Pravoslavno jutro - BANER - KRAJ

Razgovorioveri1

sveti apostoli

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован

raspored5a

spc.rs

eparhija-sumadijska.org.rs

radiozlatousti.rs

verujem.org

 

Предавање у Народној библиотеци

08-03-2015

Biblioteka

У уторак, 03. марта 2015. године, у просторијама градске библиотеке у Јагодини, одржано је предавање на тему „Хришћански смисао болести и патње“ у организацији свештенства града Јагодине. Гост-предавач био је протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор богословије „Свети Јован Златоусти“ у Крагујевцу и професор Богословског факултета Универзитета у Београду.

Реализована промоција књиге ''Несвети а свети'' у Јагодини

06-02-2015

unnamed 1

На радост организатора сала, градске библиотеке била је испуњена до последњег места радозналих слушалаца, који су дошли да се упознају са тренутно можда најчитанијом руском књигом „Несвети а свети“.

Промоција 15. – ог броја Светосавског часописа „Растко“

18-10-2014

5.

16. октобра у просторијама ОШ “17.октобар“ у оквиру прослављања Дана школе, одржана је промоција 15.-ог броја часописа „Растко“. Часопис „Растко“ излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, а по одобрењу директора школе Госпође Биљане Милановић. Часопис уређује вероучитељ Борис Милосављевић. Стручни консултанти часописа су педагог школе Марина Антонијевић и вероучитељ протођакон Нинослав Дирак, док је за лектуру текста задужен наставник српког језика Маја Алексић...

Mолебан за благословен почетак школске године у беличком намесништву

15-09-2014

1

Прослављање овог великог празника како и доликује започело је служењем Свете Литургије у сви храмовима на територији овог намесништва. Најсвечаније је било у храму Светих апостола Петра и Павла где је Светој Литургији присуствовао велики број деце предвођени својим вероучитељима и катихетама, који су учествовање у Светој Литургији пројавили прелепим певањем, као и приступањем Чаши Господњој.

Хришћански пост

 

Живот сваког православног хришћанина треба да буде подвижнички. Без нашег духовног и телесног труда, потпомогнутог Божјом благодаћу, немогуће се ослободити силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима веома важно место и без њега нема напретка у ниједној хришћанској врлини. У давној прошлости, појам поста обухватао је потпуно уздржавање од било какве хране, да би касније попримио смисао уздржавања од једне врсте хране која се назива „мрсном", тј. оном која у себи садржи масноће животињског порекла, али, у одређеним периодима и од хране која је спремана на биљним масноћама. Тако у чисто посну храну спадају: хлеб, поврће, воће и разни други плодови. Посебну врсту поста представља „сухоједење", које подразумева употребу само некуване, дакле суве посне хране.

На пост наилазимо у многим религијама, мада он једино у православном хришћанском предању добија свој пуни духовни смисао и не односи се само на телесно уздржање већ подразумева и труд душе у врлинама. Пост је постојао и у старозаветној Цркви и њиме се изражавало обраћење човека Богу, његова скрушеност и покајање. Постом се човек смирава пред својим Творцем. Телесни труд поста духовно припрема душу да молитвом затражи помоћ од Бога. Божја заповест о посту дата је још праоцу Адаму у рају. Тек када је прекршио заповест поста, Адам је пао у сластољубље и гордост. Стога је заповест о посту саставни део Закона који је Господ преко пророка Мојсија предао јеврејском народу. Постило се у свакој невољи и тузи, при ратној опасности и страдању, увек када је требало измолити Божју милост. Још нас древни пророци уче да је Богу угодан само онај телесни пост који је праћен уздржавањем од сваког злог дела, речи и мисли. Много је примера богоугодног поста и у Новом Завету. Сам Господ Исус Христос пости 40 дана и ноћи пре почетка своје проповеди о доласку Царства Небескога. Господ нас учи да постимо тајно, без лицемерја, за разлику од фарисеја који су својим јавним постом желели да стекну људску славу.

Смисао поста

Основни циљ поста јесте очишћење душе и тела од телесних и душевних страсти, као и прослављење Бога и његових светих. Прави пост, дакле, има две стране, телесну и духовну и састоји се како у уздржању од мрсне хране тако и у уздржавању од рђавих мисли, жеља и дела, умножавању молитава, доброчинстава и вршењу свих еванђелских врлина. Стога свети Василије опомиње: „Корист од поста не ограничавај само на уздржавање од јела, зато што је истински пост удаљавање од злих дела." Пост обуздава сластољубље и стомакоугађање. Међутим, он истовремено ослобађа човека од тираније душевних страсти и рђавих помисли. Њиме се чисти човеков ум и узводи ка небесима. Немогућа је чиста и сабрана молитва и стицање било које хришћанске врлине без душевног и телесног поста. Ипак, најважнији циљ поста јесте да уз његову помоћ стекнемо заједницу са живим Богом. Без душевне чистоте која се између осталог постиже и редовним постом не можено да се приближимо Богу и задобијемо чисту молитву, те тако постанемо заједничари Божје благодати.

Ево како нас св. Јован Златоусти учи шта је истински пост: „Кажеш да постиш. Увери ме у то својим делима. А која су то дела? Ако видиш сиромаха, удели му милостињу. Ако се нађеш са непријатељем својим, измири се са њим. Видиш ли на улици неко лепо лице, одврати свој поглед од њега. Дакле, не само да постиш стомаком, већ и очима и слухом, и рукама и ногама и свим удовима тела. Руке нека посте уздржавајући се од сваке грамзивости и крађе. Ноге нека посте тако што нећи ходити путевима греха. Очи нека посте тако што страсно неће посматрати лепа лица нити у зависти гледати на добра других људи. Кажеш да не једеш месо. Али, чувај се да не гуташ похотљиво очима оно што видиш око себе. Пости и слухом својим не слушајући оговарања и сплетке. Устима и језиком својим пости и уздржавај се од ружних речи и шала. Каква нам је корист ако не једемо месо и рибу, а уједамо и прождиремо своје ближње."

Свети Фотије патријарх цариградски каже: „Пост благопријатан Богу је онај који подразумева поред уздржања од хране и удаљење од сваког греха, мржње, зависти, оговарања, неумесних шала, празнословља и других зала. Оној који пости само телесно не трудећи се у врлини личи на човека који је саградио лепу кућу, али у њој живи са змијама и скорпијама."

Пост је нераскидиво повезан са милостињом и зато нас стари хришћански писци уче да вишак новца који уштдимо на умереној исхрани у преиоду поста можемо да уделимо као милостињу сиромашним и болесним те тако ускративш и сувишно телу дарујемо потребно души.

У време поста потребно је да више хранимо своју душу молитвом и речју Божјом него ли своје тело храном и телесним уживањима. Господ нас учи у Еванђељу да се зли духови изгоне једино постом и молитвом. Зато и Црква у време постова подстиче своје вернике на усрднију молитву како у храмовима, тако и у личним молитвама код куће. Није довољно постити само делима и речју, већ и мислима. Каква нам је корист од нечистих дела када о њима страсно маштамо и наслађујемо се. Малитва уз телесни пост најјаче је оружје за борбу против страсних помисли и маштарија. У време поста верници би требали да избеговају свако славље и забаву, а супружници и телесно општење. У посту се не обављају венчања, а добро је у том периоду максимално смањити и гледање телевизара и радија и то време искористити у читању Светош Писма и других верских књига.

