Pravoslavno jutro - BANER - KRAJ

Razgovorioveri1

sveti apostoli

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован

raspored5a

spc.rs

eparhija-sumadijska.org.rs

radiozlatousti.rs

verujem.org

 

Предавање у Народној библиотеци

08-03-2015

Biblioteka

У уторак, 03. марта 2015. године, у просторијама градске библиотеке у Јагодини, одржано је предавање на тему „Хришћански смисао болести и патње“ у организацији свештенства града Јагодине. Гост-предавач био је протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор богословије „Свети Јован Златоусти“ у Крагујевцу и професор Богословског факултета Универзитета у Београду.

Реализована промоција књиге ''Несвети а свети'' у Јагодини

06-02-2015

unnamed 1

На радост организатора сала, градске библиотеке била је испуњена до последњег места радозналих слушалаца, који су дошли да се упознају са тренутно можда најчитанијом руском књигом „Несвети а свети“.

Промоција 15. – ог броја Светосавског часописа „Растко“

18-10-2014

5.

16. октобра у просторијама ОШ “17.октобар“ у оквиру прослављања Дана школе, одржана је промоција 15.-ог броја часописа „Растко“. Часопис „Растко“ излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, а по одобрењу директора школе Госпође Биљане Милановић. Часопис уређује вероучитељ Борис Милосављевић. Стручни консултанти часописа су педагог школе Марина Антонијевић и вероучитељ протођакон Нинослав Дирак, док је за лектуру текста задужен наставник српког језика Маја Алексић...

Mолебан за благословен почетак школске године у беличком намесништву

15-09-2014

1

Прослављање овог великог празника како и доликује започело је служењем Свете Литургије у сви храмовима на територији овог намесништва. Најсвечаније је било у храму Светих апостола Петра и Павла где је Светој Литургији присуствовао велики број деце предвођени својим вероучитељима и катихетама, који су учествовање у Светој Литургији пројавили прелепим певањем, као и приступањем Чаши Господњој.

Православна Црква и савремени лаицитети - протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић

Православна Црква се налази пред два подједнако опасна изазова и искушења: паничног негирања лаицизма или његовог некритичког прихватања.
 
Православна Црква данас егзистира у потпуно новим културним и друштвеним околностима. То на првом месту значи да је скоро у свим земљама у којима постоји, лишена политичке и економске моћи што је подстиче да проналази нове начине своје службе свету. Затим, источна друштва у којима су православни хришћани сада већински заступљени, што вољно што невољно, прихватају политичке, образовне и културне моделе и вредности које је изнедрила западна цивилизација. Све то наизглед говори у корист тезе да је класична подела хришћанства на његов источни и западни део, подела која пресеца како културолошки тако и теолошки ниво постојања Цркава, данас све мање изражена. Да ли је то баш тако, остаје да се размисли.
 
Који од свих феномена са којима се Црква сусреће у лаицизираном свету, свету секуларних вредности, по природи ствари, понајпре привлачи њену пажњу? Без сумње су то различите религијске групације које са њом деле исти простор и време. Црква се данас сусреће и позвана је да ступи у дијалог са две, поделимо их тако наменски и условно, групе религија – једне су класичне традиционалне религије, а друге псевдорелигијске групације и различите религијске форме новога доба.
 
Секуларно друштво, хтело то да призна или не, и ма колико оно само антирелигијско могло бити, по природи ствари мора да отвори врата извесној форми религиозности. Људска заједница лишена сваке религијске ноте, у потпуности очишћена од религијске потребе, једноставно није могућа. Дубоко уграђена у саму људску природу, потреба за култним радњама, ритуалним искуством, у крајњој линији – општим смислом постојања, увек ће проналазити начине да себе изрази. Нова религиозност може бити потпуно лишена метафизичких димензија али не и псевдорелигијских амбиција, те тада имамо посла са секуларним сурогатима религијског искуства који могу бити политички али и научни или, што је чешћи случај, ове форме се јављају као одређени синкретистички nеw age облици религијског живота.
 
Црква се у савременом свету сусреће и са другим традиционалним религијама са којима је позвана да успостави дијалог. Својим религијским плурализмом свет представља озбиљан изазов за хришћанство и оно на тај изазов даје различите одговоре. Добар одговор на религијски плурализам је решеност да се уђе у озбиљан дијалог са другим религијама. Он не сме бити разводњен и мутан – мора, ма колико то понекад непријатно могло бити, подразумевати одређена религијска убеђења из којих се води. Мора да постоји став и теолошка утемељеност.
 
Овакав приступ дијалогу представља озбиљан искорак у односу на секуларистички идеал верске толеранције. Због чега? Толеранција се задовољава тиме да омогући другоме да несметано сапостоји. Разговор и сусрет на овом нивоу управо почива на немању дефинисаних религијских ставова или њиховом стратешком прећуткивању. Покушај дијалога који из оваквог приступа може уследити или ће се водити углађеним техничким вокабуларом екуменских професионалаца или ће бити какав пригодан побожни small talk на опште религијске или, што је још горе, „духовне“ теме. Истински дијалог је дубљи феномен, заинтересован је за другога, хоће да са пажњом чује и види шта он има да нам каже и да му са одговорношћу одговори. Истински дијалог не заобилази тзв. „непријатне“ теме и не табуизира одређене сфере постојања и односа.
 
Другим речима речено, дијалог не захтева само учеснике него и одређену тему. Секуларна друштва религијским заједницама намећу своје теме, које су најчешће политичке, попут улоге религија у спречавању и решавању конфликата и сукоба. Православна Црква овде настоји да прошири каталоге тема о којима мисли и јавно говори, не само на оне које изгледају прихватљиве њиховим лаичким саговорницима (глобализација и екологија) него и на оне које код њих неће наићи на добродошлицу (попут питања из биоетике, сексуалног морала и функционисања полова и сл.).
 
Лаицизам почива на својеврсном одстрањивању, искључивању верских садржаја из јавног живота, раздвајању приватне и јавне сфере. Област вере протерана је у сферу „приватног“ и „субјективног“. Једна од најважнијих области из којих лаичка Европа жели да протера религиозно, тачније речено – хришћанско, јесте савремена култура. Одрицање хришћанског културног корења било нам је видљиво и у расправи о Европском уставу и одсуству помињања хришћанског наслеђа као конститутива европејства. Савремена секуларизована култура хоће дејеванђелизацију, једно „чишћење“ европског културног круга од његових хришћанских елемената.
 
