Pravoslavno jutro - BANER - KRAJ

Razgovorioveri1

sveti apostoli

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован

raspored5a

spc.rs

eparhija-sumadijska.org.rs

radiozlatousti.rs

verujem.org

 

Предавање у Народној библиотеци

08-03-2015

Biblioteka

У уторак, 03. марта 2015. године, у просторијама градске библиотеке у Јагодини, одржано је предавање на тему „Хришћански смисао болести и патње“ у организацији свештенства града Јагодине. Гост-предавач био је протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор богословије „Свети Јован Златоусти“ у Крагујевцу и професор Богословског факултета Универзитета у Београду.

Реализована промоција књиге ''Несвети а свети'' у Јагодини

06-02-2015

unnamed 1

На радост организатора сала, градске библиотеке била је испуњена до последњег места радозналих слушалаца, који су дошли да се упознају са тренутно можда најчитанијом руском књигом „Несвети а свети“.

Промоција 15. – ог броја Светосавског часописа „Растко“

18-10-2014

5.

16. октобра у просторијама ОШ “17.октобар“ у оквиру прослављања Дана школе, одржана је промоција 15.-ог броја часописа „Растко“. Часопис „Растко“ излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, а по одобрењу директора школе Госпође Биљане Милановић. Часопис уређује вероучитељ Борис Милосављевић. Стручни консултанти часописа су педагог школе Марина Антонијевић и вероучитељ протођакон Нинослав Дирак, док је за лектуру текста задужен наставник српког језика Маја Алексић...

Mолебан за благословен почетак школске године у беличком намесништву

15-09-2014

1

Прослављање овог великог празника како и доликује започело је служењем Свете Литургије у сви храмовима на територији овог намесништва. Најсвечаније је било у храму Светих апостола Петра и Павла где је Светој Литургији присуствовао велики број деце предвођени својим вероучитељима и катихетама, који су учествовање у Светој Литургији пројавили прелепим певањем, као и приступањем Чаши Господњој.

Сабор светог архангела Гаврила

GavriloБлаговесника нашег спасења, великог слугу Божјег, и радостоносног посланика к Пречистој Дјеви Марији, Архангела Гаврила хвалимо у песмама, по други пут му приређујући празнични сабор. Јер његов први сабор празнује се сутрадан по Благовести Пресвете Богородице, двадесет шестога марта; а сада се понова тај сабор његов празнује у светој Цркви, и понова се спомињу и прослављају његова чудесна јављања по Божјем наређењу. Он Мојсија, који избеже од Фараона, научи у пустињи - писању књига, испричавши му постанак света, стварање првога човека Адама, живот његов и патријараха после њега, потоња времена, потоп и раздељење народа; још му објасни положај небеских планета и стихија; научи га аритметици, геометрији и свакој мудрости. Он пророку Данилу протумачи чудесна виђења о царевима и царствима, која су имала касније настати, а која му беху престављена у виду разних зверова; обавести га о времену ослобођења људи Божјих из Вавилонског ропства, и о времену првог доласка Христовог у свет оваплоћењем од Пречисте Дјеве. Он се јави светој праведној Ани, која у своме врту туговаше због бездетности своје и са сузама се мољаше Богу, и рече јој: Ано! Ано! услишена је молитва твоја, уздаси твоји минуше облаке, а сузе твоје изиђоше пред Бога; и ево, ти ћеш затруднети и родити преблагословену Кћер, због које ће се благословити сва племена земна, и њоме ће се дати спасење свету, а добиће име Марија.

 

Исто тако свети Гаврил се јави и праведном Јоакиму, који се постио у пустињи, и објави му исто што и светој Ани: да ће добити Кћер, од векова унапред изабрану за Матер Месији, који ће доћи ради спасења рода људског. Овај велики Архангел би додељен од Бога за чувара богодевици Марији, рођеној од нероткиње, и када Она би уведена у храм он је хранио, свакодневно Јој доносећи храну. Он се јави светом свештенику Захарији, стојећи с десне стране кадионог олтара, и благовести му да ће његова жена Јелисавета родити светог Јована Претечу Господњег, и када Захарија не поверова у то, он му немилом свеза језик док се речи његове не збуду. Овај првак Божји, послат од Бога у Назарет, јави се Цречистој Дјеви, обрученој за праведног Јосифа, и благовести Јој зачеће Сина Божјег осењењем и дејством Светога Духа у Њој. Он исти јави се и Јосифу у сну, уверивши га у девственост свете Дјеве Марије и да је оно што се зачело у Њој од Духа Светога. А када се Господ наш роди у Витлејему, овај анђео Господњи Гаврил јави се пастирима који чуваху ноћну стражу код стада свог, и рече: "Јављам вам велику радост: данас вам се роди Спаситељ!" - и одмах са мноштвом војника небеских запева: "Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!"

 

Сматра се да се овај анђео јавио с неба Христу Спаситељу пред Његово добровољно страдање када се Он молио у Гетсиманском Врту, пошто име Гаврил значи: крепост Божија. Јавивши Му се, дакле, Гаврил Га је крепио, пошто поред других својих служења има и то - да крепи оне који су у подвизима, а Господ се наш тада подвизавао у усрдној молитви.

 

Овај анђео јави се мироносицама седећи на камену гроба и објављујући им Христово васкрсење из гроба: јер он, који је био благовесник зачећа и рођења Господња, показа се благовесником и васкрсења Његова. Он се јави и Пречистој Дјеви Богородици када се Она топло мољаше на Гори Маслинској, обавести Је да се приближило Њено чесно успење и са земље на небо пресељење, и даде Јој светлу гранчицу рајску.

 

Сећајући се ових многократних јављања његових у Старом и Новом Завету и знајући његово непрестано посредовање пред Богом за род хришћански, света Црква му сада прирећује саборно празновање, да би људи Божји с усрђем свагда и пламено прибегавали к заштити и помоћи толиког заступника и добротвора рода људског, и његовим молитвама добијали отпуштење грехова од Христа Господа Спаса нашега.

 

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)

 

Беседа на Сабор св. арханђела Гаврила

1965. године у манастиру Ћелије

 

Гле, ми људи од исте смо грађе од које и Анђели свети. Ми људи на земљи представљамо Херувиме[1]. Шта ја кажем? То ја не кажем, то каже велики Свети Златоуст у својој Светој Литургији. Ми представљамо тајанствено, на чудесни начин, Божије Херувиме. Анђели, људи, ко сте? Грешна браћа безгрешне Браће своје Небеске, Анђела. Ето ко су људи! И ми овде у овоме свету живимо као у изгубљеном рају. Пали, пали Анђели, ето ко су људи, (пали) Анђели.

А гле, све се мења када Господ силази у овај наш земаљски свет, када постаје човек. Човече, не само да си постао већи од Анђела, него си постао - Бог по благодати. Он, Господ Милостиви, Христос, сишао је у наш земаљски свет. Није послан Анђео да постане човек, Сам је Бог постао човек! Толико је човек важан за Бога, толико Бог воли човека, толико Бог промишља о човеку! А кад је Он, Бог, сишао међу нас, за Њим су се сјатила сва јата Свете безгрешне Браће наше, Анђела Небеских. Сви сишли и постали слуге наше[2]. Каква част, каква радост! Анђели постали слуге наше, и моје и твоје. Човече, пази како живиш! Погледај ко си, шта си, од какве си грађе? Не заборави никад да ти тајанствено представљаш Херувима.

