Pravoslavno jutro - BANER - KRAJ

Razgovorioveri1

sveti apostoli

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован

raspored5a

spc.rs

eparhija-sumadijska.org.rs

radiozlatousti.rs

verujem.org

 

Предавање у Народној библиотеци

08-03-2015

Biblioteka

У уторак, 03. марта 2015. године, у просторијама градске библиотеке у Јагодини, одржано је предавање на тему „Хришћански смисао болести и патње“ у организацији свештенства града Јагодине. Гост-предавач био је протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор богословије „Свети Јован Златоусти“ у Крагујевцу и професор Богословског факултета Универзитета у Београду.

Реализована промоција књиге ''Несвети а свети'' у Јагодини

06-02-2015

unnamed 1

На радост организатора сала, градске библиотеке била је испуњена до последњег места радозналих слушалаца, који су дошли да се упознају са тренутно можда најчитанијом руском књигом „Несвети а свети“.

Промоција 15. – ог броја Светосавског часописа „Растко“

18-10-2014

5.

16. октобра у просторијама ОШ “17.октобар“ у оквиру прослављања Дана школе, одржана је промоција 15.-ог броја часописа „Растко“. Часопис „Растко“ излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, а по одобрењу директора школе Госпође Биљане Милановић. Часопис уређује вероучитељ Борис Милосављевић. Стручни консултанти часописа су педагог школе Марина Антонијевић и вероучитељ протођакон Нинослав Дирак, док је за лектуру текста задужен наставник српког језика Маја Алексић...

Mолебан за благословен почетак школске године у беличком намесништву

15-09-2014

1

Прослављање овог великог празника како и доликује започело је служењем Свете Литургије у сви храмовима на територији овог намесништва. Најсвечаније је било у храму Светих апостола Петра и Павла где је Светој Литургији присуствовао велики број деце предвођени својим вероучитељима и катихетама, који су учествовање у Светој Литургији пројавили прелепим певањем, као и приступањем Чаши Господњој.

Православни свештеник је икона Божија

Ако имате дете, могло би се догодити да вас једнога дана упита: „Зашто је Исус рођен као дечак? Зашто Богородица није могла да роди девојчицу која ће нас спасти?“ Како ћете одговорити на оваква питања? Ја бих одговорио да је тако што то каже Библија. Бог је желео да Га Пресвета Богородица роди као дечака зато што је намеравао да буде савршени човек. Бог је тако изабрао. Бог чини и чиниће оно што Он хоће.
Замислите сада да вас је, нешто касније, одрасла особа упитала: „Зашто Православна црква не допушта да жене буду рукоположене у ђаконски, свештенички или епископски чин?“ Како ћете одговорити на ова питања? Англиканска црква је недавно изгласала да женама буде допуштено да врше свештеничку службу, многе друге хришћанске деноминације већ годинама уназад дозвољавају женама да врше свештеничку службу... Одговор на ово питање даје прича о Рођењу Христовом, која је одавно записана у Јеванђељима. Бог је узео лик човека, мушкарца, када се силом Духа Свога Светога родио од Приснодјеве Марије, Богородице. То је одговор наше, Православне цркве, и само мушкарац може бити рукоположен у чин ђакона, свештеника или епископа, јер је Исус, савршени човек, изабрао једино мушкарце да буду његови ученици и апостоли. Бог је тако изабрао. Он може да чини и чиниће оно, што Он хоће.
 
ЈЕВАНЂЕЉСКА ПРИЧА О ОВАПЛОЋЕЊУ
 
Нажалост, многи људи не верују да је јеванђељска прича о оваплоћењу и светом Рођењу истинита. Они не верују да је Бог у Исусу Христу постао човек. Стога је сасвим природно што не верују ни у то да је Бог начинио избор између мушкарца и жене. Исто тако, не постоји ниједан библијски, рационалан или историјски одговор који би се могао понудити онима који у то не верују. Многим хришћанима је, међутим, потребно неко рационално објашњење, како би о оваплоћењу Божјем могли да расправљају са осталим хришћанима, са „феминистикињама“ или, једноставно, са својим „политички коректним пријатељима“. Срећом, Православна црква је опитом разрадила и сачувала неке рационалне теолошке разлоге везано за питање зашто само мушкарци могу бити рукоположени за свештено служење. Желео бих да овде изложим три најубедљивија разлога. 
 
Требало би да разумемо ова три разлога, како бисмо остали верни библијском учењу и Светом Предању. Требало би да верујемо у те разлоге, како бисмо наставили да служимо онако, као што је Господ Исус Христос рекао нашим прецима да служе Богу ради нашега спасења. Требало би да се чврсто придржавамо тих разлога, да бисмо одолели истрајним демонским покушајима да уништи нашу веру у Господа Исуса Христа и Православну цркву коју је Он утемељио.
 
Први разлог за рукоположење мушкараца у свештенички чин повезан је са оснивањем и предањем хришћанске религије. Када је Христос дошао у људском телу, намерно је изабрао дванаесторицу мушкараца да буду Његови апостоли. Ови људи представљају почетак мушког свештенства и припремљени су да Га следе као рукоположене вође Његове Цркве током векова, па све до овог тренутка. Хришћанске цркве које су прихватиле да остану унутар апостолског и саборног предања су, услед тога, једино мушкарце рукополагале у чинове епископа, свештеника и ђакона. Сада, после две хиљаде година, када претпостављамо да смо много мудрији, представници многих хришћанских деноминација одлучили су да би све хришћанске цркве требало да дозволе и рукополагање жена. Они тврде да познају ум Христов и да само из социолошких, политичких и економских разлога Христос није одлучио да и жене укључи међу своје ученике. Надмена претпоставка ових људи, који тврде да знају шта би Христос учинио а шта не, тешко да заслужује ма какав одговор, али ми ћемо ипак покушати да га понудимо. Христос је Бог и Он чини оно што хоће и када то хоће. Бог је тако поступио јер Он увек чини оно што је исправно и најбоље за нас. Тврдња да Исус није рукополагао жене зато што у то време жене нису сматране довољно вреднима и што би представљале сметњу Његовом служењу у култури којом су доминирали мушкарци, сасвим је нелогична и на њу се мора одговорити. Најзад, Христос је Бог, и Он је могао да учини да и жене буду укључене у апостолско служење, да је то сматрао неопходним. Он, међутим, није сматрао да је то неопходно, јер је изабрао управо супротно. Уместо тога, Он је изабрао да Његова Приснодјевствена Мајка буде Богородица и на тај начин учинио да Она буде прва међу светима. Посредством Пресвете Богородице, Христос је узвисио положај жена, било где и у било које време. Оне више нису сматране за ствар или нечију имовину, него, у очима Божјим, постају подједнако вредне као и мушкарци. Он је освештао брак, који се у то време много злоупотребљавао да би се нашкодило жени.
 