Поставља се питање какав став према оваквој култури заузима Црква? На који начин она данас настоји да изврши нову инкултурацију Јеванђеља? Пре свега треба  имати на уму то да је Јеванђеље увек Христово те је, стога, инкултурација Јеванђеља у ствари христијанизација културе. На жалост, није тако ретка ситуација да се сами хришћани устежу да то јавно кажу, да се, рецимо то отворено, стиде Имена Христовог, него се задовољавају тиме да констатују то – да су основни етички принципи јудеохришћанског моралног закона уткани у европску културу. Оваква осиромашена визија јеванђелизације културе губи из вида то да култура не преображава и суштински оплемењује било какав и било који закон, па ни морални, него Онај који је дошао да испуни Закон и пророке (Мт. 5, 17) и за кога је Закон васпитавао, припремао. (Гал. 3, 24).
 
Веома је важно узети у обзир то да се овај инкултурациони процес не посматра христомонистички него да се има на уму да је овде реч о једној пневматолошки конституисаној христологији. Ово значи да се Христос не посматра као индивидуа једном оваплоћена у одређеном културном контексту, која се потом у свакој другој култури може само на тај један и јединствен начин поново оприсутнити, односно да се људска природа Богочовека посматра искључиво кроз призму Његове конкретне историјске појаве. Овде је реч о томе да Христос, поред тога што има своје конкретно историјско, оваплоћенско, манифестовање и постојање (у једном времену, на једном простору, у једном народу, у једном телу, са једним именом, једном конкретном историјом), захваљујући Духу Светоме има Тело које непрекидно расте, Он је једна корпоративна, колективна Личност. Овде је на делу једна есхатолошка и инклузивна христологија која на крају говори о тзв. космичком Христу, односно јединству свих и свега у Телу Богочовека, телу Цркве, телу преображеног света. Због тога је Његов улазак у било коју културу могућ без насиља према њој самој. Зато свака култура управо у Њему може да почине и нађе свој смисао.
 
На самом почетку смо казали да супротстављеност религиозног и лаичког није ништа ново у хришћанској историји, нити је дихотомија религиозно – лаичко само условљена аномалијама хришћанских друштава. Разликовање између секуларног и сакралног је на известан начин иманентно Цркви. Та хришћанска основа се налази у свести да је постојећи друштвени поредак, ма како се он звао, увек несавршен и привремен. Ниједна озбиљна теологија никада се неће ставити у службу апологије и дивинизације порекла и садржаја конкретних друштвено-политичких поредака и увек ће задржати извесну дозу опреза према њима. Црква не зна за категорију идеалног политичког поретка у коме би се она осећала као код куће. Сваки земаљски политички модел припада сфери овога света и не може да понесе атрибуте Царства Божијег. Црква мора да живи своју сталну антиномију: бити у свету а не бити од света. Зато је однос Цркве и савремене Европе амбивалентан.
 
Православна Црква се налази пред два подједнако опасна изазова и искушења: паничног негирања лаицизма или његовог некритичког прихватања. Некритичко прихватање лаицизма, ма колико оно изгледало привлачно и било лако оправдиво, ипак не води никуда. Стратегија олаког прилагођавања секуларним начинима мишљења и делања, коју смо до сада много пута посматрали, показала се самопоражавајућом. Зато је Паненберг у праву када наводи да је апсолутно најгори начин на који се може одговорити на изазов секуларизма прилагођавање и усвајање секуларних стандарда у говору, мишљењу и начину живота. Уколико чланови секуларистичког друштва, наставља он, одлуче да се уопште окрену ка религији, они то чине зато што траже нешто друго у односу на то што им њихова култура већ пружа. Контрапродуктивно је понудити им религију која је пажљиво обликована и преформулисана да не би ни на који начин повређивала њихова секуларна осећања.
 
Панично негирање лаицизма, како га је покојни проф. Биговић назвао, у Православној Цркви често поприма израз, рецимо то намерно плеоназмички – јаловог традиционализма. Он је увек последица пристајања да се теологија сведе на ниво једне од идеологија, одбијање да се прихвати да живот траје и постоји, мења се и захтева своје и изван и изнад и против оних претпоставки и очекивања које ми имамо. Није на одмет овде подсетити на, само наизглед, лаконски увид Јарослава Пеликана којим је окарактерисао феномен о коме говоримо: Традиција је жива вера мртвих, док је традиционализам мртва вера живих. Велики допринос савременог православног богословља, на првом месту самој Православној Цркви а потом и свима који са њом долазе у дијалог, огледа се у дубоком уверењу по коме више није довољно само чувати Предање него га треба показати релевантним за егзистенцијалне потребе човечанства.
 
Савремени православни теолог Јован Зизјулас је, размишљајући о томе на који би начин Православна Црква требало да се сусретне са изазовима трећег миленијума, дао неколико предлога. На првом месту, указао је на потребу новог промишљања језика богословља, односно, тумачење догматског наслеђа Цркве у егзистенцијалним појмовима, на показивање да су догмати Цркве од животног значаја за човека и свет. На другом месту, истиче значај литургијског живота Цркве као извора богословља односно својеврсног језика богословља. Уколико Литургија Цркве добије оно место које јој припада у њој ће се обновити веза између lex orandi и lex credendi, односно показати да религиозност, побожност, не искључује богословље, односно Цркву, како верују и мисле припадници савремeних религијских покрета. Трећа ствар на коју указује Зизјулас је значај аутентичног монашког предања Источне Цркве. Овако схваћено монаштво својим заветима и праксом добровољног самоограничавања, заветованог сиромаштва, и смиреним узимањем на себе грехe света, одговорности за све и сва, директно се супротставља и лечи савремени секуларни дух оличен у похлепи, самољубљу и самооправдању.
 
