Pravoslavno jutro - BANER - KRAJ

Razgovorioveri1

sveti apostoli

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован

raspored5a

spc.rs

eparhija-sumadijska.org.rs

radiozlatousti.rs

verujem.org

 

Предавање у Народној библиотеци

08-03-2015

Biblioteka

У уторак, 03. марта 2015. године, у просторијама градске библиотеке у Јагодини, одржано је предавање на тему „Хришћански смисао болести и патње“ у организацији свештенства града Јагодине. Гост-предавач био је протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор богословије „Свети Јован Златоусти“ у Крагујевцу и професор Богословског факултета Универзитета у Београду.

Реализована промоција књиге ''Несвети а свети'' у Јагодини

06-02-2015

unnamed 1

На радост организатора сала, градске библиотеке била је испуњена до последњег места радозналих слушалаца, који су дошли да се упознају са тренутно можда најчитанијом руском књигом „Несвети а свети“.

Промоција 15. – ог броја Светосавског часописа „Растко“

18-10-2014

5.

16. октобра у просторијама ОШ “17.октобар“ у оквиру прослављања Дана школе, одржана је промоција 15.-ог броја часописа „Растко“. Часопис „Растко“ излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, а по одобрењу директора школе Госпође Биљане Милановић. Часопис уређује вероучитељ Борис Милосављевић. Стручни консултанти часописа су педагог школе Марина Антонијевић и вероучитељ протођакон Нинослав Дирак, док је за лектуру текста задужен наставник српког језика Маја Алексић...

Mолебан за благословен почетак школске године у беличком намесништву

15-09-2014

1

Прослављање овог великог празника како и доликује започело је служењем Свете Литургије у сви храмовима на територији овог намесништва. Најсвечаније је било у храму Светих апостола Петра и Павла где је Светој Литургији присуствовао велики број деце предвођени својим вероучитељима и катихетама, који су учествовање у Светој Литургији пројавили прелепим певањем, као и приступањем Чаши Господњој.

Новозаветно учење о Васкрсу - архимандрит Јустин Поповић

- Опште напомене -

 

Васкрсење Господа Христа потиснуло је сва дела, сва чуда, сву доголготску биографију Христову, и силом своје неизмерне вредности наметнуло себе за центар Хришћанства. Ако се Хришћанство може свести на догађај, онда је тај догађај - Васкрсење Христово. Ако се Хришћанство може сабрати у један дан, онда је тај дан - не дан рођења Исусовог, већ дан васкрсења Исусовог. Ако Хришћанство има почетак у времену, онда оно почиње не од Витлејема, већ од Васкрсења. Својом необичном и неодољивом стварношћу факт васкрсења Христовог постаје темељ хришћанске проповеди. Оно је основни факт; не пође ли се од њега, не може се пронићи у сложену тајну Личности Христове. Васкрсењем се објашњава Оваплоћење. До васкрсења Господ Христос је учио о вечном животу; васкрсењем је доказао да је Он - вечни живот. Сва Његова наука - у васкрсењу добија опитну, експерименталну потврду и објашњење. Не прими ли човек ту најочигледнију потврду, очигледнија му се неће дати.

 

Распећем на Голготи ужас смрти је успео да од ученика Христових начини немоћне очајнике, и да их саблазни. Разбегла се вера, препала се љубав, скрхала се нада. До јуче божански свемоћни, ученици еу данас очајно немоћни; до јуче имали су власт над смрћу, власт над нечистим духовима, власт над болестима, а данас страхота смрти напада на њих и из душа њихових истерује сву ту власт. О распетог Исуса саблазнили су ее и они који су се клели да се никад неће саблазнити о Њега (Мт. 26,33). Не треба се варати: срамна смрт на крсту била је, јесте, и увек ће бити највећа саблазан за све људе, који сву Личност Христову своде на тај моменат и суде о Христу само кроз тај моменат. Христос је за њих или безумље или саблазан, трећега нема (ср. 1Кор.1,22-24). Ако се човек задржи на крсној смрти Христовој као на завршном моменту Његовог живота, онда се не може не саблазнити о Њега. Кад је метежни и бунтовни Ниче то учинио, он је у својој богоборачкој радости повикао: Gott is gestorben - умро је Бог; први и последњи хришћанин био је распет на Голготи.

 

Распеће је догађај пун одбојне силе: чини да од Христа беже и Његови најприснији пријатељи; Васкрсење је једини догађај пун привлачне, христоцентричне силе: привлачи Христу све одбегле ученике, и са њима - милионе верних. Оно сабира што је смрт растурила: сабирност и саборност су непосредни плод његов. Из њега се лучи нека тајанствена кохезивна сила, која сабира ужасом смрти разјурене душе, која саборнизира саможивим самодржањем разједињене људе. До Васкрсења - Христове благе вести могле су бити апстрактне за људе; Васкрсење даје стваралачку моћ ученицима Христовим да Његове благе вести остваре, низведу у дела: Дела Апостолска. Васкрсење је темељ на коме су сазидана Дела Апостолска; без њега - она су немогућа, апсолутно немогућа и апсолутно необјашњива. Васкрсење је мост којим су божанске благовести Спаситељеве из сфере мисли ушле у дела. Када не би било Дела Апостолских, која прагматички, делима посведочавају и потврђују Васкрсење Христово, онда би се с правом могло рећи: заиста, Хришћанство се почело и завршило Исусом из Назарета.

 

Без Васкрсења Христовог апсолутно је немогуће објаснити пламену и неустрашиву проповед Апостола, оних Апостола који су се разбегли поражени ужасом Голготске трагедије. Само присуство Васкрслог Господа Христа могло их је сабрати и запалити им душе невиђеним религиозним пожаром. Васкрсли Христос је чар којом су они бесповратно очарани, радост којом су они неотрежњиво опијени. Они горе у пожару радосне вере своје и запаљују њиме сав свет. Васкрсење сумира сву проповед њихову; у њему је сав Христос, сва сила Његова, сва незаменљивост Његова. Они не живе собом већ Васкрслим Господом; Он је не само у њима већ и око њих; Он и душу њихову и тело њихово непрестано испуњује једино могућим оптимизмом у овом црвињаку песимизма, тј. осећањем и сазнањем да је смрт побеђена - Васкрсењем. "Исуса васкрсе Бог" (ДАп.2,32), они то неустрашиво тврде, јер то непрестано осећају, непрестано виде, непрестано сазнају. Свемоћна према људима, смрт се показала немоћна према Исусу: окови смрти нису могли да Га задрже; Он их је раскинуо (ДАп.2,24); Њега је Бог васкрсао из мртвих, - ми смо сведоци тога, ми који смо побегли од Њега, када сте Га ви мучили, пљували, били и распињали (ДАп. 3,15; 4, 10; 5,30; 13,30-31; 13,37). Ми - недостојни Њега, МИ - једосмо и писмо с Њим по васкрсењу Његовом из мртвих (ДАп.10,41); а ви тражите и заповедате да не спомињемо Име Исусово, но судите сами је ли право пред Богом да вас већма слушамо него ли Бога? Јер ми не можемо не Говорити што видесмо и чусмо (ДАп.4,18-20).

 

Немогуће је не веровати овим људима, јер су факт васкрсења Христовог пронели кроз страховиту сумњу. Врло критички и врло скептички они су тај факт испитивали са сваке стране, и проверавали га непоштедно и невернички. Са највећим неповерењем они се у почетку односе према васкрсењу Христовом; то неповерење иде до увредљивости: прву вест о васкрсењу они називају лажју (Лк.24,11). Једина је Марија Магдалина која без резерве и критике прима тај факт; у томе је њена ненадмашна величина, и њено апостолство (Мк.16,9-11). По васкрсењу Свом Васкрсли Господ се много пута и многима јављао, и чинио дела обичних људи да би их убедио у Своју реалност. Он са ученицима седи за трпезом, узима хлеб, благосиља га и даје њима (Лк.24,30). И док они узбуђено претресају могућност Његовог васкрсења, Он опет стаје међу њих и говори им: Мир вам; они се још више узнемирују, и уплашени мисле да виде духа; а Он, да би им најочигледније доказао психофизичку пуноћу и реалност Своје васкрсле Личности, пита их: Што се плашише? И зашто такве мисли улазе у срца ваша? - мисли да сам ја дух. Видите руке Моје и ноге Моје; Ја сам главом; опипајте Ме и видите, јер дух тела и костију нема као што видите да Ја имам. И ово рекавши показа им руке и ноге. А док они још не вероваху од радости и чуђаху се рече им: Имате ли овде што за јело? А они Му дадоше комад рибе печене, и меда у саћу. И узевши једе пред њима (Лк.24,36-42). - Очигледнији, експерименталнији доказ је немогућ, доказ да је Господ Исус и по ваокрсењу Свом истински човек и истински Бог. Богочовек Христос је и по васкрсењу Свом остао Богочовек, и то прослављен и непоречно посведочен за Сина Божјег и Сина Човечјег.