ЈЕДНАКОСТ МУШКАРЦА И ЖЕНЕ
 
Христос је људе поучавао о једнакости мушкарца и жене и благословио је ту једнакост говорећи: „Због тога ће човек оставити оца својега и матер, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело“ (Мт 19,5). И док је Христос учио да су мушкарац и жена једнаки по њиховој људској природи, они су благословено и потпуно различити према својим људским функцијама. У овом тренутку намеравам да кажем нешто више о њиховим људским функцијама. 
 
Они људи који заговарају рукополагање жена за свештенослужење чак и у нашој, Православној цркви, пренебрегавају историју - како црквену историју, тако и Свето Предање - и погрешно тумаче Библију. Они би желели да нас убеде како Библија, наводно, допушта рукополагање жена. И док тврде да у Библији не постоји ниједан стих којим се изричито забрањује рукополагање жена, ми, православни хришћани, знамо да они овакав свој став не могу да одбране само на основу тога што у Библији ништа о томе не пише. Постоје и многе друге ствари о којима ништа у Боблији не пише. Постоје многе ствари које Библија није јасно забранила, али за које нам је сасвим јасно да их не би требало чинити. Ако проучимо црквену историју, биће нам очигледно да се идеја о женском свештенству никада није развијала у религиозном и духовном искуству наших хришћанских предака. Напротив, они су се очајнички борили против оних паганских религија у којима је постојала „тушта и тма“ богова и богиња. Наши хришћански преци имали су прилике да виде свештенице које су често биле укључене у ритуале плодности, а познато је да се током тих ритуала глорификовала полна настраност и промискуитет. Наши преци су, дакле, врло добро знали да је таква опседнутост сексом погубна за морал, живот и сигурност хришћанске породице. Они су то знали управо зато што су разумели Свето Писмо, које су им објавили најпре јеврејски пророци, а затим и сам Бог Исус Христос. Осим тога, морамо имати на уму и следеће: чак и ако у Библији не постоје стихови који би јасно забрањивали женско свештенство, у њој се садржи много специфичних учења о неопходности мушког свештенства. Најзад, не постоји ниједан показатељ који би допуштао да наслутимо да је у доба апостола било и жена рукоположених за свештенослужење. Код св. апостола Павла, међутим, постоји учење према којем жене не би требало да руководе богослужењем у цркви.
 
ЖЕНЕ И ПОЛИТИКА
 
У својим Посланицама Ефесцима и Коринћанима, свети апостол Павле о рукоположеним мушкарцима говори као о презвитерима, а ова реч означава старијег мушкарца, старца или владара. Он верује да само мушкарац може да влада хришћанском породицом и да је руководи. Он верује да би једнакост са мушкарцем у погледу руковођења довела до пометње у хришћанској породици, као и у Цркви, тако што би онемогућила истоветност мишљења код доношења одлука. Код св. апостола Павла, међутим, не постоји ниједан аргумент у прилог томе да жене не би могле да руководе у области политике или јавног живота. Увек су постојале краљице и принцезе, као што данас постоје жене-премијери или председници држава. Жене су данас активне у свим професијама и у свим занимањима које познаје људски род. Ми, хришћани, који заговарамо искључиво мушко свештенство као једино валидно и апостолско служење у Цркви, ни у ком случају не оспоравамо да жене треба да имају подједнака права и прилике за рад. Сматрамо да би жене, за свој рад и умеће на послу, требало да буду плаћене подједнако као и мушкарци. Постоје, међутим, они који мушком свештенству пребацују да је бастион мушког шовинизма и носилац насиља над људским и грађанским правима жена. Бесмислица! Црква није световна институција којом управљају демократски процеси. Црква је духовни организам, а не световна организација. По свом „уређењу“, Црква је духовно и натприродно једновлашће (једноначалије, монархија), са Богом као њеним царем и врховним судијом. Ми, православни хришћани, убеђени смо да су мушкарац и жена једнаки у очима Божјим и пред световним законима, али да су веома различити према својој људској природи, јер их је Бог створио за различите функције. Епископ, свештеник и ђакон имају веома специфичне функције унутар црквене породице. Рукополагање жена за свештенослужење само би унело пометњу и поништило те функције. Да се другачије изразимо, жена је онолико у стању да буде свештеник, колико је мушкарац способан да буде мајка!
 
РУКОПОЛАГАЊЕ ЖЕНА
 
Шта се догодило у многим протестантским црквама почев од времена реформације, када је одбачено учење о апостолском прејемству (наслеђивању), а прихваћена протестантска идеја о могућности да сви верујући буду свештеници? Протестантске цркве немају проблема са рукополагањем жена, јер они верују да сви чланови цркве треба да служе једни другима. Међутим, ако кажемо да су сви људи свештеници пред Богом, то значи да поричемо апостолско и библијско учење према којем су у сваком времену и на сваком месту постојали одређени људи, који су изабрани уз сагласност осталих и којима је дата нарочита благодат Божја да буду носиоци посебних функција у Цркви. Бог је та задужења поверио мушкарцима и мушкарци их нису - нити су могли то да учине - обезбедили сами за себе.
 
