Апостолских назива првим (πρωτη: гл. 16, ст. 12); Цркву у Филибама основао свети апостол Павле за време другог путовања свог; упутио и нарочиту Посланицу Филибљанима.
28. Егезип је написао дело: Споменице (= Υπομνηματα), у пет књига, које није дошло до нас. Податке о његовом животу и спису, врло непотпуне, даје отац црквене историје Евсевије, епископ кесариjски. Он саопштава да је Егезип био хришћанин од Јевреја, да је живео у другом веку, да је путовао у Коринт и Рим, и врло дуго живео тамо, састајући се са многам епископима и разговарајући са њима о догматским питањима. Егезип је умро за царовања Комода (180-192. год.).
29. Нерон царовао од 54. до 68. године.
30. Таракина или Таракон - древно иберијско насеље на источном приморју Шпаније.
31. Под именом Британије првобитно су се разумевала сва острва на северу од Галије између Немачког Мора и Атлантског Океана. Британијом се првенствено називало највеће од тих острва, које су домородци називали Албион.
32.Свети апостол Петар пострада 67. год. после Рождества Христова у исто време са св. ап. Павлом. Свети Петар би погребен на Ватиканском брежуљку, а свети Павле близу Остијског пута недалеко од Рима. По предању Римске цркве, главе обојице апостола чуваху се у Латеранском храму у Риму; тело пак светог Петра почива у Ватиканском храму, а светог Павла у цркви његовог имена на Остијском путу изван града.
33. Савле - јеврејско име, значи: жељени, измољени. Павле је римско име, и значи: мали. По мишљењу светих отаца: Златоуста, Амвросија, Димитрија Ростовског и других, Савлу је при крштењу промењено име у Павле.
34. Тарс - некада велики и многољудни град у малоазијској области Киликији, на реци Кидни. И сада је важан и трговачки град са четрдесет хиљада становника.
35. Дамаск - један од најстаријих градова света. Пре Христова Рођења потпао под власт Римљана. Веру Христову у Дамаску утврдише ученици Господњи, расејани после убиства светога архиђакона Стефана. Зборнице (= синагоге) Дамаске биле су под влашћу Јерусалимског првосвештеника; у верске ствари Јевреја грађанске се власти нису мешале. Године 1516. Дамаск је присаједињен Турској царевини. И данас је то велики трговачки град и веома богат, са преко двеста хиљада становника. Налази се у Сирији, на подножју Антиливана; од Јерусалима удаљен преко 200 км.
36. Тиберије - цар римски, од 14. до 37. године после Христа. Под њиме био распет Господ Христос.
37. Ананија био хришћанин од Јевреја; потом постављен за епископа у Дамаску, и скончао мученички - засут камењем у Елевтеропољу (између Јерусалима и Газе). Спомен његов 1. октобра.
38. У прво време светима су се називали хришћани, због свог освећења Христом и због свог чистог и непорочног живота.
39. Подразумева се Кесарија Палестинска, подигнута Стратоном у част ћесара Октавија Августа, поред Средоземног Мора, на стотину километара северозападно од Јерусалима; била је седиште римских управитеља Јудеје; Ирод је утврдио и украсио; некада је имала изванредно пристаниште; данас је Кесарија - такође леп град. У Палестини је постојала и друга Кесарија, на подножју горе Ливана, подигнута галилејским четверовласником Филипом у част ћесара Тиберија, и звала се Кесарија Филипова.
40. Клаудије ћесар, наследник Калигуле, био на римском престолу од 41. до 54. године.
41. Селевкија - невелики приморски град на реци Оронти, код њеног увора у Средоземно море.
42. Саламина - приморски град, где су се апостоли искрцали.
43. Паф - главни град острва Кипра, седиште проконзула.
44. Град у малоазијској области Писидији, римска колонија; ту апостоли Павле и Варнава најпре проповедаше Еванђеље незнабошцима.
45. Иконија - на југоистоку од Антиохије Писидијске, у Малој Азији; некада главни град у Ликаонској области.
46. Спомен свете Текле празнује се 24. септембра.
47. Зевс и Хермес (= Јупитер и Меркурије) - имена незнабожачких богова; Зевс - главни бог, Хермес - његов гласник, понекад и пратилац, покровитељ трговине, посредник између људи и богова.
48. Сада Адалија, приморски град у Памфилији, југоисточно од Перге.
49. Тимотеј је био син Јеврејке која је примила хришћанство и оца незнабошца; и сам беше хришћанин, цењен од браће по вери; са његовим пристанком свети Павле га обреза "Јевреја ради", пошто они нису нипошто хтели слушати реч Божју од необрезаног.
50. Фригија и Галатија - унутрашње области Мале Азије; Мисија и Витинија - северозападне области у њој.
51. Троада - приморски град, одакле је било недалеко пребацити се морем у Европу.
52. Неапољ - приморски град Тракије; сада Кавала.
53. Амфипољ - главни град у једном округу Македоније, југозападно од Филибе; Аполонија - (сада варошица Јерисо) на југозападу од Амфипоља, у северном делу Атонског полуострва; Солун - главни град у другом округу Македоније, поред залива Јегејског Мора, важно трговачко средиште.
54. Верија - Берија, град на југозападу од Солуна.
55. Атина - главни град Грчке, средиште ондашње грчке науке, уметности и трговине. По предању, основан око 1550. године пре Христа.
56. Спомен светог Дионисија Ареопагита празнује се 3. октобра.
57. Коринт - град на западу од Атине, на земљоузу, врло познат у старини по својој развијеној трговини; тада седиште римског управљача.
58. Ефес - приморски трговачки и главни град малоазијске покрајине Јоније; потом био средиште еванђелске делатности светог Јована Богослова; у њему одржан Трећи Васељенски Сабор; сада Ефес - једно турско место звано Ајасалук.
59. Милит - приморски град, јужно од Ефеса, некада веома напредан, сада просто село.
60. Птолемаида - древни приморски град, на југу Финикије.
61. Асија - тако се називале западне покрајине Мале Азије: Мисија, Лидија, Карија, тојест сво западно приморје Средоземног Мора, које је стајало под управом проконзула.
62. Цар Агрипа - син Ирода Агрипе I, последњи цар из фамилије Ирода, владар над неким областима Сирије.
63. Мелит - садашња Малта, острво на југу од Сицилије; на Малти данас постоји предање о тамошњем боравку апостола Павла.
64. Сиракуза - приморски град на југоисточној обали Сицилије.
65. Ригија - сада Реџио, у јужној Италији, на североисточној обали Сицилије.
66. Путеоле - сада Пуцоло, приморски град близу Неапоља.
67. Апијев трг - мали градић, око 60 км. од Рима; Три Крчме - месташце на 15 км. од Рима.
68. Јевсевије Памфил живео од 268 - 340. године; био очевидац многих великих догађаја свога времена.
69. Скупљач и састављач житија светих; био секретар цара Константина VII; скончао око 940. године.
70. Грчки црквени историчар; нарочито је важна његова "Црквена Историја" у 23 књиге, од којих су до данас дошле првих 18, а од осталих само одломци; скончао 1350. године.

Богословље

Старозаветна и новозаветна Пасха - ђакон Миломир Тодоровић

Човек најбоље и најјасније изражава себе управо кроз празновање празника, кроз празничну радост. ''Ако је истина да је вера пре свега радовање Богу и стога - празник, онда је и Хришћанство много лакше схватити кроз његову радост и празнике. Хришћанство је од самих својих почетака оваплоћивало и изражавало своју веру, своје схватање света и осећање живота кроз то ткање својих празника.''[1] Можемо са пуном одговорношћу слободно рећи да Хришћани живе од празника до празника, као и да ти празници духовним смислом боје свеколико време.

     Нема бољег увода у суштину хришћанског живота од разматрања оног празника који је Православна Црква одувек сматрала ''празником над празницима'' и који је одувек представљао свеобухватну и неупоредиву радост за све Хришћане. Тај празник јесте Васкрс, као и његов старојеврејски праобраз (праслика) Пасха. Хришћани су тај празник прихватили од старих Јевреја, код којих је он представљао главни религијски догађај читаве године. Из јеванђеља знамо да је Христос пострадао управо у дане старојеврејске Пасхе и да та подударност - са јеванђењске тачке гледишта - није била нимало случајна. У чему је смисао те подударности? Шта су то празновали стари Јевреји и зашто је апостол Павле назвао Христа - нашом Пасхом? ''Јер и Пасха наша Христос жртвова се за нас (1.Кор. 5,7). 

     Одговарајући на сва ова питања ми постепено улазимо у једно схватање света и историје које - ма колико се чинило архаичним савременом човеку са свом том његовом технологијом, савременим животом, тим његовим користољубивим приступом свему и крајње површним схватањем живота - уствари одговара ономе што је вечно, неуништиво, најважније и најдубље у људској души. Због тога од суштинске је важности схватити управо тај постепени развој, узрастање и образовање читавих слојева различитих смислова у празновању Пасхе.             

     Старозаветна Пасха је по етимологији грчка реч која долази од арамејског ''пасха'' и јеврејског ''песах'' што значи ''прелазак'', ''пролазак'', ''излазак''. Наиме почетак празновања се везује за излазак Јевреја из мисирског тј. египатског ропства. Бог се јавља Мојсију и заповеда му да десетога дана првога месеца у години сваки дом узме по једно ''здраво, мушко од године'' (2. Мојс. 12,5) јагње или јаре и да га чува до четрнаестога дана. Тога дана увече да га закољу ''и нека узму крви од њега и покропе оба довратка и горњи праг на кућама у којима ће га јести. И нека једу месо исте ноћи, на ватри печено, с хлебом пресним и са зељем горким нека једу. Немојте јести сирово ни у води кувано, него на ватри печено, с главом и с ногама и с дробом. И ништа немојте оставити до јутра; ако ли би што остало до јутра; спалите на ватри. А овако једите: опасани, обућа да вам је на ногу и штап у руци, и једите хитно јер је пролазак Господњи. Јер ћу проћи по земљи Мисирској ту ноћ и побићу све првенце у земљи Мисирској од човјека до живинчета, и судићи свим боговима Мисирским, ја Господ. А крв она биће вам знак на кућама, у којима ћете бити; и кад видим крв, проћи ћу вас, те неће бити међу вама помора, кад станем убијати по земљи Мисирској. И тај ће вам дан бити за спомен, и празноваћете га Господу од колена до колена; празнујте га законом вечним. Седам дана једите хлебове пресне, и првога дана уклоните квасац из кућа својих; јер ко би год јео што с квасцем од првога дана до седмога, истребиће се она душа из Израиља. И држите дан пресних хлебова, јер у тај дан изведох војске ваше из земље Мисирске; држите тај дан од колена до колена законом вечним'' (2. Мојс.12,7-17). Дакле Господ, кроз Мојсија, наређује Јеврејском народу како да уготове вечеру, побија све Мисирске првенце, преводи Јевреје кроз Црвено море, ослобаћа их ропства и обећава им Хананску земљу и после четрдесетогодишњег лутања их и уводи у њу. Током лутања кроз пустињу, када су Јевреји често одступали од Господа и од закона Његовог, Господ их често опомиње да се врате на прави пут и да славе празнике своје, и наравно Пасху. ''Четрнаестога дана првога мјесеца увече пасха је Господња''(3.Мој 23,5). ''А првога мјесеца четрнаести дан да је пасха Господу'' (4.Мојс. 28,16).