 

Ако то није довољно, нека искуство Апостола Томе буде допуна. Његова вера пролази кроз жеравицу сумње; он врши над њом немилосрдну пробу; најзад га непобитан и најреалнији доказ доводи у усхићење, и он радосно кличе: Господ мој и Бог мој (Јн.20,24-29). - Дирљиво трикратно питање Спаситељево, којим је исправио Петрово трикратно одрицање, дешава се после васкрсења на обали Тиверијадског мора у присуству свих Апостола (Јн.21,122). - Ако број има неку нарочито убедљиву силу, ево и њега: Васкрслог Господа Христа видеше једном више од пет стотина браће (1Кор.15,б).

 

Васкрсли Господ је нова реалност у сфери људског живота и појмова; отуда толико тешкоћа и препрека за усвајање те небивале реалности. Уопште реалност је неуловима за људску логику. Историја човечанства је препуна догађаја, који нису ушли у њу коритом људске логике, па ипак људи не поричу њихову реалност. Васкрсење Христово је надлогична реалност, али толико очигледна и опипљива, толико проверена и посведочена, да је немогуће не примити је као историјски факт. Од примања тог факта зависи примање Христа као Богочовека. Да није васкрсао, Христос би показао да је човек, само човек, а не и Богочовек. Једино у светлости Васкрсења постаје јасан и објашњив живот Христов на земљи: Његово необично рођење и смрт, Његова чудотворна моћ и безгрешност, Његова љубав и отпуштање грехова. Одузмите Васкрсење Христу, одузели сте Му Божанство, одузели оте Му оно што Га чини Богочовеком, Искупитељем и Спаситељем. Кроз Васкрсење ми смо стварно познали Богочовека у Христу. Ако се и може подцењивати доказна сила неких догађаја у животу Христовом, не може се никако подцењивати доказна сила Васкрсења Христовог, јер је васкрсењем из мртвих силно посведочен за Сина Божјега (Рм. 1,4). Но не само за Сина Божјега, већ и за Сина Човечјега, јер тек у Васкрслом Богочовеку човек добија своје оправдање и смисао, побеђује смрт, постаје вечан (ср. Рм.4,25). Без васкрсења, Христова Голготска смрт би постала и остала, с правом остала доказ апсолутног банкротства Христове Личности, рада и учења. Једино у Његовом васкрсењу Његова смрт добија свој смисао и оправдање. Без Васкрсења - вера хришћанска је немогућа и бесмислена, јер главни ужас, главно зло - смрт није побеђена: "Ако Христос не уста, узалуд вера ваша" (1Кор.15,17). А веровати само у Распетог, а не и Васкрслог Христа, значи - осудити себе на највећу несрећу, и ужас, и страдање, и бесмислено мучење (1Кор.15,19).

 

Нема ничег новог под сунцем сем Васкрслог Богочовека Христа. "Христос уста из мртвих", и тиме постаде "новина" за све смртне људе (1Кор.15,20), новина за у гресима остарелу душу људску, новина и за у патњама смрвљено тело људско. " Новина Христос", вечна Новина, која никад не стари, која и чини Нови Завет увек новим, која служи као једини залог и једино средство за обновљење човека и свега човечанства, твари и свих бића (ср. шор.15,2024). Новина Христос, која даје вечно нове силе, нове радости, која ствара нове душе, нова срца, нове људе, који се рађају од Оца кроз Сина и живе у Духу Светом.

 

Све што је Христово, васкрсењем Његовим потврђено је као вечно и богочовечно. Потврђено је и тело и дух, и учење и рад. Васкрсли Господ поседује сву власт, нову власт, јер васкрслим телом Својим Он органски сједињује небо са земљом, горње са доњим, од небеског и земаљског ствара једно недељиво Тело, Богочовечански Организам - Цркву (Еф,4.816; Кол1,15-28).

 

Црква има нову власт, благодатну и вечну. Шаљући Своје ученике међу људе као овце међу вукове, Господ их при вазнесењу Свом храбри тиме што им објављује да Он има сву власт на небу и на земљи: даде жи се свака власт на небу и на земљи. Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа; ... и ево Ја сам с вама у све дане до свршетка века (Мт.28,1820). Присуство Васкрслог Господа је неопходно за проповед Хришћанства, јер је Он не само пут у срца људска, и истина за срца људска, и живот за бића људска, већ и Реч којом Бог казује Себе људима. Затворени грехом ум људски, Он једини отвара ка вечности Троичног Божанства, и оспособљава га за усвај ање Троичне Истине (ср. Лк. 24,45). Васкрситељском Силом Својом Он умртвљени грехом ум људски васкрсава у живот богочовечанске Истине, једне и једине Иетине, и васкрсли ум јасно сазнаје да је Васкрсли Господ - једини жив, а сви људи су без Њега и ван Њега - мртваци, мртваци, и само мртваци.

 

Животворни Спаситељ наш поставио је Васкрсење Своје као први и најнеопходнији услов апостолства. Без свесрдне вере у Васкрслог Христа - немогуће је апостолство (Јн.20,24-29; 20,21-23). Факт васкрсења мора се примити као основна догма хришћанске вере и живота. Христовођени - Апостоли су живот свој и проповед своју оснивали на тој догми; визија (=виђење) Васкрслог Господа их је изменила до дна, произвела у њима потпун преврат и преображење. Из те визије они гледају у свет; из те визије они говоре; из те визије они чудотворе.

 

Помамног Христоборца Савла нису обратили у Хришћанство ни Апостоли, ни њихова чудеса, ни њихово учење, ни духоносна проповед првог анђела Цркве - Светог Архиђакона Стефана, већ - виђење Васкрслог Господа Исуса. Чим је сагледао чудесну Личност Васкрслог Господа - Савле се безрезервно и бесповратно предао Њему. Васкрсли Христос "јави се и мени" - "како говоре неки међу вама да нема васкрсења мртвих?", пита Апостол Павле Коринћане (1 Кор.15,8; 16,12). Његово учење о васкрсењу није ништа друго до превођење у речи његовог личног искуства и искуства осталих Апостола. Ту нема ничег измишљеног, ничег доданог, ничег нереалног; ту је све основано на личном доживљају, на личном опиту. Он не ствара апстрактну теорију о васкрсењу, већ објашњава најреалнији факт, даје философски израз живом искуству свом и апостолском (1Кор.15,49).

 

Христоликим животом свој им Свети Павле оправдава своју философију Васкрсења, јер се и догмат васкрсења, као и сви остали догмати, може оправдати етички, опитно, искуством. Сва етика Светог Павла је етика Васкрсења. Сву животну силу своју она црпи из факта Васкрсења Христовог. Без тога немогуће је хришћански живети; немогуће је без роптања носити страшни крст живота. Само Васкрслог Христа ради, хришћани кротко подносе муке и невоље сваки час (1 Кор.15,30; 2Кор.6,4-10). "Сваки дан умирем, браћо, ... но каква ми је корист (од тога) - ако мртви не устају? (1Кор.15,31-32). Каква ми је корист од страдања Христа ради, ако то страдање не води у васкрсење и блаженство васкрсења? Ако нема васкрсења, ако мртви не устају, онда је најлогичније и најприродније све моралне принципе заменити једним принципом: "једимо и пијмо, јер ћемо сутра умрети" (1Кор.15,32); carpe diem (=граби дане!). - Без Васкрсења је немогуће оправдати страдање; без оправдања страдања мисаоном човеку је немогуће не бити анархист и богоборац; свака етика, која не признаје васкрсење мртвих, која не признаје бесмртност човечје личности, у основи је анархична и нихилистична. Само имајући непрестано пред очима чудотворни Лик Васкрслог Господа и верујући У своје лично васкрсење, човек може осмислити страдање, може с трпљењем трчати у битку живота која му је одређена (Јевр.12,12).