Пост средом и петком

Среда и петак су се од најранијих дана сматрали данима посвећиним посту и молитви. Ови се дани посте током целе године, осим у периодима тзв. Трапавих недеља о којима се говори у наставку текста. Пост средом је одређен у знак сећања на Јудину издају Господа Христа, док петком постимо јер је Господ тога дана разапет на крсту. Непоштовање ових посних дана се осуђује 69 каноном св. Апостола. Од старине ови посни дани се посте „на води", дакле и без употребе уља. Када у ове дане падне празник са црвеним словом или светитељ чије је име у календару одштампано маснијом бојом, дозвољена је употреба уља и вина. Ови дани се могу постити на уљу и у случају телесне слабости. Што се тиче духовног поста, средом и петком треба се више и усрдније молити, посебно читајући оне главе Св. Писма које се односе на издају Христа, његово суђење и распеће.

ЧЕТИРИ ВЕЛИКА ГОДИШЊА ПОСТА

1. Велики пост:

Велики пост је најважнији посни период у току године. Његов основни задатак јесте да нас телесно и душевно припреми за празник Васкрсења Христовог. То је уједно и најстрожији пост Цркве и обавезан је за све хришћане. У време овога поста уздржавамо се од меса, јаја, сира, млека, дакле хране са животињским масноћама. Вино у уље дозвољени су само суботом и недељем, али и на дан св. четрдесеторице мученика, док се риба може користити само на Благовести и Цвети. Свим осталим данима пости се „на води", а поготово строго средом и петком. По слабости се у недељне дане осим среде и петка може разрешити уље, али са посебним благословом духовника или парохијског свештеника. Прва три дана прве недеље Великог поста од старине се посте посебно строго. То исто вреди за последњу недељу поста коју постимо „на води", осим Велики Четвртак на који разрешавамо на уље и вино. На Велики Петак се уздржавамо од јела и пића све до изношења плаштанице, дакле до 3 сата поподне, после чега се узима лаган оброк „на води". Такође строго постимо и Велику Суботу као једину посну суботу у току године.

2. Божићни пост

Следећи дужи период поста у години је Божићни пост који такође траје четрдесет дана, али није тако строг као Велики Пост. Почиње 15/28 новембра, а завршава 24. децембра/6. јануара. У току целог овога поста не једемо месо, бели мрс и јаја. Уље и вино су дозвољени свим данима осим среде и петка који се посте „на води". Риба се једе сваке суботе и недеље као и на Ваведење Пресвете Богорадице, чак и ако празник падне у среду или петак. Последња недеља Божићног поста пости се строжије, без употребе рибе, а по могућности „на води". На Бадњи дан се не употребљава ни уље ни вино, већ се обавезно пости „на води". Веома је важно да православни хришћани који живе у земљама у којима се новогодишњи празници славе по новом календару и падају у време Божићног поста, не прекидају пост, већ да Нову Годину прослављају када она дође по православном календару, поштујући традицију својих предака и црквена правила.

3. Пост св. Апостола

Пост светих Апостола траје од Недеље свих светих до празника св. Апостола Петра и Павла 28. јуна/12. јула. Његова дужина трајања зависи од пасхалног и пентикосталног циклуса на који се надовезује почетак поста. Овај пост сличан је Божићном, мада нешто блажи. За време његовог трајања не једе се месо, бели мрс и јаја. Риба, вино и уље се једу сваки дан осим, наравно, среде и петка који се посте „на води". Дан уочи Петровдана се такође строго пости, осим ако падне у суботу или недељу, када је дозвољена употреба уља. На дан Рођења Св. Јована Крститеља једемо рибу, иако падне у среду или петак. Уколико Петровдан падне у среду или петак, тога дана не мрсимо већ једемо рибу, вино и уље.

4. Госпојински пост

Госпојински пост је најкраћи од четири велика годишња поста и траје само 15 дана, од 1/14 августа до 28/15 августа. Он је посвећен духовној припреми уочи празника Успења Пресвете Богородице. Овај пост је строжији од божићног и апостолског, те православни хришћани због великог поштовања према Пресветој Богородици овај пост посте као и Велики пост, све дане „на води", осим суботе и недеље када је дозвољено уље и вино. Једино на Празник Преображења Господњег једемо рибу без обзира у који дан недеље он пао. Ако сам празник Успења падне у среду и петак, не мрсимо већ и тада једемо рибу, вино и уље. У нашем народу постоји обичај да се младо грожђе не једе до Преображења Господњег, јер се тога дана у црквама благосиља грожђе и дели се народу.

ЈЕДНОДНЕВНИ ПОСТОВИ У ТОКУ ГОДИНЕ:

1. Крстовдан, 5/18. јануар, уочи Богојављења:

Овај дан строго постимо по могућности на „сухоједењу", осим ако падне у суботу или недељу, када разрешавамо „на уље". Овим постом се припремамо за празник Богојављења и за пијење богојављенске водице.

2. Воздвиженије Часнога Крста, 14/27. септембра:

Пости се исто као и Крстовдан.

3. Усековање главе Св. Претече, 29. августа/11. септембра:

У част св. Јована Претече и његовог мученичког страдања; овај пост се пости као и ова претходна два дана, осим ако празник падне у суботу или недељу, када једемо уље и вино. У нашем народу постоји благочестиви обичај да се на овај дан нашта не једе из тањира и да се избегава храна и плодови црвене боје, у знак сећања на погубљење св. Претече коме је глава одрубљена и донесена Иродијади на тањиру.

Пост се може држати у току године и у неким другим посебним приликама:

1. У случајевима рата, катаклизми и великог страдања епископ може да наложи пост народу како би се тиме умилостивио Бог.

2. Духовник може да својој духовној деци наложи пост као епитимију из разних разлога.

3. Свети оци саветују пост од пар дана пред крштење, јелеосвећење, свету тајну брака или рукоположење свештеника.

4. У Православној цркви је уобичајен пост пре свете тајне евхаристије, тј. светог причешћа. Обавезно је да се сваки хришћанин који се спрема за свето причешће уздржава од хране, пића, употребе дувана и телесног општења од поноћи претходног дана. Вече уочи св. причешћа треба провести молитвено и у читању Св. Писма и других духовних књига, како бисмо се што потпуније припремили за примање светих тајни. Што се тиче вишедневног поста пред свето причешће, његова дужина и строгост зависе од благослова духовника или парохијског свештеника. Онима који редовно посте све црквене постове по типику и редовно се исповедају, духовници често не одређују дужи период поста пред свето причешће као обавезу. Међутим, пошто највећи број верника наше Цркве не држи редовно и правилно по типику црквене постове и редовно се не исповеда, Црква одређује један строжији период поста „на води", дакле без употребе уља и алкохола, у трајању до 7 дана пред свето причешће као и обавезну исповест.