     По речима протојереја Александра Шмемана Пасха се постепено развијала и имала је кроз историју различит смисао празновања. Прва фаза је укорењена још у номадском животу старих Јевреја, у време када они још нису обрађивали земљу, већ су се само бавили сточарством. Пасха се у том периоду јавља као радост због рађања нових животиња. Отуда је и најстарији обред који је везан за Пасху – обед приношења на жртву јагњета у знак благодарности Богу. Тако је настао првобитни облик јеврејске Пасхе – обред жртвоприношења пасхалног јагњета.

     Следећа фаза јесте освајање земље Ханаанске после чега  стари Јевреји шире своју делатност и  почињу да обрађују земљу. Пасха је тада постепено почела да задобија нови смисао. Она је постала празник којим се прослављао почетак те њихове делатности, а самим тим и пролећно обновљење природе, празник космичког тријумфа живота. Но све је то још увек било везано искључиво за природу и живот човека у природи и природом.

     ''Затим се јавља и почиње да разраста трећа – сада већ историјска димензија Пасхе. После природе долази историја, јер човек не живи само у природном времену, већ и у времену историјском, у историјском процесу који собом даје смисао прошлости, садашњости и будућности и који даје смисао животу не само појединачног човека , већ и животу свих људи, животу човечанства.'' [2]

       На неколико векова пре Христа, коначно долазимо до тога, да је празник Пасхе за Јевреје постао празник којим су сваке године прослављали свој излазак из Египта, своје четрдесетогодишње лутање по пустињи, ослобођење од ропства и, коначно свој улазак у Обећану Земљу.

     '' Празник Пасхе је, тако, постао празник људске историје, празник радости те историје и њеног кретања од ропства ка слободи, од жалости ка радости, од гладовања и једења мане по пустињи ка изобиљу и плодовима Обећање Земље. Тако су се и природа, и историја, и, коначно, нада у долазак Царства Божијег, постепено сјединили у празнику Пасхе , који је тако постао својеврсни символ самог живота човековог у његовој усмерености ка добром и радосном крају. '' [3]

      Све је то била – макар по идеји, по својој замисли – Пасха у време Христово. Тако постаје јасно зашто се Пасха нашла у самом средишту јеванђељских догађања, зашто је све оно у шта верујемо када кажемо да верујемо у Христа у тој и толикој мери повезано управо са пасхалним данима, зашто све то има свој кључ управо у Пасхи.

       Христос је проповедао Царство Божије, управо оно Царство које је пре тога наговештавала, на које је указивала и указује човеку лепота света и природе. Лепота природе, лепота њенога пролећа јесте символ и обећање те крајње и коначне Лепоте, за коју је и Достојевски рекао да ће спасити свет. Христос је говорио да ће се у Њему, у Његовом животу, а посебно у Његовој жртвеној смрти на Крсту извршити тај излазак, прелазак – што на јеврејском језику и значи Пасха. Излазак из робовања времену и смрти у слободу живота и љубави, и прелазак из небића у биће. Зато је Христос назван Пасхом, јер је Његова крсна смрт – која се збила у дане јеврејске Пасхе – представљала коначно испуњење тог празника. Она је преиспунила тај празник коначним и сада већ универзалним смислом, јер је Његово Васкрсење постало средиште Хришћанске вере и радости.

      Као што је познато Христос је пред своје страдање и разапињање на крст  прославио јеврејску Пасху за чије празновање је и васкрсао из мртвих. Управо на Пасхалној вечери он и установљава Свету Тајну Евхаристије. Еванђелист Лука је најпродобније описао Тајну Вечеру и он казује: ''А дође дан бесквасних хлебова  у који требаше клати пасхално јагње. И посла Петра и Јована рекавши: Идите и уготовите нам Пасху да једемо. А они му рекоше: Где хоћеш да уготовимо? А он им рече: Ето, кад уђете у град, срешће вас човек који носи крчаг воде; идите за њим у кућу у коју он уђе. И реците домаћину куће: Учитељ ти вели: где је одаја где ћу јести Пасху са ученицима својим? И он ће вам показати велику застрту горњу собу; онде уготовите. И они отидоше и нађоше као што им је казао; и уготовише Пасху'' (Лк. 22, 7-13).

       ''Зашто је Господ обавио Пасху?'' Пита Свети Јован Златоусти и нуди овакав одговор: ''Да би у свему што је чинио, све до последњег дана, показао да се не противи закону.''[4] У другој омилији Јован казује: ''Зашто је Христос извршио ову тајну у време Пасхе? Да би ти из свега познао да је Он законодавац Старог завета и да је оно што је у том завету написано служи као праслика те претпоставља и саму истину.''[5]  Светоотачки поглед на Пасхалну трпезу као и на Тајну вечеру налазимо у православној химнографији. У Великом канону Светога Андреја Критскога на Велики четвртак читамо: ''Украси се вечера и Теби се пасха, Христе, по речи Твојој, уготови'' (песма 1, тропар1). У стиховима Великог четвртка још читамо: ''Двојака је то вечера, јер пасху закона носи, и Пасху нову, Крв, Тело Владарево.''

       Да би се стекла верна представа о пасхалној трпези и о Тајној вечери, неопходно је удаљити се од наших уобичајених представа о васкршњем ручку са лепо сервираним и укусно припремљеним јелима. Јеврејска Пасха није била таква. То је била свештена трпеза, на којој је свако јело било праћено благосиљањем. Узимање хране смењивало се са молитвама и певањем псалама, и све се то обављало по утврђеном ритуалу, који ће касније бити забележен у Талмуду. На почетку пасхалне вечере сваки њен учесник добио би бокал вина помешаног са водом. Свако је над својим бокалом читао бераках (berakah) или кратко славословље које је почињало речју ''благословен''. Међутим, пре пијења вина сви би саслушали кидуш (kiddush). Тако су се називале молитве у којима се прослављала светост Божија. За пасхалну вечеру је био предвиђен посебан кидуш, који би изговарао домаћин или најстарији мећу учесницима трпезе. После кидуша се пило вино, а након тога на трпезу би се износили пресни хлебови, латук (горке траве) и харосет (салата од бадема, ораха, смокава и разног воћа) и печено јагње – пасха. Глава породице је свакоме пружао везицу латука, и овај би га јео умачући у харосет и  над сваким јелом би се читао бераках. После предјела умивале су се руке, након чега би уследила пасхална вечера у ужем смислу. Поново би се наливали бокали. Најстарији би подигао зделу са пресним хлебовима и говорио: ''Ово је хлеб страдања, који јеђаху оци наши у земљи Египатској'' [6] , затим би разломио један хлеб и део тога хлеба одложио на страну; онде је тај део морао да стоји до краја трпезе. У питању је ''афикоман'' (aficeimn) – део за који је било предвиђено да се оставља за случај наиласка каквог сиромаха или путника намерника, по Мојсијевој заповести (5.Мојс. 16,11-12). Други део разломљеног пресног хлеба најстарији је узимао за себе, док би осталима давао друге хлебове. Тада би најмлађи упитао најстаријег због чега је те вечери прописана таква трпеза. То питање представља инсценацију на поуку деци о прдстојећем празнику, сходно Мојсијевој заповести: ''И кад вам реку синови ваши: каква вам је то служба? реците: ово је жртва за пролазак Господњи, кад прође куће синова Израиљевих у Египту убијајући Египћане, а домове наше сачува'' (2. Мојс. 12,26-27). Најстарији би као одговор на постављено питање изговорио хагаду (haggadah) – казивање    о чудесном избављењу  Јевреја из ропства Египатског и о другим доброчинствима што их је Бог показао народу Своме. Изговарајући ове речи, подигао би чашу и затим је ставио на сто. Сви присутни би устали и запевали халел (hallel), или 113.псалам ''Хвалите, слуге, Господа; хвалите име Господње...'' После тога пило се вино и јели се пресни хлебови умочени у харосет. Глава породице себи би затим откинуо парче од јагњета и рездавао парчад осталим присутнима. Ово је било једино јело које је морало бити поједено без остатака, сходно заповести Мојсијевој: ''И нека једу месо исте ноћи... и ништа немојте оставити до јутра ''(2. Мојс.12,8 и 10). Овим се пасхална трпеза завршавала, и сви који су у њој учествовали прали су руке. Глава породице разломио би афикоман (онај део од пресног хлеба који се остављао за случај наиласка каквог путника намерника или сиромаха) и свакоме би дао по један део. Налила би се и трећа, ''заједничка'' чаша. Сви би устали и изговарали зимун (mezumen) – молитву тројице, такву молитву у којој је морало да учествује најмање три мушкарца и која би се, ако је тај услов задовољен, изговарала на крају сваке трпезе. Најстарији би благодарио Богу, а остали су узвраћали благодарење. Тако три пута. На крају се испијала заједничка чаша и певала друга половина халела (псалми 115.-119.). По жељи би била понуђена још једна или чак две чаше. Уз последњу чашу певао се велики халел (136.псалам).

      Из овога описа јеврејске Пасхе може се закључити да је афикоман (део пресног хлеба) послужио Господу као онај хлеб који ће Он назвати Својим Телом. ''Што се тиче чаше Божанствене Крви, она је према апостолу Павлу  и еванђелисту Луки, била дата по вечери. То је могла бити трећа, четврта па чак и пета чаша, али је највероватније то била трећа чаша, над којом се изговарао зимун и чије благосиљање је представљало најсвечанији моменат празничне трпезе.''[7] Дакле, Господ Исус Христос испуњава закон и у најсвечанијем моменту највећег јеврејског празника установљава Свету Евхаристију. Он даје Себе, Своје Тело и Своју Крв за живот света.

     Тога пасхалног петка, када је на Голготи проливена Крв исусова , Кога је још у самом почетку проповеди Његове Јован Крститељ пророчки назвао Јагњетом Божијим Које узима на Се грех света (Јн.1,29), био је установљен нови савез, савез Бога не са једним народом, него са свим оним многима који се сједине са Њим у Евхаристији. Зато је скоро после двадесет година  након ових догађаја апостол Павле писао: ''Пасха наша Христос жртвова се за нас'' (1.Кор.5,7). Пасха није сада само прелазак једног народа из ропства у слободу него прелажење целокупнога људскога рода из смрти у живот. ''У телу Христовом и у Крви Његовој разрушена је преграда која је растављала тварно од нетварног. Сада оно што је тварно може да постоји на начин нетварнога, на начин истинског живота.'' [8]

      ''Ово чините за мој спомен'' (Лк.22,19), Рекао је Христос својим ученицима, делећи хлеб и вино на Тајној Вечери. Спомен, у Светоме писму, не значи просто ретроспективу успомена, присећања на прошле догађаје, него поновно доживљавање и обнављање односа - чињенице живота. Причешће (заједничарење) представља поновно доживљавање и обнављање односа тварнога и нетварнога и реално присуство Господње у хлебу и вину. Истовремено представља предукус Царства Небеског и малу пројаву великог и славног дана другог доласка Господњег. Дубоки и спасоносни смисао Евхаристије и њен вечни и универзални значај Јован Дамаскин описује речима: ''О велика и најсветија Пасхо, Христе! О Мудрости, и Логосе Божији, и Сило! Дај нам да се још присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства Твога (песма 9, тропар,2). Овај тропар чита свештеник после сваког причешћа.

