Pravoslavno jutro - BANER - KRAJ

Razgovorioveri1

sveti apostoli

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован

raspored5a

spc.rs

eparhija-sumadijska.org.rs

radiozlatousti.rs

verujem.org

 

Предавање у Народној библиотеци

08-03-2015

Biblioteka

У уторак, 03. марта 2015. године, у просторијама градске библиотеке у Јагодини, одржано је предавање на тему „Хришћански смисао болести и патње“ у организацији свештенства града Јагодине. Гост-предавач био је протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор богословије „Свети Јован Златоусти“ у Крагујевцу и професор Богословског факултета Универзитета у Београду.

Реализована промоција књиге ''Несвети а свети'' у Јагодини

06-02-2015

unnamed 1

На радост организатора сала, градске библиотеке била је испуњена до последњег места радозналих слушалаца, који су дошли да се упознају са тренутно можда најчитанијом руском књигом „Несвети а свети“.

Промоција 15. – ог броја Светосавског часописа „Растко“

18-10-2014

5.

16. октобра у просторијама ОШ “17.октобар“ у оквиру прослављања Дана школе, одржана је промоција 15.-ог броја часописа „Растко“. Часопис „Растко“ излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, а по одобрењу директора школе Госпође Биљане Милановић. Часопис уређује вероучитељ Борис Милосављевић. Стручни консултанти часописа су педагог школе Марина Антонијевић и вероучитељ протођакон Нинослав Дирак, док је за лектуру текста задужен наставник српког језика Маја Алексић...

Mолебан за благословен почетак школске године у беличком намесништву

15-09-2014

1

Прослављање овог великог празника како и доликује започело је служењем Свете Литургије у сви храмовима на територији овог намесништва. Најсвечаније је било у храму Светих апостола Петра и Павла где је Светој Литургији присуствовао велики број деце предвођени својим вероучитељима и катихетама, који су учествовање у Светој Литургији пројавили прелепим певањем, као и приступањем Чаши Господњој.

Молитва - Епископ Мелентије Хиландарац

Збирка мудрих изрека светих отаца за духовни живот

- Епископ Мелентије Хиландарац

 

11. МОЛИТВА

Молитва је обавеза хришћанина, и то прва обавеза (дужност), коју су они дужни испуњавати. (Прота Ј. Толмачев).

"Има вријеме свакој ствари под небом" (Еклес. 3, 1); па зар онда немати времена за молитву, која је прва ствар под небом? (Филарет, митроп. Московски).

Кад има времена за забаве, зар се онда може ко пожалити на немање времена за рад на молитви?

Не налази времена молити се само онај који неће да се моли. (Инокентије, митроп. Московски).

Ма колико велики били твоји дневни послови, ма колико велики био труд и рад твој којим зарађујеш себи храну, ти ипак, нема сумње, можеш одвојити себи неколико првих часова дана и ноћи зарад молитвеног бесјеђења са Богом, а у продужењу дана одвојити бар по неколико минута ради сјећања Бога и молитвенога обраћања к Њему својима мислима. Па и усред труда и занимања, ако је могуће, не треба напуштати молитву. "Посао у руци, а молитва у устима", говори један подвижник.

Дјело молитве треба да буде прије свију дјела и послова, стога што се без њега не може свршити никакво друго добро дјело. (Филарет Московски).

Молитва је први дар Божији, кроз којега се сви остали дарови задобијају.

Да би просјак добио милостињу - треба да пружи руку, да би дијете узело себи храну - треба да отвори своја усташца; слично овоме потребно је да човјек тежи к Богу, да добије благодат Божију - треба да има отворену душу. Молитва је пружена рука за задобијање милости Божје; она је отворена уста ради окушања небеског пића. (Филарет Московски).

Молитва, као златни кључ, отвара нам сва богатства милосрђа и дарова Божијих. (Димитрије, арх. Херсонски).

Молитва узлази, а благослов Божији силази.

Неопходност, корист и сладост (пријатност) молитве потпуно знају, виде и осјећају небесни духови, и стога они не престају "дан и ноћ" (Откр. 4, 8) узвишавати се ка Богу и сједињавати се са Њиме у молитви. "Уморити се молећи, значило би за небеске становнике исто што и нама дисати", говори Инокентије, архиеп. Херсонски.

Молитва је за душу исто што и храна за тијело; стога и недостатак молитвеног расположења осјећа се у души толико колико и недостатак такозванога апетита, или немоћи и болести за тијело.

Ако не осјећамо у молитви пријатност сједињења са Господом, не ојачавамо унутрашње, зар се онда тиме не испољава у души нашој исто стање какво бива у тијелу када нам се и укусна јела не допадају и чине нам се неукусна?

Без молитве наш духовни живот и гладује и жеђује и умире. (Св. Златоуст).

Опасно је и достојно сажаљења стање хришћанина који се не моли. У срећи и у добру он је поносит и горд; у несрећи је малодушан и тужан; у заблудама - нема наставника; у слабости - нема потпоре, у искушењу - нема друга.

У молитвама другога имају потребе и Свети; но ко се не моли сам за себе, томе неће помоћи ни праведници (Јак. 5, 16; Рим. 15, 30).

Велику моћ имају молитве Светих, но само тада када се и ми сами често и свесрдно молимо. (Духовни Патерик).

Вјера, нада и љубав су коријени молитве. Ако су ти корени чврсти, онда се молитва сама собом унутра покреће и објелодањује се с поља. Јер, као што свјежи коријени, хранећи се топлотом и влагом, сами природно дају клицу, тако и душа, загријевана свима врлинама, неопходно моли се и живи молитвом.

Не вољети молити се - значи не вољети самога Бога.

Као што риба живи у води и водом, тако и душа, која Бога љуби, живи у молитви и молитвом. А то произилази отуда што душа, која Бога љуби, непрекидно тежи и жуди да бесједи са милим јој Створитељем. Та тежња бива понекад тако велика да људи, силно љубећи Бога, моле се Богу и у сну и притом тако силно, да понекад сузе умилења прекидају им сан. О томе се говори у књизи Пјесма над Пјесмама: "Ја спавам, а срце је моје будно" (5, 2), тј. ,Ја спавам, а срце моје будно-љуби Бога, тражи Бога, моли се Богу, наслађива се Богом. Ја спавам, а срце моје не спава, гори, свијетли, пребива на небу". (Јаков, архиеп. Нижгородски).

Не хтјети се молити - значи не хтјети бити са Богом.

Ако немаш молитвеног духа, старај се све више и више да познаш, с једне стране, своје ништавило, а са друге - богатство дарова благодати Божанске. Тада ће побожна молитва сама собом потећи из срца твога. (Прота П. Соколов).

Да би се свикнули и срасли са молитвом, не очекујте расположење према њој, но принуђавајте себе, стога што се "Царство небеско с напором осваја, и подвижници га задобијају " (Мат. 11, 12). Многи, у ишчекивању унутарњега нагона, мало по мало су се сасвим оканули молитве. (Прота Аврам Некрасов).

Расположење за молитву често се појављује у вријеме саме молитве.

Приморавај себе дугој молитви, молитва је свјетлост за душу. (Ава Исаија).

Као што је из облака муња, тако су из молитве свјетлост истине и разумијевања. (Филарет Московски).

Ништа тако не потпомаже успијевању у врлинама као често бесјеђење са Богом (тј. молитва). (Св. Златоуст).

Онај умије добро да живи, ко умије да се добро моли. (Блажени Августин).

Молитва одржава добре у добру, а зле, по милости Божјој, чини добрима.

Бива да понеки отпочне молитву као грешник, а доврши је као праведник. Толика је и таква милост Божја!

Молитва је слична густом облаку који час заштићава од злих и жестоких мисли, час орошава и освјежава потоцима суза оне који се у њој подвизавају. (Блажени Августин).

Да би могли затегнути ослабјеле од сувоте конопце ради подржавања катарке на лађи, њих квасе водом; покваси и ти ослабјелу од зноја страсти суву душу твоју сузном молитвом и ум ће се твој укријепити ради чувања од мисаоних и страсних вјетрова. (Андријан Југски).

Прекрасна је за душу бања - сузе за вријеме вршења молитве; но после молитве сјећај се о чему си тада плакао. (Св. Нил Синајски).

Буди свагда расположен онако како биваш расположен у вријеме искрене молитве.

Када прође час, два и три после молитве и ти примијетиш да узбудљиви жар у теби готов је да се постепено угаси, пођи опет на молитву и загриј охладњелу душу твоју. (Св. Златоуст).

Молитва није само средство за врлину, него је и сама она врлина.

Моли се Богу тако као да би Га гледао, стога што Он доиста види тебе. (Ава Нестерон).

Зашто при молитви оборе (искрени мо-литвеници) очи доле к земљи? Ради тога што стоје пред Свесветим Лицем Свевиш-њега Бога.

Узалудне су и некорисне молитве, мољења и молбе када се врше без страха и трепета, без трезвености и бодрости. Када, приступајући цару, човјеку, сваки од нас износи своју молбу са страхом и бојажљивошћу и са свеколиком пажњом, тим више и већма то треба чинити пред Богом, Господаром свију и Христом, Царем царева и Господаром господара. Пред Њим треба макар сличним начином стајати и таквим начином пред Њим вршити своје молитве и мољења. (Ава Евагрије).

Пази на себе шта радиш (у молитви) и са киме бесједиш, да твоја молитва не постане гријехом.

Најљепша је молитва она у којој се просто и од срца излажу потребе пред богатим љубављу Богом. (Прота П. Соколов).

Онај који се само устима моли, ваздуху се моли, а не Богу; Бог обраћа пажњу на ум, а не на ријечи, као што раде људи. (Св. Петар Дамаскин).

Молитва, која се са небрежењем (непажњом) и лијеношћу врши јесте брбљивост и бесмислица. (Св. Антоније Велики).

Молитве наше већином бивају неуслишене, или, како се говори, не долазе до Бога стога што не долазе ни до нас самих, јер не излазе из наше душе и из нашег срца. (Свештеник А. Шчукин).

Ти сам не чујеш (не слушаш) своју молитву, па како тражиш да Бог услиши твоју молитву? (Св. Затоуст).

Или ви мислите да ће Бог обратити пажњу на молитву, на коју ни ви сами не обраћате пажњу? (Филарет Московски).

Дејство на душу дуге, но непажљиве молитве слично је дејству падања јаке кише на плехане кровове, са којих се слива сва вода ма колика се излила, немајући никакво дејство на сами кров. Супротно томе, пажљиву молитву можемо упоредити са благотворном кишом, која орошава посијана поља и утиче на рашћење посијаног сјемена, спремајући тиме богату жетву.

Расијаност и хладноћа (мртвило) на молитви, на шта се сви жале, готово свагда проистиче од тога што ми почињемо наше молитве без претходне припреме. Земљодјелац не сије сјеме по њиви прије него ли њиву најприје како треба припреми. Имајући намјеру да се јавимо (лично станемо) пред какво важно лице и да га за нешто замолимо, ми најприје поразмислимо шта ћемо пред њим рећи. Тим прије и више не треба да се јављамо молитвено пред лице Божије прије него ли се најприје како треба припремимо. "Прежде даже не помолишисја, уготови себе, и не буди јако человјек искушаја Господа " (Сирах 18, 23), вели Свето Писмо.

Треба најприје да очистимо себе, а затим да бесједимо са Чистим (Богом). (Св. Григорије Богослов).

Само чиста душа излијева искрене молитве Богу. (Ава Исаија).

Какви желимо да будемо у вријеме молитве, такви треба да будемо прије вршења молитве. Дух наш у вријеме своје молитве насигурно добија расположење од претходног стања, и молећи се, узноси се ка небесноме, или се спушта до земаљског, са оним истим мислима каквима се бавио пред молитвом. (Ава Исак).

Као што дим од туле сламе пецка очи, тако и памћење зла (тј. злоба на срцу против кога, и уопште све грешне страсти) узнемирава ум у вријеме молитве. (Св. Нил Синајски).

Оно чиме је била душа заузета до молитве, неопходно долази на памет и у вријеме молитве и њеног тока. Стога, прије почетка молитве, ми смо дужни да ставимо себе у такво стање у каквом желимо да будемо за вријеме њено. (Ава Исак).

Моли се за саму молитву да она буде онаква каква треба да буде.