ПЕРИОДИ РАЗРЕШЕЊА ПОСТА - ТРАПАВЕ СЕДМИЦЕ

Трапаве седмице су периоди у које Црква разрешава употребу свих врста хране, чак и средом и петком. На тај начин се изражава празнични карактер ових перода који обавезно следе ведиким празницима.

1. Дванаестодневница је период између два велика непокретна празника, Божића и Богојављења. У све дане овог периода, осим, свакако, Крстовдана када се строго пости, дозвољена је употреба свих врста хране.

2. Светла седмица је период који траје од Васкрса до Томине недеље. Цела ова седмица је празничног карактера. У ове дане је строго забрањен пост. Поред тога у целом периоду Педесетнице, дакле од Васкрса па до Духова забрањен је строги пост „на води". Ипак среда и петак се не мрсе већ се у те дане може јести вино и уље, а у Среду Преполовљења и Среду Оданија Пасхе и риба.

3. Духовска седмица која траје од празника Духова до Свих Светих и у те дане је дозвољена употреба свих врста јестива, чак и средом и петком због празничног духовданског карактера ове седмице. У периоде разрешења поста можемо условно да убројимо и прве три седмице Триода, дакле, три недеље пре почетко Великог Поста. У току ових седмица се постепено припремамо за Велики пост.

* Прве седмице, блуднога сина, имамо разрешење на сва јестива, чак и средом и петком.

* Друге, месопусне седмице, мрсимо свим данима осим среде и петка када држимо пост „на води". На крају ове друге недеље падају тзв. Месне покладе када престајемо да једемо месо и не употребљавамо га више све до Васкрса.

* Трећа, сиропусна недеља, је исто тако припремног карактера и у те дане забрањено је једење меса. У току целе ове недеље можемо да једемо рибу, бели мрс и јаја и на дан уочи почетка Великог поста имамо Беле покладе, после чега почиње период поста.

Веома је важно да православни хришћани редовно посте своје славе које падају у посне периоде, као што је нпр. Св. Никола и др. Спремање ових слава на мрсној храни и уз недолично и разуздано весеље сматра се грехом и тиме уместо да светитељу укажемо част и поштовање навлачимо на себе Божји гнев.

Зато, браћо хришћани редовно држимо свети пост. Он ће нам донети много добра и привући ће Божји благослов на наше домове и породице. Бог ће тешко услишити наше молитве уколико их не потпомогнемо својим властитим трудом у посту, молитви и светим врлинама. Не заборавимо, Господу није потребан наш пост и гладовање, већ нама самима како би наша срца омекшала, скрушила се и смирила пред Богом и постала способна да приме Божју благодат и помоћ. Постом изражавамо и своју љубав и веру у Господа, јер само оној који поштује све Господње заповести има истинску љубав према своме Творцу. А, заповест о посту једна је од најважнијих Господњих заповести. Не обраћајмо пажњу на оне који доконо говоре да „грех не улази на уста". Грех непоштовања поста не лежи у самој храни коју са благодарношћу узимамо, већ и у дрском гажењу заповести Господње о посту и црквених правила која су по надахнућу Светог Духа прописали богоносни оци, светитељи Цркве Христове, и оставили их нама као вечни аманет и незаблудиви пут духовног усавршавања .

Братија манастира Високи Дечани

Богословље

Сиромаштво као изазов за наше човекољубље - ђакон Далибор Нићифоровић

 

Сиромаштво није вредност или нека друга особина која је омиљена међу људима.Свакако,оно је велика несрећа у многим земљама у којима свакодневно велики број од њега умире.Оно ствара разне револуције и немире и масовне протесте за које смо сведоци нашег времена у коме живимо.Никада до сада није постојало толико богаства тј.новца,али и никада до сада није умрло толико људи због глади.Све су то последице сиромаштва.С једне стране постоје енормно богати људи који у својим рукама држе светско богатство, и са друге стране стоји већина коју чини сиромашно становништво.Неминовно можемо закључити да се заправо ради о неравномерној расподели светских добара.Посматрајући сиромаштво у свету можемо закључити да задаје смртоносне ударце највише  најслабијима и потлаченима.По својој дефиницији сиромаштво је недостатак  основних ствари потребних за живот.То су пре свега храна и вода,а много је оних на свету који немају ни то.Исто тако означава зависност од неког или на неки начин искљученост из друштва,што доводи до повреде људског достојанства које је од Бога дато сваком човеку.Сиромаштво није проблем само нашег времена,оно своје корене има далеко у прошлости јер је увек било сиромашних и богатих.Свако друштво кроз целокупну историју,а и данас је познавало различите облике друштвене и економске неједнакости.Вероватно и сам захтев за друштвеном правдом је стар колико и историја човека.У новије време постоје многобројне организације које се баве овим проблемом и то,пре свега са аспекта помоћи сиромашнима.И поред свега и свих уложених напора велика провалија између богатих и сиромашних све се више продубљује.

Недавна истраживања заснована на расподели светског дохотка су дала веома забрињавајуће резултате,при чему је целокупно светско становништво подељено у пет категорија,од којих најбогатји узимају „ 82,7% светског дохотка,другој петини припада 11,7%,трећој2,3%,четврта петина добија 1,9% док најсиромашнији добијају само 1,4% и то узимајући у обзир да њих највише и има” .Из свега наведеног може се закључити да су ове разлике много велике о чему је сувишно говорити.

Стремљење сиромашних да изађу из овог стања „зачараног круга“је потпуно оправдано.Свет је природно окренут развитку,будућности и напредку али на супротној страни,термин којима се описује савремени живот милијарде људи су сиромаштво и беда.Милијарде људи боре се за живот,грцајући у тој беди да је то понижење за човека на почетку овог миленијума.Дакле,сиромаштво долази у центар пажње тек онда када дође до алармантних ситуација,односно када је живот великог броја људи непосредно угрожен,што се нажалост често дешава.Заправо,он је стално потецијално угрожен,јер се сиромаштво не смањује,већ напротив траје и све се више увећава.Проблем нити је мали,нити једноставан.

Главни кривац је моћ владајућег безличног друштва и наше неконтролисано блесаво доба.Достигнућа тог нашег доба су засигурно импресивна.Само доба је открило невероватне границе,створивши људе са до сада непознатим физичким особинама,променивши природу поништавајући њене законе.Ушавши у личност човека, одређује његово понашање,стиже до незамисливих раздаљина,али његова основна карактеристика је то што се устремило против оног правог истинског.Такво време измишља и производи много тога лажног.Расипна владавина спољашње лепоте сатрла је природу правог истинског бића.Све то је утицало на наша схватања и у погрешном смеру обликовала наше животе.