Ето, Господ је у Цркви Својој измешао Анђеле са људима, све нас је саставио у једно биће, у једно духовно тело. Од Анђела и људи Господ је начинио једну Цркву Собом[3], Својим Крстом, Својим Васкрсењем, Својим Вазнесењем. Нема граница више између земље и Неба, нема граница више између човека и Анђела. Смрт је побеђена, људи постали бесмртници, вечници.

Ето, ми данас славимо Светог Архангела и Архистрата Гаврила, чудесног Весника[4] Божјег, првог Еванђелисте, највећег Еванђелиста у свима световима. Све велике и свете тајне, све велике и Благе Вести, сва Еванђеља Неба, ето он доноси роду људском. Он Пресветој Дјеви Марији доноси чудесну Благу Вест да ће нам Господа родити[5]. О, па то је све Еванђеље Неба! сва Еванђеља свих Небеса, па затим све остало што иде уз ту Благу Вест - Вечно Еванђеље[6]. Да, вечни Еванђелист доноси Вечно Еванђеље - ето ко је Архистратиг Гаврило кога ми данас славимо, једног од Заштитника наше свете скромне обитељи.

Данашње његово Свето Еванђеље казује нам сву тајну овог земаљског света. Чули сте га. Шта је овај свет? Њива Божија! Овај свет је њива Божија[7]. А ми људи, ми смо усев небески у овоме свету, семе небеско. Не, ми нисмо са земље, ми нисмо од земље, ми смо с неба. Чули сте велику свету тајну: Господ сеје људе као усев небески по Својој земаљској њиви. Пазите, њива то је Бог,[8] а ми небеско семе. Ради чега? Ради тога што ми свим бићем хрлимо ка небу; ми смо саздани с неба, ради неба, а привремено смо на земљи да земљу онебесимо, да земљу учинимо парчетом неба, да земљу претворимо у Рај. Таква је сетва и у нама и око нас. Кад Господа гледаш, ти гледаш њиву Божију. Погледај у себе, ти гледаш у небеско биће, у небески усев. Пази, сав си с неба! Живи на земљи ради неба: "Наше је живљење на небесима", вели Свети Апостол, где Господ Христос живи[9]. Заиста, наше је живљење тамо где је Господ Христос, Који је наш небески усев посејао по земљи, и дошао ради нас у овај свет, узео тело на Себе, и са телом се узнео изнад свих небеса, васкрсао, и нама осигурао Живот Вечни и бесмртни на небесима, виши од свих Анђела и Арханђела[10]. Пример, Пресвета Богомајка Која је изнад свих Херувима и Серафима. Да, такав изгледа свет гледан из данашњег Светог Еванђеља, из Еванђеља Светог Архистратига Гаврила.

Ти и ја стојимо збуњени: "Откуда кукољ у овоме свету?"[11] Ако смо ми небески усев, откуда кукољ по Божјој њиви када ми посејасмо небеско семе? Откуда зло у свету, откуда ђаво у свету, шта је то? Господе, ми мало разумемо од ове велике драме која се назива живот људски. А Он објављује велику тајну и вели: "Када људи поспаше, дође. ђаво и посеја кукољ па отиде"[12]. Дође ђаво и посеја кукољ. Ето објашњења откуда зло у свету, откуда грех у свету. То је ђаво учинио: по њиви Божијој посејао зло, грех, а кроз њих смрт; не једну, но хиљаде и хиљаде, милионе и милионе смрти; сваки човек носи не једну него онолико смрти колико грехова гаји у себи, онолико смрти колико сласти гаји у себи, онолико ђавола колико грехова и страсти гаји у себи.

Страшно је бити човек на њиви Божјој на којој је Господ посејао небеско семе. Кад људи поспаше, непријатељ човеков учини то, вели Господ; непријатељ и Божји и човечји, ђаво. Кад је учинио то, Господе? Када људи поспаше. А када су људи заспали? Кад је ђаво претворио њиву Божју донекле у њиву своју посејавши кукољ? И када су људи заборавили на вољу Божју, када и нема осим ђавоље воље? - Кад су наши праоци пристали, кад су заспали, затворили очи своје према Богу, окренули се ђаволу и учинили грех, ето тада је ђаво посејао по њиви Божјој кукољ, посејао зло, из чега је изникло безброј грехова и смрти. И овај свет поплављен је јатима црних мрачних демона. Тако бива с тобом и са мном када заспимо, када престанемо творити вољу Божју; онда долази ђаво и сеје кукољ по души мојој и твојој, сеје сваки грех; проба, види који грех највише волиш, коју страст ти највише волиш, он то онда сеје по твојој души, па гаји; а ти ако спаваш, ако немаш молитве, подвига, вере, љубави, наде, смирења, кротости, стрпљења, о, па ти спаваш непрекидно. Све су очи душе твоје затворене, а ђаво ради свој посао. Вели се у једној молитви: да човек који запусти срце своје, његово срце постаје радионица за ђавола, радионица ђавоља. Ти и ја спавамо ако не вршимо заповести Господа, Који је сишао у овај свет, постао човек, дао нам Своје Свето Еванђеље, дао нам Свете Анђеле да нам помажу у Његовом Светом Еванђељу у вршењу Његовим светих заповести и врлина, дао нам све то. Ако ми то не држимо, ми сами себе ослепљујемо, ми постајемо добровољни слепци. Зато, пази како живиш на њиви Божјој!

Гле, нама је Господ дао толико за душу нашу. Шта је вера? Вера то је свевидеће око. Душа која види Бога, која иде за Богом. А кад малакше у теби вера, када ти не примораваш себе на велику веру, када ти не негујеш своју веру; а вера је као зрно горушичино, мора се неговати као сваки усев; ако ти не негујеш веру своју, ако је не узрастеш у себи, гле, ти једнога дана заспиш; вера твоја полако постаје маловерје и неверје, и ти заспао сав, а ђаво сеје кукољ. Молитва, ето другог ока на души твојој. О бесмртности око, о свевидеће око, то је молитва! И ти живећи у овом свету Божјем као на њиви Божјој, гледај молитвом ка Господу и ка целоме свету Божјем. Нека молитва никад не задрема у теби. Задрема ли молитва, напустиш ли молитву, јеси ли лењ за молитву, пази, већ дремеж греховни захвата твоју душу. Ако напустиш молитву, заспала твоја душа, ти спаваш, а ђаво сеје ли сеје кукољ по твојој души. Кад се пробудиш ти осетиш неки немир, страхоте у себи, неку анархију, неку побуну, узбуну, неку револуцију. Шта, дрема ти душа? Откуда то? Отуда што је ђаво посејао ко зна колико семена, колико кукоља, гле у твојој души, док ти спаваш не вршећи своју молитву. Па онда смирење, па кротост, па милостиња, о, све су то очи душе твоје и моје. Ако их не негујемо, души нашој прети страшна опасност; наше духовне очи слабе, ми све мање и мање видимо оно што је Божје у овоме свету, све мање и мање чинимо оно што је еванђелско, Христово, све мање творимо заповести Божје. И гле, када се у нама умртви смирење, кротост, благост, милостивост, трпљење и остале свете врлине еванђелске, душа нам је заспала, а ђаво сеје ли сеје по нашој души кукољ, зло, страст, грехе.