Због чега би Црква одабирала дијалог као модел општења са секуларним светом и другим религијама? Црква се опредељује за дијалог као незаобилазни модел комуникације како са нехришћанским религијама тако и са секуларним светом због тога што бирајући њега бива верна свом унутрашњем бићу и начину постојања. Дијалошки метод представља суштину живота Цркве ad intra а суштина њеног живота је њено богослужење. Богослужење није само култна радња, светотајински обред или ритуал, што су нам јасно показали велики теолози Истока и Запада у прошлом столећу. Богослужење као простор аутентичне теологије и теолошки исказ par exellence, првенствено евхаристијска Литургија Цркве, својим садржајем и начином на који се врши, служи као модел, образац свих других црквених активности. Литургија је дијалошка у најдубљем смислу те речи. Она започиње читањем Светог Писма, односно Божијим говором нама. Наставља се нашим молитвеним одговором Богу, евхаристијским молитвама. Саме те молитве, с друге стране, такође су дијалошког типа – у њима светотајинско и царско свештенство, клирици и лаици, дијалошки приносе Евхаристију размењујући молитве, возгласе, акламације, песме и химне. Суштина оваквог светотајинског дијалога почива у томе да се само искреном разменом речи, речи испуњених љубављу, поштовањем и најдубљим прихватањем може доћи до истине. Зато Црква преузима тај дијалошки модел и преноси га на односе ad extra.
 
На теоријском нивоу то изгледа прилично једноставно. Када ствари покушамо да применимо у пракси ситуација се у много чему компликује. То на првом месту произлази из чињенице да озбиљан однос према дијалогу и увереност да је он управо тај метод који треба неговати, не постоји код свих релевантних фактора. Због чега је то тако? Због непостојања одговарајуће теолошке свести о природи Цркве, њеном бићу и дијалогу као изворном начину општења са светом. Проблем је, дакле, у одсуству теологије.
 
Ми сви, мање више, знамо и осећамо да живимо у времену у коме се теологија на известан начин налази у прогонству, егзилу, времену које је с правом названо пост-теолошким временом.
 
Савремено друштво, како смо већ рекли, није из свог окружења прогнало категорију религиозног, али је под озбиљан знак питања поставило потребу за теолошким. Да би секуларно друштво прихватило теологију (на пример да запосли дипломиране теологе), оно је приморава да ступи у обавезни брак са нечим другим, утилитарним и прихватљивим – друштвеним старањем, бригом о хендикепираним лицима, и сличним социјалним питањима. Из овога следи да њој треба неки додатни разлог постојања и да чиста теологија није пожељна.
 
Ирелевантност теологије не задржава се само на нивоу секуларног друштва – она продире и у саму Цркву. Побожност, тзв. практични живот Цркве, али и други важни аспекти црквеног живота, не показују потребу за теологијом и као да су јој на неки начин супротстављени. Да би Црква поново, и то са две руке – како оном тзв. теоријском тако и оном тзв. практичном, пригрлила теологију, она мора проћи – и хвала Богу већ пролази – кроз процес обнове црквене самосвести, правилног разумевања себе и своје мисије, као и развој одговарајућег теолошког образовања. Правилна теолошка визија спречиће маргинализацију теологије у Цркви и превласт других интереса над богословљем.
 
Када се разуме и прихвати важност и својеврсна обавезност дијалога поставља се питање – Којим ће се језиком он вршити? Чак и када Црква зажели да истински ступи у дијалог са лаицистичким светом, она не може да избегне неколико кључних проблема. Први се тиче тема о којима се разговара. Да ли Црква може и мора да говори само о темама које су јој наметнуте, дозвољене од стране друштва или и она сме и може да враћа у ракурс јавне расправе теме које су из ње насилно истиснуте? Подразумева се да теологија данас не само да има право него и обавезу да пред својим савременицима наступи са оним питањима које она сматра битним.
 
Којим језиком Црква може аутентично да говори данас да би се у њеним речима чула Реч Божија а не само реч прилагођене и припитомљене људске мудрости? Уколико Црква говори неадекватним језиком, тада се не чује реч Божија. Уколико Црква то чини на погрешан начин онда, осмелићу се да тако кажем, Бог не може да допре до оних који треба да чују Његову реч и приме Његову силу, и њима се тада чини да Он ћути.
 
Европа већ више векова оптужује хришћане због тога што не може да допре до Бога, да чује његов глас. И када Ниче каже да је Бог мртав, и када Хајдегер, тумачећи Хелдерлина, каже да је задатак песника да прате трагове одбеглих богова и када се тема Божијег ћутања, Божије тишине упорно појављује у филмовима Ингемара Бергмана, из тога закључујемо да нешто у хришћанској теологији и богослужењу није добро и да су они, на неки начин, сакрили глас Божији.
 
Црква располаже мноштвом језика богословља и теологија се никада није, барем у искуству и пракси Истока, сводила само на рационални вербални дискурс. Поред писане или вербалне теологије, Црква је богословствовала и језиком Светих тајни, архитектуром, музиком, сакралном сликом – фреском и иконом, литургијским гестовима и радњама и годишњим ритмом празновања и многим другим, њој својственим, начинима.
 
Који од тих језика њој данас остаје на репертоару и у којој мери су они данас ефикасни и разумљиви не само за наше саговорнике из секуларног или нехришћанског света, него и за нас саме? Да ли ми данас сведочимо својеврсно утрнуће класичних језика богословља, да не кажемо преоштро, њихово лагано одумирање?
 
Православну Цркву очекује једно озбиљно и, бојим се, не безболно преиспитивање кризе сопствених језика теологије. Без тог преиспитивања она неће моћи да потпуно и стваралачки уђе у очекиван дијалог.
 
О овоме би се много тога могло рећи, али сада није ни време ни место за то. Оно што се већ и из овако кратко описане, скициране, ситуације дâ закључити је то да Црква не може да разуме лаички свет ако не буде могла да квалитетно разуме саму себе, и да њена теологија мора да буде жива и релевантна за њу саму како би била таква и за друге којима је саопштава.

протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић

Богословље

Откуд зло у свету? - Бојан Бошковић

Откуд зло у свету? Ово питање постављано је у људској култури откада она постоји. Сви древни народи имали су бар неки мит који је објашњавао порекло зла. Зависно од народа, првобитно зло је схватано на различите начине. Некад се радило о смрти, некад о тами, некад о разарајућим природним стихијама, болестима, глади или било којој од несрећа које могу снаћи човека. Ово питање не губи на актуелности, без обзира на епоху и културу. Постојање зла у свету је често водило људе до тога да негирају или постојање Бога или до презирања света, као нечег што нема истинско постојање.
 
 
Многобожачке религије, иако богове нису сматрале савршеним у моралном смислу, ретко су њима приписивале настанак зла. Оне су порекло зла везивале за нешто исконскије, нешто чему ни сами богови не могу одолети, бар не у потпуности. Зло се често везивало за разна титанска бића која су претходила постанку космоса којим владају богови. С друге стране, богови су били поштовани као они који су обуздали разарајуће исконске елементе и устројили космички поредак, који одолева уништењу. За то што су несреће ипак продрле у свет који је под влашћу богова често је био крив човек, као у грчком миту о Пандориној кутији. Ипак, без обзира на своју улогу у устројавању космичког поретка и сами богови потчињени су некој њима надређеној сили, схваћеној као усуд, судбина или нужност.
 
Староперсијска религија – зороастризам, одговор на ово питање даје тако што развија учење по коме постоје два бога. Један је добри бог, од кога потиче све што је добро у свету, а други је зли бог, који је узрочник зла. Свет је мешавина делатности ова два бога, а историја њихово бојно поље, на коме ће добри бог однети коначну победу и уништити све што је зли бог створио. То је најстарији облик религијског дуализма.
 
Посебан проблем да се објасни порекло зла у свету настаје када се у многобожачкој средини развија идеја о једном богу. Тај један бог је, за разлику од многобожачких богова, увек био схватан као добар. Како онда објаснити порекло зла уколико свет потиче од једног бога који је добар? Покушај да се одговори на то питање одвео је до другачије врсте дуализма. Тако се појавило схватање да је тај бог условљен нечим што већ постоји. Такво виђење развио је старогрчки философ Платон. Његов творац света, иако је пројекција највишег добра, ограничен је неком врстом материје од које ствара свет. Тако све што је у свету несавршено, пролазно и пропадљиво потиче од материје, која је постојала и пре стварања света. Такав, философски дуализам, је за све што је у свету добро сматрао да потиче од учествовања у нематеријалним и вечним идејама, а за све што је зло да потиче од материјалности света. Овакво учење касније се поново развило до религијског дуализма, по коме је врховни и добри бог створио идеални свет бестелесних духова, а зли бог материјални свет.
 
Такво учење било је један од првих изазова за теологију ране Цркве. Његови заступници названи су гностици. Они су проповедали дуалистичко схватање хришћанства, које је било обојено утицајима неоплатонизма и староперсијске дуалистичке религије. Они су тврдили да је Христа послао добри Бог – Отац, како би избавио душе изабраних из ропства материјалном свету, који је створио зли творац из Старог Завета. Оци ране Цркве били су тако изазвани да одговоре на питање о пореклу зла, полазећи од вере да је исти Бог и творац материјалног света и Отац Исуса Христа.
 
Књига Постања Бога приказује као творца света у апсолутном смислу. Он не ствара свет нити на основу неких претпостојећих идеја, нити од неке претпостојеће материје. Он свет ствара слободно – на основу своје воље, покретан љубављу, а не било којом врстом принуде. Дакле, нема ничега поред Бога што би претходило стварању и чему би се могло приписати порекло зла. У истој књизи је такође посведочено да се након стварања Бог уверио да је све што је створио „добро веома“. Међутим, и сам Христос је посведочио да „овај свет у злу лежи“, као што и свакодневно људско искуство говори. Уколико тај свет нема други узрок, осим Бога, да ли то онда значи да је Бог узрочник зла, макар и посредно? Уколико је Он узрочник зла, да ли је могуће да је Он добар?
 
На питање о пореклу зла одговор је назначен већ у самој књизи Постања. Бог стварајући човека по своме лику њему дарује цео свет. Такође, даје му слободу, која је у томе да човек или изабере заједницу са Богом, чиме би цео свет добио непропадљивост и вечни живот, или да је одбије присвајајући свет за себе. Под наговором змије, првобитни људи су изабрали ово друго, чиме су себе и свет одсекли од јединог извора живота и постојања. Свет је тако потпао под власт смрти и пропадљивости. Тим одвајањем света од Бога свет је постао непријатељски човеку, будући да је почео да се урушава и да пропада, повлачећи човека као свој део за собом. Тако почиње борба човека против природе и борба људи између себе око природних добара, неопходних за опстанак – одлагање смрти. Овако се „умножило зло у свету“.
 
Зашто је Бог препустио свет таквом несавршеном бићу и зашто га није спречио да учини тако погрешан избор? Да је то учинио Бог би укинуо човекову слободу. Бог је сам узрок свог постојања. Њему постојање није дато од стране другог бића. Он своју слободу изражава већ самим тиме што постоји. С друге стране, човек није сам узрочник свог постојања. Њему је његово биће дато од Бога. Зато човек може да изрази своју слободу једино накнадним прихватањем или одбијањем свог постојања. Кроз слободу човека, као бића које је створено по лику Божијем, изражава се и слобода целог створеног света, чији је човек део и довршење. Тако је биће творевине стварност дијалога између два слободна бића, а не нешто наметнуто од стране Бога. Бог, дакле, хоће свет који остварује слободу кроз боголико биће, а не свет који би био насилна пројекција Његове воље. Било које добро у свету, које не би било потврђено слободном сагласношћу човека, за Бога уопште не би било добро.
 
Свет је тако стварност која је узрокована од Бога, али зависи и од човека. Та стварност може да живи и постоји једино у обостраној сагласности Бога и човека. Допустивши погрешан избор, Бог је човеку заправо допустио да изрази слободу. Таквим избором веза на којој је утемељен свет је пукла, грешком човека. Дакле, смрт није казна коју је Бог накнадно измислио да казни преступнике против воље Божије – она је последица пуцања везе кроз коју свет добија живот. Човековим грехом није у свет уведено нешто ново, неки нови начин постојања, него је почело рушење онога што је створено. Зло, дакле, није неко ново биће које би имало свој узрок у Богу, па ни у човеку, него је оно одбијање бића од стране самога бића.
 
