Pravoslavno jutro - BANER - KRAJ

Razgovorioveri1

sveti apostoli

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован

raspored5a

spc.rs

eparhija-sumadijska.org.rs

radiozlatousti.rs

verujem.org

 

Предавање у Народној библиотеци

08-03-2015

Biblioteka

У уторак, 03. марта 2015. године, у просторијама градске библиотеке у Јагодини, одржано је предавање на тему „Хришћански смисао болести и патње“ у организацији свештенства града Јагодине. Гост-предавач био је протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор богословије „Свети Јован Златоусти“ у Крагујевцу и професор Богословског факултета Универзитета у Београду.

Реализована промоција књиге ''Несвети а свети'' у Јагодини

06-02-2015

unnamed 1

На радост организатора сала, градске библиотеке била је испуњена до последњег места радозналих слушалаца, који су дошли да се упознају са тренутно можда најчитанијом руском књигом „Несвети а свети“.

Промоција 15. – ог броја Светосавског часописа „Растко“

18-10-2014

5.

16. октобра у просторијама ОШ “17.октобар“ у оквиру прослављања Дана школе, одржана је промоција 15.-ог броја часописа „Растко“. Часопис „Растко“ излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, а по одобрењу директора школе Госпође Биљане Милановић. Часопис уређује вероучитељ Борис Милосављевић. Стручни консултанти часописа су педагог школе Марина Антонијевић и вероучитељ протођакон Нинослав Дирак, док је за лектуру текста задужен наставник српког језика Маја Алексић...

Mолебан за благословен почетак школске године у беличком намесништву

15-09-2014

1

Прослављање овог великог празника како и доликује започело је служењем Свете Литургије у сви храмовима на територији овог намесништва. Најсвечаније је било у храму Светих апостола Петра и Павла где је Светој Литургији присуствовао велики број деце предвођени својим вероучитељима и катихетама, који су учествовање у Светој Литургији пројавили прелепим певањем, као и приступањем Чаши Господњој.

Библија и Литургија - протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић

biblija-i-liturgija-prvi-deo-1Библија је реч Божија, а Света Литургија представља речи упућене Богу које су потекле из Библије или које су њом инспирисане. И сама Анафора, поготово Анафора Светог Василија, саткана је од библијских тема и мотива.

 

Православној Цркви понекад упућују приговоре да Свето Писмо у њој не заузима заслужено место, да оно не представља центар духовног живота и да се ни клирици ни верни народ не надахњују свакодневним читањем библијског штива. И када би то било тачно, да ли би то истовремено значило да православни хришћани немају никакве везе с библијским штивом, односно библијским животом и искуством? Размотримо то питање мало пажљивије и покушајмо да на њега пружимо задовољавајући одговор.

 

Теологија произлази из искуства односа Бога и човека и говори нам о различитим аспектима тог искуства. Сусрет Бога и људског рода, утемељен у Божијим неуморним и непрестаним јављањима, интервенцијама, даровањима, саопштавањима, исправљањима и исцељивањима и људским одговорима, прихватањима, обећањима, у многовековној историји верности и падова, успостављања и обнављања Завета, створио је многозначни простор овога сусрета и овога јединства – Цркву Божију. Црква Божија није само простор у коме се одвија то искуство, она је и његов садржај и његов извор, али и његов крајњи циљ.

 

Свето Писмо Новог Завета настало је у Цркви – писали су га сведоци и ученици сведока. Описивали су непосредно и посредно искуство. Свето Писмо, за нас православне, није извор вере по преимућству. Принцип sola Scriptura немогућ је и неприхватљив у нашем духовном искуству. Свето Писмо је делимичан запис ширег искуства, обимнијег односа Бога и људи у заветним сусретима. Сам крај Јовановог Јеванђеља: „А има и много друго што учини Исус, које кад би се редом написало, ни у сами свет, мислим, не би стале написане књиге. Амин“ (Јн 21,25), није хиперболичан нити пригодан. Он само истиче чињеницу да је библијски текст, у ствари, избор из ширег искуственог оквира, односно да је искуство Цркве, како рекосмо, шире од њених појединачних израза.

 

Библијски записи искуства богоопштења, управо својом канонском валидношћу, дају нам духовну гаранцију објективности, ваљаности искуства које је у њима записано. Постојање таквих записа помаже нам да унутрашња, психолошка и субјективна религијска стања и осећања васпитавамо, формирамо и преусмеравамо у објективном смеру.

 

ЛИТУРГИЈА У БИБЛИЈИ

 

Свето Писмо је записано сведочанство односа Тројединога Бога и Његовог народа. Међу различитим типовима и врстама односа посебно место заузима богослужење = заједничка молитва = литургија. Литургија се описује на више места: као Христово установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак (Мт 26,26–30) и тумачење апостола Павла овог значајног догађаја – самога једра Свештеног Предања Цркве („Јер ја примих од Господа што вам и предадох....“ 1Кор 11,23–30), кроз различита апостолска евхаристијска сабрања (попут оног описаног у Дап 2,42: „И бијаху постојани у науци апостолској и у заједници у ломљењу хлеба и у молитвама“),  евхаристијске благослове и молитве присутне на страницама новозаветних текстова (као познато 2Кор 13,13: Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа са свима вама, Амин.“), богослужбене гестове и радње Посланице Јеврејима, Јовановог Откровења и његовог Јеванђеља, названог, како знамо, евхаристијским, као и теологију Христове првосвештеничке = архијерејске, дакле литургијске службе присутне на различитим страницама Новог Завета.

 

БИБЛИЈА У ЛИТУРГИЈИ

 

Библија је реч Божија, а Света Литургија представља речи упућене Богу које су потекле из Библије или које су њом инспирисане (Оче наш, библијске песме, псалми). И сама Анафора, поготово Анафора Светог Василија, саткана је од библијских тема и мотива. Дакле, Библија је на обе стране. Црква одговара Божијим речима. Размена речи је слика размене срдаца, живота. У првом делу Реч долази од Бога, а у другом се враћа Богу.

 

У све литургије Православне Цркве и у највећи број Светих Тајни и молитвословља уграђени су променљиви или непроменљиви библијски одломци. Библијски одломци у православном богослужењу читају се у форми катизми (Псалтир расподељен на двадесет катизми, да би се прочитао цео у току седмице, а у време великог поста два пута у току седмице), паримија (расподељен Стари Завет) и зачала (расподељени новозаветни одломци – да би се у току године прочитао цео Нови Завет).

 

ЧИТАЊЕ И ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ПИСМА

 

Бог није свом народу оставио само Књигу (иако хришћане називају људима, народом Књиге – што указује на средишње место Библије у њиховим животима) него је оставио и праксу (евхаристију), молитву, црквену структуру, искуство. Историјски гледано, када је реч о коришћењу Светог Писма у Цркви, прво су у употреби били старозаветни текстови, Закон и Пророци, а затим и новозаветни, који су једним делом и писани за литургијска сабрања. У литургијама антиохијске фамилије тако, на пример, четири обавезна литургијска читања обухватају Закон, Пророке, Апостол и Јеванђеље, док у александријским литургијама постоје такође четири читања, али сва из Новог Завета: Апостол, Јеванђеље, Дела апостолска и Откривење. Њих су увек пратиле проповеди, што је, све заједно, сачињавало први, уводни (не у пеjоративном смислу речи) део Литургије – Литургију речи, мање успешно названу Литургијом оглашених.

 

Прве речи које су се вековима могле чути на Светој Литургији била су библијска читања. (То нису били и први гестови – први гест је увек био сабирање Цркве конституисање Тела Христовог првог и неопходног предуслова сваке литургијске службе.) То није било случајно нити без великог значаја. И у Литургији као и у сваком другом аспекту богоопштења Бог има иницијативу. Литургија почиње Божијим говором на који човек одговара литургијским, молитвеним одговором. Свето Писмо није мртва књига хладних записа из прошлости, већ је живо Божије обраћање нама данас. Евхаристија је Реч Божија, односно Христова, којом се Црква, Христос, обраћа и моли Богу Оцу. Литургија је истовремено дијалог Бога и његовог народа али дијалог у Цркви у којој је Христос централни актер оба процеса оба тока – од Бога ка људима и од људи ка Богу. Како то бива?

 

Библијске одломке на Литургији чита ђакон али њих у ствари изговара Христос. Ђакон позајмљује своје биће Христу, како је то говорио Свети Јован Златоусти у својим Катихезама, да би Христос чије смо Тело конституисали сабрањем у Цркву био тај исти који је благовестио по горама и градовима Палестине, али то и данас чини на сваком месту где смо сабрани у име његово. Литургију, такође, Христос као Архијереј и Владика свих приноси и прима, бивајући принесен и раздељиван. Библијска реч излази из Христових уста, иста света уста проузносе евхаристијску песму хвале. У Њему се, дакле, сусрећу и прожимају Библија и Литургија.

 

ТУМАЧЕЊЕ И РАЗУМЕВАЊЕ БИБЛИЈЕ У ЛИТУРГИЈИ

 

У богослужбеним круговима наше Цркве Свето Писмо се непрекидно благовести, проповеда, саопштава, и непосредно и посредно. Химнографија и молитве само су другачија издања библијске поруке и подсетници на њу. Питање говорног језика у богослужењу увек је повезано, на првом месту, са Светим Писмом. Оно се прво преводи, не као целина, него у складу с богослужбеним потребама. То су радила Света браћа Кирило и Методије. То је вековни мисионарски метод Православне Цркве.

 

Постоји неколико нужних и неопходних претпоставки за литургијско свештенослужење и разумевање Светог Писма. Свештенослужење, на првом месту, мора бити на разумљивом, говорном језику, али то није довољно. Неопходна је квалитетна библијска катихеза која може да доведе до познавања свештене историје. Шта вреди на појмовном плану разумети како се Црвено море раздвојило и пропустило Мојсеја и његов народ, а потопило фараона, када сво богатство тог догађаја и бескрајно слојевит низ асоцијација које он буди остају за нас закључани због непознавања историјског контекста у којем се тај догађај одиграо? И шта неком ко није упознат с новозаветном историјом значе речи: „У ноћи у којој би предан, односно управо самога себе предаде за живот света…“? Наравно, веома важан предуслов и пут разумевања Светог Писма јесте практиковање библијских истина – живљење у складу са њима. То је дубоко унутрашње разумевање кроз доживљавање.

 

Од посебног је значаја и литургијска омилија. Она уводи заједницу у разумевање, а претходи јој молитва: „Засијај у срцима нашим, човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања…“ Она није само објашњење, тумачење текста, него је, пре свега, његово благовештење. Омилија води у славослов Слава Тебје, Господи, и не сме да се сведе на хладну анализу текста. Библистику, над којом се већ столећима надвија баук немолитвеног критицизма и херменеутичке хистерије, управо овако схваћено тумачење исцељује и ставља у њен изворни и органски контекст. Омилија је реч о Речи Божијој – Библија протумачена у литургијском контексту који на посебан начин отвара и припрема и тумача да протумачи, саопшти, подели и дарује значење као пут и по-знање, као са-знање, а не као пуки интелектуални увид и знање, и слушаоца да прими све то на прави начин. То је једини могући начин тумачења највише због тога што је и оно што је записано у Библији и оно што се дешава у Литургији једна иста стварност, комплементарна и узајамно прожимајућа – активно бивање у Божијем присуству. 

 

Библијски текст је увек актуелан, иако постоје извесне условљености и ограничења која могу бити културолошка, сазнајна и слична. Али се у њему описују многа егзистенцијална искуства која у свим временима имају исто значење: заједнички обед, суд, љубав, завет, смрт…

 

Сваки човек мора да саслуша и да с вером прими библијску Реч. Мора да отвори врата свог бића Речи Божијој да би она могла да уђе у њега, да га преобрази и да у њему чудотвори. Без вере Библија почиње да бива за онога који не верује хладан запис о прошлости. То је зато што вером прихватамо и оживотворавамо светописамски текст.

 

ЛИТУРГИЈА ТУМАЧИ БИБЛИЈУ

 

Света Литургија и друге Свете Тајне имају библијску предисторију, своје праобразе, али су оне истовремено и најбољи тумачи Старог Завета. У светотајинском животу открива се прави, дубински смисао Старог Завета, али на начин који је отворен, условно речено – недовршен. То је начин који подразумева да ће потпуно откривање уследити у будућности, што, уосталом, казује и свештени триптих: сенка, икона, истина познатог Оца.

 

Треба знати да Литургија, на известан начин, тумачи и преноси, представља и саопштава библијске догађаје и светописамску стварност. 

