Pravoslavno jutro - BANER - KRAJ

Razgovorioveri1

sveti apostoli

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован

raspored5a

spc.rs

eparhija-sumadijska.org.rs

radiozlatousti.rs

verujem.org

 

Предавање у Народној библиотеци

08-03-2015

Biblioteka

У уторак, 03. марта 2015. године, у просторијама градске библиотеке у Јагодини, одржано је предавање на тему „Хришћански смисао болести и патње“ у организацији свештенства града Јагодине. Гост-предавач био је протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор богословије „Свети Јован Златоусти“ у Крагујевцу и професор Богословског факултета Универзитета у Београду.

Реализована промоција књиге ''Несвети а свети'' у Јагодини

06-02-2015

unnamed 1

На радост организатора сала, градске библиотеке била је испуњена до последњег места радозналих слушалаца, који су дошли да се упознају са тренутно можда најчитанијом руском књигом „Несвети а свети“.

Промоција 15. – ог броја Светосавског часописа „Растко“

18-10-2014

5.

16. октобра у просторијама ОШ “17.октобар“ у оквиру прослављања Дана школе, одржана је промоција 15.-ог броја часописа „Растко“. Часопис „Растко“ излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, а по одобрењу директора школе Госпође Биљане Милановић. Часопис уређује вероучитељ Борис Милосављевић. Стручни консултанти часописа су педагог школе Марина Антонијевић и вероучитељ протођакон Нинослав Дирак, док је за лектуру текста задужен наставник српког језика Маја Алексић...

Mолебан за благословен почетак школске године у беличком намесништву

15-09-2014

1

Прослављање овог великог празника како и доликује започело је служењем Свете Литургије у сви храмовима на територији овог намесништва. Најсвечаније је било у храму Светих апостола Петра и Павла где је Светој Литургији присуствовао велики број деце предвођени својим вероучитељима и катихетама, који су учествовање у Светој Литургији пројавили прелепим певањем, као и приступањем Чаши Господњој.

О исповести - протојереј Небојша Младеновић

1.ПРИПРЕМА ЗА ИСПОВЕСТ

 

Припрема за исповест има само један циљ: да нас наведе, да себе видимо онакве какви заиста јесмо пред Богом, да бисмо могли исповедати своје грехе у искреној нади опроштења. Да бисмо исповедали своје грехе морамо знати шта је грех. А да бисмо то знали морамо испитати своје животе: шта мислимо, шта говоримо, и шта чинимо. Ту настаје велики проблем за многе од нас, јер као да немамо прикладна мерила према којима бисмо себе оценили. Често процењујемо по оном критеријуму који сматрамо исправним, а који је, у ствари, од хришћанства далеко као небо од земље. На пример, процењујемо себе према сопственој идеји о нормалном људском бићу: "Ми смо нормални, просечни, као и други, не гори..." Или према критеријумима које нам пружа друштво. "Ми смо честити грађани, поштујемо закон, напорно радимо, брижљиви смо домаћини.." Или према некој увежбаној црквеној навици, која по себи и за себе нема никакву истинску хришћанску вредност: "Идемо у цркву недељом, не једемо месо петком, говоримо молитве, не играмо у време поста..." Или, коначно, према старозаветним мерилима која су веома добра, али не сасвим у равни са оним што је хришћанско; "Ми не крадемо, не лажемо, не убијамо, не чинимо прељубу..." Важно је да самоиспитивање буде дубок и озбиљан поглед на сопствени живот. Уз искреност и храброст, мора постојати и жеља да се нешто заиста и види. То мора бити и процена учињена тачно према хришћанским мерилима  животу и учењу Господа нашега Исуса Христа. 

Пре него што проучимо себе, морамо проучити Јеванђеље и цео Нови Завет. Како ћемо просуђивати о себи по хришћанским мерилима, ако их не знамо или их не узимамо за озбиљно? У припреми за исповест, према томе, треба да проведемо више времена гледајући у Христа него гледајући себе. Заиста истина је да себе можемо јасније видети посматрајући Христа на кратко него гледајући себе сатима. Хришћани треба да знају Јеванђеље и учење Новог Завета. У припреми за исповест црквени оци означили су неке посебне одељке који нам могу помоћи у посматрању нас какви јесмо и какви би требали да будемо. То су следећи одељци:

1.Беседа на гори  Матеј поглавља 5,6,7;  Лука 6

2.Посланица Св. Апостола Павла Римљанима - Последња поглавља 12,13,14.