Права молитва састоји се не у покретима уста, не у клечењу на кољенима и подизању руку горе; она треба да буде у изливању срца и као у тананом кађењу душе пред Творцем; у овоме смислу унутарња молитва, која се не исказује ријечима, јесте најбоља, и ово савршенство у молитви дужни смо достићи. Но ко се може молити таквим начином с почетка, чим му се то прохте; ко може у једанпут прећи од расијаности у самоудубљење, пренијети се од земље на небо без припреме, без постепеног прелаза? Отуда, усна молитва и оно што се са њом сједињава, тј. мјесто и вријеме, понављање једних истих ријечи, разни спољашњи знаци, сам положај тијела и остало - све ово сачињава припрему, прелаз и, тако рећи, свештену гимнастику унутрашње молитве. (Огјуст Никол).

Почетак молитве састоји се у томе да одгонимо наилазеће помисли, при самој њиховој појави; средина молитве је у томе да ум затварамо у ријечи које произносимо (или у мисли); а савршенство молитве је - усхићење (и узношење) ка Господу. (Св. Јован Лествичник).

У вријеме молитве, када се тијело твоје прегиба ка земљи (тј. метанише), душа твоја нека се узноси горе - ка Богу.

Не напуштај молитву докле не видиш да су њена топлина и сузе отишле од тебе. Јер може бити, кроз цијели живот свој нећеш имати таквога времена за опроштај гријеха својих. (Св. Јован Лествичник).

Ко жели и хоће да му Бог услиши молитве, тај је дужан да слуша Бога у испуњавању заповијести Његових. (Андријан Југски).

Прими законодавца Бога (тј. слушај га) и Он ће примити тебе молећег се (тј. послушаће те). (Св. Нил Синајски).

Послушност изазива послушност. Ако ко слуша Бога, и Бог ће њега послушати. (Ава Миос).

Не може се ни замислити да ће Бог одбити онога човјека који Бога слуша, стога што Он није далеко од човјека. Но наше жеље противне Њему (а тим више дејства и дјела наша) стављају препреку да нас Он услиши. (Ава Исаија).

Бог не обраћа пажњу на молитву само онога човјека који сам није пажљив, који не уважава Бога и не извршава наредбе Његове. Дакле, од самога човјека зависи хоће ли Бог примити молитву његову или не.

Када желимо да нам Бог укаже милост своју, онда смо прије свега дужни потрудити се да будемо достојни те милости. (Св. Златоуст).

Не покоравајући се заповијестима Божијим ти тиме чиниш то да, кад би се чак и свеци молили за тебе, не би били услишени. (Св. Нил Синајски).

Неко је рекао Св. Ави Антонију: "По моли се за мене". - На то му је старац одговорио: "Ни ја, ни Бог неће те помиловати, ако ти самога себе не помилујеш и не благоугодиш Богу".

Вјера је кључ за испуњење молитве. Гдје вјере нема, тамо је и молитва без успјеха. И тако, ако твоје молитве остају понекад узалудне, пази да ли прије свега имаш вјеру. (Прота П. Соколов).

Чуда молитве - с вјером вршене - многоразлична су и велика. Молитва је зауставила потоп, дала дјецу нероткињама, опустошила логоре војничке, раздијелила море, раздвојила Јордан, зауставила ток сунца и мјесеца, извукла из јама баченога у јаму, извадила из ватре бачене у зажарену пећ, спасила из бездана морског прогутаног морем. (Св. Јаков Низибијски).

Не погорди се ако си се помолио за друге и био услишен, стога што је то вјера њихова подејствовала и извршила. (Св. Јован Лествичник).

Ко не сматра себе грешником, тога молитву не прима Бог. (Св. Исак Сирин).

Ако хоћеш да ти молитва узлети к Богу, дај јој два крила: пост и милостињу.

Молитва без љубави не бива услишена. (Филарет Московски).

За вратима остају и не долазе до Бога (тј. не бивају услишене) оне молитве које се упућују к Богу без љубави, стога што једино љубав отвара врата молитви. (Св. Јефрем Сирин).

Узалудне су молитве човјека који хоће да се свети, тј. жели освету. (Ава Исаија).

Ко хоће да би му Бог брзо услишио молитву тај треба, чим устане на молитву, прије сваке друге молитве, па и за самог себе, да се најприје помоли Богу за непријатеље своје и ради тога ће Бог услишити сваку молитву његову. (Ава Зенон).

Да не би наше молитве остале без плода, тј. да би их Бог услишио и испунио, потребно је прије свега проводити побожан живот, бити послушан заповијестима Божијим, потом вршити своје молитве са великом пажњом и побожношћу. Не само да треба да знаш и умијеш како треба да се молиш, него и о чему се треба молити, тј. сам предмет молитве наше треба да је по вољи и у вољи Богу.

Ако молитвом тражите од Бога што Му је по вољи, Он ће вам дати и оно што је и вама по вољи.

Не тражи од Бога оно што је ништавно, пролазно и без икакве или мале важности, а особито не оно што може погубити душу твоју, као нпр. богатство, славу, почасти итд. Таква молитва не само да је бесплодна за нас, него чак може бити и душе-погубна, као нешто што Бога вријеђа.

"Иштете , и не примате, јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите." (Јак. 4, 3), стога што зло иштете себи, тражите убитачно за себе. И срећа наша што Господ, по благости Својој, по љубави Својој према нама, као да нас у тим случајевима штити и његује.

Отац небесни, колико је дарежљив онда када пружа хљеб, толико је милостив и тада када не даје жара неразумноме дјетету. (Филарет Московски).

Бог често у гњеву даје оно у чему (нас) одбија у милости.

Када што зло иштемо у Бога, Он пројављује гњев Свој ако нашу молбу испуњава, и јавља милосрђе своје када не испуњава. (Блажени Августин).

При молитви, најбоље је и најбезопасније је да се предамо вољи Божјој, тј. да иштемо од Њега оно што је Њему Самоме угодно да нам да, према стању нашега тијела, наше душе и нашега духа.

Не моли се да буде с тобом оно што се теби чини да је добро, него да с тобом буде оно и онако како је Богу угодно, стога што Он боље зна шта је за тебе корисно. (Ава Леонтије).

Не треба искати од Бога оно што ми желимо, већ оно што Он жели, а то је најсигурније средство да доиста добијемо оно што је најпотребније.

Бог нас свагда чује у молитвама, иако неки пут не чини по нашој жељи, али свакако чини увијек у нашу корист.

Ако ти Бог не да оно шта желиш и иштеш, буди увјерен да Он припрема и насигурно ће ти дати нешто љепше и корисније за тебе. (Прота Родион Путјанин).

Преблаги Отац Небесни, ако не испуњава видљиво твоје жеље, онда без сумње невидљиво брине за добро твоје више него ли ти то можеш познати и замислити. (Филарет, митроп. Московски).

И послије многих молби Бог понекад не даје оно за шта Га молимо; али Он тада дарива оно што је одвећ важније од онога за шта Га молимо. Св. Апостол Павле молио је Бога да га ослободи од неких искушења (неприлика), но искушења нису одлазила од њега; али како се он молио, Бог му је даривао благодат помоћу које се он славно борио и трудио на добро Цркве Христове (2 Коринћ. 12. 7 - 9). И тако, зар није био услишен Павле?

Ако се молиш Богу ма о чему било, и Он одлаже да те услиши, не тугуј због тога. Ти ниси паметнији од Бога. (Св. Исак Сирин).

Понекад Бог не испуњава наше молбе, или оклијева да их испуни, но не зато као да нас не воли, него зато да ми чешће прибјегавамо к Њему. Тако поступају и дјецољубиви родитељи: видећи да је неко од дјеце прилијенио, не испуњавају му одједном молбу његову, не ради тога што га мрзе, него ради тога да, добивши што тражи, не би опет пало у лијеност. (Св. Јосиф Волоколамски).

Молитва, као бесједа са Богом, сама је собом велико благо, често много веће од онога које човјек иште (од Бога); и милостиви Бог, не испуњујући молбу, оставља молитеља при његовој молби да је не изгуби, да не напусти то више благо када добије оно измољено, али много мање благо. (Игњатије, еп. Кавкаски).

Дуго остајући у молитви и не видећи отуда плода, не говори: баш ништа не добих (од онога што сам молио), стога што само пребивање у молитви јесте већ добитак. Јер, зар има већега блага од овога - прилијепити се уз Господа и пребивати непрестано у сједињењу са Њиме? (Св. Јован Лествичник).

Када се молимо и Бог успорава и одлаже да нас услиша, то чини у нашем интересу, за нашу корист, да нас научи дуготрпљењу; стога и не треба клонути духом, говорећи: ми смо се молили и нисмо били услишени. Зна Бог шта је за човјека корисно. (Св. Варсануфије Велики).

Свака молитва, по мјери своје непрекидности, постаје чвршћа, очишћенија, некористољубивија, савршенија. Као што се сребро љепше очишћава и бљештији ако више у ватри постоји, тако и молитва, по мјери трпљијега у њој борављења, добија већи значај, стога што се тада особито открива за нас прилика показати вјеру, преданост, смјерност, усрђе.

Неки се моле, и не добивши онога што су искали, постају хладни према молитви, а међутим може бити да је Господ већ био близу да им услиши молитву; може бити да су оставили молитвени труд баш када је од њих недалеко била милост Божја.

Што више и дуже Бога молимо, тим Он дарежљивији бива; што више одуговлачи, то ће нам више и дати: у то вријеме када нам Он не испуњава нашу молбу, као да премишља чиме би нас боље наградио. (Прота Р. Путјанин).

Богословље

Молитва помоћу бројаница

МОЛИТВА ПОМОЋУ БРОЈАНИЦА

Православни молитвеник, манастир Рукумија, 2000. л.Г.

 

Молитва помоћу бројаница један је од најстаријих начина молитве, који су нарочито неговали православни монаси. Саме бројанице имају символички карактер. Обично су црне боје и тиме нас упућују да водимо трезвен и озбиљан живот у непрестаном покајању. Бројанице су исплетене од чисте овчије вуне, што нас подсећа да смо ми словесне овце Доброга Пастира Господа Исуса Христа, који је сам као Јагањац Господњи пострадао за нас и избавио нас од вечне смрти. Мале бројанице имају 33 чворића.

Како се молимо помоћу бројаница?

Поред молитава које се налазе у молитвенику и редовно се читају у одређено доба дана, Црква Христова благосиља својим верницима да све своје молитве могу надопунити или заменити кратким молитвама које се више пута учестало и сабрано понављају. Оне нам омогућавају и помажу да се лакше саберемо умом на саме речи молитве како нам ум неби лутао.

Како дакле да започнемо молитву? Сабравши мисли, узмемо левом руком куглицу (или крстић) бројанице држећи је лагано између палца и кажипрста. Осенимо се знаком часног крста десном руком и тихо почнемо одбројавајући сваку поједину молитву једним чворићем. Најчешћа молитва којом се молимо "на бројанице" је тзв. ИСУСОВА МОЛИТВА која гласи:

ГОСПОДЕ, ИСУСЕ ХРИСТЕ, СИНЕ БОЖИЈИ ПОМИЛУЈ МЕ ГРЕШНОГА!

или у краћем облику: Господе, Исусе Христе, помилуј ме!

Исусова молитва је најважнија молитва сваког хришћанина. Она по црквеним правилима може да замени све друге. Будући освећена самим именом Христа Бога, она у наше срце низводи божанску благодат и уноси неисказани душевни мир када се учестало понавља. Највећа сила ове молитве лежи у самоме имену Исуса Христа, које изгони из нашега срца сваку сметњу и немир и уноси божански мир.

Поред Исусове молитве, уобичајено је да се хришћани моле и Пресветој Богородици и светитељима и то на следећи начин:

Пресвета Богородице, спаси ме грешнога!

Свети (име светитеља), моли Бога за мене гречнога!

Када смо сами, најбоље је да изаберемо неко тихо место и да речи молитве говоримо шапатом. Хришћани се најчешће моле стојећи пред иконама и упаљеним кандилом, али могу да се моле и седећи или лежећи када смо телесно исцрпљени или болесни. Корисно је да се после сваке изговорене молитве прекрстимо. На тај начин се наша пажња лакше везе за речи молитве. Међутим, молитва на бројанице може да се практикује у свакој ситуацији: у аутобусу, возу, чекаоници, приликом шетње или чак разговора у коме не учествујемо. Апостол Павле нас учи да се "молимо непрестано". Свакако, када смо у друштву не можемо се молити на исти начин као када смо сами. У том случају не треба привлачити пажњу никаквим "чудноватим" понашањем, већ напросто ћутећи, у себи изговарати молитву пратећи је неприметно окретањем бројанице. Укратко, можемо се молити увек и свугде, а да то нико други не зна осим Бога коме се молимо и нас самих. Свако намерно привлачење пажње других људи страно је духу истинске молитве коју вршимо у покајању и смирењу, скромно и тихо у "тајној одају срца свога".