 

Литургијски тумачи су на то више пута указали. У доба Германа Цариградског, Литургија бива тумачена као циклус вербалних и ритуалних икона које осликавају – речју, гестом и литургијским окружењем – одређене догађаје, просторе, предмете, тј. феномене уопште из живота Христовог, али и из сфере Небеске Литургије. Литургијске радње и гестови, као и сама структура службе, почињу да се третирају као сликовни символи, својеврсни облици свештених призора, односно икона. 

 

Тумачећи разлог увођења управо оваквог иконичног тумачења Свете Литургије, Никола Кавасила пише: „Из тог разлога је и уведена ова символика – с једне стране, она не указује само речима на догађаје из божанског домостроја, него саме те догађаје поставља пред наше очи, а с друге стране, бива видљива током целокупне Свете Тајне. Тако она, на онај први начин, лакше делује на наше душе, и то не само као какав призор него тако што буди у нама осећања – јер видљива представа оставља у нама јачи утисак – а на онај други начин делује тако што не оставља места за заборав и што не допушта да наше мисли некуд другамо буду усмерене, све док нас не доведе до ове божанске Трпезе.“

 

Такво разумевање литургијске службе као начина тумачења али и представљања библијских садржаја имамо и у делима корифеја српске теологије какав је био Епископ Дионисије Новаковић. Он у Свом чувеном литургичком делу „Епитом“ о томе пише следеће: „Питање 68. Зашто након: Спаси Боже људе твоје... Народ пева: Видесмо светлост истиниту, примисмо Духа небеског и остало? Одговор: Зато што је кроз сву службу Божију различитих Тајни Христових и наше вере спомен био – то јест како је дошао у свет Син Божији, како је распет био, како је васкрсао, како је Дух Свети сишао на земљу. Тако смо ми слушали све ово што се спомињало на Светој Литургији и видели оно што је нашим очима представљено ликом а када се на крају све то завршило припадајући благодаримо Богу који нам је омогућио да ово чујемо и видимо и удостојио нас Светога Духа.“

 

СВЕТО ПИСМО КАО ЛИТУРГИЈСКА КЊИГА

 

На Светој Литургији постављена су два стола, две трпезе – сто Речи Божије и сто Тела Христовог. На првом столу ломи се хлеб Речи Божије, а на другом Хлеб који с небеса силази и даје живот вечни. Разумевање Речи Божије као својеврсне хране са којом се треба сјединити једењем присутно је у пророчкој и апокалиптичкој књижевности. Тако Бог припрема пророка Језекиља рекавши му: „И рече ми: Сине човечји, поједи шта је пред тобом, поједи ову књигу, па иди, говори дому Израиљевом. И отворих уста, и заложи ме оном књигом. И рече ми: Сине човечји, нахрани трбух свој и црева своја напуни овом књигом коју ти дајем. И поједох је, и беше ми у устима слатка као мед“ (Језек 3,1–3). Речи Божије једе и пророк Јеремија: „Кад се нађоше речи Твоје, поједох их, и реч Твоја би ми радост и весеље срцу мом, јер је име Твоје призвано на ме, Господе Боже над војскама“ (Јер 15,16). Он их дубоко усваја, сједињује се са њима, оне постају саставни делови његовог целокупног бића а не само ума, слуха или вида. То важи и за апостола и јеванђелисту Јована Богослова који записује: „И глас који чух с неба, опет проговори са мном и рече: Иди и узми књижицу отворену у руци анђела који стоји на мору и на земљи. И отидох анђелу, и рекох му да ми да књижицу. И рече ми: Узми и поједи је; и загорчаће ти утробу, али у устима твојим биће слатка као мед“ (Отк 10,9).

 

Веза између Речи Божије и Хлеба Божијег, односно чињенице да су и Речи Божије својеврстан Хлеб живота, истакнута је у Јовановом Јеванђељу. Тамо се након Христове беседе, његових речи у капернаумској синагоги о хлебу живота који је тело његово, који силази с неба и истинско је јело, који се даје за живот света (Јн 6,27–59), која је, као беседа тврда коју није могуће слушати (то важи за Јудеје али не и за Јелине који су те концепте наслућивали у мистиријским религијама), саблазнила неке ученике, управо ове његове речи називају речима живота вечног (Јн 6,68). Ту видимо сотириолошку природу библијско-евхаристијске благовести, беседе. Оба стола су постављена и намењена свима и за све. За њима се слави Свадба Царевог сина.

 

Литургијом сваки свештени простор на коме се она свештенослужи постаје простором радосног сједињења и сједињавања Бога и његовог народа и њиховим заједничким животом што и јесте само средиште идеје Земље Обећања.

 

У овом излагању говоримо о различити светописамским темама, личностима, догађајима, одломцима, песмама и химнама у литургијској речи и пракси. Како стоји ствар са самим Јеванђељем као свештеним предметом, феноменом и његовим значењем у Литургији Цркве? 

 

Свето Писмо је у литургијском животу Цркве данас положено на средину Часне трпезе, на најважније место у храму. Полагање Библије у само срце храма указује на средишње место Светог Писма у литургијском животу Цркве.

 

Свето Писмо је централни актер прве литургијске процесије (Малог входа) и том приликом му се одаје посебно поштовање: целива се, кади га други ђакон, ако га има у служби. Оно, дакле, није обична богослужбена књига, јер се то не чини ни с једном другом књигом. На известан начин, оно значи присуство самог Христа – један од начина на који је Он присутан у Цркви. А Христос је присутан на много начина или на један свесабирајући начин – Он је Глава свога Тела, Он је у Путиру, Он је у Икони, Он је Литург.... Библија је такође вербална икона Христова и посебна форма његовог оваплоћења међу нама.

 

Пред читање Јеванђеља (а не за време читања Апостола) ђакон кади, а појци певају Алилуја да би указали на важност чина који следи. Јеванђеље се чита са амвона, уздигнутог места. Стари амвони били су још већи него данас, а тим решењем које није било условљено само практичним разлозима још је више указивано на велики значај овог читања.

 

Разликујемо читање Библије у Литургији и ван ње. Литургијско читање јесте стварни и конкретан захват, улазак Божији у живот и живот Његовог народа, деловање Божије у њима. Божија Реч је жива и зато Црква, када је чита, не чини то као да једноставно репродукује неке записане речи, понавља драгоцено знање акумулирано у прошлости, већ благовести речи које су сами њен живот увек савремен, увек актуелан, увек упућен онима који их сада слушају. Зато се библијски текстови на Литургији не читају на уобичајен начин, већ се певају.

 

Речено је са својеврсном духовном слободом да је Божија реч, у правом смислу, аутентична на уснама Цркве која се моли, а не на страницама књиге Библије. То не значи ништа друго доли да Црква није спољашњи чувар Светог Писма, већ је живи проповедник његове садржине.

 

ЛИТУРГИЈА „ПРОДУЖАВА“ БИБЛИЈУ

 

Однос Библије и литургије је узајаман – Црква увек благовести Библију, а Библија се остварује (реализује) у њеном светотајинском животу. Ми Богу враћамо, дајемо, дарујемо, приносимо само оно што је Он нама дао. Зато је библијско-литургијски однос сажет у речима: „Твоје (Речи) од Твојих (Речи) Теби приносећи, због свега и за све“.

 

Постоји један основни принцип компоновања, конституисања свих хришћанских молитава. Од оне најкраће па до најкомплексније молитве Свете Литургије. Он се огледа у следећем: Црква се увек моли у односу на оно што је Бог раније чинио, ослања се на то Божије деловање и верује да се оно наставља сада и овде међу нама и због нас. Тако су се молили и старозаветни Јевреји. И Христос се пре васкрсења Лазаревог тако молио: „Оче, благодарим ти што си ме услишио! А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради…“ (Јн 11, 41–42). Хришћани нису остављени у неком егзистенцијалном вакууму. Они знају да Бог који је у библијска времена чудотворио по горама и на мору, по градовима и долинама сада то исто чини у светотајинском животу Цркве. Све су молитве управо тако конституисане. У светој тајни покајања каже се: „Господе Боже наш, који си Петру и блудници сузама подарио опроштај грехова … прими исповест слуге твога и грехе које је учинио … опрости.“ А у светој тајни крштења, у Молитви освећења (маслиновог) уља, говори се: „Владико Господе Боже отаца наших, Ти си онима у Нојевом ковчегу послао голубицу која је у устима имала маслинову гранчицу, знамење помирења и спасења од потопа, и тиме си унапред дао праслику Тајне благодати; и Ти си маслинин плод подарио за вршење светих твојих тајни… Ти сам благослови и ово уље силом и дејством и силаском Духа Твога Светога…“ Литургија нам, стога, омогућује да уђемо у историју спасења, свештену историју коју описују књиге оба Завета. То се догађа у светотајинском животу и ту постоји континуитет Божијег деловања описаног у Светом Писму и у Цркви.

 

Направимо малу паузу и погледајмо како је ову тајну Божијег деловања у Литургији Цркве наслутио наш велики песник Миодраг Павловић. Једна од суштинских религијских, егзистенцијално темељних људских чежњи јесте жеља да се живи у доба земаљскога живота Бога, то јест да се непосредно учествује у спасоносним догађајима које Он чини. У том животу и учествовању наслућује се извесност сопственог приближавања Богу, спасоносног општења с Њим, чаробни, узбудљиви ковитлац емоција и ума, и оног дубљег од њих — када човек једном за свагда доноси одлуку да следи Бога кога је видео у телу и када је тим виђењем спасена душа његова. Наравно, то није могуће на такозваном објективном плану и стога се у историји религија прибегавало различитим субјективистичким, натурално-екстатичким и психологистичким решењима — аскетика Далеког истока, мистиријска религиозност Грка и Римљана, моралистички пијетизам касног средњег века, који се исцрпљује у опонашању Христа, само су неки од тих неуспелих покушаја. Па зар то значи да је та примарна чежња осуђена на неуспех, да је опкољена безизлазима? Погледајмо како Павловић то износи у песми која несумњиво заслужује да буде наведена у целости:

 

О да сам се родио

у друго време

и могао да се придружим свадби

на којој се вода преточила

у вино

И да сам седео за столом

на којем се

мало хлеба претворило

у многа и светла тела

Или да сам само протрчао

преко поља

пре но што се смркло

небо изнад Голготе

Нисам био на свадби у Кани

нити сам

сведок васкрсења

зато се одричем сваког хтења

и надам се још мало у хлеб

и Његова преображења.

 

Миодраг Павловић овим поетско-богословским решењем које предлаже, како његовим негативним аспектом — одрицање од сваког хтења (то је управо одрицање од сваког субјективистичког псеудорешења) — тако и позитивним аспектом — и надам се још мало у хлеб и Његова преображења (уз напомену да се ово Његова може односити и на Христа, али и на сам хлеб, што је и јеванђељски и литургијски легитимно), као крајње и једино могуће разрешење велике чежње уводи учествовање у литургијско-празничном животу Цркве, то јест — својеврсни светотајински реализам. Порекло жеље за животом у доба борављења Бога на Земљи почива у чињеници да су људи бића која живе у времену и то живљење искуствују на трагичан, фрагментаран начин. Та се трагичност највише огледа у чињеници испражњења садашњости и идеји да су истински односи већ успостављени, једном за свагда, у прошлости, и да су они неизлечиво далеко од нас. Оно што нам Црква предлаже као решење, то јест као доживљај, а што опевава и ова Павловићева песма, јесте могућност побијања времена, његове трагичне димензије, у искуству вечне садашњости личног односа Бога и човека. Другим речима – литургијску актуализацију библијске прошлости.

 

БИБЛИЈСКА ОЧЕКИВАЊА ОСТВАРУЈУ СЕ У ЛИТУРГИЈИ

 

Однос Библије и Литургије, поред библијских текстова у Литургији и литургијских химни и благослова у Библији, може се посматрати и на основу библијских тема, односно средишњих теолошких идеја у Литургији. Једна од таквих је и Земља обећања у којој тече мед и млеко. Обећана земља у Старом Завету прво је била геополитички, а тек потом теолошки појам. То се може пратити у самим старозаветним текстовима. Док се у Књизи изласка та синтагма користи на први поменути начин [„И рече Господ: … И сиђох да га избавим из руку Мисирских, и да га изведем из оне земље у земљу добру и пространу, у земљу где млеко и мед тече… (Изл 3, 7–8)], то се у пророчкој литератури мења. Пророк Исаија говори о новом небу и новој земљи [„Јер као што ће нова небеса и нова земља, што ћу ја начинити, стајати преда мном, вели Господ…“ (Ис 66, 22)], о оном што ће боговидац Јован у Откривењу видети [„И видех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше…“ (Отк 21, 1)].