       Из овог се разлога први дан недеље, или осми дан, у који беше васкрсао Исус Христос, дочекивао вечером Господњом, а сам тај дан почео називати даном Господњим. Хришћани су у горњој соби вршили своје богослужење, ломили су хлеб и пили вино тј. причешћивали су се Телом и Крвљу Господњом, тако да је недеља постала синоним за Васкрсење Христово, а у исто време и за Евхаристију. Из тог разлога се недеља на руском језику и каже ''воскресење''. То је био централни, а на почетку и једини хришћански празник.

       На почетку су  хришћани славили и јеврејске празнике, али временом неминовно долази до тога да та веза све више јењава. Обрезање губи сваки смисао а то се дешава и са јеврејским празницима. Недеља као Васкрсење Христово добија све већи смисао и значај и полако потискује јеврејску суботу. На прву Педесетницу после вазнесења Господњег апостоли и верујући не иду ни у храм на свечано јутарње жртвоприношење нити у синагогу, него своје молитвено сабрање чине у приватној кући, јер је управо Педесетица те године падала у први дан недеље. Међутим, чини се да се Даном васкрсења (недељом) исцрпљује празнични круг младе Цркве. Са сигурношћу неможемо да тврдимо да је у апостолском периоду слављена хришћанска Пасха као супротност јудејској, као и да ли тада уведен Велики пост. Али већ тада се јавља тежња за централном годишњом прославом хришћанске Пасхе.

        У другом веку је већ јаснија слика и недеља, као дан васкрсења, у потпуности потискује суботу. Апостол Варнава каже: ''Гледајте како каже: Нису ми угодне садашње суботе, него она коју сам створио, у којој, починувши од свега, учинићу почетак осмог дана, ти јест почетак другог света. Зато и ми проводимо осми дан (недељу) у радости, у којој је и Исус васкрсао из мртвих...''(Варнавина посланица. 15).[9] Већ у том периоду историје Цркве као централни годишњи празник издваја се Пасха као дан смрти и васкрсења Христовог. Као изузетно драгоцен податак о овом празнику служи фрагмент писма светог Иринеја епископу Виктору Римском. То писмо настаје поводом спорова о времену празновања Пасхе, да ли Пасху треба славити заједно са Јудејима, у 14-15. дан месеца нисана или у прву недењу пуног месеца после тог дана. У том времену се примећује постепена промена доживљаја самог празника. На Пасху се посматра као на пост у част смрти Спаситеља који је умро на дан јеврејске Пасхе, а сада се са тиме желело сјединити и радосни спомен о Христовом васкрсењу. Такође тај празник није могао бити било који дан седмице, него баш у недељу. Тада у Риму долази до једног новог схватања Пасхе за разлику од Мале Азије, па је долазило до честих несугласица. По речима светог Иринеја: ''Спор није само око дана празника него и по питању поста. Једни сматрају да је потребно постити један, други да је потребно постити два, а неки да је потребно постити више дана. Постоје и они који сматрају да је потребно постити четрдесет (часова) дана и ноћи.''[10] Наведено сведочанство светог Иринеја омогућава нам да видимо прве кораке у настајању данашње Четрдсетнице, која је у то доба била сведена на један или два дана поста, стим што се то није сматрало предпасхалним постом, него пасхалним. Обичај неких хришћана је био да су пред Пасхом постили укупно четрдесет часова. Док су једни трајање свог поста мерили у данима, други су то чинили у часовима, највероватније услед своје немоћи да посте дуже, те су у броју 40 препознали одређену символику. Интересантно је да су Азијци пасхални пост завршавали у дан од кога су други хришћани по, Иринеју, започињали пост, тј. у дан јеврејске Пасхе. У време светог Епифанија Кипарског постоји покрет тзв. ''кватродецимана''- четрнаестодневника (заговорници празновања Пасхе заједно са Јеврејима, 14. нисана), који су на један дан – 14. нисан, ограничавали и предпасхални пост и сам празник. Они су ушли у спор са римском црквом и касније су осуђени, али не због тога што су се придржавали вероватно најстарије праксе предпасхалног поста, већ због нарушавања црквеног јединства. Сасвим је природно поштовати постом смрт Христову управо у дан кад се то и догодило. Код неких писаца наилазимо на употребу речи пасха онда када се заправо жели напоменути о посту. То се објашњава тиме што се као што смо рекли, спомен на страдање и васкрсење Христово славио истог дана. ''Све се то може сматрати трагом те древне црквене праксе када се празновање Пасхе обављало у вече тога дана који је уједно био и пост у спомен распећа Господа, и који се називао празником Пасхе. Пасха је у то време била и радосни и жалосни празник, управо онакав какав је био и живот тадашњих хришћана који је у себи мешао и сузе небесне радости о Богу са сузама тескобе свакодневног, овоземаљског живота.''[11]            

       У трећем веку је, мада не свуда, четрдесетодневни пост заменио много краћи пост. Његово продужење до времена од четрдесет дана несумљиво бива под утицајем праксе оглашених(који су постили 40 дана пред крштење), из жеље да се постом и молитвом садејствује припреми оглашених за крштење. О обичају да се пости са оглашенима говоре и многи споменици тога времена. По Тертулијану: ''Најсвечанији дан за крштење је Пасха, када су се збила страдања Господња, у која се ми крштавамо...Због тога што је Спаситељ постио 40 дана након крштења, и нама је потребно да исто чинимо...''[12] Како се у трећем веку крштење везивало за Пасху, због тога је тај пост све више добијао предпасхални карактер и све више почиње да се посматра као нешто самостално. Али није у свим Црквама била прихваћена пракса да предпасхални пост траје четрдесет дана. У Александрији је били пракса да траје неколико дана. Била је и недоумица када треба прекидати пасхални пост, да ли у вече суботе или у недељу ујутру, када певају петлови, као што је била пракса у Риму. Продужење поста до 40 дана могло је првобитно настати у Палестини, а како је црква у Јерусалиму имала велики ауторитет, лако је могла да се рашири по читавом хришћанском свету. На почетку четвртог века, као што ћемо видети, то је већ свуда прихваћен обичај.

       Постоји још једна теорија о развоју поста до четрдесет дана, коју износи о.Александар Шмеман и у којој се каже: ''Према неким литургичарима, данашњи Велики пост је резултат '''фузионисања'' измећу горе поменутог предпасхалног поста и једног другог поста, у почетку независног од Пасхалног, у спомен Христовог поста у пустињи после Његовог крштеља. Овај пост није био повезан са Васкрсом него са Богојављењем, а почињао је 7. јануара. Под утицајем институције катихумената (оглашених) дошло је до спајања ова два поста и праксе њихове припреме за крштење, које је обављано на Васкрс.''[13] Тако да је питање Великог поста још увек отворено и тема за будућа проучавања.

        Пасха и даље има тужно-падосни пост у част страдања Христових, али разрешење тог поста у ноћ после суботе представља велику свечаност и тиме почиње да поприма данашње одлике прославе Пасхе. Такође многи канонски споменици трећег века говоре о Пасхи. Иполитови канони кажу: ''Ноћ васкрсења Господа нашег Исуса Христа потребно је чувати са великом усрдношћу јер Он је највећи. Због тога нека нико те ноћи не спава до зоре; тада омијте тело водом, пре него што приступите ка Пасхи, и сав народ нека буде у светлости. Јер те ноћи Спаситељ је подарио слободу читавој твари; и тада празник празнује и небо и земља и све што је на небу и на земљи, јер је Он васкрсао из мртвих и узнео се на небо и седи десно од Оца, одакле ће доћи у слави Оца и анђела својих и даће сваком по делима његовим; који су чинили добро у васкрсење живота, а који су чинили зло у васкрсење суда, како је и написано.''[14] И остали споменици мање више говоре о посту пред Пасху, прекидању поста у суботњој ноћи и о карактеру празника. Мећутим, у тој епохи долази до настанка проблема у одрећивања времена хришћанске Пасхе, као и њеног односа према јудејској. Та недоумица ће дефинитивно бити решена у четвртом веку на Првом васељенском сабору.

        У наредном периоду Велики пост наставља да се развија, али и даље постоје разлике у начину његове примене. Црквени историчар Сократ пише: ''Пост пре Васкрса различит је у различитим местима. У Риму се пости три недеље без прекида, изузев суботе и дана Господњег, док се у Илирику, Грчкој и Александрији пост држи шест недеља пре Пасхе и назива се Четрдесетница. Но понеки почињу да посте седам недеља пре празника.''[15] Долази и до недоумица да ли постити суботе и недеље, да ли се у тај период рачуна Страсна недеља, Лазарева субота и Цветна недеља. Такође долази и до недоумица о начину поста да ли јести птице, рибу, јаја, воће или само хлеб и пити воду.   Без сумње ове различитости су проузроковале контроверзије и до унификације долази ускоро на Првом васељенском сабору. Цар Константин Велики из ових разлога и пише у писму епископима који нису били на сабору: ''Спаситељ наш даровао нам је један дан да славимо наше ослобођење, односно дан Његових светих страдања. Размислите сами по вашој светости како је зло неупутно кад у једно време једни посте, а други се веселе , и затим после дана Пасхе, једни проводе дане празнујући, а други чувају још установљени пост.''[16]

Још једна битна одлика Четрдесетнице је институција катихумената. Период оглашења који је могао трајати од једне до три године, свечано се завршавао у Четрдесетницу. Најважнији акт тог закључења било је наречење имена онога који се припрма за крштење, затим његово заклињање (од злих духова) током читавог поста, завршна поука о истинама вере, изучавање и тумачење символа, одговор пред епископом, и на крају само крштење у Велику суботу. Неки од тих чинова улазили су у састав дневног богослужења, док су неки накнадно обављани, али у сваком случају, чињеница да се богослужење током Четрдесетнице у многоме бави катихуменима, слободно се може рећи да је оно уједно ''богослужење оглашених''. Потврду оваквих тврдњи налазимо и у данашњем богослужењу (нпр. Јектенија на Пређеосвећеној литургији за просвећивање) иако је иститут катихумена исчезао и чине се покушаји да се он врати. То је, такође, тема за будућа дубља проучавања и постављена је као задатак пред свима нама.