Међутим, ово одбијање бића није одлука која је донесена са јасном намером да се свет уништи и да се Богу дефинитивно каже не. Оно је последица воље човека да свет потврди као постојећи, али не онако како он заиста постоји (као дијалошка стварност између Бога и човека), већ као нешто што постоји независно од Бога. Жеља да човек има још више постојања тако што би постао „као бог“, по речима змије, одвела га је дотле да се одвоји од јединог извора обожења и постојања. Зло тако бива схваћено као небиће, уведено у свет човековом жељом за самообожењем – остваривањем божанских атрибута мимо заједнице са Богом.
 
Иста воља, воља за учествовањем у пуноћи живота и добијањем божанских својстава, која је од Бога дата човеку да га одведе до највишег добра, а то је остваривање обожења у заједници са Богом, довела је до појаве зла кроз покушај самообожења. Човек је, захваљујући дару слободе, злоупотребио оно што га је имало довести до највишег добра и тако увео зло у свет. Тиме је кренуо у правцу супротном од циља који је Бог предодредио од пре постанка света. То је обожење целе творевине кроз човека у Сину Божијем.
 
Од овог циља Бог ипак није одустао. Он кроз целу историју спасења од старозаветних праведника и пророка до Богородице дејствује остварење овог циља. Он то чини на једини Њему прикладан начин – обнављајући заједницу са људима поштујући њихову слободу. Рођењем Христа и Његовим спаситељским делом овај циљ бива остварен. Бог поставши човек подноси последице зла и на тај начин га побеђује. Бог тако није неми посматрач муке која је задесила свет, нити неко ко решава проблем зла не искусивши његове последице. Он подноси најсрамнију смрт и тако укида смрт као коначну судбину творевине. Његово васкрсење је почетак васкрсења свих. Ова победа, ипак, постоји паралелно са реалношћу света који је још потчињен злу, док се историја не заврши.
 
Оваплоћени Бог је узео учешћа у људској богоостављености и патњи. Поставши сасастрадалник, постао је и Спаситељ. Не једно мимо другога. Христова патња и смрт је најречитији одговор на људску патњу. Вечни живот у заједници са Богом, који је започео Христовим васкрсењем, једина је потпуна победа над злом у свету.
 
Бојан Бошковић

Богословље

О послушању - Старац Јефрем Катунакијски

Благословене душе, не знам одакле да почнем и шта да кажем. Шта прво, а шта друго. Пуно тога ми долази на ум. Једно је стварно и истина. Све не можемо објаснити, али бар једно... И то би било довољно. На Катунакији, Симонопетри, Ормилији, душа се уздиже, ако постоји умно делање.
 
 
Био сам недавно у Ормилији, али не на бденију, већ сам тиховао. После бденија, долази ми отац Кипријан и рече ми да за трпезом кажем неколико речи оцима. Ма како ја сада да говорим – нисам свештенопроповедник, нити неки учен и образован човек, већ неписмен. Понекад ми је тешко чак и на грчком да говорим. Понекад и на грчком језику тражим реч да нешто духовно изразим и не налазим је. Ипак, ради благослова сам пристао.Поред мене је седео отац Поликарп из Суротија, од кога сам тражио благослов да кажем две-три речи. Знао сам да треба да говорим пред послушницима, а било је ту и образованих људи: протосинђели, јеромонаси, игумани. Почео сам да говорим о послушању.
 
Наш старац Јосиф Исихаста, који је био сасуд исихије и умне молитве, није нас учио, узводио у исихију, умну молитву. Не, већ нас је учио послушању. Из послушања происходи молитва, а из молитве богословље. Желим само основно да кажем о овоме. Хоћеш ли да задобијеш молитву? Хоћеш ли да твоју молитву прате сузе? Хоћеш ли да нађеш уски пут монашког живота, пут свога спасења? Једини пут за то је пут послушања. Ако живиш у послушању, наћи ћеш и пут свога спасења. Да наведем један пример. Једном сам седео у својој келији, бавећи се умном молитвом, а мој сабрат у другој келији радио је нешто око печата за просфоре. Налазио сам се у стању благодати (виђења нетварне светлости). Благодат може да обитава у човеку кратко. Пет минута. Један сат. Може и два, а може и три сата. Монах из суседне келије ме је позвао на ручак. Нисам хтео одмах да кренем, док не прође благодат. Али због такве помисли – непослушања, благодат се одмах удаљила од мене и рекох себи: «Шта си учинио?» Због непослушања одмах сам изгубио благодат. Свети Оци нам говоре да послушање треба да нам буде на првом месту, а потом молитва. Имао сам молитву и не послушах, па изгубих и молитву. Чинећи послушање, молитва пак може и да се задржи. Дакле, из послушања происходи молитва. Уз послушање, молитва може да буде много усрднија. Дакле, непослушање задобих, молитву изгубих – две штете.
 
Опет понављам: из послушања – молитва! Свети оци кажу да се у манастир не долази да би се молио, већ да би се учио послушању. Ако чиниш послушање – то је твоја молитва. Зато, ако ти неко од братије каже да нешто урадиш, иди и уради. Ако неко чини послушање, то највише успокојава душу старца. Ако се успокојава душа старца, успокојава се и Бог. Ако си успокојио старца, успокојио си Бога свога. Старац је видљиви бог. У теологији иконе се каже, по Светом Василију Великом, да поштовање према икони прелази на Прволик – тако је код нас у односу према старцу. Зато, пази да те ни најмања помисао не одвоји од старца. То могу из искуства да кажем у односу на старца Јосифа Исихасту. Кадгод бих прихватао неку помисао против њега, губио сам благодат.
 