Данас хришћани више говоре о сјају науке која се тобоже слаже са религијом,а сви знамо да нас је наука учинила више гордима него што смо икада били,а из разлога што смо Бога заменили идолом човека који само самога себе обожава.Тако смо сами постали хришћани који се труде да сами нешто постигну и којима је тешко да себе повере благодати Божијој.Дакле,свака вредност човекове личности губи свој прави смисао.Све оно што је чинило вредност и достојанство човека није више мерило његовог постојања. Савремена питања глобализације,људских права,еколошке катастрофе,светско тржиште,су питања која имају и треба да имају и своју дубљу хришћанску анализу.

Одговор на све недаће које прате данашње друштво треба да да човек,јер је он тај који чини друштво,и он је одговоран за све проблеме и изазове које је време поставило пред њега.Да би то урадио најпре мора да спозна да је створен из Љубави,по лику и подобију Божијем,да му је дато да влада светом и да тај свет у заједници са собом и Богом доведе до крајњег циља „Царства Божијег“.Препреке на које наилази су веома тешке из разлога што грешност тј.палост његова стално га спотиче на свом путу ка Царству.

 Антрополигија православља је мало проучена,али у њеном средишту се налази учење о лику и обличју Божијем у човеку,тј. човек је створен као духовно биће.Падом у грех богоподобни и духовни човеков живот није уништен,напротив већ само повређен,а лик Божији у човеку је замућен.Хришћанска антрополигија не учи само о старозаветном Адаму,већ и о новом Адаму,о христу Богочовеку,и зато је као таква богочовечанска.Идеја богочовека налази се у центру хришћанске антропологије.

Човек је биће које је створио Бог,оно је биће које је отпало од Бога и то је биће које од Бога прима благодат.То је круг хришћанске антропологије.У сваком случају,човек се сматра бићем које превазилази природу и уздиже се над њом.Вечно и непревазиђено је једино хришћанско учење о човеку као бићу које је створио Бог и које носи лик и обличје Творца.Хришћанска антропологија се разоткрива као учење о човеку-творцу,који носи лик и обличје Творца света.То значи разоткривање учења о човеку као бићу духовном и слободном,способном да се уздиже над природом и потчињава је себи.Човек је пало и грешно,раздвојено биће које тежи за исцељењем и спасењем,а исто тако је и стваралачко биће,позвано на даље стварање света,које за то добија Божије дарове.У основи хришћанске антропологије налазе се две идеје.Прво-човек је лик и обличје Бога-Творца и друго-Бог се очовечио,Син Божији нам се јавио као богочовек.Као лик и обличје Бога,човек је и сам  позван да ствара и да буде саучесник у стваралаштву Творца.

Човек није само биће које греши и искупљује своје грехе,није само разумно биће,није само социјално биће већ је биће које ствара.Али он је стваралац једино онда када је слободан, јер  тада поседује стваралачку слободу.Божије откровење се објављује и свету преко њега.Човек је посредник између Бога и самога себе.Бог је увек говорио кроз њега,најпре преко Мојсија,кроз пророке,кроз велике мудраце,кроз апостоле, учитеље Цркве и светитеље.Другог пута ка Богу,осим кроз човека,нема.Човек у себи носи божанско начело,тј. реч Божију.Бог се испољава у свету кроз узајамно деловање са човеком,кроз сусрет са њим,кроз човеков одговор на његов позив,кроз преламање божанског начела о људској слободи.Он је потекао од Бога и од праха,од Божије творевине и од небића,од Божије идеје и од слободе.Пад у грех је само човеково враћање из бића у небиће.

Учење о човеку,пре свега,је учење о личности.Овде најпре треба разумети везу између личности и индивидуе.Индивидуа је биолошки појам док је личност религиозно духовна категорија.Индивидуа је део врсте, и она проистиче из врсте, и плод је биолошког родовног процеса.Она се рађа и умире.Личност се пак не рађа,њу ствара Бог.Личност је Божија идеја и његова замисао,настала у вечности.Управо,личност јесте лик и обличје Божије у човеку и зато се она уздиже над природним животом.Она је духовна,и она предпоставља постојање духовног света.У учењу о личности основно је то,што вредност њена предпоставља постојање надличних вредности.То управо значи да њено постојање предпоставља пстојање Бога,вредност личности предпоставља врховну вредност Бога.Ако нема Бога као извора надличних вредности,онда нема ни личности,постоји само индивидуа која је потчињена природном животу рода.

Личност је првенствено морални принцип, и из ње се одређује однос према свим вредностима.Личност у суштини предпоставља постојање другог и немогуће је без љубави и жртве,без излазака другом,драгом.Она је затворена у себе и бива уништена.Она постоји као однос љубави и жртве.Али њена вредност не постоји уколико нема њеног односа према другим личностима,према личности Бога,према личности другог човека и према заједници људи.

Жеља за влашћу и богаством овога света надвладала су сва начела његовог живота.Дакле,највећи проблем човеков лежи у томе што он не господари природом већ она господари над њиме.Човек жели да целокупни свет присвоји за себе као своју својину.Опште је уверење да је тежња за истицањем и богаством усађена дубоко у човеку и да га оно одваја од заједнице,покушавајући да га индивидуално изолује,имајући при томе за свој центар управо човеково ја.Сигурно је да ово кретање истовремено означава и човеково одвајање од Бога и неусмереност по питању сврхе његовог постојања.Човеков свакодневни живот испуњавају егоистичне тежње демонстрирању моћи и презирању других.Саможивост човекова гради један заслепљени егоцентризам,који не може ни да појми смисао односа са ближњим.Таквим ставом,човек себе управо води ка ништавилу.

Жеђ за истицањем и моћи ван оквира усавршавања човека најстрашнија је сила његовог самоуништења.Она је претња самој духовној ипостаси човека,чији губитак ништа не може да надокнади.„Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди?Или какав ће откуп човек дати за душу своју?“ .У овим речима садржана је једна од најосновнијих истина,која се везује за постојање света и човека. „ У читаваој творевини централно место заузима човек,и вредност његовог постојања надмашује целокупну осталу творевину.Јасно је да је једино оправдано и у складу са циљем творца,употребљавање жеђи за истицањем и стварањем великих дела оно,које стоји у служби човековог коначног одређења,односно његовог уподобљавања Богу и братским ставом према ближњему“ .Јасно је да човеково удаљење од Бога и његова потрага за срећом далеко од њега ствара огромну празнину,коју ништа није у стању да попуни.Човекова жеђ за нечим ван својих чула остаје неутољена.

Његов живот се губи у свакодневном трагању.Једино решење проблема, је стварни смисао људског живота и она се налази ка његовој окренутости ка извору живота и бесмртности.Човек тежи да се ослободи тираније овог света јер он трба да се изрази као господар творевине а не као њен роб.Због тога ослобођење  означава његову слободу преко које се остварује као личност.Управо то је његово сједињење са Богом и обожење.Заједница са Богом и искуство Његове љубави према човеку даје пуноћу и смисао животу.Истински живот постоји само у близини Божијој,јер Бог је извориште живота.Прави живот је живљење у непропадљивом и нествореном животу Бога.Овим животом човек превазилази пропадљивост и своју смрт.Ово је,заправо и смисао човековог учешћа у Христовој смрти и васкрсењу,који се управо налазе у божанској Литургији. „Јер ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове,немате живота у себи.“ речи су Христове.Пуноћа живота је плод Духа Светога и она се преводи као кретање у сусрет Бога и ближњег кроз заједницу љубави и приноса.