 Четврти век доноси и оно најзначјније за време прославе Пасхе. Он разрешује све дилеме и Први васељенски сабор, који је осим Арија сазван и због овог проблема, одрећује да се Васкрс слави: после пролећне равнодневнице, никако када јудеји свој Песах (14. нисана), после пуног месеца и увек у недељу. О дану Пасхе је епископ града Александрије у Египту циркуларном посланицом обавештавао епископе највећих хришћанских центара. Сачуван је низ таквих Пасхалних посланица (нпр. Светог Атанасија Великог). Како је и са којом усрдношћу тада прослављан Васкрс говори Јевсевије Кесаријски: '''Император Константин Велики у дане овог празника још више интезивира своју благочестиву делатност, проводи у бдењу читаву ноћ исчекујући светлост дана, а за то одређени људи палили су по читавом граду високе стубове од воска, као огњене лампе, осветљујући тако свако место, те је та ноћ постајала светлија од дана...''[17] Празновање се продужавало на читаву седмицу. Апостолске установе кажу да током читаве седмице робови нека не раде, јер је она прва седмица страдања, а ова друга-седмица васкрсења. Император Теодосије Велики током пасхалне седмице забрањује рад судова. Најсвечаније службе биле су у прва три дана Пасхе, тако да је највећи хришћански празник прослављан најсвечаније, и током читаве седмице, како му и доликује.

 Што се тиче Великог поста који је несумњиво саставни део Васкрса, пре свега као припрема за за што достојанственије дочекивање празника, он је дуго времена продужио да се развија и у поглрду његове организације у времену, и његовог богослужења.  Одлучујућу улогу је одиграла литургичка реформа коју је у деветом веку спровео Студитски манастир у Константинапољу, а нарочито свети Теодор Студит. Увреме кад су катихуменат и крштења одраслих исчезли из црквеног живота карактер Великог поста као катихетске припреме за крштење, замењен је његовим ''покајничким'' карактером. Може се слободно рећи да је до десетог века, занемарујући незнатне детање, Велики пост добио свој данашњи облик. Тако да данас имамо четири припремне недеље: Митара и фарисеја, Блудног сина, Месопусну и Сиропусну. Пост је тематски подељен на недеље, а такоће и богослужење има свој посебан карактер, такозване ''радосне туге''. Недеље су: Православља (Чиста), Св. Григорија Паламе (Пачиста), Крстопоклона, Св. Јована Лествичника (Средопосна), Св. Марије Египћанке (Глувна), Цветна и на крају Велика или Страсна седмица.

           Данас, као што сви знамо, Васкрс се прославља ништа мање свечаније и  радосније као и пре неколико векова. Сваке недеље ми управо прослављамо то исто Васкрсење и са нескривеном радошћу и очекујемо, и не само да га очекујемо, него и доживљавамо и заједно са Њиме васкрсавамо. Тако да је недеља (мало васкрсење) или осми дан подједнако важан у нашем овоземањском животу. То је дан када би требао сваки хришћанин да се сједини са Богом и да учествује у Царству небеском. У данашње време када је то табу тема потребно је управо то нагласити – сједињење са Богом. Управо са оним Богом који је ради и победио смрт и када нам нуди лек бесмртности ту на дохват руке. Наше је само да пружимо ту руку и да га пригрлимо јер нас Он свесрдно и очекује и позива на  Тајну Вечеру, вечеру коју уготовљујемо сваке недеље.

           Из истог разлога прослављамо и то велико Васкрсење, врхунац над празницима. ''То је празник над празницима, светковина над светковинама, која надилази не само људске празнике, већ, чак, и остале празнике Христове, у оној мери у којој је светлост сунца сјајнија од звезда''[18] (Васкршња беседа Светог Григорија Богослова). Данас, када се кроз Велики пост припремамо за тај велики дан и када постепено интензивирамо свој подвиг (молитву и пост...) ми полако улазимо у радост Васкрсења. Заједно са Господом улазимо у Јерусалим и кличемо благословен који долази у Име Господње. Улазимо у Велику или Страсну Седмицу и доживњавамо Тајну вечеру, хватање, распињање, смрт, силазак у ад и Васкрсење. Оно што је важно ми ту не правимо неку историјску рекапитулацију, него се сећамо и истински, реално доживњавамо то исто Васкрсење.

          Васкрс је нешто више од прославе једног догаћаја из прошлости. Свако то зна, ко је бар једном учествовао у оној ноћи која је светлија од дана. Зато ми у пасхалном канону певамо: ''Сада је све испуњено светлошћу, небо и земља и подземље ''(песма 3,тропар). У том тренутку ми прослављамо победу над смрћу, разорење ада, почетак другог – вечног живота. Нови живот који је засијао из гроба пре скоро две хиљаде година дат је свима онима који верују у Христа. Нама је нови живот дат на крштењу, као што апостол Павле каже, били смо: ''сахрањени са Христом, да бисмо, као што је Христос васкрснуо из мртвих, и ми на исти начин живели новим животом ''(Рим. 6, 4).

          Васкрс прослављамо као нешто што се десило и што се пре свега дешава и то управо – нама. ''Јер сваки од нас је примио дар новог живота и силу да може да га прихвати и да по њему живи. То је дар који коренито мења однос према свему у овоме свету, укључујући и однос према смрти. Он је тај који нам даје могућност да тврдимо да нема више смрти.''[19] Међутим, као што знамо, смрт је ту. Сваког дана се са њом сусрећемо и над нама виси као нека аветиња и неминовно ће једног дана доћи по нас. Како ћемо јој се супротставити и какав ћемо одговор дати? Кључ свега је наша вера која каже да је Христос својом смрћу изменио природу смрти, ''учинио је Проласком, Пасхом - у Царство Божије, преобративши трагедију над трагедијама у коначну победу, згазивши смрћу смрт.''[20] Христос је учинио да и ми будемо учесници Његовог васкрсења и да уживамо у благодатима новог живота. О томе најбоље говоре Васкршње речи Светог Јована Златоустог: ''Стога, дакле, уђите сви у радост Господа свога; први и други, плату примите; богати и убоги, један с другим ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Теле је угојено: нека нико не изиђе гладан, сви се наслађујте гозбом вере; сви уживајте у богатству доброте.''[21]              



[1] Александар Шмеман, Тајне празника, Цетиње, 1996, стр.10.

[2] Александар Шмеман, Тајне празника, Цетиње, 1996, стр.12.

[3] Исто, стр. 12.

[4] Николај Успенски, Анафора, Вршац  2002, стр.11.

[5] Исто, стр.11.

[6] Исто, стр.14.

[7] Исто, стр. 20.

[8] Христо Јанарас, Азбучник вере, Нови Сад, 2000, стр.182.

[9] Михаил Скабаланович, Тумачење типика, Шибеник, 2004,стр.56.

[10] Исто, стр.57.

[11] Михаил Скабаланович, Велики Пост, Кијев, 1910.стр.30.

[12] Михаил Скабаланович,Тумачење типика, Шибеник, 2004,стр.105.

[13] Александар Шмеман, Велики пост, Врњачка Бања, 1999, стр.12.

[14] Михаил Скабаланович, Тумачење типика, Шибеник, 2004, стр.107-108.

[15] Александар Шмеман, Велики пост, Врњачка Бања, 1999.стр.13.

[16] Др. Радомир Поповић, Православне Помесне цркве, Београд, 2004, стр. 433.

[17] Михаил Скабаланович, Тумачење Типика, Шибеник, 2004, стр.224.

[18]St.Vladimir’s Seminaru Press, THE INKARNATE GOD, New York, 1995, превод са енглеског Матеј Арсенијевић, стр. 319.

[19] Александар Шмеман, Велики пост, Врњачка Бања, 1999, стр.13.

[20] Исто, стр. 13.

[21] St. Vladimir’s Seminaru Press, THE INKARNATE GOD, New York, 1995, превод са енглеског Матеј Арсенијевић, стр.322.

Богословље

Пастирски приступ проблему прељубе у браку - јереј Миломир Тодоровић

УВОД

Православно хришћанство је начин живота, не само оно што чинимо недељом, а потом све то брзо заборављамо и одлазимо у свет заокупљени свакодневним бригама. Начин живота представља укупност наших навика и ставова, мишљења и делања: стил живота, пут у живот. А тај начин и стил, ми као следбеници Христови, црпимо ни од кога другог него од Христа и Његове Цркве и од свеукупног предања које се вековима сливало у ту ризницу људскога спасења. Како каже апостол Павле: ''Јер у Њему живимо, и крећемо се и јесмо;.. Јер Његов род и јесмо'' (Дел. ап. 17,28). И ми као такви све у овом свету живимо Христом и меримо Његовом мером. Међутим да ли је тако, шта је са мерилима данашњег света, и у којој мери њих користимо када дајемо суд о нечему?

За нас хришћане веома је тешко да живимо православним начином живота из дана у дан и из године у годину, јер непрестано живимо у друштву које не само да није хришћанско, него је повремено, и све више, непријатељски настројено према нашим хришћанским веровањима. Данас влада парола да живимо у општем напретку човечанства. Наука и слободни дух су предодређени да дају одговоре на сва питања која муче човека. Са друге стране систем вредности потрошачког друштва је потпуно поремећен. Човек као конзумент је сведен на то колико ће потрошити, док на крају не буде и он потрошен. ''Данас је на сцени једна хипер индивидуалистичка антропологија која се своди на следеће – човек себе разумева као самодовољну монаду, као независно и аутономно биће и гради идентитет на самоме себи. Друге користи само у оној мери у којој му је други потребан и у којој одговара његовом интересу и егоизму. Оног тренутка кад му други није потребан, одриче га се, отписује га, покушава да га замени неким другим, опет зарад властитих интереса. Човек је самог себе прогласио за божанство и у самоме себи види смисао и идентитет живота.''   

Пратећи наслов ове теме, а узимајући све ово у обзир, не смемо, а да се пре свега не запитамо, шта је са браком и да ли ово све што смо до сада поменули утиче на њега. Какав значај брак има за човека од његовог стварања до сада? Да ли се нешто променило у савременом схватању ове интитуције или Свете Тајне? Да ли је савремени брак у кризи и да ли је и зашто је прељуба грех? Који су узроци ове кризе? Да ли православни хришћани имају одговор на ова питања и да ли је хришћански брак остао имун на ова савремена кретања?

Наизглед врло проста питања на која одговоре можемо наћи у скоро сваким новинама, часописима (поготово оним женским), телевизијским емисијама (јутарњи програми, породичне емисије). Нема медија који се не бави овом темом и који ''успешно'' преноси савете и упутства како да ваша љубав траје што дуже. Почевши од тога како да се упознате, да ли сте једно за друго, шта кажу звезде и хороскопи о вама, да ли сте предодређени за успешну љубав. Са друге стране ако не дај Боже нешто крене по злу ту су разни рецепти за очувања ваше љубави, разни стручњаци из разних области који ће вам дати злата вредне савете како да ваша љубав изгледа као из бајке. Љубав, и све што савремени човек подразумева под тим појмом, има ли траженије, актуелније и профитабилније теме?  