 

Ако мртви не устају, онда је човек трули израштај на лешини што се зове земља. Ако нема васкрсења, онда је овај свет проклета лабораторија гноја, а сваки човек - херметички затворена флаша гноја. Само васкрсење даје могућности и силе да се човечја личност може сматрати као блага вест и да се може и треба развијати безгранично и бескрајно. Васкрсење доказује бесмртност душе људске и тела људског и тиме омогућава непрекидно, континуирано, вечно узрастање човечје личности у сфери Троичног Божанства. Спаситељеве речи: "Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески" (Мт. 5,48) могу се остварити само ако је човек бесмртан, ако васкрсава пуном личношћу својом: и телом и духом. Било би немогуће узрастати растом Божјим (Кол.2,19; Еф.4,13), ако је смрт завршни моменат моралног узрастања. Прави, истински прогрес постаје могућ само кроз васкрсење, јер оно ствара органску везу између овог света и оног, између овог живота и живота вечног.

 

Зато што Васкрсење Христово није апстрактна теорија, него догађај и чињеница, може се усвојити не апстрактно и теоријски, него личним додиром, личним сусретом са Васкрслим Господом Христом. Најбољи пример тога су Дела Апостолска. Јер све што је Христос чинио, чинио је да би и ми чинили; све што је Он био, био је да би и ми били; све што се с Њим десило, десило се да би се и с нама дешавало; Он је постао Богочовек, да би ми постали богољуди; Он је живео безгрешно и свето, да би и ми живели тако; Он је страдао, мучен био, да би и ми страдали и мучени били; Он је умро, да би и ми умрли Његовом смрћу; али Он је и васкрсао, да би и ми васкрсли с Њим. То лично саоваплоћавање Њему неопходно је за сваког следбеника Његовог. Самоодречним подвигом вере човек преноси себе у Васкрслог Господа Христа, и почиње да живи Њиме, да мисли Њиме, да дела Њиме. Узрастање у том животу врши се кроз многе подвиге постепено и органски: иде се од нижег ка вишем, од првог ка последњем. Кроз живот Христов иде се у смрт Христову. Да би васкрсли, неопходно је да претходно реално усвојимо Христову смрт као своју, Јер кад смо једнаки с Њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсењем" (Рм.6,5); јер када се крштењем погребемо у смрт Његову, са Њим ћемо и васкрснути, и ходити у новом животу Васкрслог Господа (Рм.в,4). Ако умресмо с Христом, верујемо да ћемо и живети с Њим (Рм.6,8), живети с Њим вечно, јер Христос уста из мртвих, и више не умире; смрт више неће овладати Њиме (Рм.6,9; 6,10-11; 6,22-23).

 

Ко не преживи (=проживи) реалност Распетог Господа, не може преживети ни реалност Васкрслог. У васкрсење се улази кроз распеће. А без васкрсења - нема спасења (Рм.1о,9). Распеће се не може обићи. Да би човек васкрсао васкрсењем Христовим, треба најпре да умре смрћу Његовом. Истинита је реч: ако с Њим умресмо, то ћемо с Њим и оживети (2Тим.2,11). - Да је то неопходно и најнеопходније, да то садржи тајну хришћанског живота, сведочи нам човек (Ап. Павле) који је за живота био узнесен до трећега неба, у рај, и чуо неисказане тајне (2 Кор.12,2-4). Ако никоме другоме, њему можемо веровати, јер све што говори - говори из личног искуства, из личног опита; - свака његова реч је доживљена, извајана из искуства. Он је веру своју - животош својим оправдао, животом својим доказао; у њој је све опитно, све реално, ничег фантастичног, ничег измишљеног. Пун животворног и спасоносног искуства, он се смело исповеда: "Све држим за штету,... све држим да су трице, само да Христа добијем, и да се у Њему нађем...; да дознам Њега и силу васкрсења Његова и заједницу Његових мука, да будем налик на смрт Његову, да бих како достигао у васкрсење мртвих" (Флб.3, 8-11). - Сва етика његова креће се у тој сфери, у границама тих жеља.

 

Кроз грехопад смо сви умрли, кроз Васкрсење сви оживљујемо. Како у Адаму сви умиру, тако у Христу сви оживљују (1Кор.15,22). Адам је увео род људски у одвратни и људождерски тунел смрти, Христос нас је извео из њега на пут бесмртности. Још за време земаљског живота у смртним телима верних Својих Васкрсли Господ слаже залоге бесмртности, и оживљава их на живот вечни Духом Светим (Рм.8,11). Нико не обраћа на тело људско, на светост и бесмртност његову, такву пажњу као Господ Христос. Он је учинио све да му осигура бесмртност и вечност. Ко тело своје поведе путем Христовим, нема сумње да ће га увести у живот вечни. Прави хришћани то увек чине, и заједно са Апостолом Павлом изјављују: ми једнако носимо на телу смрт Господа Исуса да се и живот Исусов на телу нашем покаже. Јер ми живи једнако се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави на смртноме телу нашем (2Кор.4,10-11). Васкрсли Господ даје снаге хришћанима да трпељиво поднесе распадање свога спољашњег човека, док се унутрашњи обнавља сваки дан: и док то бива, они гледају на вечност као на своју праву отаџбину (2Кор.4,16-18). Васкрсли Господ као жива, вечно жива стваралачка етичка сила, овековечава живот човечије личности, и преноси са земље на небо не само животни центар душе, већ и тела човечијег (Флб.3,20).

 

Новозаветно учење о васкрсењу разликује се битно од свих осталих учења о васкрсењу. Разликује се тиме што се оснива и изводи из Васкрсле Личности Богочовека Христа. У Хришћанству васкрсење није теорема, није принцип, није нека надлична или безлична схема, већ пуна, Богочовечанска Личност: Ја сам васкрсење и живот: који верује Мене ако и ужре живеће. И ни један који живи и верује Мене неће умрети вавек (Јн.11,25-26). Остале религије, и неке философије, дају дискурсивно, априористично, безлично решење, или боље рећи - објашњење тога проблема. Хришћанство има Васкрслу Личност (=Христа), и њоме доказује васкрсење мртвих. У томе је његова новина, вечна новина и чар. Оно нема потребе да измишља логичке доказе; оно показује Личност, показује вечно живог Богочовека Христа: дођи и види (Јн. 1,46).

 

Животни смисао сваког хришћанина јесте да личност своју учини саставним, органским делом у Телу Васкрслог Христа (=Цркви). Учини ли то, њему није потребно доказивати васкрсење из мртвих, јер већ има осећање у себи да је бесмртан и вечан. " Први је човек од земље, земљан; други је човек Господ с неба. Какав је земљани такви су и земљани; и какав је Небески такви су и небески. И како носимо обличје земљанога тако ћемо носити и обличје Небескога" (1 Кор. 47-49; ср. Рм.8,29; 2Кор.4,4; 3,18). Ако је Христос васкрсао, онда је непотребно питати, да ли ће васкрснути они који су се у Христа обукли и постали Његови сутелесници. Свако пролазно људско биће добија свој непролазни смисао и значај у васкрсењу; смртно биће добија свој смисао када се обуче у бесмртност, распадљиво - када се обуче у нераспадљивост; а сви људи, све што живи, што је живело и што ће живети - добија свој завршни, свој вечни смисао у Васкрслом Христу, једином Победиоцу смрти, и греха, и пакла и ђавола (1Кор.15,53-56). Хришћани не собом већ Христом побеђују грех и смрт; васкрсавају из гроба саможивог егоизма; Он је њихово васкрсење и живот (1Кор.15,57; Рм.8,37); они имају у Њему све: Алфу и Омегу (Откр.1,8); Он је Глава телу Цркве, Прворођени, Васкрсли из мртвих, да буде Он у свему први (Кол.1,18).