Шта нам треба чинити? Јасно је, јасно је из данашње свете приче еванђелске, јасно је из данашње свете Благе вести: Да будемо будни, да стражимо. Ми стражимо када су све врлине упаљене у нама, када пламти вера у нама, када пламти љубав у нама, када су све очи душе наше отворене и ми видимо да је овај свет њива Божја; да смо ми усев небески, да треба да обрађујемо семе, небеско семе; да живимо за вечност и да Еванђеље буде вечно које нам је Господ донео. Ти велиш: Ја ћу данас и сутра овако, а прекосутра или идуће године ја ћу почети да се кајем, да живим по Еванђељу Христовом, да живим за своју душу, да живим за сво небеско семе које је у мени. - Пази, казује нам данашња света еванђелска прича: да се овај свет завршава Страшним Судом.[13] Овај наш земаљски свет, зато што је усев небески, пожњеће Свети Анђели у дан Страшнога Суда. Послаће Господ жетеоце на земаљске њиве да покупе све људе, све душе, да свима суди Господ по делима нашим, по томе како смо небески усев неговали на земљи, на њиви Божјој; да ли је овај свет био за нас њива Божја или њива ђавоља, да ли смо ми били усев небески на земљи или кукољ ђаволски.

Ми постајемо кукољ када добровољно вршимо зло, чинимо грехе, живимо у страстима непокајани, ти и ја. Сваки од нас треба да има свој мали Страшни суд. Сваки дан, свако вече, ти начини један мали Страшни суд за себе. Погледај данашњи дан како си га провео: шта је са небеским усевом који је у теби, шта је са душом твојом, шта је са савешћу твојом, шта си данас урадио? Да ли си заиста живео на овоме свету као на њиви Божјој, и неговао небески усев што је у твојој души и око тебе у свету, или си заспао био, па си заборавио на молитву и на пост и на кротост и на смиреност и на веру и на љубав. Ех, тада врши над собом суд, казни себе, реци себи: не, ја сутра, још сутра морам да испуним у себи молитву и пост и бдење и кротост и смиреност и сваку врлину еванђелску; да вољу своју одбацим и да вољу Христову чиним, која је сва у Еванђељу Његовоме; да поступам по Његовим заповестима и знам да Његове свете заповести узрасту у души мојој небеско семе, и ја, ја ћу неговати у себи небеске врлине. Не учиним ли то сутра, кукољ ће да изникне још више у мени, а прекосутра још више. Ако година прође, о, па цела њива душе моје, душе моје која је њива Божја, сва та њива постаће њива кукоља и корова. Шта ћеш онда радити?

Када човек огрезне у гресима, када он остане у њима, када се не каје, када их не исповеда, онда толико навикне на грехе да му они постају обични. Пијаница када непрестано пије, пијанство му постаје природно, постаје му навика. Тако сваки грех, свака страст. Ако се човек не бори са њим, не устане против њега, постепено постаје навика, па се, према учењу Светих Отаца, претвара у природу, и онда пређе у човека. Заспао је заувек, ништа га на овоме свету пробудити неће осим Страшнога Суда Божјег, страшних труба небеских када Господ буде подигао из мртвих све мртваце, све људе извео на суд да суди свима по Еванђељу Свом. По Еванђељу, ни по чему другом.

Еванђеље је Господ донео нама људима и дао нам силе небеске, кроз Свете Тајне и свете врлине, да га испуњујемо, да живимо Његовим Светим Еванђељем Небеским. Основао је Свету Цркву Своју, у којој безброј средстава, на првом месту Свето Причешће, да ми себе учинимо моћнима и снажнима да можемо понети сваку врлину, да можемо творити сваку заповест Божју. По томе Светом Еванђељу Господ ће на дан Страшнога Суда судити. Право ће рећи: Ви сте имали Моје Свето Еванђеље, имали сте Свету Цркву, имали сте ова блага небеска на земљи. Земља је моја њива. Ви људи сте мој небески усев. Шта сте од себе учинили, шта сте од себе направили? - Човек себе, на кајући се за грехе, учини сином ђавола. То нису моје речи, то је истина написана у Еванђељу Христовом, ...[14] и остају у неправди, не кају се.

Човече, створен си да постанеш Бог по благодати, како уче Свети Оци, а ти постао ђаво по својој слободној вољи. Шта ћеш рећи Господу у одбрану своју на дан Страшнога Суда када ти је Он дао и овај свет као своју небеску њиву, и душу ти дао као небеску њиву, и Анђеле ти дао за слуге, да служе твоме спасењу од зла, да служе твом напредовању у сваком небеском добру. Тада ће сваки од нас видети, ако је осуђен, да је по правди Божјој осуђен. Не дао Бог да се деси ма с којим од нас да заспи у гресима, да заспи на смрт, како се вели у једној светој молитви, него да будемо будни, да будимо себе, да приморавамо себе.

Треба да се молиш Богу, а неће ти се; приморај себе, шибај себе, реци себе: Гле, да ти стојиш на ивици пакла, што се не молиш? Гле, још један корак и ти си пао у пакао, у загрљај страшних демона. Нећеш да се смириш, хоћеш да твориш вољу своју, реци: Воља моја, шта? Воља Христова треба да буде у мени. "Оче наш" читаш стално, сваки дан говориш: "Нека буде воља Твоја, Господе, у мени, пека буде на земљи воља Твоја као што је на небу"[15], а ти не извршујеш то, него хоћеш вољу своју. Сва воља Христова казана је у Еванђељу, све што Господ хоће од тебе, од мене, од сваког човека Он је рекао у Еванђељу. Само од нас тражи молитву, веру, пост, кротост, смиреност, љубав, трпљење, истину, правду, шта је донео и шта нам је дао. То тражи од нас, да ми то негујемо у себи, да живимо с тиме. Јер Он је дошао у овај свет, као што вели Свети Јован Богослов, да живимо кроз Њега[16], да живимо кроз Богочовека, да живимо у Богочовеку, да творимо Његово вечно Еванђеље.

Тако ћемо ја и ти, и сваки човек на овој њиви Божјој поживети као усев небески и донети род по сто пута[17], тако сваки хришћанин који је будан, који стрепи. Душа нам није заспала у гресима и страстима. Али и кад заспи, и кад паднеш у тешке и страшне грехе, сети се: "Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих и обасјаће те Христос"[18]. То је еванђелски крик, еванђелски вапај теби и мени. Ма колико био велики грешник, чуј тај вапај. Устани ти који спаваш! Зависи од твоје добре воље, од тебе самог зависи да ли ћеш устати из греха у који си пао, да ли ћеш устати из страсти у коју си пао, да ли ћеш устати из смрти у коју си пао. Од тебе зависи, од твоје воље. Бог те не приморава на спасење, али ти даје сва средства, и дао ти пре свега (пробудиш) душу небочежњиву, душу која је усред неба; и ти ако си заспао у хиљаду греховних смрти, удари себе ако си неосетљив. Васкрсни из мртвих!