 

Пророк Језекиљ изједначава васкрсавање мртвих са одвођењем у изабрану земљу: „Зато пророкуј, и кажи им: овако вели Господ Господ: ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, народе мој, и довешћу вас у земљу Израиљеву. И познаћете да сам ја Господ, кад отворим гробове ваше, и изведем вас из гробова ваших, народе мој. И метнућу дух свој у вас да оживите, и населићу вас у вашој земљи, и познаћете да ја говорим и чиним, говори Господ“ (Јез 37, 12–14). 

 

То је радикалан богословски искорак који упућује на преображење и обесмрћење творевине васкрслих синова Божијих, на есхатолошко искуство. Земља обећања јесте остварење Божијег стваралачког плана, то јест земља у којој се живи с Богом.

 

У литургијском животу Цркве то се види у пракси Римске Цркве описаној у Апостолском предању Светог Иполита Римског. Након крштавања и у оквиру крштењске литургије предстојатељ благодари над предложењем хлеба и вина, али и над „млеком и медом помешанима, да укаже на испуњење обећања датог оцима нашим, у којем је говорио Бог о земљи у којој тече мед и млеко, у којој земљи је Христос такође дао тело своје, од којега се, као мала деца хране верујући…“

 

На тај начин литургијски в-ход, улазак, у његовом изворном смислу речи јесте улазак Новог Израиља у Обећану Земљу где год се он вршио – јер Литургијом сваки свештени простор на коме се она свештенослужи постаје простором радосног сједињења и сједињавања Бога и његовог народа и њиховим заједничким животом што и јесте само средиште идеје Земље Обећања.

 

Треба знати да је током дугог низа векова управо богослужење било главни и за највећи број чланова Цркве једини канал који им је чинио доступним садржину Библије. Црква је Библију нудила не у облику штампане књиге, већ као усмену поруку, мелодију и изнад свега као литургијску драму и светотајинску стварност. Тај освештани вековни метод комуницирања и искуствовања библијске стварности постоји и важи и дан-данас. Приватно читање Светог Писма тиме не губи на значају. Напротив – оно и даље остаје потребан и жељен вид свакодневног духовног живота и формирања верних. Оно што у таквој концепцији односа Библије и Литургије нестаје јесте погрешно разумевање аутентичног библијског контекста: ерминевтичког, егзегетског и егзистенцијалног. А то је, без сваке сумње, литургијско дело Цркве – Цркве Библије и Цркве Литургије.

 

Извор : Православље новине Српске патријаршије

 

 

Богословље

Доживљаји благодати Божије - архимандрит Георгије Капсанис

Увод

Да би се човек борио против сопственог зла, против себичности, али и против телесних жеља и злобе, мора да окуси Благодат Божију, да се наслађује слашћу Духа Светога. А управо спознаја Христа је оно што Хришћанина одржава у својој борби да постане угодан Богу.

Могуће је, међутим, уколико не пазимо, да нас наша слабост или сам ђаво толико понесу да нас одведу на погрешне путеве, у мутне воде.

Наше учешће у животу Православне Цркве, једине истините вере у Богочовека Христа, односно од срца прихватање и примање у загрљај њених Светих Предања и свакодневне праксе, представља безбедан пут да ћемо видети лик њеног Женика, обезбеђује нам наду у вечни живот, да окусимо већ сада истиниту, вечну Божију мудрост.

„Окусите и видите да је Господ непорочан“, уз сва она ограничења и све претпоставке које познаје наша Црква, која је рађала, рађа и рађаће Светитеље, у заједници са Богом, са спознајом вечнога живота.

Одговор апостола Филипа, дат још увек сумњичавом пријатељу, Натанаилу, нуди и Православна Црква онима који оспоравају изворност доживљеног искуства: „Дођи и види“.

Дођи, постани живи члан Цркве у послушности Христу и постани ученик Христов, потисни у себи дух самољубља, избори се против тежњи ка преварама и тада ћеш видети, бићеш радостан, научићеш. Окусићеш истинитост личне спознаје коју Бог, Својом бесконачном љубављу, даје онима који Га траже искрено, из душе.

Фебруар 1997

ИСТИНИТЕ И ПРИВИДНЕ СПОЗНАЈЕ БЛАГОДАТИ БОЖИЈЕ

 Циљ нашег живота је, као што знамо, наше сједињење са Богом. Као што каже Свето Писмо, човек је створен према лику и подобију Божијем, да буде сличан Богу, односно да би се сјединио са Њим. Подобије човеково са Богом свети Оци називају обожење (θέωσι). Видите ли колико је узвишена сврха човековог живота? Да постане не само бољи, часнији, праведнији, племенитији, већ и бог по благодати. Која још разлика постоји између Господа Бога и узвишених људи? Створитељ наш је Бог по природи, по Својој природи, док ми постајемо узвишени по благодати Божијој. Дакле, док према својој природи остајемо људи, уз помоћ Његове благодати се обожујемо.

Када се човек сједини са Богом по благодати Његовој, стиче Божанско искуство, осећа Бога. Како би иначе било могуће да се сједини с Богом а да не осећа Његову благодат?

Првостворени у Рају су, пре пада, разговарали  са  Богом  осећајући божанску благодат. Бог је створио човека да буде свештеник, пророк и цар. Свештеник, да прихвата постојање своје и света око себе као дарове Божије и да та постојања стално дарује Богу благодарећи Му и хвалећи Га. Пророк, да препознаје Божије тајне. Пророци су у Старом Завету били они који су видели и говорили другима у Божије име о тајнама и намерама Божијим. Цар, да влада световним делањем и собом самим. Да природу користи не као насилник, већ као племенити господар. Да дела не злоупотребљава, већ да их благодарно користи. Човек данас не користи природу разумно, већ се понаша себично и неразумно, што за последицу има уништење природне околине а, самим тим, и уништење самог човека.

Кад човек не би грешио и не би своје самољубље   претпостављао љубави према Богу и послушности Њему, не би се удаљио од Бога, постао би цар, свештеник и пророк. Господ Бог, међутим, жали свој плод и жели да човека поново доведе у такво стање да може поново да постане истински свештеник, пророк и цар. Да може поново да прима божанско искуство и да се сједињује са Њим. Због тога у Старом Завету видимо како Бог полако припрема избављење људског рода доласком Свог Јединородног Сина. Тако некима, само праведним људима у Старом Завету, даје дарове попут оних које је имао човек пре свог пада, као што је пророчки дар. Постоје људи у Старом Завету, као што су пророк Илија, пророк Исаија, пророк Мојсије, који су добили пророчки дар, пророчку благодат и видели славу Божију. Међутим, тај дар није био општи за све, нити је био за читаво трајање њиховог живота, већ је био делимичан дар који им је Бог дао за одређене сврхе и за поједине   случајеве.   Сваком   том приликом, дакле, Бог је хтео да ти праведни људи огласе Христов долазак на свет и објаве Његове намере, давао им је могућност да стекну неке спознаје и откривења.

Међутим,   пророк   Јоил   је прорекао да ће доћи доба када ће Бог дати благодат Светога Духа не само неким људима и не само за ограничене сврхе, већ читавом народу. Погледајмо шта каже пророчанство пророка Јоила: „Из свог Духа дајем тело, дајем Дух свој сваком човеку, и синовима мојим и кћерима мојим, и старцима мојим (који снове сањају), и младима мојим (који призоре виде) “ (Јоил 2, 27). Тада ће видети мој народ духовне призоре, видеће Божије тајне. Ово давање Духа Светога догодило се на дан Педесетнице. Тада је благодат Светога Духа дата читавој Цркви. Ова благодат није била дата свима у време Старога Завета, јер се Христос још увек није оваплотио. Понор који је делио људе од Бога био је још увек непремошћен. Требало је да се установи заједница људи са Богом па да Бог да благодат Светога Духа читавом народу. То поновно уједињење, поновни савез је остварио Спаситељ наш Исус Христос Својим очовечењем.

Први савез који је учинио Бог са човеком у Рају није био ипостасни, па се зато и распао. Ово друго сједињење је ипостасно, односно лично. У суштини, ипостаси - лик Христов је сједињен непомућено, непоколебљиво, за навек, људска природа са божанском. Ма колико људи грешили, људска природа се не може више одвојити од Бога, дакле она је у Исусу Христу, Богочовеку, вечно   сједињена   са   божанском природом.

Да би могао човек примити Духа Светога, да постане свештеник, владар и пророк, да спозна тајне Божије и да осећа Бога, мора да постане део Тела Христовог, Цркве. Исус Христос је једини, истинити, савршен свештеник, владар и пророк. Оно што је требало да учине Адам и Ева, због чега су и били створени, а у томе нису успели због пада и самољубља, учинио је Христос. Сада сви ми, тако сједињени са Христом, можемо да се укључимо у три службе Христове - царску, пророчку и  свештеничку.  Сада  треба да појаснимо да светим крштењем и миропомазањем  хришћанин  прима опште свештенство, а не појединачно, које се стиче рукоположењем и путем којим свештена лица Цркве примају благодат да обављају свештеничку дужност у Цркви и да буду пастири световном стаду, лаицима.

Припадник световног стада, опет није само не-свештено лице (онај ко није посвећен), већ онај који је светим крштењем и миро-помазањем примио службу да буде припадник народа Божијег и Тела Христовог и да учествује у трима достојанствима, службама Христовим. Штавише, што је хришћанин разумнији, свеснији, делатнији припадник народа Божијег и Тела Христовог, утолико пот-пуније учествује у владарској, пророчој и свештеничкој служби Христовој и добија толико узвишенију спознају и осећање благодати Његове, као што и видимо у житијима Светитеља наше вере.

ОБЛИЦИ ИСКУСТВА БЛАГОДАТИ БОЖИЈЕ

 Које су спознаје благодати које може да добије хришћанин, при чему вера и хришћански живот нису нешто наменски промишљено и спољашње, већ истинито, духовно осећање Бога, заједница са Богом, блискост Бога, у чему учествује читав човек?

То је, као прво, унутрашње осећање да, помоћу своје вере у Бога, налази истински смисао свога живота. Осећа да је његова вера у Христа она која га изнутра смирује, која његовом животу даје смисао и усмерење, и која представља једну јарку светлост која га обасјава. Рађањем таквог унутрашњег осећања, са хришћанском вером у себи, почела је да живи и благодат Божија. Бог, дакле, није нешто спољашње.

Другу спознају благодати Божије добија човек када у свом срцу чује Божије позивање да се покаје, (μετανοήση) промени, због својих мрачних и грешних дела, да се врати хришћанском животу, да се исповеди, да ступи на Божији пут. Тај глас Божији, који чује унутар себе, је први доживљај благодати Божије. Толике године док је живео далеко од Бога, ништа није разумевао.

Почиње да се каје и исповеда се духовнику први пут у своме животу. Након исповести осећа дубоки мир и радост коју још никада у свом животу није осетио. И онда каже: „Растеретио сам се“. То растерећење је присутност божанске благодати у једној души која се покајала и коју Бог жели да утеши.

Сузе које има покајани хришћанин, када се моли и од Бога тражи опроштај грехова, или када се исповеда, су сузе покајања. Те   сузе су веома растерећујуће. Доносе обиље мира човековој души. И тада човек осећа да су оне дар и спознаја божанске благодати.

Што се дубље каје, што даље иде у љубави према Богу и моли се божанском љубављу, те сузе покајања све више постају сузе радости, сузе божанске љубави. Те сузе, које су више од покајничких суза, представљају један виши степен присутности и благодати Божије.

Приступамо да се причешћујемо Телом и Крвљу Христовом покајани, исповеђени, кроз пост и духовну припрему. После Божанске Заједнице (причешћа) шта осећамо? Дубоки мир у души, духовну радост. И то је присутност и благодат Божија.

Други пут опет, током молитве или Божије службе, Свете Литургије, осећамо неизрециву радост. И то је присутност благодати Божије и спознаја Бога.

Постоје, међутим и друге више спознаје Бога. Виша спознаја Бога је виђење нетварне светлости. Ту су светлост видели ученици Господњи на Гори Преображења. Видели су Христа како сав светли као сунце, обасјан небеском и божанском светлошћу, која није  била  материјална,  створена светлост, као што је сунце и друге створене светлости.  Била је то нематеријална,  нетварна  светлост, односно Светлост Божија, светлост Свете Тројице.