 

За поседнуте смрћу људе, људе неуке и учене, богате и убоге, васкрсење је нешто ново. Све је остарело грехом и смрћу; васкрсење је победа над том остарелошћу; васкрсење је пролеће за душу и тело, новина коју остарели ум људски тешко прима. Када Апостол Павле на Ареопагу у Атини философима проповеда Васкрсење Христово из мртвих, онда једни од њих говоре да је то "нова наука", а други му се ругају (ДАп.17,1920; 17,32). Но то је нова наука и нови живот, нова нада и нова радост. Христос је васкрсао, значи: васкрсење постаје неопходна догма за сваког хришћанина (шор.15,2123). У томе је једина нада, која може спасти човека од последњег, самоубиственог очајања: "Нећу вам затајити, браћо, за оне који су умрли, да не жалите као и остали који немају наде. Јер ако верујемо да Исус умре и васкрсе, тако ће Бог и оне који су умрли у Исусу довесши с Њим... Мрти у Христу васкрснуће,... и шако ћемо свагда с Господом бити" (1Сол.4,1317). "Ево вам казујем тајну... сви ћемо се претворити, у један пут, у трен ока у последњој труби, јер ће затрубити, и мртви ће устати нераспадљиви" (1Кор.15,51-52). О овоме говори и Еванђеље при опелу (Јн. зач. 16, гл. 5,24-30): " Заиста, заиста вам кажем: иде час, и већ је настао,кад аће мртви чути глас Сина Божјега, и чувши оживети... Не чудите се овоме, јер иде час у који ће сви који су у гробовима чути глас Сина Божјега, и изићи ће који су чинили добро у васкрсење живота, а који су чинили зло у васкрсење суда". - Васкрсење из мртвих је воља Оца Небеског, отуда и смисао сваке људске личности. Без васкрсења све губи свој смисао; у васкрсењу га једино добија, јер не пропада, већ васкрсава у живот вечни (Јн.6,39-40; Лк.14,14). Ко постане син Божји, неминовно постаје и син васкрсења (Лк.20,36).

 

Шта? зар ви мислите да се не може веровати да Бог мртве подиже? - пита Апостол Павле. И одмах одговара да је и он сам тако мислио; и не само мислио, већ и помамно се борио против измишљене бајке о васкрсењу Исуса Назарећанина; борио се све дотле, док није видео самог Васкрслог Исуса, и по виђењу - од најстраснијег Христоборца постао најодушевљенији проповедник Васкрслог Христа (ср. ДАп.26,8-16).

 

Христос је васкрсао, али Он је био Богочовек; а како је могуће да обични људи васкрсну? - Питајте Јевреје који су присуствовали Лазаревом васкрсењу (Јн.11, 32-46; 12,17-19). Христос је васкрсао пријатеља Свог Лазара; то је историјски факт; но како се то десило, како је тај процес својом унутрашњом страном текао, то је непојамно за грехоимани разум људски (Јн.11,11-14). Васкрсли Лазар је жива проповед о свеопштем васкрсењу. Гледајући њега васкрслог, многи су Јевреји поверовали у Исуса њега ради, а главари свештенички договорили су се да и њега убиј у и тиме уклоне тако речиту проповед о Исусу - Васкрситељу мртвих (Јн.12,10-11). - Да мртви васкрсавају, сведочи Јаир, чију јединицу васкрсава Исус (Мк.5,22-43; Мт.9,18-25; Лк.8,41-56), Сведочи и Наинска удовица, чијег јединца васкрсава жалостиви Господ (Лк.7,11-15).

 

За Христа васкрсење је природна неопходност, а смрт је спавање, сан (Јн.11,11-13; Мк. 5,39). Победитељ смрти васкрсава из мртвих оне које хоће. О томе имамо историјска факта, но сам процес васкрсења - непојаман је за људе, и многима служи као повод за одрицање и самог васкрсења.

 

"Како ће устати мртви? у каквом ће телу доћи?" - то су стара коринтска питања, стара и увек нова (1Кор.15,35). Но Апостол Павле је на њих богомудро одговорио: "Безумниче! ти што сејеш неће оживети ако не умре. И што сејеш не сејеш тело које ће бити, него голо зрно... А Бог му даје тело како хоће, и сваком семену своје тело... Тако и васкрсење мртвих: сеје се за распадљивосш, а устаје за нераспадљивост;... сеје се тело телесно, а устаје тело духовно (1Кор.15, 36-44). То значи: суштину зрна, њено тајанствено узрастање води Бог (ср. 1 Кор. 3,5-9); тело телесно тајанственим начином постаје духовно: суштину тела и духа, суштину личности човечје зна само Бог, отуда и васкрсење личности бива Богом: од телесног тела Бог узима при васкрсењу оно што сачињава суштаствени део човечје личности; у својој последњој суштини и материја је духовна, и тело је - духовно тело.

 

Очигледно је да је Васкрсење Христово најнеопходнија нужност у новозаветној економији (=домостроју) спасења. Алфа и Омега васкрсења је Васкрсла Личност Богочовека Христа. Њоме је предестиниран сам факт и сам процес свеопштег васкрсења. Христов мучни подвиг спасења света крунисан је Васкрсењем Његовим из мртвих. Зато Васкрсење Његово безнадежно срце човеково испуњује живом надом, небивалом надом и радошћу (1 Петр. 1,3). Без Христовог Васкрсења: живот би био бесмислен, страдања би била неоправдива, патње би биле неискупљиве. Ако Христос не уста - узалуд вера наша (1 Кор.15,14), узалуд наука, узалуд философија, узалуд страдања, узалуд - сав живот.

 

 

Богословље

Смрт смрти - протојереј Александар Шмеман

             Данас живимо у култури која пориче смрт. То јасно може да се види у ненаметљивој појави обичног погребног предузећа у његовој намери да изгледа као све остале куће.

 

             Унутра,погребни директор покушава да води рачуна о стварима на такав начин да нико неће приметити да је неко тужан; и салонски ритуал је замишљен да трансформише погреб у полупријатан доживљај. Постоји чудна завера ћутања у вези са непосредном чињеницом смрти, а и сам леш је улепшан како би прикрио своју смртност. Постојале су у прошлости, па чак и данас постоје у нашем модерном свету, културе чије је средиште смрт, културе у којима је смрт велика свеобухватна преокупација, а сам живот је замишљен углавном као припрема за смрт. Ако некоме само погребно предузеће треба да одврати мисли од смрти, некима другима чак и предмети којима се свакодневно користимо, попут кревета или стола, постају симболи, подсетници на смрт. У кревету се види слика гроба, мртвачки сандук је стављен на сто.

 

            Где је хришћанство у свему томе? Са једне стране, нема сумње да је проблем смртицентрални и суштински у његовој победи Христове победе над смрћу, и да хришћанство има своје изворе у тој победи. Ипак, са друге стране, стиче се чудан утисак да, иако се та порука свакако чула, није имала стварног утицаја на основне људске ставове спрам смрти. Пре ће бити да је хришћанство прилагодило себе тим ставовима, прихвативши их као сопствене. Није тешко посветити Богу – у лепој хришћанској проповеди – нове облакодере и светске вашаре, придружути се, ако не и водити, велике прогресивне и животно афирмишуће снаге нашегатомског доба, учинити да хришћанство управо изгледа као извор све те ужурбане и на живот усредсређене активности. А подједнако је лако, при проповеди на сахрани или спроводу, живот представити као долину патње и таштине, а смрт као ослобођење.