Постоји и други разлог због којег православни хришћани имају само мушко свештенство. Он се заснива на чињеници да смо ми увек свештенство схватали на саборни и апостолски начин, а не, као протестанти, само у смислу служења. И код нас постоји свештенство свих верујућих, као и код протестаната, будући да и ми, појединачно, служимо једни другима посредством љубави, молитава и узајамне подршке. Православно свештенство, међутим, подразумева много више од протестантског служења, јер је наше свештенство светотајинско: епископи и свештеници нису само презвитери, као што сам рекао раније, они су, сваки понаособ, посвећени у и Свете Тајне. Свете Тајне, између осталог, подразумевају и приношење дарова Богу, што значи да је православни свештеник онај који Богу приноси дарове испред Његовог народа. Ми верујемо да само свештеник, којем је кроз Христа од Цркве дата таква власт, може да врши Свете Тајне. Само свештеник или епископ имају власт да освештају хлеб и вино тако да се они преобразе у Христово Тело и Његову Крв. Само свештеник и епископ имају власт да благослове воду у Светој Тајни Крштења или уље у Светој Тајни Миропомазања, да освештају материјалне предмете за побожне и духовне циљеве. Само свештеник или епископ могу да разреше људе од њихових грехова. Само свештеник или епископ, који су мушкарци, имају власт да изврше ове радње, јер је Христос само мушкарце рукоположио за извршење ових Тајни. Ниједан протестантски служитељ, било да је мушкарац или жена, не тражи и не жели да врши Свете Тајне, па чак ни да буде део светотајинског служења.
 
ОРУЂЕ БОЖАНСКЕ СТВАРНОСТИ
 
Постоји, најзад, и трећи, необорив разлог за мушко свештенство. Православни хришћани верују да су њихови епископи, свештеници и ђакони иконе Христове и да из тог разлога морају да буду мушкарци, пошто је и Христос мушкарац. Да бисмо ово разумели, морамо најпре размислити и томе шта је заправо икона. Икона је религиозни символ, али је, истовремено, и много више од символа. Она је оруђе божанске стварности. Она је слика и призор за очи, којим се верујућем преноси духовна реалност. Могли бисмо да кажемо да икона представља одраз божанственог, али да, истовремено, икона сама по себи нема божанску силу. Такво схватање би од иконе начинило идола и одвело до идолопоклонства у паганском смислу те речи. Икона има духовну улогу да нам помогне да у своје душе примимо духовну свест о ономе што она изображава. На пример, када гледамо икону на којој је изображено Распеће, икона нам омогућује да на духован начин постанемо причасни Христовој љубави према људима и делотворној сили Његове крсне жртве. Созерцавање иконе током нашег богослужења најнепосреднији је начин на који визуелно можемо да изобразимо Христову искупљујућу смрт због наших грехова. Созерцавање иконе појачава духовну реалност нашег богослужења.
 
Исто се догађа и када посматрамо наше свештенство. Када присуствујемо богослужењу, свештеник или епископ постаје икона Христова. Христос је Бог али је, истовремено, и савршени Човек. То значи да свештеник, као Његова икона или Његов најистинитији символ, мора да буде мушкарац, зато што је и Христос мушкарац. У Свом оваплоћењу, Бог је постао мушкарац, а не жена. Мушко свештенство је, дакле, једна натприродна идеја. У том смислу, оно је тајна, исто као што су то Оваплоћење или Васкрсење. Разум и логика нису у стању да то потпуно објасне или дефинишу, као што не могу ни да умање истинитост те чињенице.
 
Могли бисмо да кажемо да Бог нема одређен пол, ни мушки, ни женски. Међутим, у откривењу Божјем кроз Христа, Бог је изабрао да се јави као Човек зато што је желео да узме Невесту, а то је Црква, обитељ Божја. На сличан начин, Бог је такође изабрао мушкарце да Га представљају као старешине у људској црквеној обитељи. Бог је одлучио да функције посвећења, благослова и разрешења представљају улогу мушкараца у нашем људском постојању на земљи. Мушкарци нису створили ту улогу сами за себе - Бог је учинио да то буде мушка улога. Као појединци, ми верујемо речи Божјој о томе или, пак, одабирамо да то не чинимо. Међутим, као чланови обитељи православних хришћанских цркава, немамо другог избора. Црква припада Богу, а Бог је начинио свој избор. Бог ће увек чинити оно што Он хоће, а то је увек најисправније и најбоље за нас. Бог је изабрао и благословио нас мушким свештенством. Радујмо се онда због тога и заблагодаримо Му на томе. 
 
Превод са енглеског језика: Антонина Пантелић

Богословље

Света тајна исповести - Протосинђел Венијамин (Ковачић)

Свету тајну исповести дефинише православна литургика као Тајну покајања, којом се човек чисти од грехова учињених после крштења. Исповест је, дакле, свештена радња у којој свештеник Цркве силом Духа Светога отпушта и разрешава хришћанина од грехова, које он исповеди и за које се каје. На ово упућују и саме Христове речи изговорене Његовим ученицима у јеванђељу по Јовану: „И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Духа Светога! Којима опростите гријехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јн. 20,22).

Уосталом, и само Јеванђеље Христово почиње речима о покајању, а оно  и у целини говори о љубави Божијој према грешнику. Будући да је Црква у свету - Тело Христово, кроз њу Христос у сваком времену поручује: „Јер нисам дошао да зовем праведнике, но грешнике на покајање“ (Мт.9,13). Љубав Божија према људима је, дакле, основ и смисао Оваплоћења Христовог, али и позив човеку, а пре свега свештенику, да се угледа на Бога и на љубав Његову, на љубав и самилост према грешнику. Будући да је и главни задатак свештеника да исправља грешника на путу спасења,  он сам мора да пође од љубави Божије и да свагда буде спреман да таквог човека увек загрли и да му помогне.  