Три основна обележја која осликавају човеков живот су вера,нада и љубав.Вера представља пројаву слободе,нада је сила ове слободе,док је љубав живот у слободи.Хришћанска вера није идеологија,већ истина слободе и живота.Она управља човека ка извору живота и његовог постојања.Искуство вере задобија се прихватањем Божијег откривења,прихватањем Бога који се јавио у Христу ради спасења и обновљења света.Вера је заправо човеково ступање у нови живот, живот у Христу,који преображава и обнавља људски живот.„Вера је основ свега чему се надамо,потврда ствари невидљивих.“  По речима апостола Павла, она је почетак и темељ нашег новог бића и ипостаси у Христу,јер смо њоме постали у Христу и сјединили се са Њиме. „Вера јесте потврда ствари невидљивих тј.знање да постоји друга реалност,која се разликује од емпиријске реалности,у коју се међутим може ући,у којој се може суделовати и која заиста може постати најреалнијом реалношћу“ су речи Оца Александра Шмемана.

Нада се напаја вером,али исто тако нада оживљава веру.Човек са надом иде ка будућности и тако уобличава другу страну свог живота.Смрт која представља последњу фазу живота није препрека већ постаје прелаз у истинити живот за којим човек тежи и који Христос даје човеку.Овај истински живот којег смрт не побеђује човек започиње у садашњости,онако као што се Царство Божије,које ће се открити у будућности,већ налази у историји.Стога и човек својом вером и надом већ учествује у бесмртном животу Царства Божијег.Истовремено човек ишчекује васкрсење мртвих и живот будућег века: „Сада смо деца Божија,и још се не откри шта ћемо бити,а знамо да када се открије бићемо слични Њему.“ Ова нада управља човека за нечим бољим.Ово боље увек је могуће,уколико га човек жели и ревнује за тим. 

Љубав је најбитније искуство живота.Она није ништа друго до потврда бића у његовој пуноћи тј.потврда бића за вечност.Прави смисао и прави циљ љубави није у помагању ближњем и у добрим делима,већ у сједињавању људи у пријатељству и братству.Она је увек двочлана јер претпоставља сусрет једног са другим.Човек који чини добро дело може себе да доживљава као неког ко се усавршава,који заиста заслужује спасење,а да уопште не осећа другог човека.У том случају нема љубави,нема њеног правог смисла ступања у Царство Божије чије је обележје истинска љубав сједињавања.Љубав према човеку,према ближњем,се тумачи као аскетска вежба која доприноси личном спасењу,као добро дело корисно за човека.Лична љубав према човеку,према ближњем и према створењу,сматра се чак и опасном по лично спасење и одступањем од љубави према Богу. Живи,лични Бог тражи да љубав према Њему истовремено буде и љубав према људима,према ближњима,он тражи милост према твари.Смисао живота за човека увек се налази у Богу а не у свету,у духовном а не у природном.Првобитни извор живота не налази се у човеку,већ у Богу.Бога треба волети више него ближњег,више него човека,и у љубави према Богу треба црпети снагу за љубав према човеку. „Љубав је љубав према лику Божијем у човеку,али у сваком човеку постоји лик Божији,чак и онда када је најниже пао,када је највише грешан.А љубав према лику Божијем у човеку није само љубав према божанском,већ и према људском.Треба волети не само Бога у човеку,већ и човека у Богу.“ 

Дакле, љубав није неки апстрактни појам, већ конкретни начин живота, који има свој израз у делотворном служењу другоме. Ово служење односи се на целокупног човека и тражи да му се помогне у невољи и његовим проблемима. Христос, који је дошао да служи човеку, живео је чинећи добра дела и исцељивао га и духовно и телесно. Следећи Христов узор и човек је дужан да служи без разлике свом ближњем и да се жртвује за њега. Ова разнолика помоћ људима око себе, који су у оскудици било које врсте, црквеним језиком назива се човекољубље и оно се изражава на личном плану. Човек је дужан да служи ближњем, и да тежи на промени неправедних друштвених структура применом правде. Наравно да на правду не треба гледати независно од љубави, јер је смештена у њене оквире и представља њену примену. Човек је дужан да се жртвује за свога ближњега, али не и да без противљења прихвата неправду, која бива на терет његовог ближњег или друштва као целине. Црква која у сваком човеку види икону Божију, не разликује категорије људи већ на све људе гледа једнако. Човек је дужан да се бори против свих ових неједнакости, служећи свим људима подједнако. Бог, који је извор живота, даје живот свим људима. Људи, који су једнаки пред богом, имају и једнако право на благо живота, као и на сва блага која су неопходна за његов опстанак. Ово право сваког човека не може се никад претворити у посебну повластицу. Живот подједнако припада свима. То значи да нико нема право да себи присваја сувишне ствари, када се дешава да други људи умиру од глади. Све више се примећује да се човек сматра бројком, а не живом личношћу, која има посебну вредност.

Системачно испољавање љубави у ширим димензијама обично се одређује као човекољубље. Али Човекољубац није човек, већ Бог, то значи да човек постаје човекољубив подражавајући Бога. Човекољубље се не појављује први пут са хришћанством. Јавља се у претхришћанском периоду, нарочито код Јевреја и Јелина. Ипак, то човекољубље се преображава у духу васељенског које диктира хришћанска љубав, те су тако створене нове перспективе у друштвеном животу. 

Предводници у човекољубивом деловању Цркве били су на почетку апостоли. Свети Игнатије антиохијски, сматрајући јединство вере и љубави нечим што се подразумева, говори о равнодушности према човекољубивим делима као о нечем злом. Апологета Јустин наводи да је током недељних сабрања међу вернима било организовано сакупљање прилога за помоћ сиромашнима. Новац који би се сакупио давао се предстојатељу црквеног сабрања, а он га је делио сирочади, удовицама и болеснима. 

Хришћанско човекољубље у великој мери се развија од доба Константина Великог и задобија организовани вид. Значајно човекољубље испољавали су и византијски цареви сопственим прилозима или кроз законодавство. Ту су Константин Велики, Св. Јелена, његова мајка, затим цареви : Јустинијан, Лав Мудри, Алексије Комнин, Флакила, жена Теодосија Великог, Евдокија, св. Теофанија итд. Човекољубиво деловање цркве назирали су и водили епископи. Карактеристичан је пример то што су епископи продавали драгоцене црквене сасуде и штедели од прихода како би нахранили гладне, помогли сиромашнима и откупили заробљенике. Многи угледни црквени пастири и учитељи, попут Василија Великог, Јована Златоустог, Јована Милостивог, Григорија Великог, издвајали су се својим деловањем у друштву. Иако је презирао хришћане, Јулијан Одступник је признао да је човекољубље њихово несумњиво обележје, а незнабошце је подстицао да у томе подражавају хришћане. 