 

            Хришћански свештеник, који у овоме представља читаву Цркву, данас мора да употребљава оба језика, да подупире оба става. Али ако је искрен, мора неизбежно да осећа да нешто недостаје у оба, и то је у ствари сам хришћански елемент. Јер је лаж представити хришћанску поруку и проповедати хришћанство као животно-афирмишћуће, без повезивања ове афирмације са Христовом смрћу, са самом чињеницом смрти, те прећутати чињеницу да за хришћанство смрт није само крај, већ заиста сама реалност овога света. Али утешити људе и помирити их са смрћу представљајући овај свет као бесмислено место индивидуалне припреме за смрт је такође кривотворење хришћанства. Наиме, хришћанство објављује да је Христос умро за живот света, а не за неки вечни одмор од њега. Ово кривотворење претвара успех хришћанства (сагласно званичним подацима, изградња цркава и њихови приходи су на високом нивоу!) у озбиљну трагедију. Светски човек жели да свештеник буде оптимистичан човек, уклапајући веру у један оптимистичан и прогресиван свет. И религиозан човек га види као једног потпуно озбиљног, тужно узвишеног и достојанственог судију светске таштине и узалудности. Свет не жели религију и религија не жели хришћанство. Једна одбацује смрт, друга живот. Отуд огромна фрустрација било секуларистичким тенденцијама животно-афирмишућег света, било морбидном религиозношћу оних који јој се противе.

 

            Ова ће фрустрација трајати све док хришћани наставе да поимају хришћанство као религију чија је сврха да помогне, све док наставе да чувају утилитаристичку самосвест типичну за стару религију. Јер управо је ово и била једна од главних функција религије: да помогне, нарочито да помогне људима да умру. Из тог разлога је религија одувек била покушај да се објасни смрт, да тим објашњењем помири човека са њом. Које је муке Платон предузео у Федону да учини смрт пожељном и чак добром и колико често су његове мисли понављане у историји људског веровања, када је оно у сукобу са поимањем смрти као починка од овог света, патње и промене. Људи су тешили себе рационализацијом да је Бог створио смрт и да је она стога исправна, или чињеницом да смрт припада животном току; они су нашли разноврсна значења у смрти, или пак уверили себе да је смрт пожељнија од онемоћале старости; они су формулисали учења о бесмртности душе, тако да, иако човек умире, барем део њега преживљава. Све је то било дуготрајно настојање да се искуство смрти ослободи неподношљиве јединствености.

 

            Хришћанство, зато што је религија, морало је да прихвати ту основну функцију религије: да оправда смрт и, у складу са тиме, да помогне. Чинећи то, оно је мање или више асимиловало стара и класична објашњења смрти, заједничка практично свим религијама. Јер ни доктрина о бесмртности душе базирана на супротности између духовног и материјалног, нити она о смрти као ослобођењу, или смрти као казни, у суштини нису хришћанска учења. Њихова интеграција у хришћански поглед на свет пре је покварила него објаснила хришћанску теологију и побожност. Оне су деловале све док је хришћанство живело у религиозном, то јест смртно усмереном свету. Али оне су престале да делују чим је свет прерастао ту стару смртно усмерену религију и постао секуларан. Па ипак, свет је постао секуларан не зато што је постао нерелигиозан, материјалистички, површан, не зато што је изгубио религију, као што многи хришћани још увек мисле, него зато што стара објашњења у ствари не објашњавају. Хришћани често не схватају да су они сами, или пре хришћанство, били главни фактор у том ослобођењу од старе религије. Хришћанство је својом поруком, нудећи пуноћу живота, допринело више него било шта друго ослобађању човека од страхова и песимизма религије. Секуларизам у том смислу је феномен унутар хришћанског света, феномен немогућ без хришћанства. Секуларизам одбацује хришћанство у мери у којој је оно себе идентификовало са старом религијом, и у којој намеће свету објашњења и учења о смрти и животу које је само уништило.

 

            Међутим, била би велика грешка сматрати секуларизам као просто одсуство религије. У питању је заправо врста религије, те тако, и једно објашњење смрти и помирење са њом. То је религија оних који су уморни од објашњавања света на основу једног другог света о коме нико ништа не зна, и живота објашњеног у смислу преживљавања о коме нико нема појма; другим речима, уморни од давања животу важности на основу смрти. Секуларизам је једнообјашњење смрти на основу живота. „Једини свет који познајемо је овај свет, једини живот који нам је дат је овај живот“, тако мисли секулариста, „и на нама људима је да га учинимо што смисленијим, богатијим, срећнијим колико је то могуће“. Живот се завршава смрћу. То је непријатно, али пошто је природно, пошто је смрт универзални феномен, најбоља ствар коју човек може да уради по том питању је да то просто прихвати као нешто природно. Све док живи, међутим, не треба да мисли на то, него би требало да живи као да смрти нема. Најбољи начин да се заборави на смрт је да се буде запослен, користан, посвећен великим и племенитим стварима, да се гради један увек бољи свет. Ако Бог постоји (а огроман број секулариста чврсто верује у Бога и употребљивост религије за своје удружене и индивидуалне подухвате) и ако он, у својој љубави и милости (пошто сви ми имамо заједничке мане) хоће да нас награди за наш посао, корисност и исправан живот вечним одморима, традиционално названим бесмртност, управо је то његов отмени посао. Но, бесмртност је један додатак, премда вечан, овом животу, у којој сва права интересовања, све праве вредности могу да се нађу. Америчко погребно предузеће је заиста прави симбол секуларистичке религије јер изражава подједнако мирно прихватање смрти као нечега природног (кућа међу другим кућама без ичег посебног у себи) и порицање присутности смрти у животу. Секуларизам је религија јер он има веру, јер он има своју сопствену есхатологију и етику. И он делује и помаже. Искрено, ако је помоћ била критеријум, морало би се признати да животно усмерени секуларизам помаже у ствари више него религија. Да би се такмичила са њим, религија мора себе да представи као прилагођавање животу, саветовање, обогаћење,мора да се рекламира у подземним железницама и аутобусима као користан додатак Вашој насмејаној банци и свим осталим насмејаним трговцима: пробај, помаже. И религиозни успех секуларизма је тако велики да наводи неке хришћанске теологе да се одрекну баш категоријетрансцедентности или, много једноставније речено, саме идеје Бога. То је цена коју морамо да платимо ако желимо да будемо схваћени и прихваћени од модерног човека: да обзнанимо гностицизам двадесетог века.

 

            Али управо овде се дотичемо саме сржи ствари. За хришћанство помоћ није критеријум. Истина је критеријум. Сврха хришћанства није да помаже тако мирећи их са смрћу, него да открије истину о животу и смрти у смислу да људи могу да буду спасени том истином. Спасење, међутим, не само да није исто што и помоћ, него је, у ствари, супротно њој. Хришћанство се не слаже са религијом и секуларизмом, не зато што они нуде недовољно помоћи, него управо зато што они задовољавају, што они одговарају потребама човека. Ако је сврха хришћанства била да уклони од човека страх од смрти, да га помири са смрћу, не би било користи од хришћанства, јер су то остале религије урадиле заиста боље него хришћанство. И секуларизам управо производи људе који ће задовољно заједнице ради умрети, а не просто живети, за остварење циља, што год то могло бити.

 

            Хришћанство није помирење са смрћу. Оно је откривење смрти зато што је откривење живота. Христос је тај живот. И једино ако је Христос живот, смрт је оно што хришћанство објављује да она јесте, наиме, непријатељ који треба да буде побеђен, а не мистерија која треба да буде објашњена. Религија и секуларизам објашњавајући смрт, дају јој статус, начело, чине је нормалном. Једино је хришћанство обзнањује ненормалном, и стога, стварно ужасном. На Лазаревом гробу Христос је плакао и када се сам час његове смрти приближио, „он се стаде врло жалостити и туговати“. У Христовом светлу, овај свет, овај живот су изгубљени, и с оне стране просте помоћи, не зато што је у њима страх од смрти, него зато што су прихватили и нормализовали смрт. Прихватили Божији свет као космичко гробље које треба да буде укинуто и замењено једним другим светом који личи на гробље (вечни одмор) и назвати то религијом, живети у космичком гробљу и „отарасати се“ свакодневно хиљада лешева, бити одушевљен праведним друштвом и бити срећан, то је човеков пад. Није у питању човекова неморалност или злочини који га показују као пало биће, већ је његов позитивни идеал, религиозни или секуларни, и његово задовољство тим идеалом. Тај пад, међутим, може једино да разоткрије Христос, јер нам је једино у Христу пуноћа животаоткривена, и стога смрт постаје грозна, сам пад од живота, непријатељ. Управо овај свет, а не неки други свет, овај живот, а не неки други живот, су ти који су дати човеку да буду тајна божанске присутности као заједничарења са Богом, које је једино могуће кроз овај свет, овај живот преображењем истог у заједничарењу са Богом, на шта је човек био позван. Страхота смрти је стога не у томе што је она крај и физичко уништење. Одвајање од света и живота, она је и одвајање од Бога. Мртав не може прославити Бога. Другим речима, то је када Христос открива нама живот, што можемо да чујемо у хришћанској објави о смрти као непријатељу Бога. То је ако живот плаче у гробу пријатеља, ако сагледава ужас смрти, та победа над смрћу почиње.