Они који се до краја чисте од својих страсти и греха и моле се истинском и чистом молитвом, досежу ову велику спознају, да виде Божију Светлост за овога живота. То је Светлост која ће сијати у вечном животу. И не само да они њу сада виде, већ сада њих виде унутра у тој Светлости.  Та   Светлост  обавија Светитеље. Ми је не видимо, али они чисти у срцу и свети је виде. Ореол који се приказује око ликова Светитеља је Светлост Свете Тројице која га је упалила и посветила.

У  житију  Василија   Великог читамо да су Василија Великог, док се молио у својој келији, видели како сав блиста од нетварне светлости која га је обасјавала.  Исто то налазимо у житијима многих Светих.

Дакле свако мора да заслужи да види нетварну Светлост, јер то представља највишу спознају Бога која није дата свима, већ само веома малом броју оних који су начинили помак у свом духовном животу. Према авви Исааку, у сваком покољењу једва да један човек доживи да види нетварну Светлост   (Беседа   32).   Постоје, међутим, и данас свети хришћани који успевају да имају ову јединствену спознају Бога. Наравно, треба рећи да не значи да свако ко види неку светлост - види управо  нетварну Светлост.  Ђаво обмањује људе показујући им друге светлости, демонске или психолошке, да би они поверовали да је то нетварна Светлост, али она то није. Због тога сваки хришћанин који види нешто, или чује неки глас, или доживи неку спознају, не треба да то прихвата као да је од Бога, јер га можда ђаво обмањује. Треба то да исповеди свом духовнику, па ће му он рећи да ли је од Бога или се ради о прелести која долази од демона. Код овог питања потребно је много опреза.

ПРЕТПОСТАВКЕ ИСТИНИТЕ СПОЗНАЈЕ БОЖИЈЕ БЛАГОДАТИ

 Сада ћемо истражити претпоставке које нам потврђују да су различите спознаје које доживљавамо истините а не лажне.

Прва је претпоставка да смо људи покајања. Ако се не кајемо због својих грехова и не очишћујемо се од својих страсти, не можемо видети Бога. Као што наш Господ говори блаженима: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“. Блажени су они који су чисти у срцу, јер ће они видети Бога. Што се човек више очишћује од својих страсти, што се више каје и враћа Богу, утолико ће моћи боље да осети и види Бога.

Да треба стремити да се дође до спознаје Бога вештачким (механичким) начинима и средствима, као што је случај у сектама (хиндуизам и јога), представља лаж. Такве спознаје нису од Бога. То су доживљаји изазвани психолошким средствима.

Свети Оци нам говоре: „Дај крв и прими дух“. Зато, ако не даш крв од срца, кроз покајање, молитву, пост, одрицање, нећеш моћи примити благодат Светога Духа.

Истинске духовне спознаје се дају онима који, из скромности, не траже духовне спознаје, виђења, већ траже од Бога покајање и спасење. Онима који су смирени и кажу: „Боже мој, ја нисам достојан спознаја, нисам достојан духовних дарова, нисам достојан примања Твоје благодати нити божанског и небеског благослова, као ни духовних уживања“. Онима, међутим, који са гордошћу траже од Бога да им да спознаје, неће дати истинске и изворне спознаје. Напротив, ту прилику ће искористити ђаво који ће им дати обмањивачке и ђаволске спознаје, управо због те њихове гордости. Други услов је, дакле, смиреност.

Трећи услов да бисмо добили истинске духовне спознаје је да будемо део Цркве. Не споља, изван Цркве, јер ће нас, изван Цркве, ђаво завести. Чим се овца одвоји од стада, растргнуће је вук. У стаду је сигурност. Хришћанин унутар Цркве је безбедан. Чим изађе из Цркве, изложен је обманама сопственим, других људи и демона. Имамо примере многих људи који су, немајући послушност према Цркви и свом духовнику, доспели у велике прелести. А мислили су да виде Бога или да их посећује Бог, док су у стварности спознаје које су имали биле демонске и погубне за њих.

Затим, много помаже ако имамо чисту и срдачну молитву. Истина је да, у тренутку молитве, Бог даје више духовне спознаје човеку, због тога што они који се моле са чежњом, усрдношћу, смиреношћу, добијају дарове Светога Духа и живи осећај Божије благодати.

Као што знате, постоји једна молитва коју говоримо на Светој Гори, коју можда и ви говорите: „Господе Исусе Христе, помилуј мене грешнога“. Ова молитва, коју одликује умна предаја, срдачност и непрекидност, када се говори са понизношћу, скрушеношћу и истрајношћу, уноси постепено у човеково срце осећај живог присуства Божије благодати.

ЛАЖНЕ СПОЗНАЈЕ БОЖИЈЕ БЛАГОДАТИ

 Лажне спознаје Бога имају људи који сматрају да сами, сопственим снагама, у сектама, удружењима, верским окупљањима, изван Цркве, могу да добију благодат Светога Духа. Окупивши се тако, један од њих, неки нови „пророк“ постаје вођа, а ти људи мисле да примају посету и благодат Божију.

Десило се да сам се нашао на једном скупу Пентикосталаца у Америци 1966. године, док сам тамо боравио. Њихова је „црква“ била као једна школска учионица. Прво су на једном инструменту почели да свирају неку музику благог и питомог звука, која је постепено постајала снажнија, заглушујућа и еуфорична, како би изазвала узбуђење. Завршила се музика и кренуо је проповедник. И он је кренуо тихо, а затим, постепено, дошао до гласног викања. На крају је и он створио некакво стање узбуђења. И онда, пошто су сви ти људи узајамним подстрекивањем дошли до хистерије, кренули су да вичу, да подижу руке и машу њима, да испуштају неразговетне крике. Тада сам схватио да тамо није присутан Дух Божији, који је дух мира а не неспокоја и узнемирености. Дух Божији не долази помоћу вештачких и психолошких представа. Деца која су, нажалост, била тамо заједно са својим родитељима, тек ће осетити последице те групне нервозе.

Неки младић, који је постао монах на Светој Гори, пре доласка у манастир прошао је кроз хиндуистичку јогу (треба знати да у Грчкој постоји око 500 хиндуистичких секти), објаснио ми је до  каквих су спознаја тамо покушавали да дођу. Када су хтели да виде светлост, трљали су очи све док не угледају неке искрице. Када су, опет, хтели да чују неуобичајене звуке, притискали су своје уши неколико пута све док се не створе звуци.

Сличне психолошке доживљаје изазване вештачким средствима неки јеретици приписују Светоме Духу.

Међутим, доживљаји на јеретичким скуповима нису само психолошки. Некада су они и демонски. Ђаво искоришћава многе људе који траже такве доживљаје дајући им различите знакове, који нису од Бога, већ су његови, ђаволски. Они не могу да схвате да су жртве ђавола. Мисле да су то знакови небески и од Светога Духа. Уз то им ђаво даје и неку пророчку способност, као што даје и „медијумима“. Али Господ нас је упозорио: „Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке велике и чудеса“ (Матеј 24, 24). И не само да ће чинити чуда, већ ће показати велика чуда и чудовишне, застрашујуће знаке. Као и Антихрист, када дође, неће чинити лоше ствари. Чиниће доброчинства, исцељивање болесних и друга зачуђујућа дела, само да обмане људе, ако је могуће и изабране, да ови поверују у њега као у њиховог спаситеља и да га следе.

Због тога треба да пазимо. Ако неко даје неке знакове и пророкује, не значи увек да је од Бога. Као што, поново, Господ вели: „Многи ће ми рећи у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом демоне изгонили, и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им јавно казати: никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње“ (Матеј 7, 22-23).

Упознао сам младе који су били увучени у окултне и пентикосталне секте и који су ми, након свог повратка у цркву, поверили да су различити доживљаји које су имали, док су припадали тим сектама, били демонски. Један бивши припадник пентикосталне секте је, на пример, рекао да је он, на окупљањима секте, док је неки „пророк“ пророковао, осећао демонски неспокој и да, док је покушавао  да изговори молитву „Господе Исусе Христе, помилуј мене грешнога“, долазила му је способност говорења страних језика која га је гушила онемогућујући му да изговори ову молитву.

Будући да се ђаво прерушава у ангелску светлост, треба да будемо веома опрезни код таквих доживљаја. Алостол Јован нас саветује: „Љубљени, не верујте свакоме духу“ (1. Јован 4,1). Нису сви духови од Бога. Према апостолу Павлу, без дара човек не може разликовати духове (1. Кор. 12,10) не може видети да ли су они од Бога или су од ђавола. Тај дар имају духовници Цркве. Због тога, када имамо такав проблем, требамо се обратити свом духовнику који ће разликовати порекло сваког доживљаја.

Чак и монаси могу бити преварени, прелашћени. Имамо случајева на Светој Гори где су такви доживљаји одвели монахе у заблуду. Указа се тако нпр. неком монаху један анђео, али то је био ђаво, и рече му: „Хајде горе, на врх Атоса, да ти покажем велика чуда“. Одведе га тамо, и не би прошло много, бацио би га са литице да овај није затражио помоћ Божију. Он је начинио грешку што је поверовао привиђењу да је оно виђење од Бога, када није требало. Зато монаси знају, да када имају неко виђење, треба то да кажу свом старцу и он ће им рећи да ли је то од Бога или од демона. А где има још и гордости, обмана је веома могућа.

О ПЕНТИКОСТАЛЦИМА

 Спознаје Пентикосталаца нису од Бога. Због тога, не само да им не помажу да уђу у Цркву, већ их одвлаче од Цркве. Само ђаво може имати корист од одвраћања људи од Цркве.

Само њихово распарчавање на много јереси, секти и удружења представља доказ да они  нису истинита Црква Божија. На хиљаде секти подржава Протестантизам. Једну од протестантских секти представљају и Пентикосталци. Само у САД-у постоји 39 врста Пентикосталаца. Многе од пентикосталних секти немају никаквих међусобних веза. Изнећу вам називе неколико пентикосталних удружења: „Сабор Цркве Божије, на гори“, „Отелотворени сабор Цркве Божије“, „Театар Гар“, „Будно мисионарство“, „Црква Мајке Хорн“, „Црква Мајке Робертсон“, „Исус и будно мисионарство“, „Остатак Цркве Божије“, „У топлини крштена Црква Божија свете Америке“, „Црква Мојера Кук“, „Народно духовно давидовско јединство храма Цркве Божије“, „Црква квадратног јевађеља“.

Да у овим удружењима има Духа Божијега, постојало би јединство, постојала би само једна Црква, а не толике различите и супротстављене групе.

Одређене појаве, опет, које се  виђају на њиховим скуповима, као што је то што дрхте, падају на земљу као мртви, испуштају неразговетне крике, неспојиве су са миром Духа Божијег. Сличне феномене срећемо код идолопоклоничких религија. Постоје такође и велике сличности са спиритистичким феноменима.

Они још увек негују дух гордости верујући да Црква током ових две хиљаде година постојања греши, док су они 1900. године пронашли истину. Први који је основао удружење Пентикосталаца то је један Американац.  Први пентикосталац у Грчкој, Михаил Јунас, изјавио је: „После толико векова, у држави Грчкој поново су отворена врата за Божије посете, као у дан Педесетнице“. Од тога дана је почела Христова посета Грчкој, као у дан Педесетнице! Толике се године није појављивао! Видите   ли   то   сатанско самољубље и гордост?

Шта се сада догађа са толико жељеним даром говорења страних језика? У Новом Завету се заиста помиње дар језика. Свети Апостоли у дан Педесетнице говорили су језицима народа који су долазили на поклоњење у Јерусалим, да би им проповедали Јеванђеље. Дар језика је дар који је Бог дао Апостолима из једног посебног разлога: да нехришћане преобрате у хришћанску веру. Свети Апостоли, када су говорили стране језике, нису испуштали неразговетне крике, као ђавоимани. Говорили су стране језике, не било које, већ језике оних који су били тамо, у Јерусалиму, а нису познавали јеврејски језик, како би и они могли да чују о узвишености Божијој и да у њу поверују. Према томе, неразговетни крици немају никакве везе са даром језика, на који се Пентикосталци позивају.

ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА, МЕСТО ИСТИНИТОГ ИСКУСТВА БЛАГОДАТИ БОЖИЈЕ

Црква Педесетнице, силаска Светога Духа, јесте наша Православна Црква. А зашто је то тако? Зато што је она Црква оваплоћења и очовечења Христовог, Његове смрти на крсту, Његовог Васкрсења и силаска Светога Духа. Када из читавог дела Христовог издвојимо само један знак, преувеличамо га и погрешно тумачимо, то постаје застрањивање и јерес. Само Црква која прихвата и живи кроз целокупно Христово дело, укључујући и силазак Светога Духа, истинска је Црква силаска Светога Духа. Да ли без Распећа има Васкрсења? Ако се човек не разапне кроз пост, молитву, покајање, понизност, подвиг, може ли видети Бога? Крст претходи животу Христовом и животу хришћанина, а следи Васкрсење и силазак Светога Духа. А они хоће Васкрсење и духовне дарове а да се не разапну кроз покајање, одрицање, пост, послушност Цркви. Због тога они не представљају Цркву Педесетнице.