3.Прва Посланица Св.Апостола Павла Коринћанима - Поглавље 3.13.

4.Прва Посланица Св. Јована Богослова.

          Наравно, ови одељци не исцрпљују пуноћу хришћанског живота, али су непроцењиви у самоиспитивању. Ако их брижљиво ишчитамо  а сви заједно не чине више од тринаест страна просечног издања Библије  и с пажњом их упоредимо са нашим ставовима и делима, имаћемо више него довољну могућност да себе преиспитамо у складу са мерилима по којима се једино Хришћани могу мерити. 

           Корак у припреми за исповест јесте "исправка" оних промашаја, грехова које својим снагама још можемо исправити. То значи, на пример, да не можемо исповедати крађу, уколико не вратимо оно што смо украли; или мржњу, уколико не опростимо свом непријатељу; или гнев, уколико се не извинимо оном кога смо увредили. Да је то услов покајања, јасно је постављено у причи Самог Спаситеља када нам говори да, кренемо ли да принесемо свој дар на олтар, па се сетимо како наш брат има нешто против нас, морамо отићи да се с њим помиримо пре него што свој дар принесемо (види Матеј 5:23). Чак и тада, међутим, морамо бити пажљиви, да не бисмо још више згрешили показујући своје поправљање грешака, користећи своју наводну "хришћанску побожност" као прилику да се погордимо, или размећемо и хвалишемо. Наше поправљање живота треба да је неприметно; тихо, тајно, чак немо, ако ће наша дела говорити гласније и убедљивије од наших речи. Али у сваком случају, тај корак мора се обавити пре исповести, и најважније, пре Светог Причешћа. Такође, требало би да нам буде јасно да број молитви и дужина поста у исповести, не могу заменити неопходна дела истинског покајања. Тако, онај који инсистира да добије благослов за Свето Причешће на основу тога што је "прочитао све молитве и постио недељу дана", а и даље одбија да се помири са својим братом, мора схватити да ти ритуали не значе ништа, апсолутно ништа, ако су одвојени од правог хришћанског живота. "Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата свога, лажа је... Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша"(види Јован 4:20; Матеј 6:14).    

 

2.   ПРИСТУПАЊЕ ИСПОВЕСТИ

 

 Када дођемо на исповест, свештеник од нас може тражити да стојимо или да клечимо. Може нам постављати питања, али не мора. Постоје многи начини који нису утврђени строгим правилима. 

Долазимо да нам се опрости. На исповест долазимо само да примимо опроштај од Бога, и ни због чега другог. Можемо потражити упуте и савет од свог исповедника; али непрестано треба да имамо на уму да исповест није "угодно духовно ћаскање" или врста "религиозне психоанализе". Стојимо пред живим Богом у жудњи за Његовом љубављу и прихватањем, за очишћењем и привођењем Његовом вечном Царству. Сам Бог дејствује приликом исповести! И Он нам може говорити у време када се томе најмање надамо; и кроз свештеника од кога најмање очекујемо, можемо чути Његов глас само ако смо довољно смерни да себе отворимо за Његове речи и одбацимо све људске предрасуде које спречавају да доживимо Његово лично присуство у Светим Тајнама у Цркви Његовој. Било како било, једно је сигурно: наше искрено, чисто покајање и жеља да се очистимо и обновимо за нови живот у Богу јесте једина сврха исповести у Цркви.

 Исповедајмо своје грехе. На исповест долазимо да бисмо исповедали своје грехе. Треба да их искажемо јасно и отворено, без уплитања сувишних детаља, али и без прикривања истинског зла уопштавањима као што су "уобичајене ствари", "домаћи греси", "свакодневни греси", итд. Јасна представа Христовог учења је једино што нам може помоћи у исповести. Требало би да говоримо о оном што сматрамо да је заиста наш грех, или да исповедимо неколико грехова с којима се суочавамо и који, нажалост, господаре нашим животом. Лако је пасти у искушење исповедања туђих грехова  чланова наше породице, људи са којима радимо, других парохијана. Неки људи, готово по правилу, поступају тако али не чине то у вези са неким "узајамним проблемом", који би се на њих односио, већ једноставно износе суд правичности иза кога се неретко крије себична забринутост. Ако постоји искрена потреба за духовним разматрањем туђег живота, оно се обавља искључиво ван исповести. Апсолутни императив је да се на исповести сасвим и искључиво усредсредимо на себе, на сопствени живот, грехе и преступе. 