Огрезао си у охолост, гордост, никог другог не видиш просто до себе; у својој гордости говориш: ја па ја! То је смрт не једна, хиљаде смрти у теби. А ти, шта ти остаје? Приморај себе на смирење. Лењ си, реци себи: ти си ђубре, Павле - ако си Павле; ти си ђубре, Јоване! Шта ти мислиш? Сети се: највећи од свих Апостола вели да је први међу грешницима, највећи грешник: "Господ Христос је дошао у овај свет да спаси грешнике, од којих сам први ја", вели Свети Апостол Павле[19]. А ти, ти се гордиш ...[20] имаш у себи да се гордиш? Јеси ли мудар као он, јеси ли учен као он, јеси ли пун такве вере и љубави као он? А он, зато што је био пун свега тога, био је смиренији од свакога и сматрао је и себе и све друго, према Господу, да је неважно, да су то све трице[21]. Човек је трица, ако Господ Христос није са њим и у њему.

Ти чувај себе да не останеш вечно у неком гробу, а свака је страст гроб, сваки грех гроб, ако се не ослободиш тог греха. А ништа лакше за човека да се ослободи греха, ништа лакше. Покајање, ето ти свелека, не само лека него свелека. Ма како био страшан грех, макар ти био разбојник на крсту поред Христа, сети се. За трен ока та чудесна сила, коју Еванђеље назива покајање, ето, разбојника учинила првим житељем Раја, разбојника претворила у Анђела, у Светитеља, у Арханђела, и ушао он први у Рај са Господом Христом15. А ти, ти ако мислиш: Ја сам у страшним гресима тешко мени, нема ми спасења! То је страшан грех према Господу Христу, према милосрђу Његовом. Да је Он гледао на грехе наше никад не би дошао у овај свет, у овај змијарник земаљски. Али, Његова милост је бескрајна, како вели Свети Златоуст. Милост Господња је тако огромна да су сви наши греси, сви греси целог рода људског, мали према Његовој милости као кап према мору. Такво је милосрђе Господње, тако је милостив Он, Бог Анђела и Бог људи. Тако је милостив Господ Христос, Који је ради нас постао човек и примио на Себе тело, блатњаво и гнојиво људско тело, примио све смрти, смрти над смрти примио на Себе, све грехе, све смрти и грехе људске узео на Себе, све ране, све болести.

Никада, никада, никада не допусти себи очајање у души. Нека вера твоја буде велика, велика у милост Господњу. Тада, тада ћеш ти бити победник над свима страстима. Па кад паднеш у неки грех или у неку муку велику, призови свог Небеског бесмртног Брата, Светог Архистрига Гаврила, или ма ког Светог Анђела, а он, сваки од њих, сваки Анђео је безгрешан, изнад греха и смрти, и он ће те свемоћном руком својом извући из свакога гроба, васкрснути из сваке смрти.

Зато их и славимо, зато ми славимо нашу безгрешну Небеску Браћу, све Анђеле, данас Светог Архистрата Гаврила.

Нека нас закриљује и чува од сваког греха и од сваке страсти, а кад паднемо у који грех и коју страст, призовимо га у помоћ, и он ће муњевито доћи и васкрснути нас из свих наших гробова, победити све наше смрти и узнети нас у Небеско Царство, да тамо заједно с њим и уз њега и ми славимо - (чудесно милостивог Господа Христа, сада и увек кроза све векове. Амин)[22].

 

 

________________________________________

 

 

НАПОМЕНЕ:

1.Речи из Херувимске песме на Св. Литургији - Прим. уредн.

2.Jeвp. 1,14; 2,5-16

3.Мисао Св. Јована Златоустог и црквених песама, често сусретана код Оца Јустина. - Прим. уредн

4.Реч весник је тачан превод грчке речи Анђео. - Прим. уредн.

5.Лк 1,26-28

6.Oткp. 14,6

7.Mт. 13,24 и 38

8.Смисао је: Господар и сејач њиве то је Бог. - Прим. уредн.

9.Фил. 3,20

10.Еф. 1,20-22

11.Mт. 13,27

12.Mт. 13,25 и 39

13.Mт. 13.40-43

14.Неколико речи нечујно на траци. - Вероватно је Отац Јустин овде навео најпре речи Јн. 8,44 или 1 Јн. 3,89, где се спомињу "деца ђавола", а онда и речи Рм. 1,18: "Јер се открива гнев Божји с неба на сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди". - Прим. уредн.

15.Mт. 6,10

16.1 Јн. 4,9

17.Mт. 13,7

18.Еф. 5,14

19.1 Tим. 1,15

20.Неколико речи нејасно на траци. - Прим. препис.

21.Фил. 3,78

22.Последње речи додате по смислу, и по обичају Оца Јустина да тако завршава своје беседе. - Прим. уредн.

 