Бројаница се може у тренуцима када је не користимо држати у џепу или око руке. Ипак, није лепо привлачити пажњу својим бројаницама, а поготово играти се њима прстима у тренуцима доколице. Оне служе искључиво за молитву, а не за игру или украс. Према бројаницама смо дужни да имамо долично поштовање.

Богословље

О Исусовој молитви - архимандрит Јеротеј Влахос

Вече у пустињи Свете Горе - Архимандрит Јеротеј Влахос 

О ИСУСОВОЈ МОЛИТВИ

 

1. Молитва и тиховање 

"Када се молиш", исправно је приметио један православни писац, "мораш бити миран: пусти молитву нека говори". 

Тиховање је оно најтеже и одлучујуће у уметности молитве. То није само нешто негативно - прекид између речи, прекид у говору - већ је оно, правилно схваћено, нешто сасвим позитивно: однос отворености, спремности, будности и, пре свега, ослушкивања. 

Исихаст је онај ко је достигао "исихиу", одн. тиховање или унутрашњу тишину, тј. онај који слуша. Он ослушкује глас молитве у свом срцу и спознаје да тај глас није његов, већ неког ко говори у њему. Веза између молитве и тнховања биће јаснија ако погледамо четири кратке дефиниције. 

Прва је из Concise Oxford Dictionary и описује молитву као узвишени вапај Богу... "Молитва се представља као нешто што се изражава речима, у ствари, као дело којим се молимо Богу да нам искаже ову или ону милост". 

Овде се налазимо на нивоу спољашње а не унутрашње молитве. Мало се ко од нас може задовољити оваквом дефиницијом. 

Друга дефиниција потиче од руског Старца из прошлог века и много мање је спољашња. "Основ молитве", каже св. Теофан Затворник, "јесте да се стоји пред Богом са духом у срцу и непрестано, даноноћно, да се стоји пред Њим до краја живота". Овакво означавање молитве не садржи само молбу за ствари - таква молитва се може обављати а да се не употерби ни једна једина реч; она није тек тренутна делатност, већ трајно стање. Молити се значи стајати пред Богом, бити у непосредној и личној вези с Њим. У сваком нивоу свог бића тада запажамо (од инстинктивног до интелектуалног, од подсвесног до надсвесног) да смо у Богу и Он у нама. 

Да би оснажили и продубили блискост с другима, није потребно стално постављати захтеве и користити речи; што се више молимо и познајемо, мање смо приморани да своја осећања изражавамо речима. Тако је и у нашем личном односу са Богом. У обе дефиниције нагласак је на људском деловању а не Божјем. У тајности личне молитве вођство преузима божански саучесник и његово дело представља темељ. 

Ово ће бити јасно у трећој дефиницији св. Григорија Синаита. У једном одломку, трудећи се да прикаже све околности унутрашње молитве, једноставно каже: "Чему толико речи? Молитва, то је Бог који испуњава све у свему. Молитва је Бог; она није нешто што се креће од мене, већ нешто у чему учествујем: не оно шта ја чиним, већ је то Бог који делује у мени. Свети апостол Павле каже: А живим не више ја, него живи у мени Христос (Гал. 2,2)". 

Пут унутрашње молитве правилно је приказан у речима св. Јована Крститеља: "Он треба да расте, ја да се смањујем" (Јн. 3,30). У том смислу, молити се значи "бити тих". "Ти мораш бити тих; пусти молитву да говори" - одн., пусти Бога да говори. Истинска унутрашња молитва значи: обуставити своје глагољање и слушати глас речи Божје у свом срцу, одн., да сами од себе нешто чинимо; а то значи: приступити делу Божјем. На почетку литургије, када је све спремно за почетак евхаристичног славља ђакон прилази свештенику и каже: "Време је да Господ делује" (Пс. 118). Баш то је однос верника не само према литургији, већ и према свакој молитви, било заједничкој било појединачној. 

Четврта дефиниција, која је опет узета од св. Григорија Синаита, још ближе одређује деловање Божје у нама: "Молитва је откривење крштења". Божје деловање није ограничено само на крштеног: Бог Господ је присутан у свим људима и делује тиме што је свако саздан по Његовом божанском образу и подобију. Та слика је потамнела и замагљена човековим падом у грех, али није сасвим згаснула. Тајном крштења она је обновљена у својој првобитној лепоти; у тој Тајни дошли су Исус Христос и Дух Свети да се настане у најскривенијој келији срца. За већину крштење је нешто што су примили у детињству и чега се не сећају. По крштењу Христос и Дух Свети не престају никада да делују у нама. Многи од нас су само у ретким тренуцима свесни ове унутрашње присутности и деловања. Права молитва значи откривање и показивање крштенске благодати. Молитва је прелаз из стања у којем је благодат у нашим срцима скривена и неопитно присутна до тачке савршене унутрашње спознаје и будног опажања, у којем се опитно и непосредно осећа дејство Духа Светог. 

По речима еп. Калиста и св. Игњатија, циљ хришћанског живота је вратити се до потпуне благодати Светог и Животворног Духа, дате божанским Крштењем. 

"На почетку стоји мој крај". 

Смисао молитве може се сажети у једној реченици: Постани оно што јеси. Постати свесно и делатно оно што по сили на тајанствен начин већ јесмо, тиме што смо саздани по образу Божјем и поново саздани Крштењем. Постани оно што јеси; односно, врати се самом себи; препознај Оног, који те је већ чуо; чуј Оног, који не престаје да говори у теби; имај Онога, који те већ сада има. То је Божја порука упућена онима који се моле: Не би ме тражио, да си ме већ нашао. 

Али, како почети? Како да зауставимо свој унутрашњи разговор и почнемо да ослушкујемо? Како да, уместо да се обраћамо Богу, усвојимо ону молитву којом Бог нама говори? 

Како прећи од усне молитве до тиховања, од молитве "с напором" до "самоделатне" молитве, од "моје" молитве до "Христове молитве у мени"? 

Сигуран пут којим би човек отпочео путовање је у призивању Имена. 

2. "Господе Исусе..." 

То није, наравно, једини пут. Немогућ је истински однос између особа без обостране слободе и једноставности. Не постоје непроменљива и утврђена правила којих би се држали они који се моле. Исто тако, не постоји механички начин, телесне или духовне природе, који би могао натерати Бога да покаже своју присутност. Његова благодат је дар и не добија се неким поступком или техником. Због тога се сусрет Бога и човека дешава у царству срца на много начина. У Православној Цркви многи духовни Оци о "Исусовој молитви" мало или уопште не говоре. 

Мада у домену унутрашње молитве "Исусова молитва" нема одређен положај, ипак је за многе источне хришћане постала главна стаза, царски пут. Али не само за источне хришћане. 

У сусрет Православља и Запада у последњих шездесет година, ни један елеменат православне баштине није изазвао толики интерес као "Исусова молитва", и ни једна књига није наишла на већи одјек од "Казивања једног Боготражитеља ". Ово необично, непознато, дело у предреволуционарној Русији постигло је огроман успех и преведено је на велики број језика. Они који су читали Селингера сетиће се какав је утисак та "као грашак зелена у платно увезена књига" оставила на Френи. 

Питамо се у чему лежи тајна и чудотворност "Исусове молитве?" Вероватно у следећем: 

- прво, у њеној једноставности и разноврсности; 

- друго, у њеној "потпуности"; 

- треће, у сили Имена; 

- четврто, у духовној вежби непрестаног казивања. Размотримо их редом.

3. Једноставност и разноврсност 

Призивање Имена је једноставна молитва доступна сваком хришћанину, која нас уводи у најдубље тајне созерцања. Свако ко жели да дуже у току дана говори "Исусову молитву", а посебно оном ко жели да примењује контролу дисања и друге телесне вежбе, неопходно је потребан Старац, искусан духовни учитељ. У наше време има мало таквих Пастира. Ипак, и они који немају лични додир са Старцем могу се без бојазни бавити овом молитвом, али само у краћим временским одломцима - у почетку не дуже од десет-петнаест минута, одн. докле год не покушају пореметити природне телесне ритмове. 

Нису потребна никаква посебна знања да би се почело са "Исусовом молитвом". Почетнику је довољно рећи: једноставно почни. Да би научио да ходаш мораш направити први корак. Да би научио да пливаш мораш скочити у воду. Исто је и са призивањем имена Божјег.

Почни, призивај Га с поштовањем и љубављу. Упорно се држи тога. Понављај је много пута. Не мисли на то како понављаш Његово име; мисли на самог Господа Христа. Моли име Његово споро, кратко и мирно - спољашњу формулу ћемо брзо савладати. Она је састављена од речи: "Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме", или "Господе, Исусе" или само "Исусе", иако је овај последњи начин уобичајен. Молитва се може и проширити, ако се дода... "(ме) грешног", што би био вид покајања. 

Понекад се додаје и спомен на Мајку Божју или светитеље: Молитвама Богородице, или молитвама св. Николаја... Господе, Исусе Христе... Једини непроменљиви део молитве састоји се у божанском имену "Исусе", које се спаја са другим. Молитвенику се оставља слобода да личном вежбом пронађе начин који је најпогоднији његовим потребама. Формулу можемо с времена на време променити: али то не треба радити често, јер, упозорава св. Григорије Синаит, "оно што се стално премешта не пушта корен". 

Слична разноврсност постоји и у погледу спољашњих услова у којима се молитва одвија. Постоје два начина на који се она врши: "слободни" и "формални" начин. Под слободним деловањем мисли се на молитву која се одвија током дана док се човек бави уобичајеним пословима. Може се изговарати једном или више пута у одређеним тренуцима током дана, који би иначе остали неиспуњени у духовном смислу: нпр. када радимо неки уобичајени и рутински посао, при облачењу, при прању судова, крпљењу чарапа, при копању у башти; када шетамо или се возимо, док чекамо аутобус, или у саобраћајној гужви: у неком мирном тренутку пре каквог непријатног и тегобног разговора; ако не можемо заспати или пре него што смо се потпуно пробудили. 

Посебна вредност "Исусове молитве" лежи у томе што се она, у основи једноставна, може обављати у тренуцима растерећености, када су сложеније молитве немогуће. Од посебне је користи у тренуцима страшне напетости и великог притиска. 

Оваква слободна употреба "Исусове молитве" оспособљава нас да пређемо понор између времена одређеног за молитву у богослужењу или у својој соби и уобичајених послова. 

"Молите се непрестано", упозорава св. ап. Павле. Али, како је то могуће ако морамо радити и друге ствари? Епископ Теофан нас наводи на прави пут: "руке послу, дух и срце Богу". "Исусова молитва сталним понављањем постаје навиком да живимо у Божјој присутности, било где да смо, не само у Цркви или у самоћи, већ и у кухињи, фабрици или канцеларији. Тако ћемо бити као брат Лоренцо "који је за време уобичајених послова био снажније сједињен с Богом него за време монашких правила". 

"Погрешно је мислити да мора постојати разлика између времена молитве и остатка времена, јер смо назначени да у време рада будемо једно с Богом кроз рад, а при молитви једно с Њим у молитви. 

Овакво стално понављање "Исусове молитве" утврђује се сталном вежбом. У њој је сва наша пажња усмерена на речи молитве. У исто време одричемо се спољашње активности. Овде не постоје нека строга правила; постоји велика отвореност и многостране могућности. Неважан је став тела. У православној пракси уобичајено је обављати ту молитву седећи, али се може обављати и стојећи или клечећи, а у случају болести или немоћи и лежећи. Обично се моли у потпуној тами или склопљених очију, а не пред иконом пред којом гори кандило или свећа. Када се молио св. Силуан Атонски заустављао је свој зидни сат да не би чуо куцање, па би капу навукао преко ушију и очију. 

Али, у тами се брзо постаје поспан. Ако се седи или клечи, па се уморимо, требало би на трен устати, после сваке молитве осенити се крсним знамењем и начинити метанију, додирујући прстима десне руке тло. Можемо сваки пут учинити и велику метанију и челом додирнути тло. 

Ако се молимо седећи треба се побринути да столица не буде превише удобна, са наслоном за руке и леђа. Можемо се молити стојећи, руку раширених у виду крста. 