У нашој келији на врху, живи старац Гедеон поред црквице Светих Архангела. Код њега је живео један послушник, који је раније био ожењен. Дошао је на Свету Гору, а имао је демона у себи. Док је чинио послушање према старцу, демон није био видљив. Био је миран. Када је престао да слуша старца (једном је присвојио прилог из Америке од сто долара), у њему се одмах појавио демон. Једном сам отишао код њих у келију на причешће и видео сам демона у том послушнику. То сам им рекао. «Видиш демона?» «Да», рекох. «Видим.» Тај човек је говорио да када једном каже Исусову молитву, демон ућути, другу молитву – вришти, трећи пут – постаје невидљив. Ето, колика је сила Исусове молитве. Демон му је говорио. «Мислиш да ћу отићи од тебе? Шта каже Христос? Овај род се изгони само постом и молитвом. Не, нећу изаћи.» Циљ демона је био да га наведе на непослушање. Ђаво познаје Јеванђеље, али се највише плаши послушања, јер је оно подражавање Христа.
 
Свети Теодор Студит каже да смо ми у манастиру сабрани како би у љубави и јединству Духа прослављали име Божије. Исихија је важна, али су важнији послушање и заједница. Ако имаш правило од десет метанија, тако чини. Не, пет. Боље петнаест, али најбоље десет како треба. Ако се не чини тако, то је већ за исповест. Први непријатељ није нам ђаво, већ сопствена помисао. Ако својој помисли верујеш – ето пада. Ко верује својим помислима, још увек робује својој вољи. Један послушник на Светој Гори није хтео да се причешћује, јер је веровао својој помисли да није достојан.
 
Једном приликом негде у скиту, био сам са братијом. После Литургије, они седоше да узму воду и да се послуже. Један монах приђе и рече старцу: «Геронда, не радите добро! Оци треба ћутећи да иду у своје келије и да тихују.» Тада сам му рекао: «Дете моје, ти си послушник, а почео си да поучаваш старца. Не радиш добро. Треба само да кажеш: Нека је благословено старче.» Тога монаха је помисао полако одвела од старца из Каруље. Прошао је и друга места и на крају се појавио као јереј, закрштавајући нас. «Ви сте јереј?» «Да.» «Управо сам завршио Литургију.» Видите, због егоизма је отпао од старца и саморукоположио се за свештеника. Ево шта бива када човек верује својим помислима. Ако имаш помисли, треба да их кажеш старцу. Не веруј својим помислима. Ђаво ће те преко помисли полако одвести где он жели. Послушници који оду од свог старца, од свог канона из манастира – сви старци.
 
Ако чиниш послушање, задобићеш и молитву. Без послушања, и молитва се губи. У Цркви нам је све дар. Дар нам је свето крштење, дар – света Литургија, дар – Царство небеско. Бог од нас хоће само чистоту срца. Ако имамо чисто срце, можемо задобити срдачну молитву. Духовно стање човека зависи од благодати у тренутку када се он моли. Ко задобије благодат, постаје бог по благодати. Како да задобијемо благодат? Послушање је једини начин. Искусио сам и једно и друго. Послушање је подражавање Христа. Послушник задобија већу благодат него онај ко заповеда. И онај ко заповеда добија благодат, али већу онај ко слуша, јер се потчињава. Где има два или три монаха, онај који се потчињава задобија највећу благодат. Први задобија благодат да може да руководи, како да организује, како да реши разне проблеме манастира, али онај ко се потчињава, у посебној је благодати. Искуство нас тако учи.
 
Благодат долази у разна времена. Неки монах ми рече: «Данас је Преображење, али нисам осетио неку посебну радост и благодат. Можда ће доћи сутра – обичним даном.» Суд Божији је другачији од суда људског. Благодат задобијамо и у светој Литургији, али и изван ње. Можеш да задобијеш радост у свакодневном послу на послушању. Наше је да непрекидно пребивамо у молитви. Када Бог реши да посети нашу душу, хоће да је затекне у молитви. Треба непрестано да проверавамо како смо провели дан и да ли смо били у непослушању. Христос је дошао на земљу да се разапне. Он жели да се и Његови ученици разапну за Царство небеско. То нам није директно речено, да нас не би растужило. Имао сам помисли против старца Нифонта и чујем глас благодати у себи: «Не чиниш добро!» Ко чини послушање старцу, постаје други христос, постаје благодатни христос.
Са грчког језика превео Епископ далматински Фотије

Богословље

Празновање Пресвете Богородице у богослужбеном животу Православне Цркве -протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић,