Богословље

Житије Светог мученика Кнеза Лазара

Knez-Lazar-3Лазар Хребељановић је највероватније рођен 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Тај град је добио његов отац Прибац Хребељановић од краља Душана Немањића као награду за службу на његовом двору. Историја за сада не зна како се звала мајка Лазара Хребељановића. Не зна се такође ни колико је тачно браће и сестара имао. Отац Лазара је био логотет на двору краља Душана у Приштини. У доба када се краљ Душан крунисао за цара, Лазар Хребељановић је имао око седамнаест година. Породично богатство Хребељановића је било веома мало и обухватало је само утврђени град Прилепац (где се Лазар родио) и град Призренац. Као младић Лазар је служио на двору цара Душана.
Лазар Хребељановић се 1353. године оженио Милицом, ћерком великог кнеза Вратка, из рода Немањића по линији великог жупана Вукана.
Победом на Марици, Турцима је био отворен пут за даља освајања српских земаља. Мањи одреди турске војске пустошили су села:  „Страх... невоља и несрећа љуто су обли све градове и западне пределе..."Лазар се од тог периода почиње потписивати са „Господин все Србљем", „Кнез Србљем", што у ствари значи „Кнез или владар српских земаља". Поред тога, Лазар употребљава и краљевско владарско име Стефан Лазар. Чак се на аверсу очуваног печата на „Лазаревој даровној повељи" Хиландару из 1379. налази лик Стефана Првомученика, заштитника лозе Немањића. У повељама се потписује црвеним мастилом.
Угрожен од Турака, страхујући и од напада Угара, кнез Лазар је морао и енергично и мудро да дела на јачању одбрамбене моћи своје државе. Пошто је имао велики број женске родбине, претежно је венчањима успео да окупи око себе своје моћне суседе. Сестру Драгињу удао је за челника Мусу, господара рударског краја око Копаоника, града и жупе Брвеник, а кћер Мару, 1371. године, за Вука Бранковића. Две млађе своје кћери предао је кнез Лазар сватовима у Крушевцу. Јелена се удала за Ђурђа Страцимировића Балшића, „господара всом Зети и поморју", а Теодору за Николу Горјанског Млађег, угледног феудалца у Јужној Угарској (Мачва).
На тај начин је кнез Лазар успео да ојача и територијално прошири своју државу. Са околним великашима основао је неку врсту породичног савеза, коме је он био на челу. Најмоћнији чланови савеза после кнеза Лазара били су његови зетови Вук Бранковић и Ђурђе Страцимировић Балшић. Са смрћу цара Уроша нестало је царског достојанства. Пошто је по протоколу византијског двора, који је примењиван и на српском двору, само цар могао додељивати висока звања, те је Лазар остао у звању кнеза, а Вук Бранковић има законско право само на наслов „господин". „Благоверни и христољубиви и Богом просвећени кнез Лазар и љубазни му син господин Вук", забележио је непознати летописац 1387. године, „када су владали свим српским земљама и поморским и тако у слози и љубави побеђивали непријатеље своје".
Удруженим снагама кнеза Лазара и босанског бана Твртка, 1373. године побеђен је, заробљен у Ужицу и ослепљен Никола Алтомановић. Победници су поделили његову област. Бану Твртку је припао и манастир Милешево у коме је био сахрањен Свети Сава. Потомак Немањића по женској линији, бан Твртко је одлучио да се 1377. године крунише за краља Босне и Србије. Обред крунисања извршен је на гробу Светог Саве. Непомућено пријатељство кнеза Лазара са краљем Твртком јасан је доказ да је Твртков поступак сматран сагласним са средњевековним поимањем легитимности наслеђа престола. То, међутим, никако не значи да је кнез Лазар престао да се сматра главним владаоцем на територији дотадашњег српског царства, тим пре што је и он преко своје жене Милице био у сродству са династијом Немањића.
Веран традицији владара на српском престолу, кнез Лазар је успео да узвиси ауторитет Цркве и учини је моћном потпором у борби за утврду своје власти и одбрану од Турака. У том циљу сматрао је неопходним да измири Пећку и Цариградску патријаршију, које су биле у несагласју од доба проглашења Пећке патријаршије 1346. године када се краљ Душан крунисао за цара. После дугих преговора у којима се истакао монах Исаија, до измирења и сагласја је дошло 1375. године. Обред свечаног признања Пећке патријаршије обављен је у патријаршијској цркви у Пећи. Била је то велика свечаност, којој су, поред многобројних велможа и црквених великодостојника, присуствовале монахиње Јелисавета (монашко име царице Јелене), и Јефимија, удовица деспота Јована Угљеше. Монахиња Јелисавета умрла је почетком новембра 1376. године. Вероватно по договору са кнегињом Милицом, Јефимија је одмах после њене смрти дошла у Крушевац и настанила се у двору кнеза Лазара.
Када му се у Крушевцу родила и пета кћер Оливера, кнез Лазар је вероватно изгубио сваку наду да ће добити наследника престола. Зато није тешко замислити радост супружника када им се 1377. године родио син, који је на крштењу, по традицији лозе Немањића, добио име Стефан. После Стефана кнегиња је родила још два сина Вука и Добривоја. Добривоје је, међутим, умро као дете.
Привредни и културни напредак државе кнеза Лазара ометан је сталним налетима Турака. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1380/1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке, на Дубравици код Параћина.
Мада поражени у Босни код Билеће 1388. године, Турци су одлучили да и по трећи пут нападну кнеза Лазара. Обавештен о њиховим припремама, кнез Лазар је 1389. године преко свог зета Николе Горјанског, мачванског бана, уговором са Угрима осигурао залеђе и прикупио велику војску за предстојећу битку. Обратио се за помоћ и краљу Твртку, који је и по својој титули био дужан да учествује у борбама за одбрану независности Србије.
Обавештен да ће Турци покушати продор преко Косова, кнез Лазар је на челу своје војске средином јуна дошао на Косово.
„Пођимо, браћо и чеда", - обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, „пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедимо за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу ".
Турска хорда је прешла преко земљаља браће Драгаша и на помолу је био неизбежан сукоб са Србијом. Битка се десила на Видовдан 28. јуна 1389. године, на Косову пољу.
У првом окршају Срби су победили Турке. „Међу војницима" , пише Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића, „који су се борили пред војском беше неко веома благородни (Милош - забележио је неко на маргини Константиновог дела) кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише га као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А кад је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога властодршца. А ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављање. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи. Шта је било после тога? Постиже Лазар блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега и не виде његову смрт. Ова битка била је године 6897. месеца јунија 15. дан. А тада, тада не беше места у целој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај који се не може ни са чиме упоредити тако да се ваздух испунио...".
На Косову пољу: „мученик Христов постаде велики кнез Лазар" (Деспот Стефан: Натпис на мраморном стубу на Косову), избором и опредељењем за небеско испуни речи Његове: „Од ове љубави нема веће до ако ко положи живот за ближње своје". Јн 15;13. Ономе који је учинио избор достојан Небеског Цара народ непоколебљиво имену додаје - цар - и овенчава га ореолом а Црква канонизује, већ неколико година после погибије.
Из Митрополијске цркве у Приштини тело Кнеза Лазара 1390/1391. год. пренесено је у његову задужбину манастир Раваницу. Због надирања Турака и становништво и монаштво бива принуђено да напушта огњишта и светиње. Са собом носи и највећу драгоценост - мошти Лазареве.
Наставља светитељ да дели судбину свог народа, преко Београда до Сент Андреје у Угарској, а после неколико година мошти су пренесене у фрушкогорски манастир Врдник (Нова Раваница).
Током Другог светског рата, године 1942. због усташких пустошења православних светиња у Срему, мошти бивају пренесене у Саборну цркву у Београд.
Године 1954. Свети архијерејски сабор Српске Православне Цркве донео је одлуку о преношењу моштију Св. Кнеза у Раваницу. Ова одлука се спроводи о шестотој годишњици Косовске битке, 1989. године и то тако што су његове мошти излагане на путу кроз велики број српских градова и манастира. Тако је од Видовдана 1988. до августа 1989. кивот из београдске Саборне цркве преко манастира Врдника, Озрена, Троноше и Ћелија, затим Шапца, Ваљева и Крагујевца, па манастира Жича, Љубостиња и Павлица пренесен до Косова. На Газиместану, месту Косовске битке, одржан је помен а потом, после боравка у манастиру Грачаница и свечаних видовданских богослужења, кивот са Лазаревим моштима преко Ниша, Крушевца и манастира Манасија, пренесен је у Раваницу, где је и данас.

Богословље

Недеља Свих Светих

svi svetiНЕДЕЉА СВИХ СВЕТИХ (грч: Αγίων Πάντων), прва недеља после Свете Педесетнице (Духова), посвећена свим Светима, као "жетве Духа Божијега" и "плодова Божанствене благодати" која је послата људима на дан Педесетнице. Пошто немају сви канонизовани Свети своје дане одређене за празновање у календару, а поготово што се не знају имена свих оних које је Господ прославио, Црква је установила овај празник.
 
Још у време Св. Јована Златоустог, славила се успомена Свих Св. мученика у недељу после Духова. Из једне песме преподобног Јефрема Сирина види се да се успомена на Све свете празновала 13. маја, а из једног слова цара Лава VI Мудрог (886—912), види се да се успомена на Све свете празновала после Недеље Свете Педесетнице. У служби овога дана и синаксару набрајају се по рангу сви свети: праоци, Патријарси, пророци, Апостоли, мученици, свештеноначалници, свештеномученици, преподобномученици, преподобни, праведни и цео лик светих жена.
 