 

          ***

 

            Пре смрти је међутим умирање: развој смрти у нама физичким пропадањем и болешћу. Овде опет хришћански приступ не може просто да буде идентификован, било са оним модерног света, било са оним који карактерише религију. Јер за модерни секуларни свет, здравље је једино нормално стање човека; стога се против зараза треба борити, и модерни свет то заиста добро чини. Бонице и медицина су међу његовим најбољим достигнућима. Ипак, здравље има границу: смрт. Долази време када су научна средства исцрпљена, и то модерни свет прихвата просто и јасно као што прихвата саму смрт. Долази тренутак када пацијент треба да буде препуштен смрти, да буде склоњен са одељења, што се и чини мирно, како доликује, хигијенски, као део свеопште рутине. Све док је човек жив, треба урадити све да се одржи у животу; чак и ако је његов случај безнадежан, то не сме да му се саопшти. Смрт никако не сме да буде део живота. И иако свако зна да људи умиру у болницама, њихова свеопшта атмосфера и етос су они ведрог оптимизма. Објекат модерне медицинске успешне бриге је живот, а не смртни живот.

 

            Религијско гледиште болест сматра пре неголи здравље „нормалним“ стањем човека. У овом свету смртне и променљиве материје, патње, болест и туга су нормална стања живота. Болнице и медицинска нега морају постојати, али у смислу верске дужности, а не као реална корист за здравље као такво. Здравље и лечење су увек држани за милост Божију; са религијске тачке гледишта и право излечење је чудесно. А то чудо је извршио Бог, опет, не зато што је здравље добро, већ зато што то доказује Божију моћ и враћа људе Богу.

 

            У њиховим коначним резултатима ова два приступа су неспојива и ништа не открива боље забуну хришћана по овом питању него чињеница да данас хришћани прихватају оба од њих као подједнако неоспорна и истинита. Проблем секуларне болнице је решен преко оснивања хришћанских капела у њој, а проблем хришћанске болнице чињење исте модерном и научном, тј. што је више могуће секуларном. Међутим, у суштини, имамо прогресивно предавање религијског приступа пред секуларним из разлога који смо раније већ анализирали. Модерни свештеник тежи да постане не само асистент медицинском доктору, већ и терапеут у својој личној области. Све врсте метода пасторалне терапије, посећивање болнице, брига о болесном, које испуњавају каталоге теолошких семинара, су добри показатељи овога. Али, да ли је то хришћански приступ, и ако није, треба ли просто да се вратимо старом, религијском приступу?

 

            Одоговор је не, то није хришћански приступ; али не треба ни просто да се вратимо. Морамо открити непроменљиву, још увек савремену, светотајинску визију човековог живота, те тако и његове патње и болести; визију која је одувек била црквена, чак и када смо је ми хришћани заборавили или погрешно разумели.

 

            Црква сматра излечење за тајну. Али неразумевање овога током многих векова потпуне идентификације Цркве са религијом (неразумевање од кога су све тајне патиле, читава теологија светих тајни), је довело до тога да је тајна јелеосвећења постала у суштини тајна смрти, један од последњих обреда, који отвара човеку мање или више сигуран пролаз у вечност. Постоји опасност да се данас, са растућим интересовањем за излечење међу хришћанима, ова тајна схвати као тајна здравља, користан додатак секуларној медицини. Но, оба погледа су погрешна, јер обома недостаје светотајинска природа чина. Света тајна, као што већ знамо, је увек прелажење, преображај. Ипак, то није прелажење у натприроду, већ у Царство Божије, свет који долази, у саму реалност овога света и његовог живота као испуњеног и обновљеног Христом. То је преображај, не природе у натприроду, него старог уново. Света тајна стога није чудо којим Бог крши, тако да кажемо, законе природе, већ пројава коначне истине о свету и животу, човеку и природи, истине која је Христос.

 

            И исцељење је тајна зато што његова сврха или циљ није здравље као такво, обнављање физичког здравља, већ улазак човека у живот Царства, у радост и мир Духа Светога. У Христу све на овом свету, а то значи и здравље и болест, радост и патња, је постало уздизање и улазак у тај нови живот, његово очекивање и предокушај. У овом свету патња и болест су заиста нормални, али сама њихова нормалност је ненормална. Откривење коначног и сталног пораза човека и живота, пораза који делимичне победе медицине, ма колико дивне и заиста чудесне, не могу коначно да превазиђу. Али у Христу патња нијеуклоњена; она је преображена у победу. Сама смрт постаје победа, пут и улазак у Царство, и то је једино истинско излечење.

 

            Имамо човека који пати од бола у свом кревету и Црква долази к њему да обави тајну исцељења. За тог човека, као и за сваког човека на читавом свету, патња може да буде пораз, пут потпуног препуштања тами, очају и самоћи. То може да буде умирање у правом смислу те речи. Па ипак, то такође може да буде коначна победа човека и живота у њему. Црква не долази да обнови здравље у том човеку, просто да замени медицину када је ова исцрпела своје сопствене могућности. Црква долази да уведе тог човека у љубав, светлост Христову и живот. Она не долази само да га утеши у његовим патњама, не да му помогне, већ да га учини мучеником, сведоком Христовим у самим његовим патњама. Мученик је онај који сагледава „небеса отворена и Сина човечијег где стоји с десне стране Богу“ (Дап 7, 56). Мученик је онај за кога Бог није друга и последња шанса да заустави грозан бол; Бог је сам његов живот, и стога све у његовом животу води Богу и уздиже се до пуноће љубави.

 

            У овом свету биће тешкоћа. Било да је сведена од стране самог човека на минимум, било да је понуђено олакшање религијским обећањем награде на другом свету, патња остаје овде, она остаје грозно нормална. Па ипак, Христос каже: „Не бојте се, ја сам победио свет“ (Јн 16, 33). Кроз његову сопствену патњу, не само да је сва патња задобила смисао, већ јој је дата моћ да сама постане знак, тајна, објава, долазак те победе; човеков пораз, само његовоумирање, је постало пут живота.

 

  ***

 

            Почетак ове победе је Христова смрт. Такво је вечно Еванђеље и оно остаје лудост не само за овај свет, већ и за религију све док је то религија овога света („да се не обеснажи крст Христов“). Литургија смрти хришћанина не почиње када је човек дошао до неизбежног краја и његов леш лежи у Цркви како би се савршио последњи чин док ми стојимо около као тужни и разочарани сведоци достојанственог одласка човека из света живих. Она почиње сваке недеље у цркви, када човек узлазећи ка небу, „напушта све земаљске бриге“; она почиње сваког празника; она почиње нарочито радошћу Васкрса. Читав живот Цркве је својеврсна тајна наше смрти, зато што је све то објава Господње смрти, сведочанство његовог васкрсења. Па ипак хришћанство није на смрт усредсређена религија; оно није мистеријски култ у коме ми се нуди објективно учење спасења од смрти у прелепим церемонијама, и који захтева да верујем у то и тако се користим његовим добрима.