На свакој светој Литургији у нашој Цркви  имамо  Педесетницу,  имамо силазак Светога Духа. Како хлеб и вино постају Христово Тело и Крв? Зар то не постају силаском Светога Духа? Ето Педесетнице! Свака Часна Трпеза у Православним Црквама представља горњу одају Педесетнице. На сваком Крштењу имамо Педесетницу. Благодаћу Светога Духа човек постаје хришћанин и отеловљује се у Телу Христовом. Свако хиротонисање ђакона, свештеника и наравно архијереја је један нови силазак Светога Духа, нова Педесетница. Свети Дух силази и чини једног човека служитељем Божијим.

Свака исповест једног хришћанина је, опет, силазак Светога Духа. Онога часа када хришћанин смирено клекне пред свог духовника и каже му своје грехе са покајањем, и када му његов духовник чита разрешну молитву, опроштај грехова долази благодаћу Светога Духа. Сваки црквени сабор, празник и свака црквена тајна повезани су са Педесетницом, тако да се и савршавају присуством Духа Светога. Због тога сви црквени чинови, молитве и Свете тајне почињу молитвом:   „Царе   Небески Утешитељу, Душе Истине ... дођи и усели се у нас ... “. Тражимо да дође Утешитељ, Свети Дух. И долази. Тамо где се окупља Православна Црква, истинска Христова Црква, тамо надахњује благодат Светога Духа.

Сваки Светитељ наше Цркве је духовни човек, испуњен даровима Светога Духа, човек Педесетнице.

Молба у Господњој молитви: „да дође Царство Твоје“, значи: „да дође благодат Светога Твога Духа“. Царство Божије је благодат Светога Духа. Дакле, кроз „Оче наш“ тражимо Духа Светога.

Тако се и молитва „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј мене грешнога“ остварује благодаћу Светога Духа. Према томе, као што говори Апостол Павле, „и нико не може рећи: Исус је Господ, осим Духом Светим“ (1. Кор. 12, 3). Нико не може рећи Господе Исусе без благодати Светога Духа.

Ето, дакле, доказа да наша Црква непрестано живи кроз Педесетницу.

Имамо, браћо моја, благослов унутра у нашој светој Цркви да имамо благодат Божију. Имамо могућност да се окупимо и да примимо спознаје благодати Божије, да се сјединимо са Богом. Наша Православна Црква је већ испробан и сигуран пут спасења. То је Црква Пророка, Апостола, Отаца, Мученика, Светитеља, све до најновијих Светих, па и Светог чудотворца Нектарија Егинског. То је Црква која овде и сада, као и око две хиљаде година уназад проповеда изворно Јеванђеље, што жалосни јеретици оповргавају.

Замислите колико је јеретика оповргавало нашу Цркву кроз векове. И то не непријатељи, као што су Пентикосталци, већ властодршци са војскама, са световним моћима. Нису могли, међутим, да сруше Цркву. Тако ни иконоборство, које је трајало сто тридесет година, није могло да сруши Православље. Хиљаде мученика је добила Црква, али никада није била побеђена, па макар се и чинила пораженом. И, наравно, што је више оспоравана толико је више снажнија и светлија.

Унутар  наше  Цркве,  дакле, постоји благодат Духа Светога. У нашој Цркви постоје Светитељи до данас. Тела многих Светитеља остају нетакнута, мироточе, угодно миришу, чудотворе. Где се другде то догађа? У којој секти и у којој „цркви“, код којих јеретика људи из гробова угодно миришу? Чули сте, можда, да костурнице на Светој Гори Богоугодно миришу и да се међу костима отаца налазе кости светих монаха. То се догађа због присуства Светога Духа.

Штавише, само код Православних освештана вода остаје нетакнута. Сви ви који имате освештану воду у кући знате да се она, колико год времена стајала, нимало не квари.

* * *

То је вера наша, истинита и православна!

Зашто да напустимо ову нашу веру и да кренемо за неким америчким новонасталим „спаситељем“, за онима који верују да од њих почиње Црква? Замислите  само  какву  демонску уображеност они имају! Црква постоји две хиљаде година, а они кажу да од њих, Пентикосталаца и осталих јеретика, почиње истинска вера.

Ако за друге народе и постоји неко оправдање што следе јеретичка учења, зар за нас православне Грке , који имамо такво Предање, толико светих, толико  манастира,  толико светих моштију, толико чудотворних икона, толико светих Мученика и Отаца, зар за нас може да постоји оправдање или олакшавајућа околност?

Наше удаљавање од Православља је страшно и неопростиво одметништво од Бога отаца наших.

Ђаво настоји да помоћу јеретика разори Цркву. На крају то, опет, иде на његову штету. Мисли да ће учинити зло Христу, Цркви Христовој и хришћанима, борећи се против њих, али на крају он сам себе уништава. Господ Бог из борбе демона против Цркве, убира само добро. Православни се учвршћују у вери, проглашавају се нови мученици и страдалници, велики богослови и браниоци православне вере.

Када се у 14. веку монах западног монаштва,  Варлаам  супростављао православном учењу о божанским енергијама и нетварној Светлости, како су је доживљавали на Светој Гори, Бог уздиже светогорског јеромонаха Григорија Паламу у великог теолога и учитеља православне вере.

Тако и сада, да се није појавила пентикостална секта не бисмо се сви овде окупили. Не бисмо се даље удубили у своју веру. Не бисмо ујединили своју веру. Ево како то иде даље на штету јеретицима и ђаволу, ону исту штету коју су намеравали на учине Цркви. Каже апостол Павле: „Јер треба и подвајања (јереси) да буду међу вама, да се покажу постојани који су међу вама“ (1. Кор. 11,19). Треба, каже, да постоје и јеретици да би се показали они чврсти у вери. Сада, дакле, када се наша Црква бори против безбожништва, обожавања тела, јереси на радију, телевизији, у часописима и другим медијима, сада је час када ће се показати верни и истински православни хришћани и страдалници и исповедници православне вере.

У овим веома пресудним тренуцима, онај православни хришћанин који сачува своју православну веру у Господа Исуса Христа, примиће много благослова и много награда од Господа Бога. Таквог човека, упркос овом подмуклом и ишчашеном времену, није одвукло данашње идолопоклонство, данашњи лажни богови, није савио колена пред њима, већ је остао постојан и непоколебан у нашој светој православнојвери.

Камо среће да се ниједан православни не покаже као издајник, Јуда и отпадник од наше свете православне вере. А све оне који су, у саучесништву са ђаволом, одвучени, у незнању, у обмане и у секте, нека просветли Бог и нека се врате нашој светој православној вери, да добију наду у спасење.

Сви ми можемо да будемо грешни, али када смо у оквиру наше свете православне Цркве, имамо наду у спасење. Па чак и да смо „исправни“, изван Цркве немамо наду у спасење. У Цркви где јесмо, покајаћемо се, исповедићемо се, опростићемо једни другима и Бог ће нас помиловати. А изван Цркве ко ће нас спасити? Који Свети Дух ће нам опростити наше грехе и која ће Црква прихватити наше душе након смрти? И онај Православац који умире као православац нека зна да има наду у спасење. Док онај који изађе из Цркве, који можда и мисли да чини добра дела, нема наде у спасење.

Због тога, браћо, останимо у нашој Православној Цркви одани и непоколебани са упорношћу до краја, да бисмо имали сви ми, уз благодат Божију и благослов наше Пресвете Богородице, наду у спасење.

Богословље

Тама ноћи - протојереј Георгије Флоровски

"Зло је међу нама". 

Постојање зла је парадокс и мистерија. 

Постојање зла као парадокс

Како је, у свету кога је створио Бог и чије је законе и услове живота установила божанска мудрост и доброта, могуће присуство зла? За зло је тачно да се противи Богу. Оно квари Његову творевину и одбацује Његове одлуке. Зло је то које није створио Бог. И док Божанство установљава разлоге за све што постоји и Свевишњи сам успоставља "довољне разлоге за живот"  неко може да потврди да зло као зло, постоји у инат недостатку разлога за животом, да постоји без иједног разлога свога постојања. Као што је рекао Св. Григорије Ниски, то је "непосејана биљка без корена и семена". Неко може рећи: зло је појава без основа, phaenomenon omnio non fundatum, а Бог је створио све основе за свет. 

Наравно постоје увек и свуда узроци и разлози за зло. Условљеност зла је нарочито својствена. Узроци и разлози за зло су увек апсурдни и више или мање скривени. Ова чудна узрочност не улази у идеал низа Божијих деловања у свету. Зло се дели и раздваја. Та узрочност долази од противника Творца и уништитеља света. Зашто и одакле долази та разарајућа моћ? Све праве силе лрипадају Богу и само Богу. Неко се запитао да ли је постојање зла, примерено постојању Бога. Ипак та незванична сила није само анемични фантом. То је заиста сила  насилна енергија. Супростављање зла Богу је врло активно. Добро је заиста ограничено и угњетавано побуњеним злом. Бог се бори са силама мрака. У тој борби има правих губитака и добро се непрестано смањује. Зло је онтолошка опасност. Хармонија у свету, промишљена и васпостављена у Богу, заиста је у растројству. Свет је пао. Савршени свет је окружен сетним мраком ништавила. Није више то тај свет који је зачео и створио Бог. Ту су морбидне новине, нове егзистенције  отпале али стварне. Зло се додаје творевини Божијој а поседује чудесну силу имитирања творевине. У ствари, зло је продуктивно у своме уништењу. У палом свету, несхватљив је остатак који је ушао у творевину против воље Божије. У ствари, свет је украден од Оца и Творца. То је више од интелектуалног парадокса; то је скандал, тешко искушење за веру, због овог, надасве, уништења егзистенције од стране зла које је непоправљиво. Висока универзална нада нас спречава директним свеоком - Светим Писмом и експлицитним учењем Цркве. То ће бити спољна тама "синова проклетства" у долазећем свету. У случају постојаности зла, сва пустошења и настраности су произведене да би вечно били у парадоксалној вечности пакла. Пакао је неповољан доказ вртоглаве моћи зла. У судњем дану, ововековне борбе између Добра и зла, сва штета је произведена међу бићима која ће бити научена последњом објавом осуде зла. Изопачена подела улази у свет Божији насилно желећи да буде вечна. Јединство света је нарушено за увек. Зло жели да буде вечити поробљивач. Непопустљивост у злу, одлучна грешност, нису никада прекривене свемоћним Божијим сажаљењем. Ми смо већ сада у царству пуне мистерије. 

Постојање зла као мистерија 

Господ даје одговор злу. "Прастари закон људске слободе", као што је рекао Св. Иринеј, "још увек је од Бога, који је одобрио достојанство бића од почетка." Свака божанска принуда или насиље су искључени. Бог је оштро узвратио злу за све кроз вољеног Сина који је сишао у свет да поднесе грехе људи и све твари. Божији апсолутни одговор злу је био Крст Исусов, муке слуге Божијег, смрт оваплоћеног Сина. "Зло почиње на земљи и узнемирава небеса, и узрокује Синовљев силазак на земљу", закључује један руски проповедник у XIX веку. Зло је узрок да Бог сам страда и прихвати своје страдање на крају. Слава вечног живота сија победоносно из гроба оваплоћеног Сина. Муке Исусове су тријумф и пресудна победа. То је такође тријумф божанске љубави која призива и прихвата све без принуда. Од тада свако зло нам је дато без састрадалне љубави Божије. Љубав и сублимирана величина Божија су нам показани у завијеној форми зла и греха… Felix culpa quae tantum et talem meruit habere Redemptorum. 