Избегнимо педантерију. Пре него што приступимо исповести морамо знати да не можемо, нити се то од нас очекује, да запамтимо свако своје сагрешење. Тако, ако нешто заборавимо рећи, несвесно и нехотице, током исповести, не треба да страхујемо да нам Бог неће опростити. Након искрене исповести у коју смо уложили све човеку могуће напоре да исповедимо сваки грех, молитва опроштена ће заиста и бити за све грехе: вољне и невољне, свесне и несвесне, исповеђене и оне нехотице заборављене. Нема потребе да се враћамо свештенику уколико смо случајно заборавили да поменемо нешто мање важно. Важно је да не постанемо превише забринути над својим гресима што нас доводи до сумње у Божију милост или до убеђења да Његово опроштење зависи од људске достојности или нашег слабог памћења. Бог уважава нашу намеру и искреност у покајању, а не капацитет наше меморије. Ово, наравно не значи да "искрена намера" може заменити сам одлазак на исповест. Али свакако значи да моћ Божијег праштања није условљена нашим сећањем, чак ни нашом могућношћу да избегнемо грехе. Нема тог броја ни те величине греха које Бог не може опростити. Нема тако савршене исповести која   заслужује   Божију   милост   својом савршеношћу. Нема Светог Причешћа које не даје и не прима грешник. Све друге помисли које се односе на ово разматрање, нису само лоша теологија, већ и богохуљење; и могу чак довести до умне или духовне поремећености.  Боримо се да превазиђемо грехе Бог нам опрашта не само зато што смо се исповедили, већ зато што своје грехе заиста мрзимо и трудимо се да их превазиђемо. Један свети отац, упитан како можемо знати да ли нам је Бог опростио, рекао је: "Ако мрзите своје грехе заиста вам је опроштено." У хришћанском покајању нема места жаљењу, оправдавању, разјашњавању грехова, пребацивању одговорности на друге или на "сплет околности" или на људску слабост. Човек може препознати, супротставити се, презрети и одрећи се греха; то је људски део , Бог опрашта грехе. 

Према томе, исповедајући се, морамо обећати да ћемо се трудити свим средствима да превазиђемо своје грехе и исправимо свој живот. То и јесте све што можемо обећати;  да ћемо се трудити. Не можемо заиста гарантовати никакве резултате. А то је у ствари све оно што Бог жели: озбиљна борба за превазилажење греха. Ако се боримо свом снагом и храброшћу, Бог ће нам даровати победу  у час који Он одабере као најпогоднији. Наш једини задатак једа верујемо, борећи се. 

                                                                       

Богословље

Зашто постимо - протојереј Небојша Младеновић

  У савременом друштву хришћански став о смислу и значају поста изазива доста недоумица, расправа и интригантних реакција управо због тога што однос према храни зависи од става који човек има према себи и према смислу живота уопште. Први изазов нама који постимо, а обично долази од оних који не посте или се индиферентно односе према хришћанству, јесте парадоксално цитирање Новозаветни речи да '' грех не улази на уста'' или у народскијој варијанти '' од јела нема лоших дела '' чиме се по њиховом мишљењу потпуно апсолвира и чини непотребном свака друга дискусија о посту али и о човеку који је тело и само тело и у времену и у вечности. У оквиру ове групе посебно су занимљиви они који се негативно односе према посту и који га истичу као знак неслободе али су живо заинтересовани и пропагирају  његове секуларне форме вегетаријанство и дијете. Међу хришћанима има људи који искрено признају да код њих помен о посту изазва асоцијације на употребу неукусне хране и у том смислу пост доживљавају као бреме због кога ропћу, борећи се да издрже, да одраде  прописано време, суштински, при том, деформишући смисао поста и вере која се следствено томе своди на трпљење. Нису ретки ни они хришћани  који формално постећи сматрају за грех ако се окуси шта мрсно и о томе једино воде рачуна али се неће претерано узбуђивати због тврдокорне окамењености срца у односу према својим ближњима, због љутње на оне који им се не клањају или их не поздрављају,  што помодре кад чују о благостању и срећи 