 ''Најстрашније јесте то што је истинска љубав уствари скрајнута, а под њеним називом пласира се најчешће заљубљеност или сексуална привлачност. То је оно шта нас прати на сваком билборду, у свакој реклами, у сваком филму...Медији, као креатори начина живљења, неуморно се труде да остану главни параметар у нашем систему вредности. Обухватају сваки сегмент људског живота не допуштајући ничему да остане лично. Све је дато, и у речи и у слици, све знамо како изгледа и пре него што сами доживимо.''  Довољно је да само послушамо тај  глас медија и да се препустимо свим тим понуђеним задовољствима.

Има ли боље илустрације стања данашњег човека и његове моралне посрнулости. Та посрнулост се огледа и у званичној статистици која каже да је број развода бракова из дана у дан све већи. По неким статистичким подацима сваки пети брак се заврши разводом. А када зачепркамо мало дубље подаци су још гори. То се пре свега односи на број абортуса, а о преварама у браку да и не говоримо.

 

БРАК КАО СВЕТА ТАЈНА

Свето Писмо, Свето Предање и Свети Оци Цркве брак схватају као ''тајну велику'', установљену Богом у рају тако да љубав између мушкарца и жене представља једну од значајних тема библијског приповедања. ''И рече Господ Бог: није добро да је човек сам; да му начиним друга према њему.''(1.Мојс. 2,18). Како каже велики и богомпросветљени богослов брака у 20. веку Павле Евдокимов: ''Постоји уствари само један бол, а то је – бити сам.''   Јер као што сви знамо наш Бог је Бог љубави, а Бог у једној личности не би био љубав. Он је Тројица, Један и Тројичан у исти мах. Исто тако и људско биће као затворена јединка не би било Његова слика. Једно према другом, то је икона Божија, то је пуноћа њиховог сапостојања и  назначења. Дакле од искони људско биће је – биће заједнице. Како сам Бог приповеда ''оставиће човек оца својега и матер своју, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело'' (1.Мојс. 2,24).

Из овог библијског сведочења се види да је Бог установио брак у рају, и да брак није последица пада човековог у грех. Светиња брака, како вели Сергије Тројицки, није последица грехопада, јер оно што је свето и што је, по оцени Бога Живога, ''веома добро''(1.Мојс. 1,31)  не може бити последица греха. Сам, пак, грехопад, треба то увек наглашавати, нема, како истиче Владимир Лоски, ''никакве везе са полношћу'' нити са телесношћу, већ са непослушношћу Богу, дакле са слободом која је дата човеку. Бог није створио жену – човечицу истовремено са Адамом, јер би на тај начин нарушио његову слободу и принудио га на брак као нужност. Него, тек када је Адам показао своју слободу , тј. када се код њега јави унутарња, битијна чежња за женом – сабитијницом, Бог остварује ту жељу човекову за заједничарењем и први, саборни човек, Адам, на мистички начин, чудом Божије љубави постаје двоје – муж и жена, тачније брачници. Историја рода људског започиње рајским браком који је тада представњао прву Цркву.

Ненарушен грехом брак је сачувао своју светост у јеврејству, тако да  Библија приповеда о супружанским паровима на којима је био нарочит Божији благослов, а који се изразио у умножењу њиховог потомства: Авраам и Сара, Исак и Ревека, Јаков и Рахиља. Љубав је опевана и у Соломоновој Песми над песмама, књизи која, без обзира на све алегоријске и мистичке интерпретације Светих Отаца, не губи свој буквални смисао. Поводом овога Св. Климент Александријски каже: ''У погледу брака Син је само сачувао оно што је Отац установио. Пошто је старозаветни закон свет, свет је и брак. И старозаветни брак је био Света тајна, као праслика Христа и Цркве, о чему говори апостол.''   

У Новом Завету, као савршенству и пуноћи сваког времена, прво чудо које је Господ Исус Христос учинио јесте чудо у Кани Галилејској (Јн. 2,1-11). У малом палестинском граду, у скромном окружењу, Спаситељ са својим одабраним ученицима показује почетак своје мисије и својих чудеса претварајући у току свадбене гозбе воду у вино, што светоотачко предање схвата као благосиљање брачне везе. Свети Кирило Александријски у својој Трећој посланици Несторију каже: ''Ми говоримо даје Он (Христос) у том циљу по својој Икономији (домостроју) благословио брак, и када су Га позвали заједно са Светим апостолима, отишао је у Кану Галилејску.''  

Свети апостол Павле изриче и суштинску реченицу у спознаји суштине хришћанског брака, и он обраћајући се Ефесцима каже: ''Тајна је ово велика''(Еф. 5,32). Света Тајна, као тајна новога живота у Христу, која није од овога света, јер је пореклом из Царства Божијег. Он даље каже ''А ја говорим о Христу и о Цркви''(Еф. 5,32). Он упоређује однос мужа и жене са мистичким односом Христа и Цркве речима: ''Мужеви, волите своје жене као што и Хрстос заволе своју Цркву и Себе предаде за њу''(Еф. 5,25), као и ''Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу. Јер муж је глава жени као што је и Христос Глава Цркви, и Он је спаситељ тела''(Еф. 5,22-23). 

'''И биће двоје једно тело''(1.Мојс.2,24) суштински однос мушкарца и жене не може се рационално дефинисати, већ искључиво апофатички као ''велика тајна''. Зато је потпуно погрешно у тој брачној једнотелесности видети алузију на полни живот, већ, пре свега, тајну боголике љубави и заједничког узрастања у тој обожујућој љубави која двоје чини не само сједињеним, већ ваистину једним. Како каже Свети Јован Златоусти својство богочовечанске љубави је да ''преображава суштину ствари'', да од двоје брачника чини једно брачно тело, као што од многих хришћана чини једно Тело (Христово). 

 Духом Светим прозирући у тајну брака, Свети апостол Павле упоређује узајамне односе мужа и жене чак и са међусобним односима Лица Свете Тројице: ''Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу''(1.Кор. 11,3). На другом месту опет каже: ''Јер је (муж) слика и слава Божија, а жена је слава мужевљева''(1.Кор. 11,7). На ове речи Светог Апостола надовезује се Свети Јован Златоусти који богословствујући о браку каже: ''Кад се муж и жена сједињују у браку, они се не показују као образ нечега земаљског, већ као образ самога Бога''.  Дакле, човек у браку слика је  Тројединог Бога и догмат о Светој Тројици је архетип, божански праобраз брачне заједнице. У Христовој првосвештеничкој молитви ми чујемо: ''И славу коју си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно''(Јн. 17,22). Слава као непрестана Педесетница, као непрестано пројављивање Духа Светога који објављује славу Божију, славу Свете Тројице, а на ком другом месту него у Цркви. У Цркви као заједници где човек опет није сам, него са својим другом и у заједници са свима иконизује ту божанску љубав.  

    Са хришћанског становишта, у браку, као Светој Тајни Цркве, долази до преображаја човека, превазилажења самоће и затворености, ширења, испуњења и довршења његове личности. Протојереј Јован Мајендорф овако дефинише суштину хришћанског брака: ''Хришћанин је већ у овом свету позван да стекне искуство новог живота, да постане грађанин Царства, и ово је за њега могуће у браку. На тај начин брак престаје да буде само задовољавање привремених природних побуда...Брак је јединствени савез два бића у љубави, два бића која могу превазићи своју сопствену људску природу и бити сједињена не само ''једно са другим'', већ и ''у Христу''.   

 Ово основно разумевање брака може да објасни чињеницу да у раној Цркви није постојао посебан чин венчања, већ су муж и жена долазили епископу и добијали његов благослов, након чега су се заједно причешћивали на Литургији Светим Христовим Тајнама. Још је свештеномученик Игњатије Богоносац писао: ''Они који се жене и удају треба да ступе у савез уз сагласност епископа, како би брак био у Господу, а не из похоте''  Пошто је сваки аспект живота био сабран у Евхаристији, тако је и брак, који је преузет и из ранијег друштвеног уређења и као нешто ''природно'' у целокупном људском животу био укључиван у црквену заједницу и био избављен и преображен и добијао је нов смисао у Светој Тајни Царства Божијег. Јер као што смо већ помињали ту у Евхаристији се и вршио преображај човеков и брак није био чињеница која се тицала само мушкарца и жене већ целокупне хришћанске заједнице.  

 У том светлу се објашњава поступак Цркве која до 10. века није благосиљала други брак, ни оних који су обудовили, ни оних који су били разведени.''Овог става држала се Византијска црква  све док су биле јасно одељене – примарна функција Цркве ( да учини да Царство Божије  буде присутно у човековом животу ) и примарна функција државе ( да управља огреховљеним људским родом и да бирајући као мање зло, одржава поредак законским средствима ).''  Међутим, када је цар Лав VI (+912) објавио своју 89. Новелу  у којој је формално Цркви дао законску обавезу да процењује ваљаност брака, губљењем институције грађанског брака и обавезивањем робова на брак, Црква је дошла у специфичну ситуацију. Уместо оприсутњења Царства Небеског на земљи Црква је контролисала брачну дисциплину и била приморана на разноразне компромисе које је до тада решавао грађански брак. Црква почиње да даје разводе, али оно што је најбитније и суштински важно, а то је прогресивно ''обесвешћење'' брака. Очигледан знак тога било је одвајање брака од Евхаристије.

Све ово објашњава зашто се у православљу данас обред брака састоји из две различите службе: обручења и венчања. Обручење се (или би бар требало) не обавља унутар Цркве, него у припрати. Састоји се из свештениковог благослова, прстења и њиховог мењања од стране младенаца. Прстење као символ брака је постојало дуго пре хришћанства. Заручење представља хришћанизовану форму природног, дохришћанског брака. Природни брак тек треба да се сједини са Христом  у великој тајни Христа и цркве. 

Пошто је благословио ''природни'' брак, свештеник уводи младенце у храм у свечаној поворци. ''Ово је прави облик Свете Тајне: то није само символика, то је улазак из овога света у ''свет који долази'', поворка народа Божијег – у Христу – у Царство Божије.''  Свештеник ставља венце на главе брачног пара  и изговара: ''Господе Боже наш, славом и чашћу венчај их'' . Како каже Александар Шмеман: ''Понајпре се говори о  слави  и части човека као цара творевине: ''Рађајте се и множите се, напуните земљу и владајте њом...''(1.Мојс. 1,25). Сваки брак и свака породица јесте царство, ма колико мало и неприметно било.''  Не треба заборавити да је венац такође символ мучеништва, на које подсећа и тропар ''Свети мученици'' који се пева за време троструког опхода. Пут у Царство је увек мучеништво, тј. подвиг сведочења о Христу (  сведочење). Брак није само радост првих месеци након венчања, већ и заједничко ношење свих каснијих невоља и страдања – оног свакодневног крста чија тежина  у браку пада на двоје. Почетком века када је распад породице постао уобичајена појава и када су већ при првим тешкоћама и искушењима супружници спремни да издају једни другога и да раскину заједницу, венци подсећају да ће брак бити чврст само онда када буду спремни да живот посвете другоме и да ће њихово усмерење бити не према себи и свом егоизму, него према том другом.