Овим празником завршава се период Цветног триода и почиње обично раздобље године, када се богослужење обавља према Осмогласнику и Минеју. Од понедељка после Недеље Свих Светих почиње Петровски или Апостолски пост, који служи као припрема за велики празник у част светих и првоврховних Апостола Петра и Павла 29. јуна.
 
После Педесетнице, све недеље, то јест сви недељни дани, означавају се редним бројевима, почев од прве (Недеље Свих Светих), па закључно са тридесет другом. У складу са овим рачунају се и ступови васкрсних јутарњих Јеванђеља и ступови гласова Осмогласника. Ступ (столп) Јеванђеља почиње од Недеље Свих Светих, када се на јутрењу чита прво јутарње васкрсно Јеванђеље. Али ступ гласова Осмогласника почиње следеће, друге недеље. За ту недељу одређен је први глас, а друго Јеванђеље. Даље све иде по реду. Почев од Недеље Свих Светих, катавасија је "Отверзу уста моја..."
 
 
 
СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ
БЕСЕДА
у недељу свих светих
 као похвала свима светима који су ма у ком кутку света пострадали
 на празник мученика
 
Још ни седам дана није прошло како смо свештену светковину Светог Духа обавили, а већ ево дочекасмо и мученички празник или боље, мученички лик и војску да прославимо. Војску која ни у чем мања не беше од оног анђелског окола што га је кадгод патријарх Јаков видео, но управо томе сасвим сличну и равну, јер се мученици и анђели само по имену разликују, а по делима су једнаки и једно другом истоветни.
            “А како би то било, кад анђели на небу живе?”
            Па тамо су и мученици.
            “Али анђели су бесмртни и не знају за старост!”
            Ни мученици не старе.
            “Али ипак, анђели су бестелесни!”
            Па шта онда? Кад су и мученици, истина телом, али бесмртним обавијени и, кад их је и пре него што се у бесмртно обукоше, Христова смрт и више него и само бесмрће њихових телеса, умудравала.
            Та не светли се ни небо мноштвом звезда украшено, тако као што су мученичка теласветлом крастом рана урешена. А отуд је баш и преимућство мученичко, што су награду и пре преобуке у бесмртно примили својој властитом смрћу увенчавши се, као што је то и Давид признао, кад је говорећи уопште о људској природи рекао: “Учинио си га мало мањега од анђела, славом и чашћу вјенчао си га” (Пс. 8, 5). Па и то што га је “мало мањега” учинио, Христос је онда, кад је својом смрћу смрт победио, надокнадио.
            Али је не потврђујем тиме, но оним што смо баш са тим умањењем, што је услед смрти настало, у великој добити били. Јер да смртни нису били не би ни мученицима постали!
            И заиста! Да смрти није било, не би ни венаца било; да смрти није било, не би ни мучења било; и на крају да смрти није било, не би ни Павле могао рећи: “Сваки дан умирем, тако ми, браћо, ваше похвале, коју имам у Христу Исусу Господу нашем” (1. Кор. 15, 31) као што да трулежи није било, не би могао изрећи: “Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме тијелу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тијело његово, које је Црква” (Кол. 1, 24). Па немојмо ни жалити, што смо смртнима постали, но управо заблагодаримо, што нам се услед смрти поље мучеништва отворило, а уз трулеж случај награде добили, јер то нам управо средство беше да из борбе као победници излазимо.
            Видиш ли премудрост Божију? Можеш ли да докучиш, како је он и само наше највеће зло и крајњу несрећу, која нам од ђавола нанешена беше, смрт подразумевам, у част и славу нашу преметнуо, док је страдалнике кроз њу к мученичким венцима приводио.
Па шта дакле? Хоћемо ли морати ђаволу још за смрт благодарити?
Не. Нека не буде то. Јер није то дело његове воље, но Божије премудрости дар. Ђаво је смрт донео да би нас тако погубио и пошто би нас земљи повратио, сву нам наду спасења пресекао. Христос пак, својом смрћу, то је променио и њоме нас поново на небо уздигао. Па нека му сад већ нико не пребацује, што сам лик мученика и војском назвао, те тиме два супротна назива једној истој ствари придао.
Лик и војска су доиста једно с другим у супротности, али овде су ипак једно те исто, премда су мученици и као ликујући с радошћу на муке потицали и као војујући толику храброст и мужественост показали, да су над противницима и победу однели. Јер ако на оно што је отуд произилазило погледаш, опазићеш и одупирање и хрвење и прави рат, а ако и намеру испиташ, наћи ћеш да је ту баш само ликовање, празновање, торжество и превелико весеље врђено.
Желиш ли пак да дознаш, да је ово дело, мучеништво мислим, и од самог рата ужасније? Онда погледајмо шта је у рату тако ужасно.
Ту са обе стране стоје војске једна према другој, са свих страна насипима заштићене, блистају се оружја која и саму земљу озрачавају, облаци стрела свуда лете и нможином својом ваздух застиру, потоци крви по земљи теку, и као што у време жетве класје пада, тако су и ту од међусобне битке лешине многих војника по земљи прострте.
Но од тог ћу вас рата сада к овом другом привести. И овде су такође два табора, један је мученички, а други мучитељски. Али мучитељи су наоружани, а мученици голим телом војују и, победу наги, а не наоружани односе.
Па ко се томе неће задивити што рањени одолевају онима, који ране задају, свезани несвезаном, жежени жегућима, и убијани убијајућим. Па сад ваљда знаш да је овај рат од оног много ужаснији. Јер онај, ако је и страшан, опет је бар природан, а овај је на сваки начин неприродан. А и по људским доследностима овај не бива да би разумео, да дело ово од Божије благодати зависи, пошто ништа вредовитије, и ништа безаконије од ових битака и ратова бити не може. У обичним ратовима борци се обеју страна наоружавају; овде пак није тако. Но један је наг, а други наоружан. И још, обема странама у оном рату, на вољи стоји руке подизати; овде је пак овај свезан а онај слободан што ране задаје. Па и саме судије по обичају тирана дозвољавају себи да зло чине, те мученике на страдање шаљу. Али ако је и тако на свете мученике нападано, не могаху их опет победити но и после несходне битке побеђени одлазише, и догађаше се оно, што би се догодило кад би ко каквог ратоборног човека на битку изазвао, али с копља му гвожђе отео и оклоп с њега скинуо, па голог на борбу позвао а овај би опет, ако и испребијан и исечен, па и рањав, победу однео. Јер исто тако и мучитељи беху од мученика побеђивани, и ако им руке натраг везиваху, по целом телу их батинаху и стругаху. И као што се драги камен, мада се по њему и удара, не луби, нити омекшава но и секуће гвожђе отупљује, тако се и душе светих, ако и много мучене беху, никако не умораваху, но напротив, разбијајући силу својих мучитеља са својим трпљењем погледаху за њима, како са стидом и подсмехом место борбе као побеђени напуштаху. Јер мученике су и за дрва привезивали, и ребра им стругали, и тако дубоке бразде по њима правили, као да би земљу парали а не тела растрзали, те се виђаху утробе раскинуте, ребра одваљена, прса растгнута. Па и на том беснилу крвожедни не остајаху, но и са дрва кад их скидаху, полагаху их на гвоздене решетке, које беху живим угљевљем напуњене те се нови, од првих још гори призори представљаху, и двоструке капље од телеса цурише, једне од текуће крви, а друге, од изнемоглих телеса. Али свети, као да би каквим ружама, а не на усијаном угљевљу лежали, тако на све то, што се с њима збиваше, са радошћу подносили.
Но ти кад о гвозденој решеци чујеш, опомени се оне лестве коју је патријарх Јаков видео да је од земље до неба достизала. ''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''
По оној су анђели силазили а по овој мученици се пењали, а на обема беше Господ утврђен, јер само Њиме потпомагани могаху они оне муке подносити. Но да се по оној пењу и силазе анђели, а да се помоћу ове само мученици пењу, свакоме је ваљда јасно.
            А зашто тако?
            Они се у помоћ шаљу онима који хоће да спасење наследе; а ови као борци, који су венце заслужили и из борбе изашли, на крају одлазе Богу, кооји је борбу установио.
            Али ми не треба да без пажње ово што се говори слушамо и да смо без осећања када чујемо да је ужрено угљевље под растргнутим мученичким телима лежало, но представимо себи како нам је кад под грозницом стењемо.