Шта се, дакле,  дешава у души онога који се каје и који долази код свештеника на исповест? Свети владика Николај Велимировић, у „Молитвама на језеру“, каже: „Покајнику се отварају очи за два пута: за онај којим иде, и за онај којим треба да иде. Више је оних који се кају, но оних који скрећу своје колеснице на нови пут. Кажем вам: две храбрости потребне су покајнику – једном храброшћу да се заплаче над старим путем, и другом да се обрадује новом.“

Ове речи светог владике Николаја потврђују јеванђелску проповед:  „Покајте се јер се приближило Царство небеско.“ Покајање, дакле, значи сагледавање сопственог стања у односу на Царство које долази. Покајник је дошао до тачке пута на којој сагледава своје животне промашаје, али за даљи пут му је потребан путовођа који ће га на правилан начин усмерити и одобровољити на новом путу којем је циљ у Царству небеском. Овде такође долазимо и до одговорности оних који руководе верне на путу спасења. Њих називамо духовним оцима и пастирима људских душа. Будући да предводе, чувају, бдију и исцељују своје словесне овце, пастири свакако требају да буду достојни своје узвишене службе. Ево шта о томе каже свети Јован Лествичник: „Прави пастир је онај који може да изгубљене духовне овце пронађе и поправи помоћу незлобивости, сопствене бриге и молитве. Прави крманош је онај који је од Бога, и кроз сопствене подвиге, примио такву духовну моћ да је у стању извући брод не само из морске буре, него и са самог дна океана.“

У истом духу су и речи митрополита Антонија Храповицког упућене пастиру -исповеднику: „Срећан си ти, духовниче, ако теби Бог каже управо оно што може бити корисно твом духовном чаду ради савршеног и сталног ослобођења од пређашњих греха. Али Бог помаже онима који се труде, а не онима који леже, и зато си ти дужан поставити себи за главни задатак свога живота задобијање искуства за духовно лечење, тј. за давање упустава хришћанима како да се боре са грехом и како да се учврсте у врлинама.“

Света тајна исповести у Цркви и постоји и дата је као могућност обнављања и исцељења грехом нарушене људске природе и живота. Зато је грех у духовном животу и окарактерисан као болест која оптерећује и мучи људску савест. Отуда је исповедање и покајање облик духовног лечења.

Сваки свештеник је сигурно био у прилици да се сусретне са човеком који долази на исповест и који се каје. Од Божије благодати сигурно, али и од самог свештеног лица зависи да ли ће тај човек заиста и имати користи од свога покајања и доласка на исповест. С обзиром на чињеницу да данашњи верници свету тајну исповести и покајања обављају углавном на светим Литургијама уочи причешћа, и најчешће за време неког од великих постова, то ће умногоме спутати свештеника да се у целости посвети покајнику. Храм је по правилу у таквим приликама обично пун народа и чека се да свештеник у једном моменту прекине службу и посвети се исповедању верника. Верници чекају у реду, а исповест која се обавља механички не траје дуже од пар минута по особи. Код оваквог начина исповедања верних, с разлогом можемо поставити неколико питања: да ли такву праксу можемо назвати светом тајном исповести, да ли је опроштај грехова добио онај који на таквој исповести није ништа рекао, односно исповедио (јер се због брзине исповест најчешћше своди на питање: Кајеш ли се? – Кајем.  Јеси ли грешан?- Грешан сам). Свештеник потом чита разрешну молитву, и опет се поставља питање од чега је разрешио верника ако овај није ништа рекао? У оваквим случајевима, наравно, постоје и изузеци.

Такође често од „покајника“ (под знаке навода) може да се чује и одговор: Нисам грешан. О таквој исповести и таквим „покајницима“ протојереј др Љубивоје Стојановић у књизи „Пастирско служење“ каже:  „У ситуацији када је сведена на паралитургијски догађај, који све више улази у литургијско време као паралелна радња, питање је како и колико ће бити стварно доживљена као радост Цркве. Тако остаје само као индивидуални чин саморазрешења у моменту, изјавом: нисам грешан, али и чин осуђивања свих, у истом моменту, констатацијом: сви су грешни“ – каже отац Љубивоје.

У таквим околностима „литургијске исповести“ свештеник нема времена да са покајником успостави један разговог-дијалог у којем би најпре ономе који се каје објаснио шта је то грех, а шта покајање и исповест. С друге стране, ни покајник нема времена да објасни можда и неке важне околности које су се десиле, а због којих је он учинио грех, те тако свештенику остави можда и погрешну слику о свом духовном стању. А да не говоримо о страху, стиду и треми од којих би најпре било потребно покајника ослободити за време исповести - разговора.

Посебна тема била би и кад су у питању неки тежи греси као што је то чедоморство. Жене поготово имају огроман притисак и трауме на својим душама због греха чедоморства. Неретко је да на исповестима говоре како своју нерођену децу и сањају или да о том греху говоре и у својој дубокој старости. Да би се свештеник заиста могао посветити таквим душама, неопходно је више времена издвојити од оног које има за време служења Литургије. Такође, свештеник ће  понекад изрећи и епитимију  покајнику због неких грехова, а то опет изискује додатна објашњења, због чега му је то одредио и који је смисао. Питање је, такође, да ли ће и какве користи имати верник и од самог светог Причешћа, нарочито ако је исповедио чедоморство, а од свештеника није добио никакву епитимију. По овом питању  је познати румунски старац Клеопа, а у вези једне жене која је мимо своје воље изгубила дете, рекао: „Нека иде на исповест код свога свештеника и нека изврши епитимију која јој се одреди, јер ако је не изврши у овом свету, стићи ће је онострана епитимија.“ Упитан: Шта ако јој свештеник не наложи епитимију, старац је одговорио: „Не, нека јој наложи канон. Ко је изгубио дете мимо своје воље, одлучен је од светих тајни само две године.“ Из овога одговора старца Клеопе можемо само наслутити какав је канон, тј. епитимија за оне који остану без деце свесно, тј. својом вољом.