других. ''Посте'' а и даље терају своје ситне интересе, псовку и погрде. Немогуће је схватити ''механичко пошћење'' где се уздржавање од једне врсте хране сматра јединим и главним смислом поста. Овако нешто је далеко од суштине поста и то само деградира пост. Пост није обред или ''јогиска'' радња већ чињеница која се заснива на библијском и светоотачком опиту Цркве, егзистенцијално и богословски утемељен начин мишљења и делања кога се Црква није и никада неће одрећи без обзира на промене услова и начина свакидашњег човека и дискусије о скраћивању неких постова.

Црква кроз великопосна богослужења , кроз '' Триод '' упућује поруку својим вернима: '' постимо браћо телесно али постимо и духовно''. Овако нешто наговештава да је центар поста  у доживљају истинитог, целовитог животног склада ствари који је Творац свега видљивог и невидљивог успоставио старањем и у оквиру кога је понудио човеку и свету могућност вечног постојања што он није прихватио (првородни грех) тј. да је сврха поста у благословеној употреби творевине ( материје ) као филозофије живота: да творевину употребљавамо на начин који је сагласан нашој природи и вечном призвању. Сведоци смо свеопште распрострањене присутности утилитаристичког и похлепно-похотљивог односа према творевини, наша цивилизација је потрошачка, људи гомилају ствари и жуде за њима, човек се идентификује са потрошачем  постајући и сам ствар која  неретко  на крају и сама бива потрошења.  Присутно је потпуно отуђење, човек је човеку вук а не брат, никоме не благодари и никоме низашта не одговара. 

Управо је пост, по речима Архиепископа Амфилохија, оно што исцељује човека од тог и таквог саможивог и халапљиво-лакомог односа према хлебу, према свету и другом човеку. Онај ко пости из личног опита сазнаје како је велики дар и светиња хлеб којим се хранимо, познаје шта значи бити гладан. На тај начин човек поставља изазов свом биолошком начину постојања, уверавајући се  да енергија потребна  за његово битисање може потицати и од Нестворене  енергија Благодати Божије а не искључиво од хране –  сходно речима нашег Спаситеља ,, не живи човек само о хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божијих '' (Мт. 4,4). То нас учи да благодаримо и да свет и храну  доживљавамо као дар љубави Божије а другог човека као икону Божију као брата и вечног сабрата.  Дакле уздржавање од хране преноси се кроз сву дубину и све сфере човечијег живота дотичући се његових основа откривајући истину да је кроз благодарење храна средство молитвеног општења Бог и човека које овом другом дарује вечност. У том смислу посна храна се показује као подстицај срца за успон ка Небу ка Богу, упркос томе што је за многе несхватљиво ставити своје срце у зависност од желудца. Но то се не дешава механички и биљна храна сама по себи није у стању да мења човеков карактер, склоност срца ка стварима.

Битно је познање новог живота , нови пут воље, нови свет бића, нови човек. Уздржање од хране има смисао трагања за нечим што је много савршеније од саме хране, има смисао трагања за Христом ( као Христов позив '' хајдемо на дубину'' или прича о многоценом бисеру кога кад нађе човек оставља све до тада; кад нађемо Христа све друге ''вредности''   филозофију, музику, храна показују се као ништа).

 Спознаја и доживљај таквог духовног искуства одвија се на простору људског срца јер истина о свету и човеку садржана је у Личности  Богочовека Христа и до ње се долази молитвеним  заједничарењем са Тројичним Богом кроз присуство нестворених божанских енергија ( Благодати ) у људском срцу. На овај начин долазимо до постојања везе поста и молитве, поста и срца тј. љубави и поста, односно нељубави ( егоизма ) и поста.