            Док смо у грозници мислимо да живот наш ни име живота не заслужује, па се жалостимо, тешко подносимо и као мала деца негодујемо, сматрајући да је огањ грознице не мањи од оног пакленог. А мученици нису под грозницом стењали, но и кад је пламен са свих страна око њих лизао, кад су варнице по ранама скакале, и од сваке звери горе ране им задавали, као неки дијаманти и као да су на туђим телима те муке гледали, све су великодушно и са само њима својственом храброшћу подносили, па и у највећим мукама нису од своје вероисповести одустајали, а тиме су како своју храброст, тако и помоћ Божију јасно откривали.
            Ви сте често виђали какве лепе зраке сунце када ујутру изађе, расипа; а таква беху и тела светих када из удова њихових крвави потоци као неки светозарни зраци истицаху, те им тела много јаче него што сунце небо обасјава, светљаху. Ту крв када видеше анђели, наслађиваху се, а демони се од ње ужаснуше и сам ђаво задрхта. Јер не беше та тамо виђена крв, обична крв; но крв спаситељна, крв света, крв неба достојна, крв која увек младице Цркве напаја.
            Демон је видео ту крв и ужаснуо се, јер се сетио оне Господње крви, премда од оног времена, када је ребро Владике прободено било, већ бесчислена ребра испробадана види.
            Па ко је тај који се не би са великом радошћу у овакве борбе упуштао, када заједничар Господњих старадања и саобразник Његове смрти треба бити? Та и ово је довољна плата, и ова част је врло велика, и награда, која и пре примања Царства Небеског, превазилази било које страдање.
            Да се не ужасавамо дакле, када чујемо да је неко сличним страдањима одолео, но ужаснимо се онда када чујемо да је неко изнемогао, па је и поред награда које му предстоје, пао.
            А ако желиш чути нешто о тим наградама, заиста их није могуће речима представити, јер као што је написано: “Што око не видје, и ухо нечу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе” (1. Кор. 2, 9); а ко га заволе онако како га мученици заволеше? Но иако величанственост припремљених блага превазилази све речи и сваки могући појам, ипак нећемо ћутати, но колико је могуће да кажем и ви да разумете, покушаћу, иако нејасно (јер јасно о томе могу рећи само они који се у том блаженству већ налазе), да вам о томе нешто кажем.
            Мученици сва несносна мучења у најкраћем времену претрпљују, и по свом разлучењу одлазе на небо куда их анђели и арханђели спроводе, испред њих идући. Анђели се не стиде својих заслужних пратилаца, но су спремни да учине све због њих, као што су они имали усрђе да због Христа и Господа свога све претрпе.
            И пошто на небо оду, све свете силе им прилазе. Јер када се, када неки непознати борци у град дођу, народ са свих страна стиче и окруживши их посматра опремљеност њихову, колико ће се пре анђели и све небеске силе са свих страна стећи, када се ови благочестиви борци на небо попну, да би видели њихове ране и да би им, као неким храбрим војницима који се из рата и бојишта са многим знацима победе вратише, у сусрет пошли и поздравили их. После тога, у свечаној поворци, одвешће их к Небеском Цару, престолу оном који великом славом сија, где Херувими и Серафими предстоје. И када дођу и поклоне се Ономе који седи на престолу, већу ће част од Бога примити него његови пратиоци, јер их неће просто као служиоце примити, иако је већ и то велика част коју није могуће описати, него ће их примити као пријатеље своје, јер је рекао: “Ви сте пријатељи моји” (Јн. 15, 14). Као што је то на другом месту потврдио, рекавши: “Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје” (Јн. 15, 13).
            Будући да су они баш ту, највећу, љубав показали, зато се удостојавају тако достојног пријема, славом се наслађују, у сабор ступају да у нама тајанственим песмама учествују. Јер када су се они, док још у телу беху, на тајанствен начин у том сабору налазили, те су са Херувимима Трисвету песму (коју знате и ви верни) певали; колико ће пре сада, када су се са својим спојцима здружили, с великом слободом онај славопој заједно запевати?
            Може бити да се ви до овога часа мучеништву нисте ни дивили, а сада му се не дивите него бисте га и пожелели? Но немојте да жалите што сада није време мучеништва, јер се ми можемо спремити за оно страдање које време захтева.
            Мученици су презрели живот, а ти презри раскош; они се нису опирали када су их мучитељи у ватру бацали, баци и ти имање своје у руке сиромашнима; они су гасили ужарено угљевље и ти угаси пламен похоте.
            Ако је ово и тешко, корисно је! Немој на садашње тешкоће гледати, већ на будућа добра; не на несреће које нас окружују, него на очекиване награде; не на страдања, него на плату; не на напоре, но на венце; не на зној, већ на награде; не на болести, већ на опоравак; не на горући огањ, већ на припремљено Царство; не на предстојећа зла, већ на Христа који нас увенчава.
            Ово је најлепше средство и најлакши пут к добродетељи; тј. не треба само на напоре гледати, но уместо на њих на награду гледати, дакле не само на оно прво.
            Зато када не мариш да милостињу дајеш, не размишљај о расутом имању, но о стицању правде, јер је написано: “Просипа, даје убогима; правда његова траје довијека” (Пс. 112, 9).Не гледај дакле на расути иметак, но на умножавано богатство. Исто тако и када постиш, не гледај на то што пост слаби тело, но на ону добит духовну коју од те слабости добијаш. А и на молитви ако пробдеш, немој о труду бденија размишљати, но о нади коју од молитве добијаш. Исто тако чине и војници. Не гледају они на ране, него на награде; не на пораз, него на победу; не на тела која падају, већ на увенчане хероје. А слично томе и морепловци чине, јер и они пре на пристаништа него на буре гледају; пре о куповини, него о бродолому мисле; и укратко, пре свих недаћа на мору, замишљају она добра, која ће по преласку морске пучине моћи стећи. А тако и ти чини.
            Размисли како је то , да у дубокој ноћи, када сви људи, звер и стока, почивају и када је најдубља тишина, ти устајеш и смело са Господом свих нас, разговараш? Сладак је сан, али ништа од молитве није слађе. Ако насамо са Њим разговараш, много можеш тиме учинити, јер те нико у томе не спречава и од молитве одваја, а имаш довољно времена да затражиш оно што желиш. Но ти се протежеш на мекој постељи лежећи и лењиш се да устанеш, а нећеш да помислиш на мученике, о којима говоримо данас, а који су на гвозденој решетки лежали и нису имали постељу, већ угљевље испод себе прострто.
            Овде намеравам да поуку завршим, да бисте се, у свежем сећању решетку држећи, разишли и о њој даноноћно размишљали. Јер да нас држе и хиљадоструки окови, можемо да их раскинемо и на молитву да се подигнемо. А при свакодневном размишљању о овој решетки, немојмо само на њу мислити, но и остала мученичка страдања на ширину нашег срца исликавајмо. И као они, који домове своје желе да разнобојним живописом украсе, и све просторије њиме опремају, тако треба да и ми на зидовима наших мисли мученичка страдања да исликамо. Јер онај први живопис је бескористан, а овај нам може бити од користи. А осим тога овај не потребује ни новац, ни трошкове нити икакве вештине, но уместо свега биће довољна крепка воља са великодушним и трезвеним разумом; а поћи ће нам, мислим, лако за руком да њима, као неком вештом руком, мученичка страдања насликамо.
            Насликајмо их дакле све на нашој души, насликајмо једне који леже на ужареним плочама, друге над угљевљем прострте, неке који су бачени у котлове, оне који су у мору потопљени; једне стругане, друге за кола привезане, оне у понор бацане, и оне који су се са зверима борили, оне, пак, који су у пропаст вођени и све остале онако како се догодило да живот свој скончају; насликајмо, велим, све то на срцима нашим, да бисмо, када таквим разноликим живописом дом свој украсимо, могли да га као достојан стан за Небеског Цара припремимо. Јер када слике такве он на срцима нашим опази, доћи ће са Оцем и Светим Духом и свој стан у нама наћи и већ унапред ће наше срце бити Царска палата, те се неће моћи никаква безакона помисао у њ уселити, но увек ће ту Бог, као Цар свих нас, становати и у нама пребивати.
            И ако на тај начин ми овде Христа примимо, онда се са уздањем можемо надати, да ћемо и вечне станове, када одавде одемо, наследити; које дај Боже да сви, без разлике, и добијемо, по благодати и човекољубљу нашега Господа Исуса Христа, с којим Оцу и Светоме и Животворном Духу слава у све векове векова, амин.    