 

               Бити хришћанин, веровати у Христа, значи и увек је значило: спознати на надразумски, но ипак апсолутноизвестан начин звани вера, да је Христос живот свег живота, да је он лично живот, и стога, мој живот. „У њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн 1, 4). Сва хришћанска учења, она о оваплоћењу, искупљењу, покајању, су објашњења, последице, али не и узрок те вере. Једино ако верујемо у Христа постају све те тврдње валидне и постојане. Али сама вера није прихватање ове или оне тврдње о Христу, већ самога Христа као живота и светлости живота. Јер „и живот се јави, и видели смо, и сведочимо, и објављујемо вам живот вечни, који беше у Оца и јави се нама“ (1Јн 1, 2). У том смислу хришћанска вера је радикално другачија од религијске вере. Његова полазна тачка није веровање него љубав. У себи и по себи, сво веровање је делимично, фрагментарно, крхко. „Јер делимично знамо и делимично пророкујемо...док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати“. Једино „љубав никад не престаје“ (1Кор 13). И ако волети некога знати имати свој живот у њему, или пре да је он постао садржина мог живота, волети Христа је познавати и имати га као живот свог живота.

 

            Једино ово имање Христа као живота, радост и мир заједничарења са њим, поузданост његовог присуства, чини смисленом објаву Христове смрти и сведочење његовог васкрсења. Уовом свету Христово васкрсење никада не може да постане једна објективна чињеница. Васкрсли Христос се показао Марији и „угледа Исуса где стоји, и не знађаше да је Исус“ (Јн 20, 14). Он је стајао на обали Тиверијадског језера, али апостоли „нису знали да је то Исус“. И на путу за Емаус очи апотола „су задржане да га не познају“ (Лк 26, 16). Проповед васкрсења остаје лудост за овај свет и није чудо да сами хришћани настоје да га објасне практично деградирајући га на претхришћанско учење о бесмртности и преживљању. И заиста, ако је учење о васкрсењу само доктрина, ако се у то верује као у неки догађај будућности, као у мистерију другог света, оно није суштински другачије од других доктрина у вези са другим светом и може се лако помешати са њима. Било да је у питању бесмртност душе, било васкрсење тела, ја не знам ништа о њима и свака дискусија постаје пре спекулација. Смрт остаје исти мистериозни пролаз у мистериозну будућност. Неизмерна радост коју су апостоли осетили када су видели васкрслог Господа, то што им гораше срце на путу за Емаус, нису настали услед мистерија једног другог света које су им откривене, него зато што су видели Господа. И он их је послао, не да проповедају и објављују васкрсење мртвих, не доктрину смрти, већ покајање и опроштај грехова, нови живот, Царство. Они су обзнанили оно што су знали, да је у Христу нови живот већ почео, да је он вечни живот, пуноћа васкрсење и радост света.

 

            Црква је улазак у васкрсли живот Христов; она је заједничарење у вечном животу,радост и мир у Духу Светом. Она је очекивање дана незалазног Царства; не неког другог света, већ испуњења свих ствари и свег живота у Христу. У њему је сама смрт постала један акт живота, јер ју је он испунио собом, својом љубављу и светлошћу. У њему „јер је све ваше...свет, или живот, или смрт, или садашње, или будуће, све је ваше, а ви сте Христови, а Христос Божији“ (1Кор 3, 21-23). И ако учиним тај нови живот својим, својом учинимо и ту глад и жеђ за Царством, то очекивање Христа, поузданост да је Христос живот, онда ће сама моја смрт бити један акт заједничарења са животом. Јер нити живот нити смрт не могу да нас раставе од љубави Христове. Не знам када ће и како пуноћа доћи. Не знам када ће све савршено бити у Христу. Не знам ништа о када и како. Али знам да је у Христу тај велики прелаз, пасха света почела, да светлост долазећег света долази до нас у радости и миру Светога Духа, јер Христос васкрсе и живот влада.

 

            Коначно, знам да је та вера и то поуздање оно што испуњавају радосним значењем речи светог апостола Павла које читамо сваки пут када славимо прелаз брата или сестре, неког уснулог у Христу: „Јер ће сам Господ са заповешћу, гласом арханђела и са трубом Божијом, сићи с неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути; а потом ми живи који останемо бићемо заједно са њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, и тако ћемо свагда с Господ бити“ (1Сол 4, 16-17).

 