 Шта за хришћане значи љубав? Хришћанска љубав јесте љубав према Богу и човеку, човеку као икони Божијој, осећање јединства људског рода, поштовање људске личности као појаве вечности. Из тога проистиче и способност да свако емоционално доживи у себи радост и несрећу другог, односно да изађе из себе и своје ограничености и егоизма. За хришћанску љубав потребна је непрекидна борба против егоизма, као чудовишта са неколико глава; за борбу са егоизмом – борба са страстима; за борбу са страстима – потчињавање тела души , која се подигла на бунт као '' мрачна ноћна робиња '' , како је тело називао Свети Григорије Богослов, - против своје бесмртне царице. На други начин однос душе и тела покушао је да представи и старохришћански апологета Атинагора наводећи следећи пример: душа је музичар, а тело инструмент. Ако је инструмент оштећен музичар не може из њега да извуче хармоничне звуке. С друге старне ако је музичар болестан инструмент ћути. Сликовито говорећи: постом тело постаје танани инструмент који може да хвата сваки покрет музичара – душе: тело се из афричког бубња претвара у Страдиваријеву виолину.

На овај начи смо припремили себе за пихватање дара низлазеће благодати Божије у срце, дара Богоопштења које се одвија кроз искрену молитву. Тако постаје јасно да нас пост припрема за искрену молитву. Многи мисле да молитвено расположење човечијег срца не зависи од каквоће и количине њихове хране. Они мисле да религиозна уздизања нису у тесној зависности од насићености њихових желудаца и степена задовољености њиховог сластољубивог тела. Но духовно искусни људи знају да постоји непосредна зависност  '' сејања у дух ''  од ''сејања у тело'' (Гал.6,8). Они који ''сеју у тело'' не после, него већ сада жању у извесном смислу ''распадање''; они који ''сеју у дух'' жању не доцније , већ одмах '' живот вечни''  у смислу утанчавања духовног слуха и гледања, јачања осећања духовних истина, најтананијег разумевања своје душе и душе других људи, олакшање молитве срца, додира са небеском смерношћу и миром Христовим, тако потребним и драгим сваком искрено побожном људском срцу.

Пост је '' сејање у Дух '', приопштавање Духу Божијем. Стога се пост  завршава и испуњава у Св.Причешћу Тела и Крви Христове. Дакле то је тежња за приопштавањем Христу, животу најпотпунијем који је у Њему. Све остало је –припрема …. Пут не треба да буде сам за себе довољан и да затвори свој циљ.  

Пост представља вољну радњу, а вера је у многоме ствар воље. Онај ко не може да ограничи себе у храни и пићу неће моћи да победи ни снажније и истанчаније страсти. Распуштеност у храни води ка распуштености и у другим областима људског живота. Пост учи човека да прво жртвује мало, али '' велико почиње од малог ''. Тако се показује да храна није грех него наш однос према ној, наша неприродна и против природна везасност за њу и наша поробљеност њом. Однос према животу који претпоставља мрсну храну посној је сувише плитак , узан , материјалистички , мизантропски или животињски.

Без сталног напора и подвига воље јеванђелске заповести остаће само идеал , који сија на недостижној висини, као далеке звезде, а не реалан садржај човековог живота.

 

            Небојша Младеновић, протојереј

            Архијерејски намесник белички

Богословље

Акатист Светим апостолима Петру и Павлу

Кондак 1 

 

Изабрани проповедници Невиног Јагњета, за нас закланога, Христа Бога, преславни апостоли Петре и Павле, ви богопознањем сав свет обасјасте и обилно водама благодати напојисте, и сада с љубављу погледајте на оне који усрдно поштују спомен ваш: испуните нас духом премудрости, срца наша вером утврдите, да вам непрестано благодарност узносимо, са умилењем кличући: Радујте се, свети првоврховни апостоли Петре и Павле! 

 

Икос 1 

 

Блажени апостоли Петре и Павле, ви се на земљи показасте као ангели благовесници, јер, позвани на апостолску службу од самог Виновника спасења нашег, Господа Исуса Христа, ви сву земљу прохођасте, проповедајући Јеврејима и незнабошцима Христа распета, Божију силу и Божију премудрост. Стога и ми, обасјавани светлошћу учења вашег, срцем и устима кличемо вам ово: 

Радујте се звезде светозарне, које са Истока засијасте, и свима људима пут ка Христу показујете! 

Радујте се Цркве Христове стубови непоколебљиви и тврђаво! 

Радујте се, јер од Христа примисте власт да свезујете и разрешавате грехе наше! 