 
Пре него што проговоримо неколико речи о томе како се у нашој Цркви молитвено прославља, празнује Пресвета Богородица, зауставимо се на једном, нама се чини, неопходном питању. Шта значи празновати неки догађај из живота Пресвете Богородице? Шта ми чинимо, шта се са нама дешава када празнујемо, богослужбено прослављамо њено Рођење, Ваведење у Храм или Успење? Саму суштину онога што се у току празновања дешава немогуће је у потпуности свести, увести у људске речи ма како и ма колико оне вешто одабране и тачно примењене биле. То, са друге стране, не значи да је немогуће говорити о смислу и суштини празновања на такав начин да нама ипак буде ближа и јаснија његова природа. На првом месту треба знати да долазак на празнично богослужење значи улазак у једну другу димензију живљења, откривање – кроз непосредно учествовање и доживљавање целокупним бићем – једног новог начина постојања које превазилази временско-просторне оквире нашег свакодневног искуства истовремено остајући у њима.
Светодуховска природа богослужења, светодуховско искуство празновања нас чини учесницима и актерима догађаја које прослављамо а светотајинска природа Цркве нам приопштава, дарује спасоносне последице тих самих догађаја. Празновање, такође, подразумева лични сусрет са празнованим – ми славећи празнике Пресвете Дјеве, Њу срећемо и као девојчицу у наручју мајке Ане, и као девојку пред којом стоји Архангел Гаврило и као Мајку Живота на самртничкој постељи – а да за све то време стојимо под Њеним материнским покровом и бивамо закриљени Њеним мајчинских молитвама.
Црква Христова празнује Његову Пресвету Мајку на разне начине и различитим поводима. Сва три богослужбена круга којима се молимо – дневни, седмични и годишњи испуњена су песмама, молитвама и службама Богородици. Њој су упућене молитве Повечерја, Њој се узносе тропари малих и великих Часова; Њени су канони, богородичини и крстобогородичини Октоиха, Њени догматици, Њој је упућен молитвени вапај на крају сваке велике и мале јектеније. Њој су посвећени и посебни празници који обележавају успомену на догађаје из живота Пресвете Богородице као и на све оно што се везује за Њено име – покров, полагање појаса, Њене чудотворне иконе у целом православном свету. Сви су Богородични празници непокретни, сви су дубоко укорењени у историју, свештена факта, непобитне чињенице. Љубав према Богородици и молитвено поштовање прелива се из храмовне побожности у личну домаћу, келејну назовимо је како желимо – свакако само не приватном – побожност. Богородици се молимо речима молитвеника, на бројанице и вапајима срца.
Но, вратимо се нашој основној теми. Празновање Пресвете Богородице на нивоу годишњег богослужбеног круга организовано је кроз читав низ Њених празника. Неки од тих празника припадају категорији великих празника. У ту групу спадају Мала Госпојина, Ваведење, Благовести, Сретење и Велика Госпојина.
Малу Госпојину или Рођење Пресвете Богородице, Црква прославља 8. септембра. Рађање будуће Богомајке из сусрета две лозе – царске, Давидове, по оцу Јоакиму и свештеничке, Аронове, по мајци Ани, представља начином до којег је до њега дошло – зачећем у дубокој старости, својеврстан увод у натприродно, безмужно, зачеће Пресвете Богородице и Приснодјеве Марије. То, као једну од основних тема овог празника истичу и тропар претпразништва и кондак празника, рекавши да неплодност рађа Богородицу.
Треба рећи и то да Црква поред дана у који се Богородица родила прославља и дан у који је зачета празником Зачећа свете Ане, који се слави 9. децембра.
Другог дана Мале Госпојине прослављамо Свете Богородитеље Јоакима и Ану. Овде се показује једно правило празновања, један принцип ко коме је састављена, компонована црквена богослужбена година, а он се састоји у томе да се другог дана неког великог празника прослављају актери који су у њему учествовали, који су, на неки начин, до њега довели. Тако другог дана Божића прослављамо Пресвету Богомајку, Богојављења – Светог Крститеља, Сретења – Светог Симеона Богопримца итд. Овде нам се открива велика тајна Божијег деловања у историји – Бог увек позива к себи, тражи, покреће, мотивише, надахњује људска бића да му буду слободни сарадници. Управо та тајна сарадње, садејства, узајамног односа Бога и људи открива се у овом хеортолошком принципу.
Ваведење, увођење у Храм Пресвете Богородице прослављамо 21. новембра, и овај празник увек пада у време Божићног поста. Богословску поруку овог празника на посебно дубок начин доноси кондак празника у коме певамо да се Богородица, која је храм Спасов... данас уводи у Дом Господњи... Овде се сусрећу две концепције храмовске побожности и поставља граница између два Завета, Старог и Новог, која ће раздвајати два различита начина доживљавања сакралног простора. По једном, старијем – по коме је конципирана већина светских религија, тачније оне које имају форме храмовске побожности, Бог обитава у одређеном простору, био он саздан или несаздан, и тај простор је својеврстан дом Божији. По другом, новијем, који доноси хришћанство, Бог свој храм више не саздава на првом месту од камена, него и од људског тела. Сада живо камење храма Очевог – хришћани, по речима Светог Игњатија Антиохијског, граде и сачињавају дом за Њега. Ово је наравно могуће захваљујући Телу Христовом, које је тај нови храм, али и телу Богородице које је омогућило да дође до Тела Христовог те је оно, самим тим, на један специфичан начин, Његов, Христов Храм.
 
Празник Благовести Пресвете Богородице, односно догађај када је Христос на благовештенске речи Архангела бесемено зачет у њеној утроби, Црква прославља 25. марта. Датум прослављања овог празника условљен је датумом прослављања Рођења Христовог, тако што му претходи за девет месеци.
 
Богословље овог празника је сво оваплоћенско и најбоље је изражено речима благовештењског тропара у коме стоји да Син Божији постаје Сином Дјеве, односно да Бог постаје човек да би, како ће то после Оци Цркве рећи, човек могао да постане Бог. Кондак празника – Теби, Војвоткињи која се бори за нас, узносимо песме победне, а избавивши се од зла – песме захвалне, ми, слуге твоје, Богородице. Но пошто имаш моћ непобедиву, од сваке нас опасности избави, да ти кличемо: Радуј се, Невесто Неневесна!, први је кондак популарне молитвене химне Пресветој Богородици – Благовештенског акатиста који верни народ са љубављу и побожношћу чита у својим домовима а који се богослужбено служи у саставу јутрења суботе пете седмице Великог поста као тзв. Друго бденије.
 
Када је већ реч о акатистима, треба скренути пажњу на то да је ова молитвена форма толико популарна код верног народа да се врло често дешава да су богослужења у оквиру којих се они врше, или када се само они служе, посећенија много више него службе свакодневног богослужбеног круга. Уколико се, узмимо за пример, акатист служи четвртком након вечерње службе, тога дана ће црква бити препуна људи, док се за вечерње службе среде и петка то неће моћи рећи. Због чега је то тако? Одговор, једним делом, сигурно лежи у љубави и молитвеном поштовању личности којој се служи акатист, у овом случају Пресветој Богородици. Други део одговора је у самој форми акатиста као молитвеног састава односно у начину на који верни могу да у њему учествују. Својом структуром, мноштвом истих и познатих припева, једноставном композицијом, понављањем идентичних текстова акатист нас на известан начин подсећа на службе древног парохијског типика прилагођене за употребу ширег слоја верног народа. О овоме би требало размислити дубље и озбиљније.
 
Благовести се скоро увек сликају на олтарским дверима наших храмова. Зашто је то тако? Зато што– захваљујући ономе што се тада десило, а то је Божије Оваплоћење, као и ономе што ће се након Његовог Васкрсења и силаска Светог Духа десити, а то је светотајинска могућност учествовања у Његовом Телу – сви ми можемо да крочимо у Светињу над Светињама као што је својевремено првосвештеник Захарија у ту исти Светињу као првину плодова људског рода увео девојчицу Марију, потоњу Богородицу.
 