Неко је дефинисао зло као ништавило. Зло не постоји само у, већ и изван добра. Зло је тотална негација, осакаћење или несташица. Несумњиво, зло је недостатак или дефект, defectus. А и састав зла је такође парадоксалан и супротан. Зло је празнина ништавила, али празнина која постоји и која гута и прождире биће. Зло је немоћ, никада створена а тако разорне енергије. Зло се никада није уздигло, већ је стално у паду. Оно понижава биће страхом. Ипак, у основи зла постоји нека умишљена величина. Некада постоји и нешто генијално у злу. Али је ипак хаос и одвајање, разбијање које стално траје, растављање свих бића. Међутим, зло је без сумње добро организовано. У том тужном царству илузија и лажи, све је противречно и двосмислено. Зло постоји само кроз добро које деформише, али и прилагођава својим потребама. Тај разобличени свет је стварност коју само зло потврђује. У ствари, проблем зла није чисто философски проблем, и зато никада неће бити решен научним путем. То више није чисто етички проблем и на плану природног морала нико не може надвладати борбу добра и зла. Проблем зла може бити решен само теолошким (религијским) путем. Значење зла је чврсто супростављање Богу. Оно је отпорно и непослушно. Заједнички извор зла у правом смислу те речи је грех, тј. Противљење  Богу и трагично одвајање од Њега. Мишљења о слободи избора су увек јалова и двосмислена. Слобода избора, "libertas minor" блаженог Августина и гномичка воља Св. Максима Исповедника (Thelema gnomikon), су унижене слободе, умањене и осиромашене, слободе које постоје после пада творевине. Дуалитет, два корелативна смера, не припадају суштини слободе првостворених бића. То се мора вратити покајаним грешницима кроз аскезу и милост Божију. Првородни грех није био само погрешан избор и смер, већ одбијање да се узнесемо Богу и бежање од Бога. 

Заправо, избор, као такав, није био потпуно могућ за прве грешнике јер зло није још увек постојало у идеалним условима. А ако је и било избора, то није био избор између добра и зла, већ избор између Бога и њега (човека). Између служења и лењости. Тако је и Св. Атанасије описао пад и првородни грех у свом делу "Против многобожаца". Позив првом човеку, урођен у природи, је да воли Бога дечијом приврженошћу и да му служи у свету у коме је човек био именован да буде пророк, свештеник и цар. Била је то молба очинске Божије љубави синовљевој човечанској љубави. Несумњиво је да испуњавање Божијих заповести и праћење његовог пута, укључује тоталну близину божанских дела. Безгрешан човек није имао ништа да жртвује, јер све што је имао потицало је од милости Божије. Овде имамо нешто дубље од обичне страствене везаности за свет. То је била трагедија изопачене љубави. Према мишљењу Св. Атанасија, човеков пад се састоји у чињеници да је човек оградио самог себе и да је почео да се заљубљује у себе. Кроз тај акценат на самом себи, човек се окренуо од Бога и раскинуо духовне, слободне везе са Њим. То је врста делиријума, еротска опседнутост собом, и на неки начин духовни нарцизам. Кроз све ово, човек се изоловао од Бога и постао свестан своје умешаности у ван космичке токове. Неко може рећи да је то била деспиритуализација људског постојања. Све остало је дошло као резултат  и смрт и разградња човечијег састава. У сваком случају, пад је прво био у духовном свету, јер се догодио у анђеоском свету. Схватање првородног греха је свуда исто  самољубље, понос и сујета. Све остало је последица духовне катастрофе у различитим подручјима људских могућности. Зло долази одозго, а не одоздо, од створеног духа а не од материје. Ово је дубље од погрешног избора, а чак и од избора између већег или мањег зла. Било је то безверје, сулудо одвајање од Једног Који је достојан љубави. Ово безверје је главни извор (негативне црте) зла. Било је то првородно, фатално, противљење. Неопходна је обазривост и не поистовећење пале природе са нераздвојивом савршености све твари. Ту нема ничег болесног и злобног у "природној несавршености" створене природе, осим оног што долази одозго после пада. У природи пре пада може се говорити о недостатку или мани. У палом свету постоји нешто више  изопаченост, одбојност, богохуљење и насиље. То је подручје узурпације. Црна плима изопачене љубави прекрива сва бића и продире у космос. Поред свих негација зла може се разликовати лажна позитивност, првобитна развратност, егоистичка произвољност ограничености личности. Пали свет је децентрализован, или чак постављен око замишљеног или непостојећег центра. Може се рећи да је тај круг деформисан и да личи на елипсу са два супротна пола: Богом и антибогом. Сада постоје две струје које се пресецају и прожимају, али обе остају суштински различите. Неко ће рећи, то су два света у једном: то су два града по мишљењу блаженог Августина. Зло, које почиње практичним атеизмом, ставља себе на Божије место, резултујући тако теоретски атеизам и претварајући се у Божанство. У том дуалном свету права слобода не постоји. Слобода избора је далека и бледа слика праве слободе. 

Зло је створено личним посредником. Зло, у правом смислу те речи, постоји само у личностима и у њиховим делима. Физичко и космичко зло је такође потекло из људских дела. Зато зло има моћ и може бити активно. За зло је невероватна лична активност. Али та активост ће се неизбежно ширити до безличног. Зло деперсонализује своју личност. Ипак, потпуна безличност не може бити остварена, јер постоји моћна граница која не може да се пређе. Тенденција и тежња зла према тој граници потпуне дезинтеграције је снажно наглашена свуда. Чак и демони не могу престати да буду личности. То је суштински облик њихове егзистенције који не могу да изгубе Од када је личност "слика Божија" у духовним бићима, може да се сачува само у сталном односу са Богом. Одвојена од Бога личност нестаје. Таква отуђена личност, која се затвара у себе, често се сама губи. У свету греха увек постоји тензија између две ствари: "ја" и нешто безлично представљено инстинктима или чак страстима. 

Страсти су место, седиште зла у човековој личности. Страсти, ta pathi, активне су, оне наводе. Личности запоседнуте страстима су пасивне ограничене и пате. Страсти су увек безличне; оне су скуп космичких енергија које чине човекову личност својим затвореником и робом. Слепе су и заслепљују све које запоседају. Човек који је обузет страшћу не ради ништа својевољно већ је поробљен: fata trahunt. Често губи и свест о постојању слободног посредника. Он сумња у постојање и могућност слободе, сумња уопште. Усваја неминовност као облик реалности (по мишљењу Charlesa Renouvier). Као последица овога, он губи своју личност и свој лични идентитет. Постаје хаотичан, са много "лица" тојест маски. "Страствени" човек није сасвим слободан, чак може да остави утисак активне и енергичне особе, а није ништа више од "масе" безличних утицаја. Он је хипнотисан тим утицајима који практично господаре њиме. Произвољност није слобода, већ је чак замишљена слобода која производи ропство. У духовном животу ми се боримо против страсти. "Бесрташће" је главни циљ духовног уздизања. "Бестрашће", apatheia, углавном је површно разумевано и интерпретирано. То није равнодушност, нити хладна неосетљивост срца. Напротив, то је активно стање, стање духовне активности које се стиче само после борбе или тешких искушења. Тачније, то је независност од страсти. Свака личност поседује своје "ја" као нешто добијено, ослобађајући себе од ропства. Човек може себе повратити само у Богу. Истинито "бестрашће" је остварено само у сусрету са Живим Богом. Стаза која води тамо је стаза послушности, служења Богу, али ова служба ствара праву слободу, конкретну слободу, слободу синова Божијих. Људска личност је апсорбована у зло безличном средином, чак и да грешник жели да буде слободан. У Богу се личност васпоставља и реинтегрише у Св. Духу, а чврстом дисциплином се одређује индивидуа. 

Зло нам се јавило у свету, прво као патња и туга. Свет је празан, хладан и равнодушан ("равнодушна природа" код Пушкина). То је недођија. Сви патимо због зла, Зло распрострањено по свету, узрокује наше патње. Схватање опште патње нас понекад донесе до ивице очаја. Свеопшту патњу није први открио Шопенхауер. Она је потврђена још код Св. Апостола Павла (Рим. 8, 2022) који нам је дао врло јасно излагање: зло је представљено у творевини кроз грех. Сва творевина пати. То је космичка патња. Целовитост света је затрована злом и злим енергијама, а због тога читав свет пати. 

Компликовани проблем Теодицеје је инспирисан чињеницама о патњи. То је главни проблем и за Достојевског. Свет је тежак, окрутан и немилосрдан. Свет је ужасан и застрашујући: teror antquus. Хаосје у њему, пун подземних олуја и елементарних непогода. Човек је несигуран и изгубљен у оваквом, негостољубивом свету. Зло нас напада, не само споља, из спољне средине, већ и изнутра из наше саме личности. Ми смо болесни и због тога патимо. Опет се долази до неочекиваног открића  не само да патимо због зла већ и чинимо зло. Неко је одушевљен злом и несрећом. Неко је срећан због "цвећа зла". Неко сања "идеал Содоме". Амбис злобно зове. Некад неко воли оба пута. Неко је тиме очаран. Лакше је радити зло него добро. Свако у себи може да открије "подземни свет" таме, подсвесну пуноћу злог се^ена, које је пуно окрутности и обмана. Анализирајући "Јаук" Достојевски, а и многи други, схватили су да то није болестан сан песимисте, који гледа у живот као кроз црне наочаре. То је истинито откривење тужне реалности наше егзистенцијалне ситуације. То се исто може наћи у списима старих хришћанских учитеља духовности. То је делиријум, духовна грозница, libido у сржи "овог света" и у сржи наше егзистенције. Не бисмо могли да питамо луду и манијакалну особу за разлоге. Она нема разлоге за своје лудорије, она је изгубила разум  луда је. Ориген је»био близу да нађе решење када је одредио узрок греха у духовном свету као досаду и залудност (desidia et laboris taedium in servando bono), или засићеност божанском близином и љубављу (De princ.. II, 92, 83). У сваком случају, оцењујући себе, налазимо у срцу и у разуму многа оживљавања истог делиријума и апсурда. Libido није исто што и путена страст. То је шири појам. То је синоним за самољубље које потиче од греха. Зло је у човеку  гордост, безосећајност, слепило ума и тешкоћа у срцу. Човек се затвара у себе, изолује се и одваја од свих. Зло има много облика и хаотично је. Постоје и неки контрастни облици у злу: агресија  "воља за моћи", садизам и солипсистички облик: равнодушност и хладно срце. Зло се раслојава унутар себе, то је неслога и дисхармонија, inordinatio. Зло је двосмислено, поколебљиво и променљиво. Оно нема чврст карактер. Седиште зла у човеку је у дубини срца, и није само у делима. Природа је сама по себи затрована и више није чиста. Динамична је или функционална настраност која није утврђена у метафизичкој трансформацији. Постојање зла је паразитско постојање, јер зло егзистира због добра, ех ratione boni . Састав првог и палог света су исти, али се разликује принцип организације. Иако динамична, изопаченост је непреобраћена. Он који је својевољно сишао у понор зла није устао сам. Његове енергије су биле исцрпљене. Без сумње, чак и у демонским дубинама, творевина остаје дело Божије и Божије црте са ње се никада не могу избрисати. Слика Божија, помрачена безверјем греха је ипак остала нетакнута и због тога је чак и у бездану онтолошко  божанско у нама, због Милости Божије. То је истина иако има оних који тврдоглаво одбијају Крст, који су неспособни да приме Животворне дарове Божије Љубави. Метафизички идентитет није уништен ни међу демонима. Демони су још анђели по природи, како каже Св. Григорије Ниски, а анђеоско достојанство није потпуно уништено у њима. 

Можда ипак можемо да кажемо да је слика Божија у човеку сигурно парализована и неделотворна после одвајања од Једног Који ће увек остати у тој слици. То није довољно да се опет уздигнемо ка Богу, већ је неопходна жива заједница са Њим који је оживео мртвог човека заробљеног у греху и злу. Парадокс зла је у расцепљеној људској егзистенцији и пуноћи космичког састава... Парадокс је у брзом дељењу живота, раздвајању од Бога. То је као да постоје две душе у једној особи. Добро и зло су чудно измешани, али синтеза није могућа. "Природно" добро је превише слабо да се супротстави злу. Зло постоји само кроз добро. Људска заједница је заиста учинила уступак, ако није изгубљена, Милост Божија сама може да савлада сваки људски ћорсокак. 

Формална анализа зла још није довољна. Постојање зла је стварно на религиозном плану. И само кроз духовни напор, можемо разумети овај парадокс и савладати овај скандал, и продрети у мистерију Добра и зла.

са енглеског превео ђакон мр Ивица Чаировић

Богословље

Настанак библијских текстова и њихов карактер - др Родољуб Кубат

НАСТАНАК БИБЛИЈСКИХ ТЕКСТОВА И ЊИХОВ КАРАКТЕР

Др Родољуб Кубат, Београд 2007 

 

 

 

Дуго времена у неким теолошким круговима је владало мишљење да су библијски текстови настајали од једне личности. Обично се сматра да је то писао неко ко је био очевидац догађаја. Питање је како је дошло до прихватања таквог става, с обзиром да дух таквог става не одговара духу отачке мисли. Могуће је да је дух протестантизма (а православни су од Кирила Лукариса били у посебном односу са протестантима) извршио кључни утицај на прихватање таквог става. Учешће православних у сукобу Рима и протестаната у улози "медијатора" је довело до заборављања ширине предања. Утицај протестаната је негде претегнуо тако да су се библијски списи везали за једну личност - тврдња да нека личност то није писала би већ доводила у питање правоверност списа. Рећи да Мојсије није написао Петокњижје у целини данас би могло да изазове буру расправа, чак и оптужби за јерес! То говори о дубини примљеног утицаја који се и данас осећа.