Обично се у овој молитви користе бројанице, које се обично састоје од сто чворова. Ово се не ради ради бројања, него као упориште пажњи и да би се пронашао уједначен ритам. Није препоручљиво мерити их ни бројаницама ни другачије. Тачно је да Старац у "Казивању једног боготражителза" придаје важност тачном броју молитава које треба дневно поновити; прво 3000, затим 6000 па 12000. Боготражитељу налаже одређен број молитава, ни више ни мање. Придавање важности количини је небитно. Овде се, вероватно, не иде за количином већ за унутрашњим односом боготражитеља. Старац жели да провери његову послушност и да се увери да ли је боготражитељ спреман да без поговора следи дато му послушање. 

Карактеристичнији је савет Епископа Теофана: "Не размишљај о томе колико често говориш молитву; једино до чега треба да ти је стало је да молитва из твог срца извире оживљујућом силином, као из извора воде живе". 

"Изагнај све мисли о задатку из свог ума". 

Понекад се молитва говори заједнички, у групи, али углавном се молимо сами. Речи се говоре гласно или у себи. У православној пракси, изгледа, да се радије говори него што се пева, ако се гласно моли. 

То никако не би требало бити насилна или напета молитва. Речи се не би смеле претерано наглашавати и без жара. Треба омогућити да молитва нађе свој ритам и тежиште. 

Молитва ће на основу властите мелодије временом постати песмом у нама. Старац Партеније из Кијева поредио је ток молитве са мирним протицањем реке. 

Из овога се може видети да је призивање Имена молитва за сваку прилику. Свако је може примењивати: на сваком месту и увек. Погодна је за почетнике као и за оне напредније. Можемо се молити у заједници или сами; ова молитва је на првом месту и у пустињи и у граду, у условима сабраног тиховања и у буци и немиру. Свуда и увек је добродошла. 

4. Пуноћа вере 

У свом богословљу, на које се боготражитељ позива, "Исусова молитва" садржи потпуну истину Јеванђеља; она је сажето Јеванђеље; у кратком облику обухвата обе главне тајне хришћанске вере: Оваплоћење и Тројичност. Прва говори о двема Христовим природама: о Богочовеку и Његовој људској природи коју Он назива "Исус", коју му је дала Његова Пречиста Мати при рођењу у Витлејему, и о Његовом Божанству, по којем се назива, "Господе" и "Сине Божји". 

На другом месту, ова молитва говори, иако не искључиво, о Светој Тројици. Она је упућена другом Лицу, Исусу Христу, али указује и на Оца, јер Исуса призивамо као Сина Божјег, а и Свети Дух је присутан у молитви, јер нико не може рећи Исус је Господ, осим Духом Светим (1. Кор. 12,3). Зато је "Исусова молитва" и христоцентрична и тријадоцентрична. И за практичну побожност "Исусова молитва" није мање благодатна. Обухвата два главна момента хришћанске побожности: моменат надања када дижемо очи к лепоти Божјој и у љубави се крећемо према Њему, као и моменат покајања, свест о нашој недостојности и греху. Молитва има кружни ток. узлет и понирање. У првом делу уздижемо се ка Богу: "Господе, Исусе Христе, Сине Божји...", а у другом делу у потпуној скрушености улазимо у себе:... помилуј ме грешног". 

"Они који су искусили дар Духа Светог", цени св. Макарије у једној омилији, "доживљавају у себи две ствари уједно: радост и утеху, с једне, и стрепњу, страх и осуду, с друге стране". Исто се дешава и у унутрашњој дијалектици "Исусове молитве". 

Ова два момента, виђење славе Божје и свест о људском греху, сједињена су и помирена у трећем моменту када говоримо "помилуј". Помиловање означава прекорачење понора између Божје праведности и палог саздања. 

Онај који Богу говори: "помилуј ме", жали се на своју немоћ, али истовремено наговештава нову наду. Он не говори само о греху, већ и о његовом превазилажењу. Он признаје да нас Бог по својој милости прима, мада смо грешни, и ако се променимо, Бог тражи од нас да прихватимо ту чињеницу да смо прихваћени! "Исусова молитва" није само позив на покајање, већ и обећање опроштаја и искупљења. 

Главни део молитве - име "Исус" - носилац је смисла искупљења: "Наденућеш му име Исус, јер ће он спасти народ од гријеха његових" (Мт. 1,21.). Иако "Исусова молитва" садржи жалост због греха, она није без наде, већ "жалост преокреће у радост", као што вели св. Јован Лествичник. 

Таква богословска и духовна блага скрива "Исусова молитва". Она не постоји у апстрактном облику, већ је оживљавајућа и делотворна. 

Посебна вредност "Исусове молитве" јесте у томе да се истине оживотворе, тако да их наше биће може обухватити не само споља и теоријски, већ свом својом пуноћом. 

Да би схватили због чега је "Исусова молитва" толико благодатна, морамо је разумети и у друга два вида: вид силе Имена и вид непрестаног понављања. 

5. Сила имена 

"Име Сина Божјег је велико и неизмерно; и оно носи читаву васељену", из Пастира св. Јерме. Не можемо тачно оценити значај "Исусове молитве" за духовност православља, а да не осетимо силу и моћ коју крије у себи ово божанско Име. Ако је "Исусова молитва" благодатнија од других, разлог је у томе што садржи име Божје. 

У Старом Завету и у старим културама постоји склад између човекове душе и његовог имена. Читава личност са свим особеностима присутна је у имену. Знати нечије име значи имати увид у његово биће, па тиме постићи извесну блискост, па чак и моћ поседовања над њим. Из тог разлога се Непознати, који се рве са Јаковом у кланцу, уздржава да каже своје име. Исти однос показује се у анђеловом одговору Маноју: Што питаш за моје име? Сјајно је. (Суд. 13,18). 

Промена имена представља потпуну промену у човековом животу: нпр., Аврам у Авраам, (Пост. 17 2) или Јаков у Израел (Пост 32,28). Тако и Савле постаје Павле, (Дап. 13,9) а монах заветовањем добија ново име, које не даје он сам, да би се тиме обележило нешто из основа ново чему се он предаје. У јеврејској традицији постоји правна пуномоћ ако неко чини нешто у нечије име, или име нечије призива или се на њега позива. Када се нечије име призове то значи и оприсутњеност његове личности. Име оживљава чим се призове. Име тренутно добија душу онога коме припада; зато се толики значај придаје призивању имена. Ако то важи за имена људи колико то више вреди за име Божје? Сила и лепота Божја присутни су и делатни у Његовом имену. Ово Име значи "божанску присутност", "с нама је Бог", "Емануил". 

Када сабрано и разложно призивамо име Божје, крећемо се у Његовој присутности, отварамо се сили Његовој и предајемо се као првина и жртвени принос у Његове руке. 

Код Јевреја осећај за величину имена Божјег био је толико снажан да се тетраграм ЈХВХ у синагоги није изговарао гласно. Име Свевишњег представљало је страшну силу, зато се није смело ни поменути. 

Ово јеврејско схватање имена преузето је и у Новом Завету. Демони се истерују и људи исцељују именом Господа Христа, јер ово име је сила. Када се да права вредност сили имена, многа позната места добијају смисаону пуноћу и огромну снагу. На пример, речи у Молитви Господњој: "...да се свети име Твоје", или у Христовом обећању на Тајној вечери: "Што год заиштете од Оца у моје име, даће вам" (Јн. 16,23). Слична је и Његова заповест апостолима: "идите, дакле, и учите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа!" (Мт. 28, 19), благовест св. ап. Петра да се спасење налази само у имену Исуса Христа (Дап. 4,10-17), као и речи св. ап. Павла: "Да се у име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом (Фил. 2, 10); ново и тајно име које је записано на белом камену и које ће нам бити дато у будућем веку" (Отк. 2, 17). 

 Библијско страхопоштовање пред именом јесте основа и темељ "Исусове молитве". Име Божје је по суштини повезано са Његовом личношћу. Због тога призивање тог Имена садржи личан карактер; оно служи као делотворан знак Његове невидљиве присутности и деловања. Име Исусово за вернике данас има значај као и у време апостола. 

И св. Варсенуфије и св. Јован тврде: "Понављање тог божанског Имена уништава зло у корену". Свети Јован Лествичник позива: "Разбиј непријатеље своје именом Исусовим, јер нема јачег оружја ни на небу ни на земљи... нека се име Исусово слије с твојим дисањем и упознаћеш вредност тишине". 

Име је сила, али се механичким понављањем ништа не постиже. "Исусова молитва" није магијски амулет. Као код свих Тајни човек је позван да својом вером и својим аскетским трудом буде помагач Божји; тако смо позвани да призивамо Његово име у сабраности и будности, да дух укључимо у речи молитве са свешћу о томе ко је Он кога молимо и који у срцима нашим даје одговор. Таква молитва у почетку није лака и Оци је описују као тајно мучеништво. 

Свети Григорије Синаит стално говори о напору и муци које прихватају сви који следе пут Имена. То захтева непрестани труд, "бићете у искушењу да престанете", "због бола који сече, који потиче од унутрашњег призивања Духа", "леђа ће те болети и често ћеш осећати бол у глави", упозорава он, "али настави не колебајућу се и са пламеном чежњом, ти који тражиш Господа у свом срцу". Само стрпљивим пламеном вере открићемо снагу Имена. 

Ова упорност долази до изражаја у будном и честом понављању. Исус је упозорио своје ученике да се чувају испразних речи (Мт. 6,7), али понављање "Исусове молитве" ако се обавља са искреношћу и пажњом уопште није "испразно". 

Упорно призивање Исусовог имена има двоструко деловање: води нашу молитву к једноставности и истовремено је поунутрашњује. 

6. Сабраност, созерцање 

Када се искрено молимо у духу и истини постајемо потпуно свесни своје унутрашње растрзаности, недостатка јединства и потпуности. Упркос труду да смерно стојимо пред лицем Божјим, мисли лете без одмора и циља кроз нашу главу као рој мува (еп. Теофан), или скачу с гране на грану као мајмуни. Сабраност значи бити ту где јесмо, онде и сада. Примећујемо да нисмо у стању да обуздамо наш дух да не лута бесциљно кроз простор и време. Призивамо прошлост, представљамо будућност, планирамо који би корак следећи начинили: људи и места ступају у нашу свест у бескрајном низу. 

Немамо снаге да се сажмемо само на једном месту, на којем би морали бити: овде, у Божјој присутности. Неспособни смо да потпуно постојимо у овом тренутку који, у ствари, постоји сада, у самој садашњости. Ова унутрашња узнемиреност је једна од последица греховног пада. Утврђено је да људи који стварно нешто дају, обављају само једну ствар у једно време. То није лако. Ако је ово тешко у неком вештаственом послу, још теже је у делу унутрашње молитве. 

Како се може препознати "каирос", прави тренутак, благодат тренутка? У овом нам може помоћи "Исусова молитва". Непрестано понављање може нас по благодати Божјој сабрати из растрзаности јединства, из разбијености и многообразности у једно Лице. "Да би зауставио јуриш својих мисли", каже еп. Теофан, "вежи дух једном мишљу или мишљу на Једнога". 

Аскетски оци, св. Варсенуфије и св. Јован, разликују два пута у борби против мисли. Први начин је за "јаке или савршене". Они ће "противречити" својим мислима, стати пред њих лицем у лице и победити их у отвореној борби. Али за многе од нас ово је тешко и може довести до тешког поремећаја. Непосредан сукоб, покушај да се мисли насилно искорене и протерају обично послужи да ојача нашу машту. Насилно потиснуте, наше маштарије се са још већом силином враћају. Уместо да се против мисли боримо отворено и да их вољним напором гушимо, паметније је да своју пажњу окренемо нечем другом. Уместо упорног зурења доле у узнемирени свет своје маште и труда како да се одупремо мислима, морамо гледати горе, ка Господу Исусу Христу, и предати себе у Његове руке, призивајући Његово име, благодат Његовог имена, да би савладао све мисли које ми својом снагом не можемо угасити. Наш став у духовној борби мора бити позитиван а не негативан; уместо што покушавамо испразнити свој дух од зла, морамо га испунити мишљу на добро. "Не противречи мислима које ти нашаптавају твоји непријатељи", поучавају св. Варсенуфије и св. Јован, "јер они баш то и очекују, и неће престати да ти стварају тешкоће. Обрати се Господу за помоћ против њих, своју немоћ положи пред Њим, јер Он једини може да их растера и порази". "Исусова молитва" је пут да човек окрене и управи поглед у другом смеру. Представе и мисли нам за време молитве долазе неизбежно. Тај ток не можемо зауставити напором воље. Уопште не вреди себи говорити: "Не мисли"! То би било исто као и рећи: "Немој дисати". "Дух мудар не бива без рода", каже св. Марко Пустињак. Мисли испуњавају дух непрестаним цвркутањем, као јато птица у зору. Не можемо учинити да то цвркутање нагло престане, али га се можемо ослободити ако свој неуморни дух "спутамо" на једну мисао, или на мисао о Једном - на име Исусово. 