Ово напомињем само из тог разлога да бих предочио сву сложеност која може да произиђе из једног сусрета свештеника са човеком покајником. Сматрам да би решење овога проблема у многоме допринела пракса која се најчешће сусреће у манастирима, а то је да се верницима у одређене дане седмице за време великих постова омогући долазак на исповест током читавог дана или након вечерње или јутарње молитве. Тада би свештеник могао одвојити време да са сваким верником обави посебно исповест кроз разговор и без журбе. Такође, сматрам да би тиме свештеник олакшао и себи служење свете Литургије не прекидајући је због исповести, а и свима онима који су исповест обавили раније у току седмице. На тај начин би се и Литургија знатно скратила.

Такође бих напоменуо и то да исповест не мора и није обавезна да се строго обавља уочи Причешћа. Ако верници који редовно посећују света богослужења и живе хришћанским начином живота, имају свог духовника-свештеника, могу исповест да обављају и раније, а да се причешћују на недељном богослужењу и без исповести.  Онима који држе све постове који су одређени Црквом, тј. једнодневне и четири вишедневна поста, може се, и чак је пожељно, омогуђити причешћивање на свакој недељној Литургији током године, јер се оне зато и служе, а исповедаће се онда када за то буду имали потребу. Подразумева се да ће оне грехе који одлучују од Причешћа исповедити неодложно, али нема потребе да онај који нема ништа посебно на својој савести долази и то говори свештенику уочи Причешћа. Свештеника прекида у служењу, а он сам од тога нема никакве користи.

С обзиром на то да се исповест, с једне стране,  не може механички ни обавити, јер покајања има или нема, она се, такође, не може код верника на вештачки начин ни изазвати. Овде имам на уму праксу која се у уџбеницима „Пастирског богословља“ назива као судско ислеђивање таксативним набрајањем могућих грехова. Реч је о опасности од саблажњавања приликом говорења или читања неких од могућих грехова, а за које верник можда никад у животу није ни чуо. У таквим случајевима потребна је велика опрезност, али и  мудрост да се верник пре одобровољи на самоиспитивање, а, пре свега, да се у њему пробуди љубав према Богу. Такође, не треба настојати ни томе да се код верника реше сви проблеми приликом само једног, односно првог сусрета.

На крају бих завршио опет са одговором старца Клеопе који је дао када је био упитан: која је од седам тајни најтежа за вршење?

„Тајна Свете Исповести. Кроз ову тајну или спасаваш једну душу и спасаваш себе, или је погубљујеш и погубљујеш и себе у векове! Ипак, ни кроз једну другу тајну или службу не можеш придобити више душа за Царство Божије него кроз тајну исповести. Али толико одговорности и опасности належе на свештеника духовника, да Свети Јован Златоуст каже да се мало духовника спасава. Ове речи застрашују и потресају све нас“ – одговорио је старац Клеопа.        

Протосинђел Венијамин (Ковачић

 

Богословље

Епископ др Јован Пурић: Свети Јован Златоуст - литургијски етос и савременост

 

Савременост поставља пред нас многе дилеме. Човек мора да одговори на изазове, и то не само на оне за које су га његови учитељи у образовно-васпитном процесу припремили, него и на сасвим нове и различите проблеме које живот поставља пред нас. И то је одувек било тако. Ипак, свеопшта констатација социолога, педагога и културолога јесте да се свет данас ипак мења знатно брже него пре. Технолошки напредак и социјалне иновације у 20. веку преобразиле су свет много брже него, рецимо, читав процес технолошког развоја у средњем веку. Тај темпо развоја је присутан и данас.

Оно што је карактеристично за тај процес јесте губљење вредности. Данашњи свет функционише као тржиште, а то значи да је принцип тржишне економије тај који настоји да се наметне као општеважећи. Све је подложно законима понуде и потражње - или нам такав став бар бива наметнут од стране глобалне привредне елите. Па, ипак, и унутар самог овог света постоји жеђ за истином, за нечим што се неће повиновати поменутој логици тржишта. Савременом човеку је потребно нешто што не може да купи.

Шта је то? То је живот у истини. А где је могуће наћи живот у истини? Једино тамо где обитава истина - у Цркви Христовој, у њеним догматима и њеном виђењу света које је увек и најпре - литургијско. Заиста, литургија, као космички догађај, не може „пропустити" да свету сведочи његово право назначење у заједници са Богом. И зато не чуди што су управо најеминентнији литурзи Цркве одувек били они које је дотицао проблем односа савремености и надвремености, културног окружења и вечитих истина. На линији ових разматрања, потрудићемо се да покажемо како су два величанствена богослова и литурга Цркве - Св. Јован Златоуст и протојереј Александар Шмеман својим пастирским сензибилитетом осетили проблематику односа Цркве и света, преображене и непреображене твари. Одмах је важно напоменути да постоји и јасно подударање између историјских и културних околности позноантичке и савремене цивилизације, а то подударање би се најлакше могло описати као изградња хришћанског идентитета у средини која тај идентитет оспорава. Међутим, ми се овде нећемо бавити историјским детаљима по себи, него ћемо покушати да Литургију Цркве (која с правом носи име Св. Златоуста) поставимо као одговор на проблеме савремености.

Литургија, личност и неки проблеми савремености

Личност је централни аксиолошки појам хришћанства, али и најзначајнији проблем савремене педагогије. Тачније речено: личност је мера свих вредности зато што изражава само назначење људског бића, његову могућност као и циљ да буде по икони и подобију Божјем (Пост. 1,17). Наравно, појам личности није само хришћанска категорија, тачније, могуће га је наћи и у другим философским и теолошким схватањима. Ипак, само је хришћанство израдило целосну онтологију личности и на њој засновало одговарајућу личносну педагогију. Ту личносну педагогију би било погрешно схватити као теоријско начело, него као живо искуство Цркве, утемељено пре свега на Христовој богочовечанској личности. Ако имамо у виду да се тајна личности Христове, као тајна Цркве, остварује у Св. Тајнама (најпре у Светој Евхаристији - према изразу Св. Николе Кавасиле), онда нам постаје јасно да је у ствари Света Евхаристија од суштинског значаја за васпитање личности, и то у свим временским оквирима и културолошким окружењима, будући да је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13,8). На тај начин - преко једне христолошке постојаности бића и вере - ми као учесници нове спасоносне стварности Искупљења и Уцелосњења можемо одговорити на изазове савремености.