Средишта добротворног рада били су манастири. Манастири се нису оснивали само дубоко у пустиње, већ и у ближој околини градова. Многи монаси су несебично помагали и изван манастира, у различитим црквеним добротворним средиштима. Човекољубље монаха утицало је и на ширу заједницу верних. 

Хришћанско човекољубље се показује као саосећање које прихвата страдање и побеђује га васкрсењем. Оно трпи бол и преображава га у радост. Световно човекољубље избегава активно учешће у болу ближњег, оно не може издржати бол, презире га и жели да га избрише. Хришћанско човекољубље, као и хришћанска љубав, у основи има лични карактер и испољава се на нивоу примарних односа. Оно се показује као пружање конкретном човеку који има конкретне потребе. Међутим, шире испољавање милосрђа образује одређену уопштенију свест о друштвеној солидарности и утврђује основна начела као нешто што се подразумева у друштвеном животу.

Да би човек остварио заједницу с Богом,  потребно је да оствари заједницу с људима. Бог се пројављује у свету, као што смо видели, у потпуности кроз Христа који је Син Божији, али и човек, а затим кроз чланове евхаристијске заједнице, као и кроз сваког човека,  јер човек је икона Божија.  На тај начин љубав према Богу има као последицу љубав према људима,  а пре свега заједницу са члановима Евхаристије. Тачније,  заједница слободе,  љубави човека с Богом у Христу гради Цркву као заједницу људи, и то посебне врсте. Јер, Христос се пројављује у свету кроз људе који су везани за њега у Евхаристији. То су,пре свих,Пресвета Богородица,  апостоли, мученици,  светитељи и сви који су крштени и који су ушли у заједницу са Христом, односно у евхаристијску заједницу. Истовремено, ако волимо човека као онога преко кога се открива сам Бог,  онда и човека обожујемо. У противном,  уколико не волимо човека слободном и чистом љубављу, он за нас престаје да буде икона Божија и постаје ствар.  У том искуству и Бог престаје да буде истинита и жива личност и постаје безлична виша сила. Дакле, остварити заједницу љубави с Богом у Христу, који се показује на такав начин, кроз Евхаристију, у лицу конкретних људи, претпоставља слободу као подвиг. Ова заједница слободе, међутим, пројављује истинитог Бога као личност.Заправо човек својим Евхаристијским животом у заједници са Богом и човеком остварује себе као личност спремном за вечност.Целокупан човеков живот у свету је његов пут ка савршенству.

Ово је вера Цркве, коју су потврдили и учинили очигледном безбројни свети. Ипак, свакодневни доживљаји овакве вере човек врло ретко поседује и свакодневно губи нови живот који је примио као дар и живи тако као да Христос уопште није извршио домострој спасења. Све је ово због човекове слабости због немогућности да стално живи вером, надом и љубављу на оном нивоу на који га је Христос уздигао када је рекао: „Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати.“  Толико је заузет и запослен у садашњости да све ово заборавља, а пошто заборавља и греши. И преко ове заборавности грешења и греха живот му поново постаје безначајни пут према безначајном циљу. Успева да заборавља чак и на смрт и тада, усред његовог уживања у животу она му долази. Стварно човек живи тако као да Христос није никада ни долазио. Ако ово схватимо онда можемо да схватимо да литургичка традиција цркве, сви њени кругови и службе пре свега постоје зато да би човеку помогле да поново открије и окуси нови живот који је тако лако изгубио да може да се каје и врати ка њему. 

Црквено богослужење је од самог почетка представљало наш улазак у Царство Божије, наше заједничарење са Њим, нови живот тога царства. Центар тог литургичког живота је свакако Евхаристија. Стари живот пун греха и безначајности не може се лако превазићи а и променити. Јеванђеље очекује и захтева од човека напор за које је он неспособан у оваквој ситуацији. Човек је изазван визијом, циљем, начином живота који је тако далеко изнад његових могућности. Заиста, човеку није лако да одбаци идеал живота створен из свакодневних брига, трке за материјалним добрима, тражење сигурности и задовољства, и да прихвати идеал живота у коме је циљ савршенство „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески.“ Дакле сви ови изазови који се налазе на његовом путу су врста човековог подвига,његовог преласка из смрти у живот.Цео човеков живот у овом свету чини подвиг који кроз Литургијску заједницу добија коначни циљ. Да је живот човекова непрестана припрема за вечност, најбоље можемо видети у припремним недељама великог поста,тачније у јеванђелским поукама.Прва је Недеља Закхејева где јеванђеље говори о великој жељи маленог човека да види Христа.Јака жеља надвладава човекова природна ограничења,он чини ствари за које није способан. Закхеј је желео управо оно право да види, да се приближи Христу. Таква је дакле прва најава, први позив човеку да жели оно што је најдубље и најсавршеније, да призна глад и жеђ за вечним.

У другој недељи о Митару и Фарисеју се обрађује још један важан вид човековог покајања- смореност. Ако се данас неки морални квалитет готово потпуно изгубио онда је то смиреност. Свет у којем данашњи човек живи усађује у њега осећање гордости, самохвале и величање властите праведности. Скоро да је немогуће да савремени човек који се ослања на јавно мишљење, на властиту потврду у друштву и на бескрајну самохвалу, прихвати да је све оно што је исконски савршено, дивно и добро у исто време и по природи смирено. Човек постаје смирен онда кад размишља о Христу, божанској оваплоћеној смирености, о ономе у коме је Бог открио једном за свагда своју славу као смиреност и своју смиреност као славу. Смиреност се учи размишљањем о Христу, јер без Христа права смиреност је немогућа. Управо ово великопосно време почиње са захтевом истинског покајања које је повратак ка првобитном реду ствари. 

Трећа недеља нам говори о блудном сину и ту видимо покајање као човеков повратак из изгнанства. Управо његово покајање је враћање и проналазак изгубљеног дома Божијег. Пре свега, човек од Бога прима живот и могућност да у њему ужива, да га испуни смислом, љубављу и знањем. Све то човек оставља и грехом одлази од Бога дајући предност далекој земљи у односу на Божији дом. Ово је осећање отуђења од Бога, од стварног живота, онаквог каквког га је Бог створио и нама даровао. Дубока жеља за повратком је истинско покајање.

Следећа недеља је месопусна и она нам говори да је хришћанство религија љубави, наглашавајући да Христос није оставио својим ученицима неко учење о индивидуалном спасењу већ нову заповест „Да љубе један другог“ . Љубав представља основ и суштину живота цркве који су, по речима Светог Игнатија Антиохијског, у јединству вере и љубави. Грех је увек одсуство љубави, а самим тим одвајање. Нови живот који нам је дао Христос јесте, пре свега, живот помирења. Љубав је основна тема месопусне недеље. На овај дан из јеванђеља се чита Христова прича о страшном суду. Једино мерило Његовог суда биће љубав и то конкретна и лична љубав према људском бићу. Хришћанска љубав се остварује када се у сваком ближњем види Христос, без обзира ко је он. Дакле, хришћанска љубав превазилази овај свет. Она је зрак објављивања царства Божијег.  Истинита мисија цркве је у томе да подсећа човека на ову личну љубав и призвање да љубављу испуни грешни свет, јер „Уколико сте то учинили једном од најмањих од моје браће мени учинисте“ . И задња недеља је сиропусна и она нам говори о опраштању. Јер ако опростите људима њихове преступе, ваш небески Отац ће вам опростити. Победа греха, главни знак Његове превласти над светом, јесте деоба која ствара мржњу. Стога, прва победа греха јесте опраштање, повратак јединству, солидарности и љубави. Опраштање је пробијање Царства Божијег у овај грешни и пали свет.