 Протојереј Александар Шмеман                                          

Богословље

О питањима литургијске праксе - о. Александар Шмеман

Богословље

Поштовање светитеља - протојереј др Георгије Флоровски

ПОШТОВАЊЕ СВЕТИТЕЉА
 
ПРОТОЈЕРЕЈ ДР ГЕОРГИЈЕ ФЛОРОВСКИ
 
Христос је освојио свет. Ова победа је обелодањена и откривена чињеницом да је Он створио Своју Цркву. У Христу и кроз Христа успостављена је заједница, баш као и она прва, за све који верују да је Црква Tело Христово. Кроз заједницу са Христом верни се сједињују у искреној и сагласној љубави. У овој великој заједници све границе и баријере су отклоњене. Разлике при рођењу су избрисане унутар заједнице крштењем. Црква је нови народ, облагодаћен, коме не одговарају било какве физичке или расне границе – нису ни Грци, ни Јевреји. Борба вере, кроз тајну крштења, кроз заједницу у Христу, у Божијој је деци због које је све створено – и небо и земља. У светом хришћанству свако мора да буде просветљен и да напусти своју сујету. Ако ослободи себе и иступи из природног тока ствари, то јест из закона створеног, свако улази у ред милосрђа. Све наслеђене везе и све крвне везе су раскинуте. Ипак, човек није остављен сам. Према речима апостола: "Од једног Духа смо сви крштени", значи да се народи неће уздићи због крвних веза, већ због слободе у Цркви. Цела философија хришћанства се састоји у чињеници мистичног примања у Цркву, у тело Божије, у царство благодати. Кроз хришћанство верници постају чланови Цркве. Улазећи у једну Цркву анђела и људи, постају "суграђани" светима и остају вечно са Господом. Према мистичним и узвишеним речима Апостола Павла: "...приступили сте Гори Сионској и Граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела, Свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника" (Јевр. 12, 22–23). То огромно сабрање је заједница у Христу. "Unus Christianus – nullus Christianus."
Суштина Цркве је у њеном јединству. Црква је дом Јединог Св. Духа. Она није спољашња и емпиријска заједница. Икуменски карактер Цркве није спољашњи, квантитативан, просторан, нити зависи од било каквих географских одређења и од верника расутих по свету. Видљива заједница у Цркви је резултат, али не и основ за саборност Цркве. Географска свудаприсутност је производ, али није суштинска нужност. Саборност Цркве није била умањена у првим вековима хришћанства, када је заједница верних била разбацана и прогањана, скоро изгубљена у огромном свету невере и отпора. Ни данас није умањена, иако већина људи није за хришћанство. Митрополит Филарет каже: "Ако град или парохија и отпадну од Цркве, и тада ће икуменска Црква остати потпуно и неуништиво тело". Тако ће Црква опстати у "последње дане", и када буде сабијена у мало стадо, и када узмицање од вере буде обелодањено и када буде врло мало праве вере на земљи. Црква је увек саборна, по својој природи.
Ако неко трага за спољашњом дефиницијом Цркве, онда се њена икуменска природа може најбоље описати појмом "све-времена" (која је свагда). За све вернике који су живи, који су живели и који ће се тек родити, Црква је иста и сви јој припадају. Сви чине једно тело, и кроз молитву се сједињују у слави Божијој. Искуство ове заједнице кроз све векове је показано и запечаћено у вери у Господа, у прослављању Његовог имена. У Цркви се мистично побеђује време. Милост зауставља време, зауставља ток и смену годишњих доба, превладава разједињеност ствари кроз векове. У заједници са Христом и Светим Духом, људи из различитих епоха и различитих генерација постају наши савременици. Христос у Цркви подједнако влада и умрлима и живима, јер Бог није Бог смрти, већ живота.
Црква није царство овога света, већ вечно Царство вечног Цара Христа. Црква је врста тајанственог облика вечности и предокус општег Васкрсења. Христос је, као Глава Тела, живот и васкрсење слугу и браће. Вредност рођења још није испуњена, а време тече. Црква је још у свом временском лутању, а ни данас нема у њој моћи и снаге. На то увек упозорава апокалиптични тренутак, када ће време стати и престати. Земаљска смрт, одвајање душе од тела, неће одвојити оне који верују, неће их одвојити од Христа, неће искључити преминулог из црквене заједнице. У молитви за преминуле и на сахрани молимо Господа, "нашег бесмртног Цара и Бога", да пошаље душе преминулих у станишта светлости, у станишта праведних, да их пошаље код Авраама, тамо где су сви праведници, у миру. Са посебним тоном у молитвама се сећамо Светитеља, и Богородице, и Раја, и светих мученика и свих светих који су у небеској Цркви, а у исто време и са нама. У молитвама за упокојене, акценат је на свевремености и саборности у Цркви. Верни који постижу истинску заједницу са Христом, у својој борби не могу бити одвојени од Њега, чак ни смрћу. Благословени су и они који умиру у Господу, јер ће њихове душе вечно бити благословене. Молитве за преминуле у Цркви су сведок и мера саборности и свести о њој.
Црква смерно прати сваки знак милосрђа који је сведочанство и потврда земаљске борбе смртника. У свом Телу, Црква препознаје праведнике, и оне живе и оне упокојене. Доживљај Цркве је запечаћен и свештенством у њој. У том препознавању своје браће која су "постигла савршенство," садржи се мистична суштина коју на Западу зову "канонизација светитеља," а коју православни потврђују кроз слављење, величање и благосиљање. На првом месту је прослављање Бога – "чудесан је Господ у светима својим." Како Св. Јован Дамаскин каже, "светитељи Господњи су превазишли страсти и овладали њима, сачували су неоштећеном слику Божију у себи, по којој су и створени." Они су се по сопственој слободној вољи сјединили са Господом и задобили Га у свом срцу, прихватили су Га и у заједници кроз благодат постали део Њега. У њима Господ почива – постају блага у којима је Господ. У свему овоме је тајна. Као што су Свети Оци рекли: Син је постао човек, да би се људи могли обожити, тако ће синови човечији постати синови Божији. Светитељи који задобијају велику благодат, Христом су испуњени. "Свети су још у свом земаљском животу испуњени Светим Духом," наставља Свети Јован Дамаскин, "а када се упокоје, благодат Светог Духа још увек остаје у њиховим душама и телима у гробу". Свети Дух је такође и на њиховим светим иконама, не због њихове природе, већ због благодати и њене моћи. Светитељи су живи и стоје дерзновено пред Господом, јер нису мртви. Смрт светитеља је нешто налик на сан, јер су у рукама Божијим. Они су живи и обитавају у светлости због Оног који је живот и извор живота. Сматрамо да нису умрли они који преминуше са надом у васкрсење и са вером у Господа. То није само помагање и посредовање Светог Духа, јер Он учи сваког верника да се моли, прослављајући светитеље. Баш због тог призива њима, кроз јединство у молитви, продубљује се свест о саборности Цркве. У призиву светих је исказана огромна љубав, осећај једногласног живљења и моћ црквене заједнице. Обрнуто, сумња и немоћ да се осети посредовање благодати и светих у нашу корист, сведоче не само слабљење љубави у братској заједници, већ и умањује пуноћу вере и моћи Оваплоћења и Васкрсења.
Једно од највећих мистичних ишчекивања православних је размишљање о "заступништву Богородице", о њеном сталном мољењу за свет и људе у близини светитеља, пред престолом Божијим. "Данас Дјева стоји у Цркви и са мноштвом светих невидљиво моли Господа за нас. Анђели прослављају, апостоли и пророци се грле, а Богородица се моли вечном Богу за нас". Црква се сећа визије коју је једном имао Свети Андреј – у "лудој вери у Господа." И то што је тада било и сада је и биће кроз све векове. Мисао о Богородичиној заштити је визија небеске Цркве, визија несаломиво и увек постојећег јединства небеске и земаљске Цркве. Такође, наслућујемо да сви постоје и ван гробова; праведници и светитељи су у неуморној молитви беспрекидног посредовања. То је савршена заједница љубави. Благослов праведних је у љубави. Велики источни светитељ Исак Сирин савршено смело сведочи о свеобоухватним моћима које крунишу хришћанску борбу. Према његовим речима, борба за Господа постиже пуноћу и свој циљ тек у чистоти, а чистота је "срце које је милосрдно према свим бићима." "И какво је то срце које је толико милосрдно", пита светитељ, и одмах одговара: "Усрдно срце је за све створено, за људе, птице, звери, демоне и сва створења. Сећајући се и мислећи о свему такав човек лије сузе због своје огромне саосећајности која му је у срцу, и због постојане вере. Човек је пун нежности и милосрђа, тако да не може да подноси што чује и види неправду и тугу, патњу свега створеног. Због тога се моли у сузама сатима за неме животиње, за непријатеље и неправедне да би били пажљиви и милосрдни. Такође се моли за гмизавце са великим саосећањем које се стално повећава у његовом срцу". На земљи су и ватрене молитве светитеља. Ту су са више жара у загрљају Очевом и Његовој љубави. Блиске су Богу, Чије је име љубав и Који се брине о свету у љубави. Црквене победничке молитве у целој Цркви никада не престају. Свeти Кипријан каже: "Хришћанска молитва је за читав свет. Свако ко се моли, не моли се за себе, већ за све, зато наша молитва није индивидуална, већ је заједничка". Молитве морају имати универзалну свест и једногласну љубав и тек ће их тада Господ потврдити. Није одлика хришћана да осећају себe као јединку која је независна од заједнице, зато што сам човек чува сабрање у Цркви. Врхунац свих молитава је "луда љубав" која је описана у Мојсијевој молитви: "Опрости им грехе и заклони их, молим Ти се, и ако згрешисмо." Центар црквеног славословља је Евхаристија, у њој се читава Црква уједињује и приноси жртву за све створено. У литургијској тајни небеске силе невидљиво служе са нама, а представљене су у свештенику. Кроз светитеље је дата Божија благодат да мисле о створеном заједно са анђелима, скривени од погледа грешника. То је показано Серафиму Саровском који је видео тријумфални улазак Божије славе у окружењу мноштва анђела. Такав улазак је такође представљен на олтарским иконама, не као символ, већ као нешто реално и стварно. Све иконе у Цркви говоре о мистичкој заједници, о јединству светитеља и нас људи. Свети Јован Дамаскин говори: "Сликамо Христа, Господа и Цара, са армијом својих светитеља". Свете иконе нису сећање на прошлост и на праведнике, и нису слике, већ су свете, стварне твари на којима је Господ и благодат Његова за заједницу. Овде постоји веза између слике и прототипа, а означена је посебно у чудотворним иконама, које приказују силу Божију. Поштовање светих икона јасно изражава идеју Цркве о прошлости: да то није само сећање на нешто прошло, већ визија благодати у вечности, визија нечег мистичног, присутност благодати и оних који су преминули, и радосна визија јединства свега створеног.
Сва твар је возглављена у Исусу, кроз Његово Оваплоћење, према одличној мисли Светог Иринеја Лионског "опет је створена заједница." Црква је духовно потомство другог Адама, док је Христова љубав процвала и гори у Цркви. Она је испуњена Христом. Према смелим речима Светог Јована Златоустог, "само када је испуњена глава, може да буде остварено савршено тело." Овај мистични покрет почео је на Педесетницу, када је изабран народ и када је цела творевина прихватила пламен Св. Духа, када је сва слава Новог Јерусалима показана на свадбеној свечаности Јагњета. Кроз векове се изабрани гости сакупљају. Људи вечног Царства се окупљају, а Царство се и чува ван граница времена. Испуњење ће бити потпуно у Васкрсењу – тада ће слава и саборност бити свима показане.
 
Преведено са енглеског изворника: G Florovsky, "On the Veneration of the Saints",Creation and Redemption, Collected works vol. III, Belmont, Massachusetts 1976, 201–208. Оригинално издато у: Journal of the Fellowship of St. Alban and St. Sergius (No. 2). 
 
Превели: Ивица С. Чаировић и Дејан Симић
 

Богословље