Златоуст је ову сотириолошку онтологију личности најпре живео, али ништа мање и засведочио у својим богонадахнутим списима. Данас се основне црте онтологије личности у савременој православној теологији идентификују са радом и делима кападокијских Отаца (првенствено оних великих, мада је несумњив значај и св. Петра Кападокијског и св. Амфилохија Иконијског као сарадника св. Василија и двојице Григорија). Ово, пак, треба разумети тако да су Кападокијци најјасније теоријски објаснили, терминолошки прецизирали и богословски интегрисали појам личности, који је и пре њих био присутан у стварности црквеног живота кроз етос личности. Тек ако ово имамо у виду, може нам бити јасан појам личности код Златоуста. Наиме, ту можемо разликовати два плана који су међусобно упућени: први ниво терминолошке употребе појмова „ипостас" и „личност" у сврху разјашњавања тада актуелних првенствено тријадолошких и христолошких дилема сходно богословским дометима кападокијских Отаца. Овај план је изражен превасходно у богословским списима Златоустовим, најпре у његовим Беседама о једносуштности и непојмљивости Божјој, што не значи да и егзегетска дела Златоустова нису проткана кападокијском теологијом личности.

Ипак, нама је интересантан један други ниво, ниво литургијског етоса личности који је могуће пронаћи и у оним практично-пастирским списима Великог Светитеља у којима се дотицао свакидашњих тема и изазова времена. Овај ниво није спекулативног, него пастирског карактера, то јест, схватање личности на овом нивоу је могуће реконструисати и протумачити на основу Златоустових пастирских беседа у којима је изражено његово облагодаћено педагошко искуство, а најпре кроз текст свештене Златоустове Литургије и кроз Златоустова тумачења богослужбене праксе и текстова Цркве.

Да бисмо могли да одговоримо на питање на који начин овај други ниво (ниво литургијског етоса) одговора на изазове савремености, дужни смо да уочимо извесне проблеме који стоје пред савременог човека у његовом покушају да се оствари као личност, у пуноти свога бића.

Један од најосновнијих и најтежих изазова савремености јесте култура егоизма. На пољу нашег кућног васпитања сви смо сведоци чињенице да је до пре 30 или 40 година још увек владала култура патријархалног обзира у којој је човек као појединац, али и као личност био подстицан да своје квалитете не истиче, него да очекује извесну друштвену потврду, најпре у оквирима мање и основне друштвене околине - породице, а потом и на ширем плану. Данас, насупрот томе, од човека се очекује да истакне све своје реалне или нереалне квалитете, да и сам ступи у „маркетинг способности".

Разлога за ову промену која је најочигледнија била током педесетих и шездесетих година („сексуална револуција", „секуларизација" и атеизација европског друштва) има више. Као основне могли бисмо навести већ позамашну историју западног индивидуализма и рационализма. Није без утицаја ни наслеђе психоанализе која је отворила нове перспективе за схватање душевног живота човековог, али која је у исто време такође снажно афирмисала човеков „его" и „селф", тј. његов осећај самопостојаности и индивидуалности. Све се ово данас испољава кроз поменуту културу егоизма, која појединца нагони да, ма колико да је спреман да сопствене интелектуалне и физичке потенцијале стави на процену друштва, он то мора да уради како би опстао на „тржишту запослења" и „друштвеној лествици". Наличје егоизма, како нас учи андрагошко-психијатријска, али и већ педагошка пракса, јесте стална депресија као „болест савременог друштва" . Човек се осећа нападнутим од стране друштва које га, наводно, афирмише и немоћним да одговори на сталне изазове све суровијег и ригорознијег постављања услова које треба да испуни. То га доводи у душевни ћорсокак, испуњен осећајем празнине и бесмисла, јер друштвени темпо не оставља простора за живот. Наравно, не треба сметнути са ума да је ефикасност ове „културе егоизма" велика управо зато што је сам човек склон греху гордости, тј. склон да себи припише моћи и способности које не поседује. Та пријемчивост егоизма на пољу мотивације, ипак, није у стању да човека ослободи разочарања која предстоје, а која су узрокована његовом немоћи да у реалном животу заснује и образложи слику коју је створио о себи и коју је као такву дао другима.

Како човек може да избегне ову замку егоизма, по богоносном и живоносном искуству Светих Отаца, а најпре према оцу светом Јовану Златоусту за кога се везује средишња служба Цркве? Најпре, морамо истаћи чињеницу да је друштвена ситуација у Златоустово доба у многоме сличила данашњој, с тим што је тадашњи пагански хуманизам био донекле отворенији за религијска и остала, не само ефимерна питања од данашњег атеистичког хуманизма. Ипак, егоизам је и у паганској култури био изузетно изражен, јер ондашњи паганин је могао и да не верује у бога или богове, али је чак и најнижа друштвена побожност била окренута ка веровању у бесмртност душе сваког појединца. Паганин је веровао у сопствену бесмртност, макар и не веровао у богове. Наравно, хришћанско богословље није а приори заузело негативан став као целокупном јелинском наслеђу, а један од најбољи представника ове синтезе јесте сам Златоуст. Ипак, ни њему самом није било лако да антропоцентрични менталитет класичног хуманизма утелови у хришћански богочовечански реализам у коме су и Бог и човек важни, те, сходно томе, греше и Платон и Протагора када кажу да су или само Бог или само човек мера свих ствари. Заиста: ко би други, осим Духом Светим надахнути Свети Оци и могао да учини тако нешто?