Као што св. Дијадох Фотички вели: "Ако смо сећањем на Бога затворили све излазе духа, онда он као цену тражи неки задатак који задовољава његову потребу за делатношћу. Дајмо му као његов једини посао призивање: Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног". Сећањем на Исуса Христа, као што вели св. Филотеј Синајски, сабираш свој дух унаоколо расут". 

Уместо покушаја да својом снагом спречимо ток мисли, уздајмо се у силу која делује кроз Име. 

Према св. Евагрију Понтијском, "молитва је одбијање мисли". Одбијање није сурова борба, није насилно сузбијање, већ благ али постојан начин ослобађања. Понављањем одлажемо своје површне и искривљене представе, пуштајући их да оду и надомештајући их сећањем на Исуса. Иако машту и дискурзивно мишљење при "Исусовој молитви" не треба насилно сузбијати, ипак их не смемо ни појачавати. 

"Исусова молитва" није никаква медитација о одређеним догађајима Исусовог живота или о речима из Јеванђеља; још мање пут за разматрање теолошке истине или њихово разматрање смисла речи "усија" у Халкидонском исповедању. У том смислу треба "Исусову молитву" разликовати од дискурзивне медитације, познате на Западу. Када призивамо Име, не би требали да у мислима стварамо видљиву слику Спаситељеву. То је један од разлога због чега ову молитву обављамо у тами, уместо отворених очију пред иконом. "Држи свој дух слободним од боја, слика и ликова", препоручује св. Григорије Синаит, "чувај се маштања за време молитве, иначе ћеш открити да ниси постао исихаст већ фантаст". "Да не би подлегао илузији када се молиш унутрашњом молитвом, не смеш стварати идеје, слике или представе", каже св. Нил Сорски. "Између твог духа и Господа не држи никакву слику као посредника када обављаш "Исусову молитву", вели св. Теофан. "Важно је пребивати у Богу, а ово пребивање пред Богом значи у својој свести постојано живети с уверењем да је Господ у теби онако као што све испуњава. Живиш у сигурном обећању да Он види твоју унутрашњост и да те познаје боље него што ти сам себе познајеш. Ово виђење Бога, који гледа твоје унутрашње биће, не сме бити праћено представом, него се мора задржати на једноставности опита. Ако на овакав начин призивамо име Христово, не стварајући представе о Спаситељу већ једноставно осећајући Његову свеприсутност, искусићемо уједињавајући силу Исусове молитве".

7. Пут срца 

Учестало призивање имена Исусовог јесте помоћ нашој молитви до једног новог јединства. Истовремено је води дубље унутра и чини је смисаоним делом нас самих. Молитва тада није нешто што се чини у одређеном тренутку, већ много више: нешто што ми јесмо; не неко тренутно дело, већ трајно стање. Таква молитва тада постаје молитва целог човека, при чему су речи и смисао молитве у пуном складу са личношћу молитвеника. Ово јасно изражава Павле Евдокимов: "Слика која се у катакомбама најчешће среће јесте икона жене у молитви, лик молитвенице, ОРАНТЕ. Она представља прави став људске душе. Није довољно имати молитву, морамо постати молитва, утеловљена молитва. Није довољно познавати тренутке славослова; цео наш живот, свако дело и сваки покрет, мора постати химна, жртва, молитва. Морамо даровати не оно што имамо, него оно што јесмо". 

Оно што свету треба нису људи који мање-више редовно говоре молитве, него људи који су постали молитва. 

Начин молитве који описује Евдокимов може се јасније одредити као "молитва срца". 

У православљу, као и у неким традицијама, молитва се дели на три ступња, које треба посматрати не као нивое који се међусобно прожимају, него као ступњеве који излазе један из другога; а то су: 

усмена молитва, молитва духа и молитва срца. 

Призивање имена почиње, као и свака друга молитва, као усмена молитва у којој се речи обликују језиком свесним напором воље. Управљамо свој дух, свесним напором, на смисао речи које се изговарају. Временом наша молитва ураста, благодаћу Божјом, дубоко унутра. Садејство духа постаје снажније и дешава се спонтано, само од себе. Језиком створени гласови мање важни понекад сасвим изостају, па безгласно призивамо име Исусово, без покрета усана, само у духу. Када се то догоди значи да смо по вољи Божјој прешли са првог на други степен. Призивање не престаје потпуно, постоје тренуци када ће онај који је у молитви далеко узнапредовао пожелити да Господа Христа зове гласно по имену. А ко од нас може тврдити да је узнапредовао? Сви смо ми почетници у духовном животу. 

Путовање у унутрашњост још није дошло до краја пута. Човек је много више од своје духовне свести. Осим мозга и разумне способности, човекова осећања и естетски осећај повезани су с нагонским слојевима личности. Сви ти нивои морају сарађивати при молитви, јер је цео човек позван да учествује у слављењу Бога. Као што се кап уља шири по тканини и натапа је, тако и молитва мора да се стално продубљује, ширећи се из мозга, средишта свести, напајајући сваки ниво наше личности. Технички речено, то значи да смо позвани да се с другог попнемо на трећи ниво: од духовне молитве до "молитве духа у срцу". Срце овде треба разумети у библијском смислу, а мање у дословном; у ствари, не као реч која означава осећања, већ потпуност људске личности. Срце је главни орган људског бића, најунутрашњији човек, најдубље и истинско јаство, које се досеже жртвовањем, смрћу. По речима Б. Вишеславеца срце је средиште не само свесног, већ и несвесног; не само душе, већ и духа, не само духа, него и тела; не само разума, већ и неразумљивог; једном речју: апсолутно средиште. Виђено тако, срце је више од телесног органа, телесно срце је више од физичког органа; физичко срце је спољашњи симбол неограничених духовних могућности човека као створења које је саздано по образу и подобију Божјем. 

Да би дошли до краја пута и да би се истински молили, неопходно је ступити у ово "апсолутно средиште", сићи од духа у срце; односно, морамо сићи не из духа, него сићи духом. Циљ није само "молитва срца, већ молитва духа у срцу", јер наше свесно схватање, укључујући и наш разум, дар је Божји и треба бити употребљен Њему на славу, а не запостављен. 

Сједињење "духа са срцем" представља обнову пале човекове природе у рају, преврат пада, враћање у стање пре греха, "статус анте пеццатум". То значи да је то есхатолошка реалност - предукус будућег века - нешто што се у овом садашњем веку никада не остварује у потпуности. 

Они који се несавршено али у извесној мери моле срцем, почели су с прелазом о којем смо говорили; од молитве "с напором" до "самоделатне молитве"; од молитве коју говорим ка молитви која сама себе говори, или тачније: ка молитви којом Христос у мени говори. Срце у духовном животу има двоструко значење: оно је средиште људског бића и сусрет човека и Бога. Срце је место самоспознаје, где човек сагледава себе као храм Свете Тројице, у којем се лицем у лице срећу првобитни Образ и одраз. У "унутрашњој келији" срца човек налази основу свог бића и прелази тајанствену границу између сазданог и несазданог. 

"Срце је пуно неистраживих дубина", вели се у Омилијама св. Макарија. "Овде је Бог с анђелима, светлост и живот, Царство и апостоли, небески Град и богатство благодати: све је ту". 

Молитва срца представља стање у којем "моје" деловање, "моја" молитва, постаје једно с непрестаним деловањем неког другог у мени. Она више није упућена Исусу, него је молитва самог Исуса. Овај прелаз од "напорне" до "самоделатне" молитве убедљиво је приказан у "Казивањима једног боготражитеља свом духовном Оцу": "Једном рано изјутра пробудила ме је молитва". До тада је боготражитељ онај "који је говорио молитву", сада је открио да "молитва сама себе говори", чак и када спава, јер је постала једно с молитвом Божјом у њему. 

Читаоци "Казивања..." могу стећи утисак да је прелаз са усне молитве на молитву у срцу достигнут за неколико недеља. Треба нагласити да је његово искуство, мада не и јединствено, изузетне дубине. Обично самоделатна срчана молитва долази ако уопште и дође, тек на крају животне подвижничке борбе. Она је дар Божји, који Он даје како и када хоће, а не резултат неке одређене технике. Свети Исак Сирин тврди како је тај дар сасвим редак, један од десет хиљада удостојава се дара чисте молитве, и додаје: "Због тајне која лежи скривена у чистој молитви у једној генерацији постоји један човек који се приближио бездану благодати Божје". "Један од десет хиљада из сваке генерације" - мада је ово упозорење отрежњујуће не смемо бити обесхрабрени, јер пут у унутрашње царство остаје отворен свима, сви могу прећи део пута. У данашње време мало доживљамо дубоке тајне срца, али многи на скромном и испрекиданом путу примају прави утисак о смислу духовне молитве.

8. Тело у молитви 

Час је да размотримо једну спорну тачку у учењу византијских исихаста, која се често погрешно тумачи: тело у молитви. 

Као што смо рекли, срце је главни орган људског бића, тачка сусрета духа и материје. Оно је средиште не само физичких, већ и психичких и духовних слојева. Две ствари су значајне за срце: оно је у исто време видљив и невидљив орган; због тога је молитва срца молитва и тела и душе; јер, само ако укључује цело тело може бити молитва целог човека. Према библијском учењу, човек је психосоматска целина а не душа заточена у телу, из којег жели да побегне; обоје су у савршеном јединству, и душа и тело. 

Тело није само препрека коју треба прећи, комадић материје који се не сме узети тако озбиљно; напротив, тело у духовном животу мора имати позитивну улогу, оно је опремљено енергијама које се могу усмерити на "рад" молитве. 

Ако то важи за молитву, онда би имало посебан значај за "Исусову молитву"; овде се ради о призивању оваплоћеног Бога-Слова. Христос је узео не само људски лик и вољу, већ и тело. Тиме је тело начинио неисцрпним извором освећења. Како, онда, тело које је Богочовек учинио носиоцем духа сарађује у призивању Имена у духовној молитви у срцу? 

Да би помогли такво учествовање, као и помоћ у сабраности, исихасти су развили "физичке поступке". Познали су да свака душевна активност има повратан утицај на физичку и телесну раван; према нашем унутрашњем расположењу постаје нам вруће или хладно, дишемо брже или спорије, убрзава се или успорава ритам срца итд. С друге стране, свака промена телесног расположења делује као сметња или помаже нашу психичку делатност. Ако можемо владати одређеним процесима тела, то би могли искористити за учвршћење наше унутрашње сабраности при молитви. То је основно начело исихастичког "метода". Поједностављен овај "физички поступак" има три дела: 

а. Спољашње држање 

Свети Григорије Синаит препоручује седење на ниској клупи од 20 цм. Главу и рамена повити према срцу, али признаје да овај положај убрзо постаје веома неудобан. Неки аутори иду још даље: главу држати између колена, као св. Илија (1. Кпаљ. 18,42). 

б. Контрола дисања 

Дисање мора бити успорено и усклађено с ритмом молитве. Први део: "Господе, Исусе Христе, Сине Божји... " говори се при удисању, а други... "помилуј ме грешног", при издисању. Изговарање молитве може се ускладити са откуцајима срца. 

в. Пажња према унутра 

Онога ко вежба јогу упозоравају да своју свест усмерава на одређене делове тела; тако и исихаста своју свест сабира у центар срца. Док удише кроз нос и уводи дах у своја плућа, свој дух пушта да сиђе доле с дахом и унутра тражи место срца. Прецизнија упутства не дају се писмено да не би била погрешно схваћена; појединости су толико профињене да је потребно вођство духовника. Почетник, који без упутства тражи средиште свог срца, у опасности је да своје мисли неприметно усмери испод срца, у подручје трбуха и доњи део тела. Последице за молитву су поразне, јер је то подручје извор телесних мисли и осећања које онечишћују дух и срце. Из разумљивих разлога налаже се обазривост ако се покуша утицати на телесне процесе као што су дисање или рад срца. Злоупотреба овог физичког поступка може руинирати здравље и нарушити духовну равнотежу. Отуда и толика потреба за поузданим учитељем. Ако немамо Старца најбоље је да ову молитву говоримо искрено, не бринући о ритму дисања и откуцајима срца. Често ће се доживети да речи иду саме од себе, без свесног напора, прилагођујући се покрету даха и откуцајима срца. Ако се то не догоди, не треба се узнемиравати; треба мирно наставити с "радом" духовног призивања. Телесне технике су додатак који је за неке био од помоћи, али који никако није обавезан за свакога. "Исусова молитва" се може вршити а да се не примењује никаква телесна техника. Свети Григорије Палама, који сматра да се примена тих техника може теолошки бранити, бавио се тим методама као нечим другоразредним и препоручивао их почетницима. За њега је битно, као и за све учитеље исихазма, не спољашња контрола дисања већ унутрашње и тајно призивање имена Господа Исуса Христа. Православни писци последњих 150 година уопштено су се бавили телесним техникама. 