Кроз све ове јеванђелске приче можемо закључити да су пред човеком постављени велики изазови које он може превазићи једино у Цркви. Да би свој живот изграђивао за вечност мора управо да изграђује себе као цркву кроз све врлине његовог духовног живота. Да човек гради свој живот као цркву за вечност најбоље можемо видети у тексту који је вероватно саставио Св. Владика Николај:„Човек неки дође у свету Жичу и виде много зидара како зидају. Упита их има ли неки духовни зидар у манастиру који би га научио како се зида дом душе. Упутише га једном старцу и овај му одговори: - Копај темеље дубоко размишљањем о тајнама Божанства. Избаченом земљом затрпавај јаму што се зове тајна смрти. Постави у темеље велико камење од заповести Христових. Погаси креч сузама покајања. Стави у креч доста песка од молитава. Наспи у малтер цемент од љубави према Господу. Утврди сваки камен чекићем од вере. Направи скеле од добре наде. Зидове помажи уљем милосрђа. Доведи у склад виском послушања. Покриј кровом од псалама и песама духовних. Подигни стубове од житија светитеља. Удри врата и прозоре од дрвета што се зове будноћа. Патоши све одаје даскама трпељивости. Набави намештај од добрих дела. Освети дом знамењем крста и силом Духа Божијега. Па се усели и жива ће бити душа твоја. Дом тај неће разорити ни време ни вечност.“  Заиста, нема текста који би мудрије и тачније описивао све врлине човека.

Из свега овог реченог можемо закључити да је сиромаштво велики подвиг за сваког човека,а исто тако тачно је да се свет изменио у свом првобитном облику, амбијент и начин живота битно је другачији у односу на време Св. Отаца раних векова наше Цркве. Али се суштински није изменио. Егзистенцијална питања, питања о смислу постајања, о етици остала су иста. Шта је и ко је Бог? Шта је оно за шта вреди живети? Шта је оно за шта вреди умрети? Одговор на та питања у свим временима је исти- Љубав. Порука Спаситеља нашег, као и једини разлог Његовог доласка међу нас јесте Љубав. Зато и Црква даје такав значај том конкретном манифестовању љубави у односу на ближњег. То је уједно и јединствени критеријум препознавања хришћана: „По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубави међу собом“ . О томе колико је важан наш однос према ближњима, према том „другом“, ма ко да је он, хришћанин или не, видимо из познатог одломка Матејевог Јеванђеља, у речима које нам је оставио Спаситељ наш Исус Христос, које су биле и остале надахнуће Св. Оцима и свим хришћанима кроз све векове, као и данас. Говорећи какав би требало да буде наш однос према ближњима, према гладнима, жеднима, странцима, болеснима, уопште сиромашнима на разне начине, Господ нас учи: „Када учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте“ , како би тиме поучени и ми били они на које ће се односити Његове речи: „Ходите благословени Оца мојега, примите Царство које вам је припремљено од постања света“ .

На самом крају бих завршио своје излагање речима Светог Јована Златоустог: „Зато и ми тугујемо због увређених, жалостимо се због убијених, плачемо гледајући оне који плачу. Бог веома жели, да ми вршимо дела милосрђа, због чега је и заповедио природи да нас силно побуђује к њима, показујући тиме да је Њему врло драго милосрђе. Због тога пођимо и ми и поведимо децу и ближње своје у школу милосрђа. Човек је дужан учити се милосрђу изнад свега, јер га оно чини човеком. Ко нема милосрђа, престаје бити човек.“ 

  

Литература:

1.Свето Писмо Старог Завета, превод Ђуре Даничића, Београд, 1981.

2.Свето Писмо Новог Завета, Синодско издање, Београд, 1984.

3.Г. Мандзаридис, В. Јулцис, Ј. Петру, Н. Дзумакас, Теме хришћанске етике, Крагујевац, 2010.

4.Основи социјалне концепције Руске Православен Цркве, Беседа Нови Сад, 2007.

5.Епископ Игнатије (Мидић), Биће као есхатолошка заједница, Пожаевац, 2008.

6.Митрополит Николај (Мрђа), Мисли, Фоча Добрун, 2005.

7.Митрополит Никола Хаџиниколау, Човјек, биће на границама свјетова, Требиње, 2006.

8.Владика Атанасије (Јефтић), Живо предање у цркви, Врњачка Бања, 1998.

9.Николај Берђајев, О човековом позвању, Београд, 2000.

10.Протојереј Александар Шмеман, Велики пост, Крагујевац, 2002.

11.Свети Јован Златоуст, Беседе и поуке, Београд, 2008.

12.Свети Григорије Ниски,  О врлини, Београд- Шибеник, 2008.

 

ђакон Далибор Нићифоровић

Богословље

Велики пост, Свето Писмо, исповест - протојереј Небојша Младеновић

      Велики пост је период када нас Црква, пре свега кроз специфична Богослужења покреће на сагледавање нашег духовног стања, када нас позива да се уздржавајући се извесно време од једне врсте хране, забаве и свега сувишног, сконцентришемо на сопствену човечност. Да ли смо у Духу и са Духом Светим или у нама господаре неки други духови. У суштини може се рећи да је Велики пост позив на изграђивање истинског Човека у нама. О томе најбоље говоре речи једног канона који се чита на почетку Великог поста: '' Када ћеш почети да оплакујеш греховна дела свог живота о кукавна душо моја''. Овај великопосни позив многима ће изгледати чудно, чак можда и застрашујуће и неминовно ће се  запитати: зашто је уопште потребно да се бавимо и боримо са собом, кад у себи не видимо никаквих недостатака а камоли грехова. Потпуно смо задовољни собом, нема потребе ни за каквом променом, никада није проблем до мене крив је други. Упоређујући се са комшијама и колегама слично царинику из Јеванђеља  захваљују  Богу ''што нису као они''. С друге стране процењујемо себе према сопственој идеји о нормалном људском бићу: "Ми смо нормални, просечни, као и други, не гори..." Или према критеријумима које нам пружа друштво. "Ми смо честити грађани, поштујемо закон, напорно радимо, брижљиви смо домаћини.

    Ту је и она чувена реченица: ко је према мени човек ја сам према њему дупло бољи, али  ако је нечовек ја сам према њему дупло гори. Да ли је могуће чинити добро  ако има зла у нама? Може ли се пити вода из чаше на чијем дну има нечистоће ?