Егоизам нас подстиче да свет посматрамо као прилику за стицање и уживање: Златоуст нас на свакој литургији опомиње да „сами себе и сав живот свој Христу Богу предамо". Човек који је заробљен егоизмом, није у стању да изгради прави однос ни као Богу ни ка другим људима: „када постоји осећај више вредности, он не квари само однос према људима, него помућује и однос према Богу... егоизам подрива читав живот и зато се вреди потрудити око његовог уништења" . Зато је цела Литургија једно велико подсећање да потребу да најпре надиђемо своје „ја" како бисмо могли да заједничаримо у животу Нове твари, у будућем Царству. Тајна приношења сопственог „ја" у Светој Евхаристији није последица неког изненадног и чудног алтруизма, већ хришћанске онтологије личности, према којој једна личност добија идентитет само у заједништву са другим личностима. Св. Златоуст сјајно објашњава ову теорију личног односа као основе догађаја Цркве преко односа личне и литургијске молитве: „Можеш се, наравно, молити и у својој кући, али се код куће не можеш молити онако како у храму, где је толико мноштво отаца, где се једнодушно произноси молитва Богу. Када се сам молиш Господу, твоја молитва не бива услишена исто онако као када се молиш са својом браћом. Јер овде у Цркви има још нешто што је изнад свега: слога и сагласје верних, чврста свеза љубави и молитве свештеника". Дакле, чак ни овај принцип црквеног живота („ја" у односу према „ти" чини наше црквено „ми") није проста теорија идентитета, већ се у етосу Златоустове Литургије појављује као подсећање да је „предавање Христу" заправо само уздарје за Богочовеково дело искупљења. „Ми у Цркву не долазимо ради себе и не да бисмо тражили своје у њој, него ради служења делу Христовом у свету. Јер нема другог пута за сопствено спасење изузев предавања свога живота Христу који нас је заволео и умио нас крвљу својом од грехова наших, учинивши нас царевима и свештеницима Богу и Оцу своме" .

Дакле, литургијски етос личности представља идење путем Крсне Смрти и погребења како би се дошло до васкрсења. Присуство верних јесте зато њихово укључивање у тајну смрти Христове, па стога Литургија јесте истинска Трпеза Тајне вечере, као предворје Царства Божјег. Евхаристија је двоструки подсетник нашег постојања: подсетник Крста и Васкрсења, страдања и славља, потребе да напустимо свој „его" да бисмо уцелоснили наше биће. Литургија је историјски догађај (Златоуст је особито често упоређује са јудејским Преласком преко Црвеног мора), али есхатолошког карактера. Управо у томе је она сасвим различита од динамике друштвеног егоизма. Наиме, док нас савременост стимулише да живимо у сталној фрустрацији између циљева који нам се увек постављају као недостижни, постављајући увек нове критеријуме у овладавању „вештинама и способностима", Евхаристија као предокус представља учествовање, антиципацију Царства, само са једним предусловом: непатвореном љубављу и саможртвовањем за друге. Савремени човек никада неће бити у стању да одговори свим захтевима које друштво пред њега ставља, као ни да достигне и ужива у свим благодетима које му оно омогућава. Он је увек у расцепу између радне етике, мноштва информација и сталних понуда да себи живот учини лакшим и пријатнијим, те стога лако губи свој идентитет. Иако подстицан да створи илузију како је сам господар свога живота, он постаје слуга сопствене жеље за комфором и информационих технологија (које природну жељу за комуникацијом могу да изопаче у смислу стварања осећаја непостојеће, виртуелне стварности).

Све то је, пак, страно Литургији, њеној непосредности и позиву да „сваку животну бригу оставимо". Јер „ако све своје бриге управите ка Царству небеском, говори Господ, нећу вас лишити ни онога што задовољава потребе видљиве природе, и све ће вам се дати са осталим, јер вас нећу оставити да се бринете о самима себи". Дакле, да би човек могао да одговори на проблеме које пред њега поставља савременост, он најпре треба да открије ову перспективу Царства Божијег, коју је могуће задобити само у Литургији Духом Светим. Зато Евхаристија није пуки „религијски обичај", нити обредна радња, него „сабрање Царства". Њена „сврха" није да просто попуни „духовну пустињу" коју савремени човек осећа око себе - иако Евхаристија заиста даје пуноту нашем постојању. Напротив, Евхаристија не служи да се само на душевном плану „осећамо лакше", него она представља саму могућност да целокупно наше биће преобразимо и узнесемо у есхатолошко постојање. Литургија је „исходиште куда стремимо", она јесте „ослобађање од духовне парализованости у коју нас доводе житејске бриге", али не на психолошком, него на онтолошком плану јер је Евхаристија „Осми невечерњи дан". Савремени човек је често навикао на оваква привремена решења, на психијатријска залечења, која, ипак, нису у стању да његово биће спасу од корена свих проблема, а који је увек на плану постојања. Зато је човек модерног доба навикао и да о Литургији размишља као о „инстант решењу", да је сматра за тренутну олакшицу, одраз својих „интимних религијских потреба", те зато да о њој размишља у сасвим погрешним култним и психолошким категоријама.

Терапијски карактер Литургије, дакле, није психолошки, него онтолошки, па је потребно да човекпође путем очишћења. Ту се светоотачко искуство благодатне педагогије још једном среће са изазовом савремености. Наиме, данашњи човек је васпитан да не разликује страсти и врлине, будући да је и једно и друго подведено под безличне категорије „психолошког мотива"  или „афејта". Наравно, и отачка психологија је врло добро знала да су исти пориви у човеку ти који правилном употребом могу бити добри, а злоупотребом лоши, али то није значило да се против негативних аспекта психолошких мотива не би требало борити, како често сугерише савремена популарна психологија. Напротив, литургијски етос Златоустов подразумева очишћење од страсти. „Немој допустити ниједној од ропских и змијских страсти", говори Златоуст, „да се заједно са тобом нађе на месту Светог Узношења... нека ти ништа не стоји на путу у том часу". Пут литургије јесте пут ослобођења, а човек није истински слободан све док се не ослободи од страсти, тј. док не стекне плодове врлине.