Богословље

Свети Архијерејски Сабор

SaborЦрква је Једна, Света, Саборна и Апостолска. Саборност у Цркви значи једномислије и исто делање.

Правило које одржава равнотежу између помесне Цркве, нпр. Српске Цркве и свих Православних Цркава широм света, а да при том не води ка светској Цркви, јесу Сабори који доносе одлуке о свим питањима која се тичу општих интереса, односно „општег јединства". На саборима учествују само епископи, и то са једнаким правима. Једна помесна Црква, на пример, која је искључена са Сабора због тога што је искључен њен епископ, дужна је да прихвата одлуке Сабора. Међутим, када и њен епископ учествује у Сабору, тада одлуке нису туђе нити су наметнуте. Оне у самој помесној Цркви бивају спровођене кроз епископа који учествује на сабору и заступа ту Цркву. Тако је Црква успела да очува равнотежу: да власт Сабора никада не буде нешто што је изнад помесних Цркава, него да представља израз јединства помесних Цркава израз сабрања свих у једноме средишту. Како вели свети Игнатије Антиохијски, епископи „по свим крајевима васељене пребивају у вери Исуса Христа", односно сви се подударају у вери у Христа имају истоветно расуђивање, а то је изражено кроз Сабор. Према томе, Сабор не представља установу која је изнад помесне Цркве, него установу која изражава јединство, истоветност, Једномислије" и узајамност помесних Цркава. Нешто такво се, у смислу устројства и организације, постиже чињеницом да сви епископи равноправно и својевољно учествују на Саборима. Самим тим, одлуке Сабора нису стране животу помесних Цркава.

Црква, када је то сматрала неопходним, сабирала на такозване Васељенске саборе, који су само из тог разлога задобијали већи ауторитет и значај него неки помесни сабор, а било је и таквих у историји.

Власт једног Сабора, па био он и васељенски, није у томе да се створи некаква установа која ће бити изнад помесних Цркава, него да се створи један орган који ће изражавати Једномислије" и јединство помесних Цркава. На такав начин треба да посматрамо Сабор. Толико што се тиче помесности, васељенства и католичности Цркве.

За разлику од функционисања законодавства и администрације у држави, канонске одредбе Цркве не могу се разумети без осврта на еклисиологију, то јест на богословска начела која руководе природом Цркве. Основне институције црквене управе, као што је то сабор, неодвојиве су од суштине Цркве, и зато је свако одвајање догме од основних управних институција не само неоправдано, него и опасно.

Темеље саборске институције не само неопходно тражити унутар Цркве, већ да се они и налазе у најстаријим изворима Новог Завета, то јест у посланицама Св. Апостола Павла и у устројству првих евхаристијских заједница.

Најзначајнији историјски догађај који нас обавезује да историјске темеље саборске институције тражимо унутар Цркве и, свакако, у устројству првих евхаристијских заједница, јесте тај да су сабори од почетка, по својој природи, били епископални.

Видимо да у Новом Завету углавном постоје два вида саборности. Један је Апостолски сабор који је описан у Делима апостолским (Дап. 15; види Гал. 2). Други вид саборности, који се појављује већ у Посланицама Св. Апостола Павла и утиче на развој саборске институције следећих векова, а везан је опет за одлуке о учешћу или не у Светом Причешћу.

Циљ никад није био формулисање вере саме по себи, већ суд о учешћу или не у Светом Причешћу. Циљ сабора је одувек био повезан са Светим Причешћем. Ето зашто је битно правилно разумевање институције Сабора у контексту еклисиологије и саме суштине Цркве.

Институција сабора, бар са становишта православног богословља, представља основ управљања и канонског устројства Цркве. Свака аутокефална Црква има свој сабор и незамисливо је да било који законодавац, било црквени или државни, сабор замени управним органом другог вида, колективног или појединачног карактера. Мада је током историје било оваквих покушаја.

За разлику од функционисања законодавства и администрације у држави, канонске одредбе Цркве не могу се разумети без осврта на саму суштину Цркве, то јест на богословска начела која руководе природом Цркве. Основне институције црквене управе, као што је то сабор, неодвојиве су од суштине Цркве, и зато је свако одвајање догме од основних управних институција не само неоправдано, него и опасно.

Темеље саборске институције не само да је неопходно тражити унутар Цркве, већ се они и налазе у најстаријим изворима Новог Завета, то јест у посланицама Св. Апостола Павла и у устројству првих евхаристијских заједница.

Извор: spc.rs

Богословље