Типичан је савет који даје св. Игњатије Брјанчанинов: "Препоручујемо својој љубљеној браћи да не настоје да ову технику учине чврстим делом свог унуштрашњег живота, осим ако се она сама не изражава. Многи који су вежбањем покушали проучити ове ствари уништили су своја плућа а да нису постигли ништа. Оно што је битно састоји се у сједињењу духа са срцем, а то дело биће учињено милошћу Божјом у време које Бог одреди. Усмерена техника дисања бива замењена смиреним изговарањем молитве, опуштеним и мирним дисањем и сабраношћу духа на речи молитве. Ако се помогнемо овим средствима, лако ћемо доћи до одређеног нивоа сабраности." 

У погледу ритма изговарања, св. Игњатије даје овакав подстрек: "Да би се "Исусова молитва" изговорила пажљиво без журбе сто пута треба око пола часа, неким подвижницима треба и више времена. Немој говорити молитве у журби, већ једну за другом; начини кратак прекид иза сваке молитве и остави духу времена да се сабере. Дух се растреса ако се молитва говори без паузе. Диши свесно, опуштено и полако. 

Почетници нека дају предност бржем ритму од овога, око сто молитава за двадесетак минута. 

Постоји изненађујућа сличност између физичких техника византијских исихаста и оних које се примењују у хиндуској јоги и суфизму. Да ли је та сличност пука случајност? Колико су оне резултат независног али аналогног развоја унутар две традиције? Ако постоји непосредан однос између исихазма и суфизма, а неке паралеле су веома блиске па се чини да је случајност искључена - која је страна позајмила од друге? Овде се открива једно зачуђујуће подручје истраживања, иако је досадашње знање тек делимично, да би допустило сигурне закључке. 

Једно се не сме заборавити. И поред сличности постоје и разлике. Свака слика има свој оквир, а сви оквири слика имају нека заједничка обележја: али слике у тим рамовима могу бити веома различите. Ради се о слици а не о оквиру. Овај о к в и р "Исусове молитве" сличан је другим нехришћанским оквирима, али то нас не сме завести да превидимо јединствену слику у том оквиру, потпуно хришћански садржај ове молитве. Оно важно у "Исусовој молитви" није понављање само по себи; није важно како седимо или дишемо, одлучујуће је коме упућујемо молитву. А ту нема никаквих сумњи: ове речи упућене су оваплоћеном Искупитељу, Исусу Христу, Сину Божјем или Сину Маријином. 

Постојање телесне технике у овој молитви не би требало да нам омете поглед на истински карактер ове молитве. "Исусова молитва" није само нека врста тренинга који помаже да се концентришемо и опустимо. Она није "хришћанска јога", некаква "ТМ", или хришћанска мантра, иако је било покушаја да се тако прикаже. Напротив, "Исусова молитва" је потпуно окренута другом лицу, Богу који је постао човек, Исусу Христу, нашем Спаситељу и Искупитељу. Ова молитва стоји у одређеном контексту и ако је из њега извучемо она губи свој прави смисао. 

Контекст "Исусове молитве" је пре свега онај вере. Призивање Имена претпоставља да онај који који говори ову молитву верује у Исуса Христа као у Сина Божјег и искупитеља. Понављање таквих молитвених речи мора да израсте из живе вере у Господа Христа - из вере у Његову личност и у оно што је Он лично за мене учинио. 

Можда је у многима од нас вера слаба и несигурна: можда је помешана са сумњом, можда се често осећамо натерани да завапимо с оцем дечака: "Господе верујем, помози мом неверју" (Мк. 9, 24). 

Треба имати макар чежњу за вером, и поред све несигурности, треба да постоји макар искра љубави према Господу Христу, кога још тако мало познајемо. С друге стране, ова молитва стоји у контексту заједнице. Исусово име ми не призивамо као одвојене индивидуе сигурне у своје унутрашње способности. Ми молимо као чланови Цркве. Писци као св. Варсенуфије, св. Јован, св. Григорије Синаит или св. Теофан претпостављају да су њихови ученици крштени чланови Цркве, који после Исповести и Причешћа учествују у тајинском животу Цркве. Њима препоручују "Исусову молитву. Они ни једног трена нису видели у призивању Имена замену за Тајне. Напротив, полазили су од тога да је свако ко призива Име и члан Цркве који врши своју дужност. 

Данас у време незаустиве радозналости и одвојености од Цркве, постоје многи који се моле "Исусовом молитвом", иако уопште не учествују у животу Цркве. Они обично немају јасну веру у Господа Христа или у било шта друго. Морамо ли их осудити? Треба ли им забранити да се моле "Исусовом молитвом"? Никако, све док искрено траже Источник живота! Сам Господ Исус Христос није никога осуђивао; осим лицемере! Ипак, морамо ситуацију ових људи сматрати необичном и упозоравати их, предочујући им ту чињеницу. Учинимо то у својој понизности и свести о властитом неверју. 

9. Завршетак пута 

Циљ "Исусове молитве", као и сваке молитве, јесте да наша молитва све више постане молитва којом се Исус моли у нама, да би наш живот постао једно с Његовим животом, да се наш живот сједини с Духом Божјим који држи сво саздање. 

Овај последњи циљ се јасно означана појмом теозиса - обожење. Или речима о. Булгакова: Исусово име које је присутно у људском срцу даје му силу за обожење". "Слово је постало тело", вели св. Атанасије. "да би ми могли постати бог". Он, Који је по природи Бог, узео је нашу људску природу, да би ми по благодати имали удела у природи Божјој, "постајући сведоци Божје природе" (2.Пт. 1:4.). "Исусова молитва", која је упућена оваплоћеном Цловy, јесте пут да у себи остваримо тајну "тхеосис-а", по којој човек наново постаје образом Божјим. 

"Исусова молитва" нас сједињује с Христом, помажући нам да узмемо учешће у перихорези божанских Личности - што више молитва постаје део нас, тиме дубље улазимо у један покрет љубави који Отац, Син и Свети Дух дарују један другом. О тој љубави св. Исак Сирин каже; "Љубав је Царство о којем је наш Господ Христос говорио у сликама када је ученицима обећао да ће бити за трпезом у Царству Његовом. Шта би они требали да једу а не љубав? Кад смо достигли љубав досегли смо Бога и наше путовање достигло је свој циљ; прешли смо на острво које лежи с оне стране света, где су Отац и Син и Свети Дух; нека им је слава и хвала". 

У исихастичком предању тајна "тхеосиса" обично се приказује сликом визије светлости. Та светлост коју светитељи виде у молитви није ни симболична светлост ума ни телесна и тварна светлост чула. Она није ништа мање до божанска и нестворена светлост Божанства, које је зрачило из Христа на Преображењу и које ће на судњи дан при Његовом Другом доласку обасјати цео свет. Следећи одломак рећи ће нам нешто више о тој божанској светлости. Свети Григорије Палама описије визију св. ап. Павла који беше узнет до трећег неба: "Павле је видео светло које није било ограничено нити према доле нити према горе, ни са стране: није видео никаква ограничења тог светла које му се појавило и сијало око њега, него је светло било као неко сунце - безмерно светлије и шире од целог космоса, а у средини сунца стајао је он - претворивши се сав у око", 

Овој визијом захваћеној лепоти можемо се приближити призивањем Имена. "Исусова молитва" дарује сјај Преображења сваком подручју нашег живота. Непрестано понављање Имена имало је на писца "Казивања..." двоструки учинак, променио се његов однос према сазданим стварима; све ствари постале су провидне, све је постало тајном Божје присутности. Он каже: "Када сам се почео молити срцем, указала ми се сва околина у очаравајућем облику; дрвеће, трава, птице, земља, ваздух, светло, све је изгледало као да говори да је ту због човека, да посведочи љубав Божју према човеку, и све се молило, све је било пуно песме и хвале Богу. И тада сам схватио шта се мисли под речима: "Разумети језик саздања...". "У међувремену осетио сам пламену љубав према Исусу Христу и према читавом Божјем саздању...". 

Отац Булгаков је у вези овога рекао: "Светлост имена Исусовог зрачи кроз срце и обасјава читав свемир". 

Ова молитва није променила само боготражитељев однос према сазданим стварима: и људи су се појавили у новом светлу: "И опет сам почео да идем од места до места. Али, више нисам био мучен својом невољом: призивање имена Исуса Христа орасположило ме је путем, и сви људи били су добронамерни према мени. Изгледало је као да су ме сви заволели... Ако би ме неко увредио мислио сам како је слатка "Исусова молитва" и одмах би нестали повређеност и гнев и све бих заборавио". 

"Кад учинисте најмањем од моје браће мени учинисте" (Мт. 25, 40). "Исусова молитва" помаже да у свима препознамо Христа и да све видимо у Христу. Зато она нема ничег заједничког с бекством из света. Хапротив, она је вид највишег потврђивања живота. "Исусова молитва" не представља никакво одбацивање створења Божјег, шта више, она придаје највишу важност свим створењима и стварима у Богу. Као што вели Надежда Городецка: "Ово Име можемо говорити над људима, књигама и цвећем, над свиме што срећемо, што видимо или мислимо...". 

Исусово име може постати мистични кључ за онај свет, инструмент тајног приношења свих ствари и људи, јер оно даје свету печат Божји. Овде би се могло говорити о свештенству свих верних. Заједно с највишим Свештеником завапимо Духу Светом: "Учини моју молитву тајном". 

Молитва је дело; ко се моли у највишој мери је активан. Ни за једну молитву ово не значи више него за "Исусову молитву". Иако је посебно изабрана да се у чину монашког завета зове молитвом монаха и монахиња, она је једнако молитва и мирјана, брачника итд. Ако се чини исправно, сваког уводи дубље у његов рад; свако постаје бољи у свом раду, а тиме није одвојен од других, већ је повезан с њима, постаје осетљивији за страховања и бриге других као никада пре. "Исусова молитва" сваког чини човеком за друге, живим оруђем за друге, живим оруђем за мир Божји, стваралачким местом помирења. 

 

После написаног

Исусова молитва без правог духовника мозе бити опасна, нароцито ако се спусти из ума у нецисто срце. Снага прелести мозе срусити и монаха искусног у молитви. Неправилно примењена, заједно са дисањем, мозе угрозити виталност срца. 

"Када се припремамо на молитву и сатана се такодје припрема на отпор, одбрану и напад. Витез молитве треба да је свестан тога од самог поцетка како га не би изненадили први неоцекивани насртаји дјавола и касније - када и ако узнапредује, његови запрепасцујуце дрски и застрасујуци јуриси. тада це употребити све сто му стоји на располагању... Молитва је борба до последњег даха..."

Богословље

Молитва и Молитва Исусова- Свети Макарије Оптински

”Речник спасења” - Свети Макарије Оптински

 

МОЛИТВА 

Каква нас искушења сналазе током молитве

Молитва је сачињена из различитих делова: славословље, благодарење и прозба. Мајка наша Црква даровала нам је средства за упућивање молитава, одредивши време и начин, и саме молитве, које приличе свима и свакоме и у посебним приликама. Православни хришћани, испуњавајући свој налог насамо и заједно, упућују молитве своје Господу, и верујемо да ће их Он прихватити; а особено онда када се одвијају на начин цариника, а не фарисеја; иако смо сви ми несавршени и не можемо се осмелити да се похвалимо чистотом молитве. Ми смо ратници духовни, а молитва је оружје; јер уз постриг игуман, пружајући бројанице,каже: "прими, брате, мач духовни, који јесте реч Божија", и остало. Када стојимо на молитви, тада се непријатељи окупљају против нас, уносећи разне помисли и приказујући сање нечастиве, настојећи да нас одвоје од молитве или да нас баце у потиштеност. Али ми морамо имати добру вољу за упућивање молитве и старати се да приберемо мисли што блуде у речи молитве; али се у налету оних <помисли> не помести, него се, будући свестан своје слабости, кајати пред Господом. Пометеност пред најездом помисли показује нашу малодушност, која од гордости потиче; ми желимо да видимо себе као чисте пред Богом, попут фарисеја, а не као грешне, попут цариника. Управо зато нам и није дата чистота. молитве, што ми умишљамо о себи нешто високо, а што је у људи високо, гадост је пред Богом (Лк. 16,15). Тако је боље уз недостатке наше смирити се и кајати, него ли пометен бити; а код поправљања не мудровати високопарно.