 

ПОЛНОСТ (СЕКСУАЛНОСТ)

 И када брачници скину круне или венце и изађу из храма тек онда предстоји борба за изграђивање и утврђивање царства. Ако је до сада све било идеално и као на реклами, одједном се рађају нова питања и нове дилеме. Једна од њих је веома битна, а то је како да гледамо и да се односимо према питању полних  односа у браку? За почетак, важно је утврдити оно што је очигледно. Полни односи у браку су освештани и благословени од Бога. У исто време, и то се никада не може довољно снажно нагласити, Црква нас јасно учи да полни односи, као оно што је од овога света, није од суштинскога значаја. Ако они у нашем размишљању икада постану оно што је од суштинскога значаја, онда смо у заблуди и на погрешном путу. 

Како кажу Свети Оци сексуалност је урођена човеку и ничег спорног нема у томе. Свети Григорије Палама, много векова пре савремених психолога и психоаналитичара, приметио је да се генетска функција јавља код човека већ док је он одојче: ''Природни покрети у правцу имања порода налазе се у свима, још док сисају.''  Он даље додаје да ова функција није никако за прекор, зато што је природна, односно дата од Бога. За прекор је само њена злоупотреба, која је и претвара у страст. 

На његово мишљење се надовезују савремени психолози који говоре о полном нагону човековом. Суочен са непрестаном активношћу свога полног нагона, бар од времена пубертета до старости, човек се разликује од других живих бића код којих је полна активност периодична. Како професор Владета Јеротић објашњава: ''Дугогодишња присутност и активност сексуалног нагона угрожава човека на посебан начин. Могло би да се каже да код човека постоји нека врста остатка или вишка нагона. Овај вишак енергије представља за човека несумљив изазов на који он мора некако да одговори: 1) препуштањем претераном задовољењу нагона, 2) преокретањем сувишне нагонске енергије у другу врсту енергије или делатности, 3) гушењем, сузбијањем и борбом са сексуалним нагоном. Било који став човек да заузме према нагону он се поставља као слободно биће...Човек је једино биће способно и спремно на даље уздизање и усавршавање. Отуд можемо с правом рећи да нису нагони ти који одређују личност, већ је личност та која одређује начин и облик испољавања нагона.''  

Од самог човека зависи како ће одговорити на овај изазов. Мени се некако чини да је овај први пут најчешћи код савременог човека. Некако се човек сувише лако препушта полним нагонима. Пожуда и страст су до те  мере узеле маха да се често проглашавају суштином и да у поремећеном систему вредности заузимају веома важно место у међуљудским односима. Нажалост, изгледа да је и савремени хришћански свет поверовао у ову поруку. Сексуално умеће је постало питање од велике важности. Здравље брака се процењује на основу учесталости полног односа. У том истом контексту, и са таквим начином размишљања, о прељубама да не и говоримо. То је нешто сасвим нормално, чак и једна жена Марис Ваилант, водећи француски психолог тврди да је прељуба ''знак здравог брака'' и да би се требала схватити као једно ослобађајуће искуство за супружнике јер им треба простор за дисање. За верне мушкарце каже да су ''обични'' и да су ''затвореници идеализоване слике човека''.

 

ОДГОВОР ЦРКВЕ

Има ли Црква одговор на овакво стање? Наравно да има, и да одговор произилази из другог понуђеног одговора професора Јеротића- преокретањем сувишне нагонске енергије у другу врсту енергије и делатности. У хришћанству као начину живота и делања. У поновном  васпостављању брака као Свете Тајне. Ова обнова бива само у Христу, а то значи у Његовом животу, смрти, Васкрсењу и Вазнесењу на небо, у Педесетници и почетку Новога Царства у Цркви као непрестаној радионици спасења и Светој Тајни свега овога. У Светој Тајни као продужетку Христовог присуства на земљи, као икони будућег века. Ово и овакво васпостављање бесконачно превазилази идеју о хришћанској породици и браку даје космичке и универзалне димензије, а на брак гледа не као на нешто што се тиче само оних који се узимају, већ на нешто што се дешава целој Цркви.

Црква је од почетка тежила да успостави ову богоугодну равнотежу у животу верника-брачника. Она је често током историје била принуђена да брани светињу брака од оних који су тврдили да он тобоже противречи аскетским идеалима хришћанства и да хришћанство допушта брачну везу само због снисхођења телесној слабости и да брак представља озакоњени блуд. Историја познаје разноразне секте (монтанизам, манихејство) и разноразне покушаје почев од Првог васељенског сабора па све до данашњих дана да брак представе као блуд. Оно што је битно Црква је на основу свог осведоченог искуства, на основу свог етоса, Светог Предања успевала увек да одоли оваквим искушењима и брак као божанску институцију су бранили највећи подвижници. 

Свештеномученик Методије Патарски (4.век) у свом трактату посвећеном девствености даје богословско заснивање рађања деце као последице брака и уопште полног чина између мушкарца и жене: ''...Неопходно је да човек... дела по Божијем лику...јер је речено: ''Рађајте се и множите се''(1.Мојс. 1,21). И не треба се гнушати одлуке Творца услед које и ми сами постојимо.''  У том контексту, супружанско општење схвата се као богоустановљени стваралачки чин који се врши по ''слици Божијој'' и хришћанство благосиља полно општење између мушкарца и жене у оквирима брачне везе.

 Било је православних светитеља који су, чак, препознали у себи призвање да се потпуно уздржавају од полних односа који су иначе у браку благословени. Узмимо за пример  Светог Јована Кронштатског и његову супругу. Са друге стране многи Светитељи су били брачници. Узмимо за пример Свете апостоле Петра  и Филипа. Плод брака Светога Василија Старијег и Емилије, било је рођење десеторо деце, од којих се једно упокојило у детињству. Од осталих деветоро деце, Црква је петоро касније убројала међу Свете од којих су чувени оци Цркве Свети Григорије из Нисе и Свети Василије Велики. Ово су само неки од многобројних  примера. Али, они су сасвим довољни да би се ислустровала чињеница да су многи Свети Божији људи (током живота) имали Богом благословене полне односе у браку. 

Као православни хришћани, позвани смо на здраво, уравнотежено живљење у свим областима нашег живота, укључујући и ову, значајну област полности (сексуалности). Не смемо дозволити да нас прогута овај свет и присили да живимо по њему, али са друге стране, нисмо позвани ни на пуритански легализам који се гнуша и самога размишљања о брачној полности. У Божијем космосу постоји време и место за све што се чини у смиреној послушности Божијем светом призвању. 

Управо због тога Црква тражи од својих чланова да се у различитим периодима свога живота уздржавају од полних односа у браку, да се уздржавају потпуно од сваког израза полности, да би могли да своју духовну пажњу у потпуности посвете Царству Божијем које није од овога света. Апостол Павле обраћајући се Коринћанима каже: ''Не забрањујте се једно другом, осим по договору, на време, ради упражњавања поста и молитве, а потом опет будите заједно, да вас сатана не би искушао вашим неуздржањем'' (1.Кор. 7.5). Православни Хришћани су позвани да се уздржавају од полних односа сваки пут када се припремају за примање Светога Причешћа. Исто тако, ми треба да се уздржавамо у навечерје свих великих црквених празника и недеља (тј. Литургије), као и у различитим приликама током године у складу са црквеним календаром. Свети Јован Златоусти пише:''Ако се ти и твоја супруга, по договору, уздржавате, ради молитве и поста, сједините се, потом, поново ради вашега брака. Није вам за то потребно рађање као изговор. Оно није главни разлог брака..(О девствености).''  

 

ПРЕЉУБА

Полна жеља у браку није нешто чега се треба стидети. Свети Јован Златоусти на другом месту  каже: ''Жеља није грех. Али, када падне у неумереност и почне да прекорачује законске оквире брака и протеже се и на туђе жене, онда она постаје прељубочинство, не због жеље, већ због незаситости. (13. Омилија на Посланицу Римљанима).''  Прељубочинство по Светом Јовану, или прељуба је нешто што је постало свакодневица, али нешто што није страно људској природи, и са чим се сусрећемо током људске историје. ''Не чини прељубу'', гласи седма Божија заповест (2.Мој. 20,14; 5.Мој. 5,18). У духу Старог Завета и Закона је и кажњавано њено преступање, тако да су сви њени преступници кажњавани смрћу каменовањем. ''Ако се ко ухвати где лежи са женом удатом, нека се погубе обоје, човек који је лежао са женом и жена. Тако извади зло из Израиља''. (5.Мој. 22,22). 

Нама Христовим следбеницима је познато Његово учење о овом проблему. Наиме, у једном од одломака Марковог Јеванђења Господ својим слушаоцима и свима нама даје поуке у вези са браком и прељубом. На лукаво фарисејско питање о разводу Он одговара: ''Због окорелости срца вашега написа вам он (Мојсије) заповест ову. А у почетку стварања Бог их је створио као мужа и жену. Због тога ће оставити човек оца својега и матер и прилепиће се жени својој. И биће двоје једно тело. Тако нису више двоје него једно тело. А што је Бог саставио човек да не раставља''(Мк. 10,5-9). На тај начин, по речима Господа Исуса Христа брак, који је једном склопљен, не може се раскинути, јер га је Бог склопио. Међутим важност брака, као и величину греха прељубе показује на следећем месту, када због прељубе дозвољава да се светиња брака, као Божије творевине, наруши и да се брачници разведу.  ''А ја вам кажем: Ко отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом , чини прељубу; и ко се ожени отпуштеницом чини прељубу''(Мт. 19,9). У својој беседи на гори Он иде даље па каже: ''Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу у срцу свом'' (Мт. 5,27-28).

 Свети апостол Павле такође осуђује телесну похоту и хедонизам који воде полној распуштености и противприродним пороцима: ''Зато их предаде Бог у срамне страсти''(Рим 1,26). У Првој посланици Коринћанима он даје очинске савете како да се клонимо блуда и прељубништва: ''Писах вам у посланици да се не мешате са блудницима...Не варајте се: ни блудници ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници..неће наследити Царство Божије...Не знате ли да су телеса ваша удови Христови? Хоћу ли, дакле, узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? Никако! Или не знате да ко се са блудницом свеже једно је тело с њом? Јер је речено: биће двоје једно тело. А ко се сједини с Господом један је дух с Њиме. Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?  Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога телом својим и духом својим, јер су Божији ''(1.Кор. 5,9; 6,9-10; 6,15-20).

 Шта онда да кажемо o прељуби? Сетимо се Содома и Гомора. Погледајмо о чему говори Господ и пише Св. ап. Павле и запитајмо се има ли  данашњи човек изговор у времена у коме живи. Одговор је свима јасан – нема. За било какву одвојеност од Бога и злоупотребу Божије творевине и тела свога као храма Духа Светога човек нема изговор. Видимо како и сам Господ карактерише прељубу и да због ње допушта развод. Прељуба као нешто што излази из самог срца човековог. Срца као символа свесне делатности душе, као центра човековог бића. ''Јер из срца излазе плотске мисли, прељубе бестидности''.  Тешко да постоји још неки порок, који у  тој мери разара човекове физичке и моралне силе и чини га потпуно неспособним да прими Духа Божијег, као што је то блуд и разврат. Грех који морално отупљује човека и потискује из њега све оне узвишене мисли и жеље и чини да он у особи другог пола види само сексуални објекат. Еротско маштање растаче дух , зато Климент Александријски види знак савршенства у томе када један брат (хришћанин), гледајући сестру (хришћанку) нема у својој уобразиљи ничег полног. ''О јединствена жено, ти си за мене свеколики род''.  Свети Јован Лествичник говорећи на ову тему каже: ''Велики је онај човек који остаје без икакве страсти при додиру тела, већи је пак онај који остаје нетакнут надвладавши похотљиви поглед размишљањем о небеској лепоти.''   