Тачније речено: очишћење није ствар терапијског третмана негативних афеката, него један целосан поступак задобијања врлине, о коме славни Пастир Антиохије и Цариграда често говори: „Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу, не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се не устреми до самог врха Неба". Наравно, и сам појам „врлине" је данас подложан релативизму друштвених норми и није више у средишту интересовања савременог човека, за шта је делимично одговорна управо моралистичка свест која је врлину поистоветила са достизањем норми, а не са остваривањем нашег коначног назначења - Царства Божјег. Овде, дакле, опет морамо да поновимо да је само у литургијском виђењу врлине као одговора на непостојање јасног етичког ослонца савременог човека.

Желимо да истакнемо још два битна аспекта благодатног остварења литургијске свести код човека: уцелосњење човековог бића и налажење духовног мира. Наиме, иако је традиционална дихотомична (и трихотомична) антропологија одавно престала бити актуелна, савремена популарна схватања ништа мање изазивају целовитост човековог бића. Човек је данас углавном суочен са два култа: култом тела и култом интелектуално-психолошке забаве, који се нужно не искључују, али који доминирају својим наметнутим прототипима. Подвојеност ова два доминантна друштвена модела, која представља истински изазов за савремену педагогију, заснована је на једном плитком инсистирању и једностраном унификовању само једног аспекта двојединог људског бића. Опет је литургијски етос, у ствари, могућност надилажењња ове поделе, тј. Света Литургија као „тајна јединства" васпоставља и целовитост људског бића. Најпре, Литургија је догађај у коме учествује целокупан човек, са својом душом и телом, са свим оним што он јесте и што он треба и може да буде. Са свим својим чулима, преображеним, свакако, на подобије Богочовека. „Мисли, драги мој, на то да то додирујеш руком и, стога, никада да је ниси подигао да удариш некога... Буди свестан да не додирујеш Христа само руком, него Му се приближаваш и својим устима, па одржавај свој језик чистим, не изговарај бестидне и ружне речи, клевете и клетве... А кад се опет сетиш да твоје срце прима ону страшну тајну, не смеш никада у њему ковати лукавства против ближњега, већ срце своје чувај чистим од сваке злонамерности. Тако ћеш бити кадар да очуваш безбедним и своје очи и уши... Позван си у сватове, драги мој!"

Човек заиста може бити оно што једе, али, како је убедљиво искористио Фојербахову ироничну опаску прота А. Шмеман, то не мора да значи да је човек осуђен да на један баналан начин буде роб својих природних порива. Човек је и оно што слуша и оно што види, али то не значи да је он неминовно роб онога што му се пласира. Јер човек увек има једну могућност да уцелосни своје биће, и то тако што ће се, учествовањем у радости Царства, ослободити и смрти која је највећи непријатељ целовитости и постојању нашег бића. А то је Света Евхаристија.

Да завршимо ово мало виђење онога што литургијски етос Православне Цркве, изражен кроз уста Златоуста, богослова и пастира, може да понуди личности човековој тако што ћемо истаћи да Литургија најпре нуди мир и Христов мир. Златоуст је самим својим животним путем и духовним опитом често био у прилици да осети узнемиреност због пакости злих духова и злих људи. Па, ипак, његове последње речи биле су „Слава Богу за све!" Није у питању стоичка скромност, нити апатија пред неумитности живота, која се данас врло често пропагира као једино решење за проблеме животног вртлога, него Златоустова утемељеност у богослужењу Цркве, његово сазнање да је само Христос и Његово Царство будућега века једино ново под сунцем. Човекова узнемиреност, знао је свети Хризостом, произилази из његовог ума и јесте „болест нашег ума, јер када бисмо се узнемиравали због онога што се дешава (тј. када би дешавања, а не ми сами била узрок нашег узнемиравања), онда би требало да сви људи буду узнемирени, будући да сви пловимо по истом мору (живота)". Па, ипак, Златоуст непрестано говори о „спокојству у уму и души", наравно, „ако припремимо свој ум да са лакоћом трпи све невоље". Ипак, овде није реч о простој психичкој акомодацији, попут оне у данашњој психијатријској пракси, нити занемаривање реалних размера људске изгубљености у овом свету. Напротив, Златоуст је свестан да „сви имамо болест", али управо зато треба да приступамо Светој Чаши, јер „ако су били излечени они који су се дотакли само рубове његове одеће, како ли неће бити излечени они који га целог примају у себе?" Дакле, мир који добијамо од Христа у Светој Евхаристији, у потпуности одговара исцелењу које од Њега тамо задобијамо, и јесте целосни, онтолошки мир, мир као нови начин постојања. „Јер ништа друго не доноси мир нашој души као познање Бога и стицање врлине". Дакако, овај пут врлине се данас чини терминолошки и концепцијски застарелим, јер смо навикли на пут тренутних залечења наших „комплекса" и „тешкоћа". Међутим, само једно свеобухватно погружавање у тајну очишћења, уцелосњења и мира, коју имамо у литургијском етосу, може да представља трајан одговор на проблеме човека као боголиког и богочежњивог бића човека као личности.

 

Богословље

Литургија Пређеосвећених Дарова: знaчење поста и причешћа

Два значења причешћа


pricesceapostolaОд свих литургичких правила која се односe на Велики пост, јeдно јe од одлучујуће важности за његово разумсвањe и, пошто јe спeсцифично за Православље, представља у многоме кључ разумевања православне литургичке традиције. Ради се о правилу које забрањује служење свете литургије током недеље Поста. Јасно је наведено: Света литургија не може ни под којим условима да се служи за време поста од понедељка до петка - са једним изузетком - на празник Благовести, ако се догоди у ове дане. Средом и петком је посебна вечерња служба причешћа: назива се Литургија пређеосвећених дарова.

Register to read more...

Богословље