Онима који се подвизавају на молитву Господ је даје

А када не можете онако како доликује да се молите или да се припремите за њу, зар онда треба молитву потпуно напустити? Насупрот томе, треба се принудити на молитву, па макар се срце томе и противило; а Господ, видећи такву нашу принуду и подвизавање на молитву, пружа Своју помоћ, по речима св. Макарија и Петра Дамаскина: услишује молитву ономе који Му се моли (1 Цар. 2, 9); ко се искрено моли молитвом једноставном, Господ му даје дар молитве умне. Запамтите, дар молитве, а не твоја својина; тај дар треба заслужити не само молитвом, него и осталим добрим делима: смиреномудреношћу, једноставношћу, трпељивошћу, простодушношћу; а без тих врлина, макар неко умишљао да је тобоже задобио молитву, саблажњава се; то није молитва, него маска молитве.

Бог прихвата молитве смирених и одређује им вредност, а не ми сами

...Када се молиш ... нека имаш смиреност највећу и сећање на своје грехе, молећи за помиловање; и чувај се колико је могуће завођења у умишљање о себи и тражења нечега узвишеног. Саблазан је веома близу.

Свети Исаак Сирин, пишући о молитви, поучава: "који о себи не помисли да је грешан, молитва његова Богу угодна није" (Слово 55).

Ти, читајући старца Пајсија о молитви, о њој и машташ; а погледај се - у духу сметеном каква ће молитва бити? Не молитва, него маска молитве, по речи св. Макарија... А св. Симеон Нови Богослов у трећем начину молитве како заповеда да се њој приступа? "Чувати спокој душевни према Богу, према ближњему и према стварима". А ми, колико је могуће, треба да се старамо да са осећањем цариника сваком молитвом Бога призивамо, и Исусовом, али да не маштамо у себи да ћемо досегнути некакве дарове благодатне, које ће један од хиљаде задобити извршавањем заповести и молитвом смиреном. Божија благодат допире до свих, али не истом мером; и у"складу са нашим смирењем врши даривање. Не тражи узвишене, него се смирених држи.

Када за молитву много времена немаш, задовољи се оним колико имаш, а Бог ће примити твоју добру вољу; памти да је осећање цариниково Богу у молитви драго, и чувај се одређивања вредности своје молитве: то је ствар Божија, а не наша.

Огорчење твоје због тога што ниси могла ватрено, усрдно да се помолиш, неисправно је ... Може ли смирени некад помислити да се он добро моли? Он увек види своју слабост и не сања о узвишености молитве, него вапије, као цариник, а Бог прихвата молитве смирених и одређује им вредност, а не ми сами.

... Жалиш се на свој несређени живот и на сувопарну молитву без радости. Ако ли морамо у трпљењу да задобијамо душе наше, онда се и у том случају треба препустити трпељивости. Ватрена и утешна молитва дар је Божији и награда; али она се не поклања толико ради чињења нашега, колико ради смирења; а када смо и у делању још сиромашни онда се још више смирити морамо, а не тражити награду. Молићемо се молитвом цариника, који није тражио задовољство, него је молио за милост грешнику. Молитву нашу не можемо сами проценити, него ћемо се молити смирено; а када ни утехе нема, морамо се смирити, молитву не напуштати и утеху не тражити; јер пошто је добијемо, можемо се саблазнити, а пошто издржимо оскудицу,добићемо милост.

Сама је молитва без смирености и других врлина маска молитве

Многи Свети Оци предлажу начин молитве, сваки према своме искуству... свети Макарије Египатски: "ако ли нас смиреномудреност, простодушност и доброта красили не буду, начин нам молитве ништа помоћи неће" (Слово 1, гл. 8,9)... "А ако се неко присиљава на молитву, све док од Бога неки дар не добије; а уз то се на: смиреномудреност, љубав, кроткост и врлине остале, на исти начин не присиљава и лењост га обузима, таквоме ће се макар понекад по његовој молби и дати благодат Божија: јер је добар и милостив Господ и онима који Га моле даје према молбама њиховим, али пошто није себе припремио и на речене се врлине навикао није, онда или уништава благодат, или прима и истом <одмах> пада, или ништа не постиже, упадајући у мудровање. Јер пребивалиште и покој Духа Светога смиреномудреност јесте, љубав и кроткост и остале заповести Господње" (Слово 1, гл. 14). " А ако са смиреномудреношћу и љубављу, простодушношћу, пак, и добротом не буде у нама сједињена молитва, то није молитва сама, него је више маска молитве, која нам, пак, ни једне користи донети не може" (Слово 3, гл. 5).

 

Молитвом се задобијају духовни плодови; без њих су ташти и бескорисни подвизи наши

Глава је сваке врлине, - по речима св. Макарија Египатског, и врхунац у делима поправљања непрестано пребивање у молитви". И он, пак, потом... опет каже: "ако ли смиреномудреношћу, простодушношћу и добротом украшени не будемо, начин молитве нам ништа користити неће. А ово не кажемо само о молитви, него и о сваком подвигу, или напору, или девичанству, или бдењу, или било каквој другој вежби и делу, које се чини врлине ради. Зато што се сва ова делања побожна предузимају и обављају плодова ради; а плодови су духовни: љубав радост, мир, стрпљење велико, кроткост, уздржавање, смирење и томе слично; а ако ли, пак, у себи плодове ове немамо, ташти су и узалудни сви подвизи наши".

Црквена је молитва вреднија од домаће

А о црквеној, пак, молитви знајте да је она вреднија од ваше домаће молитве; јер се ова упућује од читавог сабора /скупа/ људи, међу којима је, можда, много молитви најискренијих, које се од смирених срца Богу упућују, које Он прихвата као кад миомирисни, уз које се и ваше молитве, мада слабе и ништавне, прихватају.

Молитва без блуђења чин је савршених

Узнемирени сте што за време молитве не можете да се саберете, него сте расејани: молити се без блуђења дело је савршених; али ми, који смо слаби и у борби смо (са страстима), морамо прибирати мисли наше што блуде и смирити се пред налетом помисли и уопште се не збуњивати, јер збуњеност ојачава непријатеља да јаче на нас насрне, а смиреност га одагнава. А ако бисмо увек молитву искрену без блуђења имали, онда опет не бисмо избегли сујетне и горде помисли, које непријатељ приређује. Памтите да Бог молитву смирених прихвата.

Немој се чудити што те за време молитве Исусове походе помисли ледне; очигледно је да си се молила умишљено, а не смирено. Преподобни Исихије јасно поучава разборитости, пажњи и молитви и у 20. глави предлаже четири правила: смирење, изузетну пажњу, супротстављање и молитву. Очито, немогуће је да не буде супротних утицаја, али се њих не можемо спасити или их победити без смирености; и где све не морамо доспети, да бисмо макар мало назрели путељак овога узвишеног делања. А ваше је расположење дневно, немирно, друге ружите, осуђујете, и остало: тада већ и ум не може да се искрено помоли. У најмању руку, сећајући се свих својих промашаја, смири своју помисао и молитвом смиреном моли од Господа помиловање, а не постигнуће у даровима духовним.

Ко полаже наду само у своје молитве и правила и мисли да се добро моли, тај је на путу саблазни

...Шта је још опасније: ти си се саблажњавала својом молитвом привидном и правилима, у које се ти једино и уздаш; ти си заведена до те мере да си већ почела да предвиђаш када ћу ти писати. Међутим, страховање, бојазан и привиђења показују ти трулежне плодове твога деловања. Много пута сам те упозоравао да не мислиш да се молиш добро, него да сматраш себе најнезнатнијом од свих: јер Бог прихвата само молитве смирених и срца понизна и смирена унизити неће; а код тебе тога није ни било, него, напротив, молитва охола: "молим се у цркви после Јутрења и стојим покрај двери црквених, небесима молитве упућујући". Шта је то, ако не очигледна саблазан ђавоља и освета његова - ужасна појава и потом страх, и свега се плашиш и дрхтиш. Пусти такве своје дубокоумне молитве, смири се пред Богом и пред људима, страх Божији имај, па се препасти нећеш страха ђавољега. Ето какве ти је плодове донела усамљеност твоја! А ти сматраш да добро пролазиш свој усамљенички живот и себе заводиш - зар много нечастивом треба да те осрамоти? Поверовала си му и стекла дар видовитости; мислиш, сада се то неће десити; али он и на други начин може да те заведе. Моли Господа смирено да не дозволи да паднеш у такву саблазан.

Тражење жара и суза у молитви води гордости

Суздржаност твоју у молитви нека смени и надвлада смиреност, уместо пометености због тога што немаш жара и суза у молитви; а сузе лакомислене људе веома охолима чине; ти сада, немајући суза, против своје воље постајеш свесна свога сиромаштва, а када би их имала сањала би и о богатству дарова духовних; не приписујем ти суздржаност у похвале, али није безопасно и у сузе се уздати, по речи св. Лествичника: "не веруј оним сузама које теку пре очишћења твога"; а када би се смирила истински, онда би се и сузе појавити могле, као што је и у блаженствима речено: после сиромаштва плач духовни (Мт. 5,34).

Молитва твоја нека буде цариниковој подобна, а не фарисејској; јер Бог прихвата молитву смирених и њихове молбе не презире (Пс. 102,17). Ти у себи тражиш осећања у молитви и, не видећи их, неспокојна си; то је облик гордости. Када би их имала, онда би за себе мислила да си стање узвишено постигла, а пошто их немаш, неспокојна си; уместо да се смириш, видећи сиромаштво своје и Бог ће погледати на смирење и успокојити те. Када осећаш мир, онда то, заиста, наговештава смирење, али, ако се због тога узгордиш, поново ћете неспокој обузети. Свети Оци поучавају: "пред благодаћу се излива смиреност, а пред искушење и неспокој - гордељивост". А на молитви треба пазити веома да не буде било каквог злопамћења, јер, по учењу Отаца, "молитва злопамтила је сетва на камену". А дужину молитве не могу ти одредити, да не изазовем више немира, него према снази и уз смирење.

Књижицу "Писма о хришћанском животу" познајем и очекујем да убрзо стигне. Прочитао сам је, али не још читаву. Књига је веома добра, али је о молитви на неким местима веома смело речено, на пример: у души мудрост имати, и да то свако може чинити, тражити у себи ватреност, и остало. Неискусни ће се за то ухватити и ништа неће наћи, збуниће се, а веома мало ко ће то доживети, занеће се и саблазнити. Свети Оци кажу да то захтева много времена, подвига, напора и учитеља искуснога и да ће истинску молитву само један од хиљаду постићи; а више од тога један међу многима. То су речи св. Исаака Сирина; он, пак, у 2. Беседи пише: ко пре обуке на првом ступњу делања прелази на други, увиђања, који се састоји у поуци духовној и молитви, снаћи ће га гнев Божији; тамо ћете видети зашто, и касније:"а која је од Бога, она /молитва/ сама од себе долази, а ти је не осећаш. Биће, али ако јој место чисто буде, а не обешчашћено". Ватреност тражиш у молитви - из лудости; а ако ли и помислиш да си је остварила, онда уверена буди да је то саблазан. Поправи живот свој, смирена буди, смирено моли се, јер Бог услишује молитве смирених (Пс. 102, 17). А када сама будеш процењивала молитву своју, онда је већ то саблазан. У таквом сагрешењу моли се да ти Бог дозволи да поправиш живот свој и видиш своје грехе, да никога не осуђујеш...