Последице греха прељубе и његов суштински значај ( или промашај ) можемо можда на најбољи начин разумети читајући Лествицу. Она нас уверава да љубав представља страст заједничку и телесним и бестелесним бићима, и кад је усмерена ка човековој личности и кад је усмерена према Личности Бога. Међутим најблаженија љубав је љубав према божанској Личности Господа. Људска чедност је уствари еросна упућеност на Личност Божију. Са друге стране та еросна упућеност на човечанску природу је претпоставка за исправан однос према Богу. ''Нека телесна љубав буде слика жудње за Богом''.  Христо Јанарас тумачећи Лествицу каже: ''Ако је Бог заиста личан, а не безлично вредносно, етичко, узрочно Начело, онда однос с Њим не може бити друго до та страст даноноћне еросне упућености, те ''безумне'' жеље ќоја испуњава живот присуством љубљене личности.''   Како Лествица даље каже: ''Блажен је, дакле, човек који воли Бога као што занесени љубавник воли своју драгану.''   Међутим, на том путу жељу тела, безличну привлачност врсте, треба обуздати како би се омогућило васпостављање личносне заједнице. ''Не зато што је сама природна (физичка) привлачност по себи грешна, него зато што човеков непријатељ, ђаво, користи острашњеност природе, да би , кроз безличну жељу врсте, уништио слободу личносног стремљења.''  Дакле, прељуба је у ствари представља погрешно егзистенцијално усмерење човеково. Уместо да свој ерос човек искористи ка основном егзистенцијалном циљу, личносном сједињењу са Богом, било кроз монаштво или кроз брачно сједињење, прељуба, или обезличена љубавна жеља није ништа друго до покушај индивидуалног самопревазилажења, односно сурогат личносне заједнице. Где је човек завршио или завршава после сваког индивидуалног покушаја и уздања у самог себе сви ми добро знамо.

 

РАЗВОД

Према Јеванђељу превара разара мистичку суштину брака и она је сведочанство да од Свете Тајне није остало ништа. Развод је, дакле, само констатација одсутности, исчезавања, уништености љубави, проста изјава о непостојању брака. Дозвољавајући развод, Православна Црква сведочи о свом бескрајном поштовању људске личности. Са друге стране ако мало и отежава развод и према њему јасно изражава своје резерве, то је зато што жели да спречи сваку грешну несмотреност и да упозори на последице те одлуке јер тајанство надилази закон. Свети апостол Павле каже: ''Брат или сестра (супружници) у таквом случају нису ропски везани; јер на мир нас је позвао Господ'' (1. Кор. 7,16). Свети Јован Златоусти коментаришући то место вели: ''Боље је раскинути брак него пропасти''.  Црква признаје да има случајева у којима је брачни живот испражњен и удаљен од своје светотајинске суштине и да за супружнике представља обострано мучење и оскрвњивање. Међутим она је увек нерадо давала дозволу за поновни брак, и она га је само толерисала у конкретним случајевима, ако се покаже да је то најбоље решење за одговарајућу личност. Други и трећи брак, после обудовљења, били су склапани само по грађанској церемонији, а за собом су повлачили епитимију од једне до пет година изопштења из Цркве. После овог перода епитимије, брачни пар је сматран за пуноправне чланове цркве. Дужа епитимија-седам година-тражила се за оне који су се раставили од својих живих супружника. '' Онај који пак остави законито му сједињену жену, и доведе другу, по изреци Господњој (Лк. 16,18),подлеже осуди за прељубу. Канонски је установљено од отаца наших да такви годину дана плачу, две године слушају Писмо, три године припадају (тражећи опроштај), и седме године стоје са вернима и тако се удостојавају Причешћа,ако се сузама покају (Трулски сабор, правило 87).''  Било је, наравно, у пракси и канонима Цркве доста одредаба у вези са разликом између кривих и невиних супружника, као и то да је прављена разлика између оних који су у клиру и лаика. У пракси пастирска икономија Цркве сигурно је показивала, с времена на време, више благости него што стоји у тим текстовима. Наиме, канони иако су обдарени техничким и правним изразима, њихова је основа богословска и њихов је циљ пастирски и они су донесени као одговор на специфичне пастирске потребе Цркве. ''Канони, стога, нису изрази законског духа који тежи да све обухвати правилима и да духовни живот сведе на законске норме. Они су изрази пастирске бриге цркве за спасење њених чланова.''  Стим у вези развод је сматран за велики грех, али Црква није никада пропуштала да грешницима после епитимије да нову прилику.

 

БРАК ДАНАС

Данас често код наших верника налазимо својеврсну врсту дуализма. Наиме, Епископ Иларион (Алфејев) је направио једну занимљиву поделу брака и он каже да постоје две врсте брака. Један је брак као тајна, а други је брак као заједничко живљење. Сведоци смо да је међу православним хришћанима ( или бар онима који се тако изјашњавају) ова врста ''брака'' као заједничког живљења веома распрострањена. Њих би могли и да подведемо под ону категорију природног брака, који је настао из природног нагона човека према супротном полу. Он означава да је у једном тренутку судбина спојила двоје људи, али међу њим нема заједнице, оног преко потребног да би брак прерастао у Тајну. Они би се били они ''венчани'' или ''невенчани'' можда и давно развели или се растали али их животне околности и разноразни лични и заједнички интереси приморавају да остану заједно. У таквом браку одсуствује међусобна узајамност, верност, жртвена љубав и често  људи проживевши много година заједно остају туђинци једно другом. Постоји и друга крајност када узајамна привезаност, љубав и верност постану извор љубоморе. Када један од супружника на другога гледа посесивно, као објекат свога поседовања. А често се дешава да човек злоупотреби своју слободу и ''срећу'' потражи у  блуду и прељуби. 

Како кажу психолози узроци таквог стања су често социолошке или психолошке природе. Грамзиви импулси ововремене цивилизације  срачунати да задобију сваку врсту материјалних добара одражавају се неминовно и у полном животу човека нашег времена. ''Љубавни однос мушкарца и жене је све мање плод њихове зреле и хармоничне међусобне љубави, све је чешће међусобна манипулација партнера који преко ових односа желе, осим грубог и упрошћеног задовољавања полног нагона, још и да потврде себе као друштвено биће у смислу негативнне тежње ка моћи и владању. Тако сексуални однос постаје сурогат за стварну љубав, нарочито када су партнери, или само један од њих, доживели неуспехе на другим пољима своје активности.''  

Оно што Црква може да каже, а да не злоупотреби ничију слободу, је да и у таквим браковима, склопљеним игром судбине, из интереса, и ма каквих других побуда увек постоји потенцијал да он прерасте у Тајну. Врата Цркве су свима и у сваком тренутку отворена. Потребно је само да супружници раде на себи, и да се уподобе односу Христа и Цркве и да недостатке другога примају не као недостатке другога него као своје. Како ап. Павле каже ''Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов'' (Гал. 6,2). 

 

ПРОБЛЕМ МЛАДИХ

Оно што данас забрињава је све раније ступање у полни однос младих људи. Поменуо сам дух времена и медије који на сваком кораку подстичу сексуалну слободу. Данас је отклоњен сексуални табу, брак као институција старог патријархалног друштва постао је проблематичан, непожељан и сувишан. Млади бирају најчешће два пута или хрле у брак са двадесет година, неспремни психолошки, економски, а често и физички за овакав спрег, најчешће бежећи из суморне стварности неуспелих породица, или у страху одуговлаче ступање у брак, препуштајући се тзв. слободним партнерским односима. И у једном и у другом случају постоји скоро потпуна неприпремљеност за иоле зрелије удруживање пара. Ослањајући се на ове чињенице савремена психологија и те како пропагира релативно рано ступање у полни однос. По том питању Фројд је изрекао једну реченицу још 1908. године која гласи: ''Пуна апстиненција у добу младости није најбоља припрема за брак''.  Уколико млади људи не ступе релативно рано у брак, већ остају до двадесет пете или тридесете године, из било којег разлога у сексуалној апстиненцији, често показују знаке сексуалне неурозе. Како психолози кажу главни разлог тих неуроза је услед нерастерећене сексуалне енергије нормалним путем. Да би невоља била већа, бракови сувише младих брачних парова растају се у високом проценту, најчешће због емотивне незрелости, потпуне неспремности за одговорност брачног и још више породичног живота. Неминован закључак изгледа, је да најбитније стицање искуства кроз експеримент. Човек мора да изнова да експериментише како би стицао своје лично и само своје искуство.

 

ПАСТИРСКИ ПРИСТУП

Као увод у закључак могло би да послужи и запажање професора Марка Младеновића о моралном стању римског друштва пред сам крај велике римске империје, где се каже: ''Битно обележје овог периода је велика нестабилност брака. Слабљење породичне чврстине, велико ублажавање строгости морала, нагомилавање великих богатстава и велики број робиња, довели су до потпуног слома породице пред крај републике...Нови обичаји су временом заменили старе, строге обичаје. Све више су водили разврат, неморал и проституцију...људи се нису женили...брак је стварао обавезе, децу и бриге зашта људи нису били спремни...за потомство се нису бринули: све више је растао брак без деце и број неожењених људи...за време Империје сваки брак се завшавао разводом...Поред расула до кога је дошло у брачним односима, дошло је до неморала и изопачености у полним односима уопште.''       

Пренесимо ово скоро до у детаља у наше доба и наше прилике и у нашу хришћанску цивилизацију. Питање се само по себи намеће. Да ли је све исто или постоји нека разлика. Постоји, и то врло битна, али која отвара једно ново питање. Наиме, то пропадање античког паганског света је било замењено новом снагом. Снагом Јеванђеља Христовог, и свега онога што излази из њега. Једном новом хришћанском цивилизацијом и културом која је поставила нове темеље брака и породице. Ново питање гласи: којом снагом би данашњи хришћански свет (Европа) могао да очекује преокрет у главама и срцима људи?

Настављајући предање пастири  Цркве треба пре свега са посебном обазривошћу да сагледају садашње време и да после добре анализе савремених проблема, и узрока тих проблема, покушају да човеку понуде излаз. Како каже професор Владета Јеротић: ''Данас ни свештеник ни православни мисионар не могу да се понашају на фанатично конзервативан начин, узалуд призивајући повратак ''старих добрих времена'' (патријархалног друштва), грмећи против сваке реформе у хришћанству, нити могу да се пасивно и резигнирано пусте низ струју ''модернизма'', некритички прихватајући новине у црквеном и лаичком хришћанском животу.''  Дакле, треба подсетити да су патријархална времена, волели ми то или не, заувек прошла, али са друге стране треба бити врло обазрив и не упадати у замку разноразних реформи које нису прошле критички суд Цркве.