Празник Сретења, односно сусрета Богородице и Богомладенца Христа са старцем Симеоном прослављамо 2. фебруара. Из богослужбених одлика овог празника можемо закључити да он припада групи Богородичиних празника јер се његова служба, када падне у недељу, комбинује са васкршњом службом а не мења је у потпуности како је то случај са Христовим празницима. 
 
Сам назив Теотокос, Богородица указује на најдубљу повезаност Богородичиног култа, њених празника са празницима Христовим. Она се увек прославља као Његова мајка, зато је ерминевтички кључ сваког Богородичиног празника Христос. Ту повезаност понајбоље видимо на примеру празника Сретења.
 
Празник Успења Пресвете Богородице Црква прославља 15. августа. Он се празновао од IV века у склопу колективног празника Сабора Пресвете Богородице да би као самостални празник почео да се прославља у Јерусалиму током VI века.
 
Црква на овај дан прославља уснуће, односно смрт Дјеве Марије, Мајке Господа Исуса Христа. „На бесмртно Твоје успење сабрасмо се...“, пева Црква у првој песми овог празника, откривајући – већ у тим првим и почетним речима – саму суштину успењске радости – Бесмртно Успење односно Бесмртну смрт! Црква се сећа смрти Оне чији је Син – како вели наша вера хришћанска – победио смрт, Васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота.
 
Смисао овог празника дубоко сагледава отац Александар Шмеман када говори: „Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на икони овог празника. На њој Мајка Божија упокојена лежи на самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос Који на рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми, дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и – у коначном исходу – не смрт, већ живот. ‘И после Рождества – Дјева и после смрти –– жива’, пева Црква гледајући ту икону и додаје: ‘Родивши сачувала си девство, упокојивши се свет оставила ниси’. Сагледавајући светлост те смрти и стојећи у светлости крај Њеног самртног одра почињемо да схватамо да смрти више нема, да је и умирање човека постало чин живота и човеков улазак у истински живот, у живот који бесмртно живује. Христос среће на светлим дверима умирања Ону која Му је предала сав свој живот, која Га је волела до краја: и, гле, смрт постаје радосни сусрет! И, гле, живот надвладава смрт!“
 
Поред ових, великих празника, ми прослављамо и друге догађаје везане за живот Пресвете Богородице. Тако 26. децембра прослављамо Сабор Пресвете Богородице. У древна времена, када црквени календар још увек није био развијен у потпуности, јединствени празник у част Дјеве Марије је био други дан Рождества Христовог и тај празник се до данас зове даном Сабора (сабрања) Пресвете Богородице. Управо у црквеном празновању Рождества Христовог, у молитвама и песмама које се певају тога дана, налазимо онај најдубљи слој теме поштовања Пресвете Богородице.
 
То је свој израз попримило и у начину на који се Богородица сликала на самим почецима хришћанске уметности – као мајка са дететом на крилу (Присцилина катакомба у Риму из другог века). Други, пак, древни вид Њеног изображавања био је као молитељка, оранс, жена са раширеним рукама која посредује за некога и истовремено га штити. Ова заштитничка односно заступничка димензија Богородичиног Лика свој израз добила је у одређеној групи празника који су формирани на основу различитих историјских догађаја а у основи имају ову тему.
 
Ту на првом месту спада празник Покрова Пресвете Богородице, који се прославља 1. октобра. Овај празник настао је у Русији у 12. веку да би се међу Србима проширио са продором руских богослужбених књига у 18. веку. Овде се прославља омофор којим Богородица закриљује и штити верни народ од сваке невоље. Црква затим прославља Полагање појаса Пресвете Богородице, 31. августа којим је исцељена царица Зоја, жена Лава Мудрог и Полагање ризе Пресвете Богородице, 2. јула. која је спасила Цариград од напада руских племена 860. године.
 
Ови празници, поред своје ходатајствене природе, отварају још једно теолошко питање – а то је светост предмета који су били у додиру са светим личностима. То су најчешће делови њихове одеће, оруђа њиховог мученичког страдања односно прослављења, предмети којима су се они служили и сл. Не улазећи овога пута у проблематизовање статичке и динамичке концепције светости, односно релационог конципирања светости осврнућемо се на историјске корене настанка овог феномена.
 
Да би се разумео овај феномен морамо се вратити у давну прошлост и настанке процеса освећења богослужбених простора. Након најстаријег слоја предања које је подразумевало служење Свете Литургије као својеврсно освећивање богослужбеног простора, појавила се и обавеза полагања моштију светих, на првом месту мученика, као саставни део освећења храма. Мноштво фактора доводи до појаве овог обичаја. Неки од њих везани су за сами култ мученика. Поштовање култа мученика и њихових гробних места је древна пракса Цркве као и служење Евхаристије на дан мученичког прослављења светога. Од посебног значаја је веза између мученика и престола Божијег која се помиње у Јовановом Откровењу: „И кад отвори пети печат видех под жртвеником душе закланих за реч Божију и за сведочанство Јагњетово које имаху“ (Отк. 6, 9).
 
Литургијски и архитектонски: централно место које је олтар – односно часна трапеза као његов центар – добио у базилици кореспондира са централним местом које Христос има у сабрању верних, међу којима су најрепрезентативнији представници управо свети мученици. Највећа част која се може указати овим сведоцима Христовим јесте да се сахране испод олтара. Важно је напоменути да се мошти не полажу под олтар, односно у олтар да би оне осветиле то место, него се мученици посебно поштују и славе тиме што се полажу на овако свето и узвишено место Евхаристије. Полагање моштију има пастирску вредност и димензију. Оно повећава радост заједнице верних која добија нову цркву, и указује на блискост и неодвојивост Христа и Његових светих.
 
Пошто је ускоро дошло до великог повећавања броја цркава и недостатка одговарајућег броја тела светитеља појавио се проблем како ће се наћи довољан број моштију за све нове храмове. То се на Истоку решавало фрагментацијом моштију, обичајем коме се Запад дуго и снажно одупирао. На Западу су у недостатку моштију полагали друге свештене предмете који су били у додиру са моштима, на пример одећу и сл., за које је Григорије Велики рекао да су тако савршено освећене у додиру са самим моштима да је њихово дејство у потпуности идентично као да су оне саме донесене и положене на одређено место.

протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић

Богословље