Текстови типа Мојсијевог Петокњижја су настајали тако што су разна предања која су препричавала приче из прошлости, инкорпорирана у збирку текстова. Касније редактори су их склопили и дали Петокњижју коначан облик. Каква је била логика настанка тих текстова? Ако покушамо да реконструишемо историјски те догађаје и покушамо да уђемо у свест старог библијског света, видећемо да се ствари не могу узети тако олако и једноставно. Рецимо, у доба патријараха није било раширене писмености, нарочито код народа који су били номади. Сва мудрост је преношена усменим путем, док су могућности за писање биле мање, ограничене недостатком материјала и његовом вредношћу. Још у доба Мојсеја кога можемо допирати у 15. или 14. век, његовог силаска у Египат и његовог извођења народа из Египта, код Јевреја није било писмености. Из извора поуздано знамо да су усвојили Хананско писмо. Усвајање Хананског писма се догодило када су дошли у Ханан. Пре тога све је преношено усменим путем. То је прва ставка.

Друга ставка, која је, исто тако, јако важна, јесте да је за оне људе који учествују у догађајима - савременицима догађаја, мало се шта има објашњавати и писати. Нпр. ми имамо мало озбиљних радова на тему догађаја из деведесетих година, још увек не постоји потреба да се учесницима догађаја тумаче догађаји које су преживели. Догађаји који су активни се не записују. Тек касније настаје потреба да се фиксирају, или у усменој или у писаној форми - све зависи од техничких могућности. Такав случај је могао важити и за период Јеврејског изласка. Јер, најпре, у пустињи, приликом бежања и освајања хананске територије Јевреји нису имали могућности за бележење тих догађаја - није било ни времена ни материјала. Чак и у Библији је очигледно да није било простора за тако нешто. Све што се сазнавало се сазнавало из општења Мојсија са Богом. Могуће је претпоставити да је Мојсије, као законодавац, учествовао у писању Петокњижја. Највероватније је да су таблице са декалогом тада могле да настану и да их је обликовао по надахнућу од самог Бога. Мада је занимљиво да је њихова литерарна форма блиска литерарној форми тог времена, да је он писао тим језиком - што је такође важна херменеутичка тема. Важно је (на почетку) схватити да у самим почецима учесници библијских догађаја нису много писали. Друго, ако се нешто записивало, што ми не можемо да докажемо, јер би морали да постоје неки фрагменти у Петокњижју, то би било јако штуро. Због чега? Када се обраћате човеку коме је догађај познат ви не морате да му објашњавате сваку појединост. Библијским сведоцима догађаја није било потребно посебно тумачење догађаја. Ако нешто постоји онда је то обавештење у најужој форми. Рецимо да је за Израил Мојсијевог периода од текста било важно само десет Божијих заповести. Све остало су људи добро знали. Феномен записивања, обликовања и тумачења предања се јавља касније. Међутим, ни у време када се Израил борио да постане доминантан политички фактор у Ханану, ни тада није било већих могућности за записивање и обликовање предања. Из библијских списа знамо да је освајање Ханана био дуготрајан и напоран процес, који је трајао све до Саула што је најмање 200 година. Простор на коме су Јевреји живели је био простор брда и планина, рурални простор. Градове су држали Хананци. Тек у време Давида створен је државни и административни апарат који је омогућио такво записивање.  Међутим, већ другој генерацији је било потребно да се предања протумаче, усмено или писмено(данас нам је већ неопходно да тумачимо догађаје из Првог српског устанка или догађаја из 1914. године). Како се временски удаљавамо од догађаја изласка, склапања савеза и других битних момената у историји Изабраног народа, већ постоји потреба да се ти први текстови мало проширују и мало појашњавају. Није до краја сигурно када се озбиљно почело са записивањем предања изласка из египатског ропства. Научници сматрају да се то десило у доба Соломона. За тако нешто постоји озбиљна аргументација. Соломон је први који државу уређује на начин да уводи нову категорију људи. То су чиновници, писари и људи који су се бавили писањем и водили царске анале. Друго, то је већ период који се довољно историјски удаљио од догађаја који описује Петокњижје. Већ је прошло извесно време, већ је постојала временска дистанца и већ се јавила потреба да се ти догађаји тумаче, да се ти догађаји препричавају и задобију неке друге форме. Тако да је врло вероватно претпоставити да је у том периоду почела да се развија озбиљнија библијска форма. Још у том периоду је постојао велики број светилишта у којима се јавила потреба да се библијски догађаји записују и објашњавају. 

Јавља се и друга потреба повезана са питањем шта се из предања преноси. Шта из предања може да буде релевантно да би се пренело и да би од тога људи имали неке користи? Шта је потреба заједнице да би се нешто пренело и актуализовало у свакодневници? Предање је стално било „прочишћавано“ да се изведе у што краћој и мањој форми, да би се постигло што више ефекта, поготово што су те форме изношене у оквиру богослужења. Оне су наравно преношене и у оквиру породице, у усменој форми. Али, кључни догађаји и кључне тачке Израилове историје, који су теолошки обрађивани, дешавали су се у оквиру култа. Тако да су библијски писци који су препричавали излазак имали извесне идеје које су водиле судбину самог предања у његовом исказу. То је нпр. чињеница да је ЈХВХ онај који је извео Израил из Египта, да је ЈХВХ ратовао и да је, у принципу, то његова победа, да је Израил народ који је са ЈХВХ-ом склопио савез и да, као народ савезник, долази у земљу коју му је ЈХВХ дао. То су теолошке идеје које обликују предање. Све остало има функцију објашњавања кључних феномена: савеза, изласка и доминације ЈХВХ као Бога.

Предање се одржавало на тај начин што је актуализовано у сопственом животу. Наиме, да би генерације старо-израилаца, које су живеле после догађаја изласка из Египта, били судеоници тих догађаја, они за које свез са ЈХВХ-ом важи. Они су сами морали да улазе у тај савез. Они су сами том савезу требали да кажу „да“. Како се прихвата савез са ЈХВХ? Савез се прихвата тако што се учествује у његовом култу, у његовом богослужењу. Значи да су та богослужења имала смисао актуализације савеза. Савез је у богослужењима стално актуелизован. Тако и ми учествујемо у литургији. Ми стално актуелизујемо реч Господњу. Иако нисмо истински учесници тих догађаја, у њима учествујемо тако што прихватамо то предање и тако што прихватамо Христа као Спаситеља, ми смо они који остајемо у духу предања. Иста логика постоји и у Старом и у Новом савезу. Све је то под предзнаком будућности која је обећана. Обећање ЈХВХ има своју есхатолошку димензију. Чим се нешто односи на будућност оно се тиче есхатологије. Значи да се склапање савеза са ЈХВХ-ом дешава у конкретном историјском догађају али да касније људи који улазе у те ритуале прихватају те догађаје, који својим приступом потврђују себе као народ савезник. То је ствар слободе. Они га прихватају слободно и постају судеоници истог савеза са  Богом ЈХВХ. У том контексту богослужења и настају библијски текстови у Петокњижју. И ако озбиљније реконструишемо велике делове Петокњижја – који говоре о изласку из Египатског ропства – пронаћи ћемо већ наведене теолошке идеје из оквира богослужења. Све остало има функцију што јаснијег приказивања основних теолошких идеја. Они имају функцију не да прикажу историјске догађаје као такве – то је духовно ментална потреба савременог човека (историја је тада имала други смисао, рецимо Херодотова историја нема само смисао препричавања већ пре тога има педагошки смисао) већ да препричавају велике догађаје из прошлости, да их представљају врло пластично генерацијама које су ту са жељом и позивом да те генерације ступе у исти савез. Сами текстови имају интенцију да објасне смисао склапања савеза, да би тај Израил партиципирао у том савезу. Они су већ на почетку објашњавали догађаје да би одржавали Старозаветну цркву. Ти текстови су дакле имали функцију да опишу кључне догађаје, али да у тим догађајима учествује генерација која је ту сада, и њима се ти текстови пре свега обраћају. Они су први реципијенти тих догађаја и њихова циљна група. 

Треба узети у обзир да су они још увек живели у Ханану који је и у време Давида па и касније био мешавина мноштва народа. Јевреји тог времена су били веома склони да прихвате Вала као бога и обичаје старих Хананаца. Њима је требало представити ЈХВХ-а као Бога. Али како представити свога Бога? Ту улогу су имали свештеници и пророци. Пророци су можда били кључна ставка у том представљању, а они су такође били јако везани за култ. На неким местима у пророчким списима постоји критика култа али више у смислу његовог формалног обављања а не односа према култу као таквом (то је у протестантизму било наглашено више из неких психолошких потреба да пророка раздвајају од свештеника). Међутим, како време полако одмиче нове генерације неке ствари не могу до краја добро да схвате. Јер, ако су у доба Соломона настали први текстови и јахвеистички извор они су имали функцију да људе одрже у Цркви, да утврде Цркву. После неколико векова за нове генерације много тога није било јасно. Било је довољно да се само промени начин живота да би неки нови моменти дошли у први план и захтевали објашњење из предањске перспективе. Можемо претпоставити да је било текстова који нису били довољно информативни за људе тог времена и да су морали да се појашњавају (Пример таквог појашњења су објашњива у заградама које имају функцију да појасне текст читаоцу). Прва појашњења су била на маргинама, али да би се увео ред у тумачење догађаја сигурно да је постојао ред у старозаветној Цркви који је појашњавао текст. Временом су њихови коментари у облику глоса на маргинама инкорпорирани у текст(постоји готово идентична паралела у развоју канона и богослужбених текстова Цркве који су се ширили и развијали). Текст Светог Писма је дуго имао такав отворени, широки развојни карактер и није био фиксиран.

Све оно што није било јасно генерацији која је требала да се уведе у савез са ЈХВХ је требало појашњавати. Оно је појашњавано и та појашњавања су улазила у текст. Текст је тако растао и развијао се. Тешко је реконструисати тај развој на историјски начин (како и где). Али нам је познато како је текст могао да настане. 

Када је у питању Петокњижје оно настаје као синтеза неколико предања. Највероватније један опис изласка из египатског ропства и склапања савеза је настао у Северном царству, поготово у оном периоду када се царство раздвојило. Чак се није ни морало раздвајати. Нека разлика је стално постојала између јужних и северних племена. То се може видети и у Библији. Рецимо, у књизи о Судијама  када ратују Варак и Девора, у рату учествују само северна племена. Највероватније су они имали своју верзију изласка и теолошку интерпретацију изласка. Она је вероватније нешто касније настајала када се конституисала Израилска држава на северу под Јеровоамом I, и из Библије је познато да је Јеровоам I забранио својим поданицима да иду у Јерусалим, да се у њему клањају Јахвеу, него је направио своја два светишта у Дану и Ветиљу, и они су ишли тамо. Вероватно је у тим круговима настајало једно предање које је говорило о истим догађајима, о истим стварима о којима се писало у Јужном царству, али ту су опет биле другачије перспективе. У другачијим условима такво предање је настајало. У данашњој науци та два извештаја се називају јахвеистички и елохистички. Елохистички извештај је онај у којем се Бог назива Елохим, у јахвеистичком Јахве. Међутим, када је пала Самарија 721. Године, ти побожнији људи (пророци и свештеници) су побегли на југ; побегли су у Јерусалим и са собом су донели своја предања. Та света предања су прихватили у Јерусалиму; прихватио их је Израил. И наравно та два света предања су у једном временском периоду и у једној временској тачки, коју не можемо да одредимо, доведена у синтезу. Она су синтетизована јер говоре о истој ствари; само су различити аспекти наглашени. Један од њих је рецимо то да се у елохистичком предању Бог доживљава трансцедентно за разлику од јахвеистичког; Он се другачије назива, а различите особености се могу видети тек реконструкцијом библијског текста. У сваком случају негде у том периоду када је донешено предање са Севера дошло је до синтезе, о чијој природи ми ништа поуздано не можемо рећи. Занимљиво је да је тада вероватно једна група свештеника донела један Мојсијев законик са Севера који је одложен у Јерусалимском храму. Ту је остао и временом је застарио. Живот у Јерусалиму је тада био на јако ниском нивоу. Када је Јосија спроводио реформу у храму је пронађено много тога што није одговарало истинском односу ЈХВХ и Израила. Готово ни један од царева осим Језекије и Јосије није описан као јахвеиста. У сваком случају јахвеизам се протезао и кретао кроз неке мање групе, које су предводили пророци и свештеници, али не сви свештеници с обзиром да је одређен број њих комбиновао много тога што се није слагало са природом савеза. Врло често Израил је био у великим кризама. Добар доказ за то је управо то да је тај један законски кодекс који је каснје назван дефтерономијон заправо био заборављен у Јерусалимском храму. И онда, приликом реконструкције храма извршене у доба цара Јосије, један свештеник Хилкије је нашао књигу Мојсијевог закона, нашао је запуштену у неком углу храма. Нико на њу вероватно деценијама није обраћао пажњу; можда је била затрпана. Нашао је и прочитао Мојсијев закон који је био врло релевантан, теолошки јак и добро осмишљен. Онда када су то видели учени свештеници и пророци који су били јахвеисти, они су га интегрисали међу своје свете текстове; они су почели да му дају неки нормативни карактер, и он је тако, полако, почео да улази у збирку предања која су се из два основна крака слила у један. 