Почетна тачка и почетак свих  делатности треба најпре да буду свештеници. Оно што се подразумева и што се очекује је да  свештеници требају и морају да буду  живи сведоци свога успешног хришћанског брака. Да свештеници буду ти који ће бити светлост свету, и који ће непрестано сведочити оно што и говоре. То је прави пут да нешто дође до срца верника, када види у свештенику потврду свега онога што чује ушима својим. Када испунимо, по мени, овај предуслов онда можемо да говоримо о браку као Тајни да саветујемо људе како да се суоче са проблемима који како смо видели нису мали.

 

ПРИСТУП МЛАДИМА

 Младом човеку, пре свега, треба предочити могућност изласка из ако тако могу да се изразим једне колективне апатије. Апатије која се огледа и у томе да млади унапред проглашавају капитулацију и чак и не покушавају да ступе у брак и често читав живот проводе сами не покушавајући да свој живот остваре на другачији начин. Све ранијем ступању младих у полне односе треба супротставити целомудреност. Губитак целомудрености у раној младости оставља изузетно тешке последице на породични живот и односе међу људима који су имали бурну, нечисту младост. Љубав, честита, добра љубав младих срца , јесте драгоцени дар Творца који је дат човеку као велика животна радост и срећа и према том дару треба се брижљиво односити. У супротном срце постепено остаје све грубље и више није у стању да воли искрено, честито, несебично и чисто. Епископ Варнава описује такву ситуацију: ''Долази тренутак када на свом животном путу најзад сусрећете доброг човека...коме би сте хтели да предате читаво своје срце...а ви са ужасом примећујете да више нисте у стању да волите, да вам љубав ништа не значи: срце је оронуло, срце се истрошило, срце је неспособно за дубоко, снажно осећање. И како је болно када, осврнувши се на своју прошлост, видите да сте чисту, блиставу, велику срећу љубави заменили за блато сумњивих наслада.''  Данас за једног младог човека то уме да буде веома непријатно и болно питање. Одупрети се успешно овом хедонистичком погледу на свет може само онај млади човек који гаји другачије животно усмерење. То усмерење је хришћанско и оно је у стању да испуни време и душу младог човека и да га тако заштити од свакодневног утицаја мас-медија и околине. Свештеници као добри пастири Цркве налазе се данас, поводом овог и многих других питања у тешком положају када треба да дају одговоре жедној души младог човека. На њима је да младом човеку објасне шта то нуди другачије животно усмерење и шта то нуди Христос, Црква његова и који је смисао живота. 

Црква је установила строга правила, која се нарочито односе на узајамне односе између жениха и невесте до брака. Ако пажљивије погледамо чин брака видећемо да се он састоји из два дела заручења и венчања. Нимало случајно, јер су се та два дела која се данас обављају заједо, некад обављала раздвојено и у различито време и временска разлика између њих је каткад износила и по неколико година. ''Заручење је сведочило да су муж и жена решили да припадају једно другом, да су они једно другом дали завет верности, то јест, у суштини већ су ступили у брак, али њихов брак до венчања још није потпун породични живот; они, посебно, треба да се уздржавају од супружничког општења. Они се сусрећу и растају и то искуство заједничког борављења и растајања удара темељ на коме ће затим бити изграђено чврсто здање брака.''  Данас брак се неретко распада управо зато што није имао чврсту основу. Само чврст темељ гарантује да ће кућа која се временом зида бити стабилна и да ће одолевати свим каснијим невољама и искушењима који су саставни део брачне заједнице. Због тога је Црква и установила припремни период, да би двоје младих установили заједницу не само на страсном полном привлачењу, већ на нечему далеко дубљем -''на душевном, духовном и емоцијоналном јединству, на заједничким жељама да дају живот једно другом.''  Искуство из тог периода треба да им да одговор на питање да ли су они спремни да живе заједно и да прихвате брак као Свету Тајну. Тајну која је установљена у рају и која надилази и превазилази телесност и која супружницима пружа  могућност једног новог начина постојања једног са другим и заједно у Христу Господу. То је тајна која се не достиже одмах, на којој супружници целог живота раде. Зато треба да закључују брак ''горућег срца и трезвене главе''.  Брак као могућност за супружнике да непрестано откривају нешто ново једно у другом, да изнова упознају једно друго. Као када живимо духовним животом па непрестано у молитвама и богослужењу у истим речима откривамо нови смисао и садржај. Као када стално идемо на Свету Литургију и знамо је напамет, а опет из недеље у недељу проналазимо њен ванвременски доживљај и све више се сједињејујемо са Богом. На тај начин ће и искушења, која неминовно долазе и ремете тај спасоносни пут, бити лакше побеђена.

 

ПАСТИРСКИ ПРЕДЛОГ

Као једно од понуђених пастирских решења што боље припреме младих за брак је и предбрачни испит. Да ли га ми данас вршимо, како га вршимо, да ли је он средство едукације младих или обична бирократија? Постоји ли могућност да он прерасте у озбиљно средство едукације и припреме младих и да кроз њега сагледамо спремност двоје људи за брак, а самим тим предупредимо и могућност прељубе у њиховом будућем животу?

 Следећи степен и суштински предлог је враћање Свете Тајне тамо где јој је и место, у Свету Литургију. То је једино место где које може да преобрази супружнике, и да њихов ход у Цркву суштински представља ход у Царство Небеско. Нормално уз присуство целокупне локалне Цркве јер то није никакав приватни догађај, већ догађај који се тиче целе заједнице. Да ли ћемо овакав обесвећени брак и на овај данашњи начин благосиљати мислим да у многоме од нас зависи.  Да ли ћемо младенце сјединити у  Христу или у чаши вина? 

Оно што је врло битни је и ''задржати'' брачнике у Цркви. Наиме непрестани рад на томе да брачници учествују у животу Цркве и да њихов брак (био он грађански или црквени) почиње да прераста у Тајну. Једино на тај начин ће и будући проблеми који их очекују бити превазиђени. Христом као посредником и као каменом темељцом на коме зидају кућу. Код и најмање кризе и проблема у браку треба користити сва пастирска средства која су на располагању (поука, молитва учешће у Светим Тајнама) да пробамо да сачувамо целовитост брака и спречимо развод? Једно од врло важних пастирских средстава је и исповест. Шта када нам неко исповеди прељубу? Да ли на исповестима олако прелазимо преко греха прељубе. Да ли га само констатујемо и прочитамо разрешну молитву или покушавамо да га лечимо? Који су то методе које треба применити у таквим случајевима. Које су мере до којих треба снисходити у пастирској икономији, пошто је познато да не постоје  јасне границе, и да свештеници често снисходе преко сваке мере.

               Несумљиво поред Свете Тајне Покајања која треба да буде та која ће дати снаге супружницима и да се покају за учињено или пак да опросте, блуду и прељуби треба супротставити аскезу и целомудрије. Подвиг као средство не презирања и порицања тела, него еросној устремљености Божанској љубави  која сачињава истинску чедност. Подвиг као начин преображаја, а не укидања, оне, како психолози кажу, сувишне нагонске, природне, полне енергије, у енергију која преображава, и која усмерена према правом циљу тј. Богу. Подвигом који усмерава на личносну љубав која се изграђује читавог живота и нимало није лако доћи до ње. Али за разлику од оног индивидуалног, безличног и неоствареног покушаја човековог да оствари љубав, награда је немерљива. Тај преображај, подразумева се, човек нигде не може да доживи до у Цркви. Прво у преображају оне природне човекове брачне заједнице благословом епископа и прихватањем целокупне црквене заједнице у Цветој Литургији, а касније светотајинским, целомудреним животом брачника. Хришћанством као начином живота, а не начином изјашњавања. Целомудријем као чистотом умовања, као комплетном ''мудровању'' човековом. Као уцеливању свих елемената људског бића према есхатону, када ће људи бити као анђели.

    За сва ова питања можда је суштинско полазиште-љубав. Помислимо шта би Христос урадио. Да ли је дозволио развод због прељубе? Јесте, али је и опростио блудници. Завршио бих ово излагање дивним речима Светог Јована Лествичника: '' Ја сам видео нечисте душе које су просто помахнитале од телесних пожуда; покајавши се, оне су своју нечисту љубав претвориле у страсну љубав према Господу, и не марећи више ни за какав страх, ненасито се предале љубави Божијој. Због тога и Господ не каже да се целомудрена блудница плашила, већ да је волела много, те да је зато била у стању да љубављу лако добије љубав.'' 

 

ЛИТЕРАТУРА:

 

 

1. Свето Писмо Старога Завета, превод Ђуре Даничића, Београд, 1981.

2. Свето Писмо Новога Завета, Синодско издање, Београд, 2003.

3. Православни брак и породица, Света Тана брачне љубави, Светигора, Цетиње. 2000.

4. Православна ризница о браку и породици, Манастир Сланци, Београд, 1998.

5. Игуман Иларион (Алфејев), Тајна вере, Епархија жичка, Краљево, 2005.

6. Епископ Иларион (Алфејев), Ви сте светлост свету, Епархија жичка, Краљево, 2009.

7. Џон Мајендорф, Византијско богословље, Каленић, Крагујевац, 1989.

8. Протојереј Александар Шмеман, За живот света, Манастир Хиландар, 2004.

9. Свети Теофан Затворник, Тумачење посланице светог апостола Павла Ефесцима, Каленић, Крагујевац, 2010.

10. Г. Мандзаридис, В. Јулцис, Ј. Петру, Н. Дзумакас, Теме хришћанске етике, Каленић, Крагујевац, 2004.

11. Владета Јеротић, Хришћанство и психолошки проблем човека, Богословски факултет Српске Православне Цркве, Београд, 1997.

12. Владета Јеротић, Неуротичне појаве нашег времена, Ars libri, Београд, 2009

13. Христо Јанарас, Метафизика тела, Беседа, Нови Сад, 2005.

14. Свети Јован  Лествичник, Лествица, Манастир Хиландар, 1997.

15. Еп. Атанасије (Јевтић), Свештени канони Цркве, Београд, 2005.

16. Луис Џ. Патсавос, Духовне димензије свештених канона, Каленић, Крагујевац, 2009

17. Православни мисионар, март/април, 2008.

18. Чин венчања, Мали требник, Призрен, 1994.

19. Др Радован Биговић, интервју, http://www.brakiporodica.org/tekst.php?id=81

20. Св. Кирило Александријски, Трећа посланица Несторију, http://www.verujem.org/sveti_ oci /iiisab_p.html#3

21. Протојереј Џон Мек, Сексуалност у хришћанском браку, http://pravoslavni-odgovor. Com/Svet_okо _nas/seksualnost.htm

22. Православни брак, породица и васпитање деце, приредио протонамесник Горан Радовановић, Вреоци, 2010

23. Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Беседа, Нови Сад, 2007

Богословље

Page 1 of 29