        Да ли сматрамо да је оправдано да онима који нас мрзе одговоримо мржњом, онима који нас вређају увредом? Да ли на непријатељство треба узвратити истом мером? Да ли је наш свет онај који за свој идеал има самољубље, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети.   Јасно је да је ту суштински проблем за многе од нас неналажење прикладних мерила према којима бисмо себе оценили и ка којима би се усмерили. С'тим у вези отежавајућа околност је то што данас живимо у добу мисленог хаоса, умног и моралног растакања.

       Шта је зло а шта добро, шта је грех а шта  врлина истински не можемо сагледати из перспективе времена у коме су вредности релативне и често под утицајем интересних група  већ  само sub specie eternitates – са становишта вечности. А о вечности нам најбоље говори књига вечности, Свето Писмо (Библија), реч Божија на људском језику, биографија оваплоћеног Бога у овом свету.  

У њој су , између осталог и речи Господа нашег Исуса Христа: '' Ја сам Пут, Истина и Живот.'' То значи да су Христос и Његова јеванђелска наука мерила којим се једино могу истински вредновати сваки човек, свака твар, свака мисао. Ако себе поставимо наспрам њих сагледаћемо све своје врлине и мане које имамо или немамо, али и наћи лек за све своје пороке и мане и храну за своје врлине и подвиге.  Због тога је парадоксално да се у нашој земљи, у којој се велика већина становника изјашњава као православни хришћани мало чита и зна Свето Писмо.

Како се можемо назвати хришћани ако не читамо и не схватамо науку Христову? То је исто као кад би тврдили  да смо писмени а да при том  не знамо да читамо и пишемо. 

Тек када искрено упоредимо себе са човеком Светог Писма, кад се огледамо у њему увидећемо сву закржљалост наше моралности. Та чињеница никако не сме да у нама изазове тугу, већ напротив да буде мотив за покрет у преображају себе до висине раста Христовога. То је суштина покајања тј. исповести. Не треба да се бојимо да се суочимо са својом тамном сенком већ да себи храбро признамо: да ја сам такав и такав, гневан сам, завидим, злурад сам, саможив, блудник, неуздржљив али схватам да то није истински  већ деформисани човек и желим и вапим Богу да ми помогне у делу исправљања себе. Тада ћемо схватити колико су за нашу душу разорни завист, љубомора, блуд, псовка  и да није једини грех када се треба исповедати убиство или велика крађа (како многи мисле нисам убио никога, нисам украо зашто да се исповедам). Мала искра запали велику ватру: слично је и са генезом греха - мисао затрудневши жељом рађа зло дело. Ово нам помаже да схватимо зашто је за хришћанина борба са сопственим помислима најважнија ствар у борби са грехом и зашто је неопходно да по речима Апостола Павла ''сваку своју мисао проверавамо Христом''.

                                                                    Архијерејски намесник белички

                                                                     протојереј Небојша Младеновић

                                           

Богословље

О молитви - Свети Серафим Саровски

 

”Радости моја, Христос Васкрсе!” -  Живот, чуда и поуке светог Серафима Саровског

 

Молитва је - пут ка Господу. Призовимо Име Божије и спашћемо се! Ако нам име Божије буде на уснама, спашћемо се.

Молитва нам више од свега прибавља благодат Духа Светога, зато што нам је свагда при руци, као оруђе за њено стицање. Двери молитве отворене су свима - и богатом и сиромаху, и угледном и неугледном, и моћном и слабом, и здравом и болесном, и праведнику и грешнику.

Онај ко је истински решио да служи Господу Богу, треба да се вежба у сећању на Бога и непрестаној молитви Исусу Христу, говорећи умом: "Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!" У поподневним часовима, може се ова молитва говорити овако: "Господе Исусе Христе, Сине Божији, молитвама Богородице, помилуј ме грешног!" Или се може прибегавати баш к Пресветој Богородици, молећи се: "Пресвета Богородице, спаси нас!" (или говорећи анђелски поздрав: "Богородице Дјево..."). Човек који се у томе вежба и клони расејаности и чува мир савести, може да се приближи Богу и са Њим саједини. Јер, по речима Исаака Сирина (Слово 69), ми се Богу не можемо приближити, осим уз помоћ непрестане молитве.

Можеш, дакле, сасвим добро да се при раду молиш, у ходу исто тако, па чак и у постељи. Главно је да непрестано у срцу призиваш Господа свога и да не заборављаш да се пред Њим и Његовом Пресветом Мајком клањаш до земље.

Призивањем Имена Божијег наћи ћеш покој, достићи чистоту духовну и телесну, у тебе ће се уселити Дух Свети, Источник свију добара, и Он ће те руководити у светињи, у сваком благочашћу (побожности) и чистоти.

Начине молитве веома је добро разврстао Свети Симеон Нови Богослов (Добротољубље I, стр. 62 - Слово о трима начинима молитве). Њено достојанство, пак, врло је добро изобразио Свети Јован Златоусти. Велико је оружје молитва, вели он, благо непропадиво, богатство никада неисцрпиво, лука безбедна, молитва је узрок тишине, корен и источник и мати непребројних добара.

Да би се стекао дар молитве, потребно је много (с)трпљења. Ко одбија да стекне (с)трпљење, узалуд је постао монах. Као што војник не иде у рат без оружја, тако ни монах не може да почне свој манастирски живот ако се не наоружа (с)трпљењем... Без молитве монах умире као риба без воде. Од монаха који не зна да врши Исусову молитву - ништа. Бог слуша ум наш, па отуд они који спољашњу молитву са унутарњом не повежу, и нису монаси него - нагореле главње.

Ако се на молитви деси да се умом занесемо и да нам ђаво поткраде мисли, треба да се смиримо пред Господом Богом и да молимо за опроштај: Господе, речју, делом, мишљу и свим својим осећањима сагреших Ти!..."

У цркви на молитви стој затворених очију са унутарњом пажњом, а очи отварај само ако те хвата униније, или ако те сан притисне и наводи на дремеж - тада очи треба да управљаш на икону и свећу која пред њом гори.

Гледајући на свећу која гори, особито када стојимо у храму Божијем, подсећајмо се на почетак, ток и крај свога живота, јер као што се свећа топи, тако се сваким треном скраћује и живот наш, приближавајући се крају. Та мисао помоћи ће нам у храму да нам пажња мање лута и да се молимо усрдније и да настојимо да живот наш пред Богом личи на свећу од чиста воска, која не одише нечистотом примеса...

Треба вазда настојати да се мислено не расејавамо, јер се кроз расејавање мисли душа удаљава од сећања на Бога и љубави Његове, по дејству ђавола. Како каже Свети Макарије: сва брига нашег противника јесте да нашу мисао одврати од сећања на Бога и страха Божијег и љубави (Слово 2, гл. 15).

Када ум и срце буду сједињени у молитви и када се мисли душе више не буду расејавале, срце ће се згревати топлином духовном, у којој ће просинути Светлост Христова, испуњавајући миром и радошћу унутарњег човека.

За све треба да захваљујемо Богу и треба да се предајемо вољи Његовој. Богу такође треба да приносимо све своје мисли, речи и дела, и да настојимо да све то служи само богоугађању.

Богословље