Друго, у самом Израилу је постојала свештеничка струја, чија је теологија била више базирана на култу и која је полако развијала своје сопствено предање. Представник те школе је пророк Језекиљ. Из последње главе његове књиге, која представља свештеничку Тору, види се интерпретација теолошких догађаја као и смисла богослужења. Тако да у тој ширини, у том богатству теолошког израза, који је био условљен различитим животним ситуацијама (Sitz im leben), настаје један велики корпус текстова. Тај корпус текстова је имао подједнак ауторитет. Сви су их јако поштовали зато што су изражавали праву веру у Бога Јахвеа. Требало је извршити кодификацију, требало је направити синтезу која би подразумевала да се сви ти текстови интегришу у један смисаону целину; и тако настаје Петокњижје. Највероватније је да су неки кругови, односно људи који су били сведоци проналаска текста Поновљеног закона, били одушевљени његовом појавом и да су створили читаву струју надахнуту тим текстом. Једна читава плеада теолога старог Израила је у историјским условима, који су погодовали таквом теолошком промишљању, били надахнути тим Девтерономионом, и он је био осмишљен као три Мојсијева говора која он држи Израилу, и тако је оно уобличено. Девтерономијска школа теолога је сада почела да стара племенска предања сагледава у једном сасвим новом теолошком светлу. Ново теолошко светло се састојало у томе да Израил пропада, да одлази у ропство. Био је то велики теолошки изазов да се предање осмисли, јер се тада чврсто веровало да поред Јахвеа постоје и неки други богови. То је монолатријски концепт и он се може пронаћи у старим историјским књигама. 

Међутим, десило се нешто страшно за Израил, на први поглед, али се касније показало као врло креативно и Богом промишљено – то је да Израил пропада, да пропада Свети град Јерусалим и храм. У тој егзистенцијално-теолошкој кризи показују се неки нови аспекти. У време Јеремије постојала је много јача и бројнија теолошка струја која је убеђивала цара да Јерусалим не може пасти. Јеремија је тврдио супротно. Они су га затварали, кажњавали, мучили; касније је по предању одведен у Египат где је и умро. Прави Јахвеови пророци су указали на пад. Они су говорили да туђински народи нису суштински везани за богове јер богова нема. Туђински народи су почели да се доживљавају као бич Божији. Јеремија каже на једном месту: „Слуга мој Навуходоносор“; значи Навуходоносор није више представник Мардука, јер „слуга мој Навуходоносор ће вас шибати“. У том контексту, у периоду јаких теолошких врења у Израилу, настају нека нова теолошка виђења. Најпре, Јахве почиње да се доживљава као један једини и апсолутни Бог, већ се ствара јасна теологија да Бог ствара свет и ту, убрзо након тога, настаје прва глава Постања, која говори о Богу као Творцу, и Девтеро-Исаија који први говори о Јахвеу као једном и једином творцу свега. Једна нова теолошка перспектива захтева да теолошка структура која је чврсто јахвеистичка и која чува Цркву, преосмисли, тј. да да нови теолошки смисао догађајима који су се догађали у прошлости, да се прошлост реинтерпретира на један нови начин. Тако настаје велика девтерономијска повест која говори о освајању обећане земље, и у том контексту треба разумети књигу Исуса Навина, где се приказује да је Јахве заправо једини који ратује. Сада се паралеле повлаче у прошлост. Јахве се представља као онај који је ту. Поставља се једна теолошка линија која повезује прошле догађаје са овим догађајима. Све се то сада интерпретира наново, тако да се предања о судијама или вођама које су водиле Израил и ослобађале га од разних непријатеља уклапају у једну теолошку схему. Када погледамо књигу о судијама добијамо једну потпуно јасну теолошку схему: идеја да свако отпадништво води ка казни. Паралела је јака казна у Навуходоносору. Када се народ каје долази и избавитељ који доноси победу. Прича о Гедеону, у којој мала група људи побеђује организовану војску, је теолошки обојена: није ратовао Гедеон – Мадијанце је растерао ЈХВХ и он ће растерати и оне који су Израил одвели у ропство само ако они поверују у њега. Теологија изазвана историјским догађајима је врло актуелна, и у том контексту се прерађују стара предања и добијају један нови теолошки смисао. У том контексту цар Давид се описује веома реалистично. Када би год Давид одступио од Божијег закона и њега и Израил чекала је казна. Свако покајање повлачило је опроштај, Јахвеову помоћ и избављење. Та теолошка схема је јако доминантна у историјским књигама, у тој великој девтерономистичкој повести, која подразумева књиге Исуса Навина, Судије, Прву и Другу Самуилову и књиге о Царевима. Оне тако настају, и када их читамо морамо ту перспективу имати на уму. Та предања која су препричавала велике догађаје из прошлости, често племенске, и која су у принципу била истинита, сада су добила јасан теолошки смисао - он је потпуно опојмљен, он је доведен до језика, до нашег разумевања... 

Да би изградили заједницу теолози су морали да предање поставе у функцију да људима покаже пут повратка ка Јахвеу. Та теологија се јако наглашавала и добијала све јачи набој за време ропства у Вавилону, и тада је, највероватније, у највећој мери прерађено Петокњижје. Оно је прерађено из једне сасвим нове перспективе – Израил који више није у својој земљи описује догађаје изласка из ропства. Описује га на тај начин што потврђује да је он, недвосмислено, Јахвеово дело. Теолошка порука је гласила да ће, и у данима након Кировог едикта, Јахве водити свој народ ако се он буде покајао. Јахве ће ратовати за Израил и он ће освајати као што је освајао и у првом походу. То је порука књиге Исуса Навина, у којој Исус просто брише све испред себе. Касније ћемо пронаћи текстове који говоре да процес освајања није био тако брз. Међутим, било је битно снажно нагласити једну теолошку идеју. Сада долазимо до једног малог проблема за нас што се у принципу фактички историјски догађаји и теолошки искази не поклапају. Око тога не треба правити велики проблем зато што теолошки исказ има другачију функцију, да неког приведе Богу. Он нема функцију да то искључиво гради на историјском догађају. Њему је историјски догађај битан само као факат, а сви даљи описи историјског догађаја су теолошка слобода. Тај феномен је познат у нашој Цркви, јер рецимо и Новозаветни текстови настају у оквиру богослужења и као његов израз. У том светлу, литургијски текстови уопште немају намеру да опишу конкретан историјски догађај. Из проучавања литургијских текстова мало тога би се могло реконструисати из живота Исуса Христа. Наравно, остају основне теолошке ставке да се Логос оваплотио, да је страдао и васкрсао и да се вазнео. Све остало је једна врста описа у ком библијски текстови као и богослужбени текстови имају функцију оприсутњавања Бога у заједници. Бог се кроз те текстове оприсутњује на један личносно-слободан начин, јер га ми својом слободом кроз све то призивамо. Ми правимо гозбу Месији. Ми можемо да данас нашу литургију преведемо на нови језик, да је то гозба коју народ божији припрема Месији - тело Христово. Тај менталитет је нажалост изгубљен. Месија долази на обед, јер је он најзначајнији догађај у животу заједнице. У Новозаветним текстовима Христос се јавља ученицима када они обедују. Та логика је доминантна у читавом предању, не тако јако у Старом Завету као у Новом, али она свакако постоји. У сваком случају, историја је битна у тој мери што се узимају у обзир историјски догађаји. Савремени приступ историји покушава да реконструише све детаље и појединости. Такав приступ не постоји у библијској и светоотачкој логици. Библијска логика схватања историје трага за њеним смислом. Она указује на смисао догађаја и не поклања кључну пажњу спољашњим појединостима, зато што они исувише често замагљују прави смисао.

На тај начин се обликовало Петокњижје. Највероватније је да је Јездра приликом свог доласка у Јерусалим донео један примерак модификованог Мојсијевог Петокњижја. И највероватније то није његова коначна форма (то не можемо тврдити). У сваком случају , када је Јездра дошао он је народу читао Мојсијев закон који је он донео. 

Треба обратити пажњу на једну ставку која је веома битна. То је феномен дисконтинуитета и неког историјског потреса који су Јевреји имали. Један народ који је претрпео ратове, пустошења и егзил је имао потребу да све оно што је почело да се заборавља запише. Тај феномен је поготову видљив и наглашен у периоду егзила у Вавилону – пропало је храмовно богослужење, затим култ и држава. Требало је све сада наново осмислити на начин да би људи, који живе ту, и даље учествовали у вери у Јахвеа, иако то не могу да раде као што су чинили њихови преци. У том контексту настаје феномен синагоге. Синагога настаје из потребе да се људи окупљају на богослужење, будући да немају могућности да богослужење обављају кроз жртвоприношење и култ, они су то преосмишљавали у једној сасвим новој ситуацији, а то је ропство у Вавилону, где су остваривали могућност учествовања у догађају Божијег присуства кроз читање библијских текстова. У синагогама се највише формирају библијски текстови – они добијају тада најјасније обрисе, поготово они текстови који су настали раније. Друго, што исто треба имати на уму, јесте чињеница да су пророци били скупине људи – не само појединачне личности. Позната је наиме, Исаијина школа (школа пророка Исаије) која је трајала неколико векова. Пророчке групе су биле заједнице. Група људи се окупљала око једног пророка и они су постајали његови ученици. Према томе, највећи део пророчке литературе је настајао у тим пророчким круговима где су пророци надахнути Јахвеовим духом говорили то што су говорили. Они су највероватније, нешто од тога записивали. Међутим коначну форму књиге дала је његова школа, његови ученици. Већ код пророка Јеремије је потпуно јасно да неко други пише његову књигу – то већ сама књига говори. Те књиге настају, у принципу у оквиру једне школе. Највећи допринос може дати сам пророк, писмено или усмено. Такође, познато је да су неки пророци били неписмени људи и да, према томе, нису могли да буду директни писци. Амос је био човек са села, вероватно није умео да пише. Али неко близак њему је његову поруку записао, или је она сачувана у усменој форми па је неко касније записао. Такви текстови су имали способност ширења, што је веома битно. Они су изнова ишчитавани. И код њих је владала иста логика као и код Петокњижја, а то је да су ти текстови могли да се проширују. Јер оно што је пророк пре двеста година говорио некоме на један начин, не мора да значи да ће у потпуности бити јасно потоњим генерацијама. Они који су били из школе једног пророка су те текстове и даље појашњавали. Тако је могуће да се књига пророка Исаије дели на три велика дела:  Протоисаија, Девтероисаија, Тритоисаија. Уз то, постоје и две апокалипсе у тим текстовима као и неколико разних дорада. Управо срце и основ књиге потиче од Исаије и групе људи који су били са њим. Међутим, доста других делова су каснији додатци из његове школе. У том периоду та логика је била потпуно доминантна. И не само то: за већину богослужбених текстова ми не знамо ко су њихови аутори. Због чега је то тако? Није постојала та логика. Такође није било потребно да се свако потпише иза своје изјаве. Обично би се текстови приписивали ономе који је први почео – оном који је био први патрон и неко од кога све креће. Њгово име је било збирно име свих оних који су у том делу учествовали. Његов ауторитет је све покривао и био је гарант. Делови књиге су могли да настану касније. Тако да данас, када вршимо реконструкцију неких црквених текстова, за неке се може рећи и да припадају Роману Мелоду или некој другој личности, а могу бити потписани и под једним именом иако се на основу анализе види да то није то.

Богословље