Ко је страстима изложен нека се не усуђује да тежи умној и узвишеној молитви

Што се тиче молитве савршене, за њу св. Исаак пише: "њу ће постићи један од хиљаду, и то пошто се очисти од свих страсти; па како се можемо усудити да помислимо да на такву висину доспемо?" А ми да макар делањем мудрим и разбором, тј. молитвом Исусовом, побеђујемо ратнике који устају на нас, по речи Лествичника: "удри душмане именом Исусовим; оружје јаче од овога ни на небесима, ни на земљи пронаћи нећеш". Св. Исихије пише: "разборитост је вештина духовна која од помисли страсних и речи и дела злих човека потпуно, с помоћу Божијом, спасава, која се временом дугим и усрдношћу савладава". У књизи преподобног Нила Сорског..." ако ли га обузме удео ђавољи кроз некакву страст или помисао злу, делатник (молитве) против њега призива Христа"... а касније: "и нека не помишља да ће се поправити онај чија је молитва самовољно угађање јер је сва молба његова из страха од мука..." И ако ли ми савладавамо такво деловање умно, прочишћавајући молитвом срце од страсти, онда ће сигурно, по очишћењу, благодат на њему исписати своје законе који су теби скривени; и тек тада смо безбедни, јер у срцу увек пред Богом кади тамјан смирености; а оно је таква ризница, која је лоповима недоступна, по речи св. Јована Лествичника. А проникни ти у делање своје, јеси ли тако савладала вршење молитве умне, за коју си већ умишљала да си савршенство постигла? Међутим, настројење је твоје страсно, раздражљива си у односу према сестрама, прекореваш јетко, дуго не прашташ, љута си и слично; друге задеваш, строго осуђујеш и остало; и ето, какве је плодове твоја молитва донела? - Очигледну саблазан, мислећи (како си сама писала) да си достигла виђења највишег степена; а какве си сцене и смицалице чинила, које су потпуно неприличне, о којима више понављати нећу? Мада ти казујеш да си чинила намерно, то је у потпуном нескладу са делом. Св. Варсонуфије у 79. одговору пише:"а знак је да је дотакнута (молитва): тај се помести неће, па макар га читав свет саблажњавао"; а у 158. одговору: "ако ли ти срце задрхти од гнева или злопамћења и сличних страсти старога човека, тамо премудрост ући неће". Погледај своје стање, да код вас нема нечега од овога - старога човека, и какви смо приликом неугодности и прекора, што нам их други чине? Чини се да ћеш далеко бити од молитве савршене. Ти тражиш у молитви сузе; оне су дарови духовни, који се смиренима дају, и сузе понекад многе узохоле <узнесу>, како пише св. Лествичник. А о томе да ти је" општење са сестрама досадно и у глави ти се мути", сматрам да је то деловање саблазни, као што ми је познато и код других сличних теби; када се налазе у умишљеном духовном стању тада су усхићени и радују се, а пошто оно прође мучи их супротно. Поново ти препоручујем 2. Беседу св. Исаака Сирина: "због чега гнев Божији наилази? Не због тога што из лењости напуштају дело првог степена крста, него због сласти усрднијег преласка на онај други степен финога деловања умног и пребивања у молитви", и остало; боље је себе видети немоћну и смирену, неголи бодру и саблажњену.

...Посебно у цркву треба ићи смиренога духа, јер и молитва неће услишена бити, ако ли против некога нешто имамо или смо некога увредили.

 

Греси наши молитви пут прече

Ваше писмо, а и вести из новина уопште не радују, него велику тугу у срцу изазивају; о данашњој ситуацији на фронту шта више да се каже од онога што ви пишете: греси наши и рука Божија, која нас кажњава. Молитвама нашим, очигледно, долазак пред Господа спречавају греси наши. Не могу да искажем моју жалост, али мислим да су сви жалосни због онога што се догађа; а шта ће бити - непознато је, прочитајте код св. Варсонуфија Великог... питање и одговор 566 ... како и зашто, када су свет сналазиле несреће, ни три мужа узвишена Бога умолити нису могла.

Мамица твоја је тужна због тога што је Бог не слуша. Нека она себе преиспита, извршава ли она вољу Божију? У Јеванђељу је написано: знамо да Бог не слуша грјешнике; него ако ко Бога поштује и вољу његову твори, тога слуша (Јн. 9,31); а притом управо она не испуњава заповест Цркве - не поштује постове - и не схвата како је значајан тај грех. Сам Господ каже: а ако ли не послуша ни Цркву, нека ти буде као незнабожац и цариник (Мт. 18,17), и још: Ко вас слуша, мене слуша, и ко се вас одриче, мене се одриче.

Молите се за оне који вас мрзе и вређају

Молитву, коју смо читали код Н. Н. за оне који нас мрзе, није штетно читати, али уносити поново у друштво неку новину - није наша мисао и став. Молитва "Који нас мрзе и вређају..." није само подједнако снажна, него и више молбе у себи поседује. Само треба памтити да није у речи, него у сили, тј. у делу - Царство Божије (1 Кор. 4,20). Ако молимо Бога за оне који нас мрзе, да би им се смиловао - то је чин љубави; али је треба показати и на делу према њима, по заповести Божијој: љубите непријатеље своје, чините добро онима који вас мрзе... (Мт. 5, 44); а ако ли се будем за њих молио, а сам, међутим, смишљам зло, мрзим, осуђујем, противречим, каква је онда корист од молитве? А ми не само да то чинимо са онима који нас мрзе, него не остајемо дужни ни онима који нас увреде речју или погледом. Дакле, треба се молити за оне који нас мрзе, и још више да бисмо нашу мржњу уништили, и, смиривши се пред њима, тиме себе примирили, најпре у тајности, а када је потребно - и јавно.

Једноставна и смирена молитва је угодна Богу

Веома ми је жао што они <блиски> не држе до религије, а без ње је доброта лажна. Ти у тој ствари ништа не можеш помоћи; препусти то Промисли Божијој, која их може окренути на пут истински. Брини се о своме спасењу и за њих се Господу моли једноставно: "помилуј их, Господе". Бог не тражи слаткоречивост: једноставна, смирена молитва Њему је угодна.

Не треба молитву напуштати, па макар била и неконцентрисана

Прелазећи на молитву видите је као недостојну и кажете: каква је ово молитва? Истина је да је рђава, па ипак није фарисејска, него, чини се, иако није потпуно цариничка, ближа је њој. И не треба је напуштати, прекоревајући себе због њене недостојности и настојећи да се избавимо од помисли. А ако је напустите, какву ћете корист стећи? Онако, у најмању руку, због њене неисправности себе осуђујемо, а можда, када и једна реч може да умилостиви Бога, нама незнано, сами себе смирујемо. А напуштајући молитву, потпуно ћемо охладнети.

О нарученим молитвама

Ти сумњаш да наручена молитва није Богу приступачна због немарности свештеника; апсолутно не, Бог прихвата жртву онога који је приноси; срца скрушена и поништена не одбацујеш, Боже (Пс. 51, 17), и погледаће <Господ> на молитву онијех који немају помоћи , и неће се оглушити молбе њихове (Пс. 102,17); а свештеник је извршилац и посредник; за немарност своју сам ће одговарати. А како би се иначе обавила света тајна Евхаристије, покајања и остале, много више и важније, него што је упућивање молитве?

Молитва за иноверце

Неспокојна си због твоје мамице, јер ће она тобоже лишена бити Царства Небеског. То није ствар нашега ума; већ је треба препустити вољи и милосрђу Божијем и бити спокојан. Пошто они (лутерани) за живота нису имали везе са Православном Црквом у њеним светим тајнама, онда она и после смрти не дозвољава да буду судионици у њима; тј. у приношењу бескрвне жртве за њих; ми се томе морамо повиновати. Али је могуће често молити Бога <појединачно> за покој њихове душе; као што видимо да је лобања паганског свештеника говорила св. Макарију: "када се молиш за нас, онда нам је лакше". Св. Атанасије каже: "ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн. 3,5), то је речено за некрштене", а они су крштени, премда неправилно, и приликом њиховог обраћења у нашу Цркву њих не прекрштавају, него се само одричу учења Лутеровог и помазују се св. миром.

Црква се моли за све православне хришћане

Наша Црква рачуна седам смртних грехова: гордост, среброљубље, блуд, завист, прождрљивост, гнев, или злопамћење, и малодушност, или лењост. Ко од нас не учествује - иако не у свим - али у неким од ових грехова? Па зар да се не молимо за њих? Црквени учитељи сматрају за највећи смртни грех супротстављање истини, тј. јерес, за које грешнике се не моле, или не помињу њихова имена приликом бескрвне жртве, на проскомидији; али је заповеђено да се молимо за обраћење њихово на пут прави и истински, као што и Црква свакодневно моли Бога за сједињење свих. Ти још помињеш очигледне грешнике, који живе у прељуби, да ли да се за њих молимо? А ко о њима може знати да они баш тако живе? Свештеници не могу њихове грехове испричати, а нагађања нису увек истинита. А ако се, пак, нађу на суду, онда их власт препушта црквеној епитимији, према особинама њиховог покајања или непоправљивости. Али ми особито не смемо да их јавно одбацујемо; и када је заповеђено да се молимо за обраћење противника Цркве, како онда да се не молимо за обраћење грешника на покајање, који пребива у окриљу Цркве и сагрешује из слабости, као што и ми сами свакодневно грешимо? Када је жена, ухваћена у прељуби, доведена пред Христа, да ли ју је Он осудио? А требало ју је каменовати: који је међу вама без гријеха - рекао је Он - нека први баци камен на њу (Јн. 8,37). Не односи ли се и на нас ова поука?

 

МОЛИТВА ИСУСОВА 

Поука онима који желе да обаве умну молитву Исусову

Не тражите од мене молитвено правило, него свагдашњу умну молитву. То је дело узвишено, које превазилази моје моћи и вредност. Не смем ни да помислим да противречим речима Григорија Паламе да је могуће тражити и постизати ту узвишеност, па макар она од мене далека била; али су Свети Оци писали, по своме настројењу, како је ко постизао и нас томе поучавају. Па ипак, није само изговорити молитву Исусову и сва блага <ћеш> задобити; о појању псалама и молитвама је написано једноставно: о броју и времену, и то је све; ипак, они који чине са добром намером и смирењем добијали су благодат Божију. А о тој малој молитви од пет стихова написано је мноштво књига, како да је обављамо и какве замке непријатељ поставља и како невешти од њега оборени и уништени бивају. Позабавите се, прочитајте све што нам је познато: Симеона Новог Богослова, Григорија Синаита, Филотеја, Исихија, Калиста, св. Исаака... старца Пајсија и остале, и достојну припрему изаберите и одмерите снагу душе ваше, да ли богатство ово можете издржати и задобити без штете. Св. Симеон Нови Богослов пише у Слову о трећем начину молитве: "треба чувати спокој душевни у три ствари: према Богу, духовном оцу, према људима и према стварима", и остало. И уопште сви Свети Оци заповедају да се у молитви овој највећа смиреност има; јер када се приморавамо на чињење заповести Божијих, онда спонтано себе видимо слабе у њима и смирујемо се, а смирење је најјаче оружје против непријатеља; и зато сви Оци налажу онима који желе да обаве молитву да се приморају на заповести. Дш1шј.еЈ. Непријатељ наш много сплетака против нас има, а посебно против оних који молитву умну обављају; а ако ли разум макар мало скрене у умишљање сопствено,одмах ће упасти у саблазан, и то неизлечиву. Свети Исаак Сирин у 2. Беседи пише о двоструком крсту: "и ко не жели да доспе на онај први ступањ чињења у тузи него жели одмах на други: виђења, непрекидне молитве - снаћи ће га гнев Божији. Даље пише: "а која је од Бога, она/молитва/сама од себе долази, а ти је не осећаш; али ако јој место чисто буде, а не обешчашћено", и даље; и св. Григорије Синаит у последњим главама, у 10. и касније, јасно упозорава на саблазан... присетите се чланка Григорија Паламе... "душа ступа у одају своју када не лута ум овамо и онамо у стварима овога света, него се налази у срцу нашем"; и остало код старца Пајсија, у Свитку о молитви ... подстичући на ревност у непрестаној молитви, поставља препреку - наклоност помислима свакодневним и старање о телу, и остало. Ја сам вам, видећи вашу жељу да постигнете највише, тј. да "ишчекујете уз ноге Исусове" и да се "напајате Христом", написао ради упозорења, да бисте се тога сачували, него да тражите само да вам се смилује Господ кроз ту духовну молитву: и то се мора смирено.Прочитајте код св. Исаака у 55. Беседи: "јер се за тебе молим, свете"...А уз промишљања ваша о било чему угодном и пријатном, одмах је готова саблазан, па макар то било и од благодати, него себе треба сматрати недостојним тога: јер су и многи који су благодат добили, а умислили су за себе, од ње непоправљиво отпали.

Богословље