Радујте се, јер нас кроз свете посланице своје призивате све к вери и нади у Бога! 

Радујте се, јер онима који греше ви животом својим постадосте примери обраћења! 

Радујте се, јер нам рeчју и дeлом показасте узвишеност љубави истините! 

Радујте се, свети првоврховни апостоли Петре и Павле! 

 

Кондак 2 

 

Апостоле Петре, Господ видећи те на Мору Галилејском где са братом твојим Андрејем мећете мреже у море, рече вам: Хајдете за мном, и начинићу вас ловцима људи. И ви тај час остависте мреже и за њим отидосте. Стога, красото Цркве Васељенске, молитвеним заузимањем својим учини да и ми будемо брзи на вршење заповести Божјих а спори на грех, да, детињећи злобом, достигнемо сви у меру раста човека савршена, певајући Богу: Алилуја! 

 

Икос 2 

 

Божански Разум обасја те, Павле, изабрани сасуде Божји, када ти, ревнујући за отачка предања, јежђаше у Дамаск да гониш Цркву Христову. Јер тада тебе изненада обасја светлост славе Господње и дође глас с неба: Савле, Савле, зашто ме гониш? А ти, иако телесним видом обневидео, духом угледа силу и славу Христа распета, који таму осветљује и љубављу Цркву Своју изграђује. То дух твој заплени, и ти са покајањем послушно рече: Господе, шта хоћеш да чиним? — После тога, примивши позив на апостолство од самог Господа и крштење водом и Духом од блаженог Ананије, ти чудесно постаде изабрани сасуд благодати и неућутни сведок Спаситеља нашег, од кога и ми просветљавани навикосмо да ти прислужујемо ово: 

Радуј се светлости Цркве, на чудесан начин од Светлости Неисказане упаљена на путу, да обасјаваш незнабошце! 

Радуј се, јер си у животу свом знамења силе Божије чудесно јавио, и тиме уста непокорних занавек затворио! 

Радуј се изабрани сасуде, који си себе скрушено назвао најмањим међу апостолима и првим међу грешницима! 

Радуј се, јер си као херувим тајновидац чак до трећега неба вером и љубављу узнесен! 

Радуј се, јер си као пламени серафим ревношћу по Богу непрестано мучен и морен! 

Радујте се, Павле и Петре, громогласне трубе благовешћа, које темеље старога света као други Јерихон разорише. 

Радујте се, свети првоврховни апостоли Петре и Павле! 

 

Кондак 3 

 

Сила Вишњега, која се у слабостима распознаје, изли на тебе Павле, дијаманте вере, благодат на благодат, јер си истину рекао кад си објавио: Све могу у Христу Исусу који ми моћи даје. И заиста си проповедао Еванђеље јављањем Духа и силе, творећи велике и неисказане ствари, славне и ужасне, те се незнабошци богопознању научаваху, срца тврда јелејем милосрђа натапаху, и све расејане овце у тор Једнога Пастира одасвуд стицаху, и научише се сложно Му певати: Алилуја! 

 

Икос 3 

 

Имајући смелу љубав ка Господу, ти си, апостоле Петре, ишао по узбурканој води као по суву. Но иако си се, уплашен и сумњом узвитлан, почео топити, ипак се ниси утопио на пучини, јер си ка Спасу пружио руке и очи, вапијући Му из дубине срца: Господе, спаси ме! — И тог часа си добио руку помоћи од Христа, Избавитеља нашег. Тако и ми у овој земаљској долини, опасностима плашени и таласима страсти потапани, упиремо очи у Тебе који нас мудро ка тихом пристаништу водиш, и с благодарношћу Ти кличемо овако: 

Радуј се скупоцени камену вере, јер си од Крајеугаоног Камена изабран и утврђен! 

Радуј се храме Духа Светога, јер си од Њега разноврсним даровима изванредно украшен! 

Радуј се рибару препрости, мудрошћу Божјом испуњени, којој се нико од људи противити не може! 

Радуј се очевидче величине Божије, јер си од Господа занавек прослављен више него сви цареви и славни земље! 

Радуј се хартијо одухотворена, на којој се огњеним словима Реч Божија исписа! 

Радуј се апостолу Павлу светило равно и незалазно! 

Радујте се, свети првоврховни апостоли Петре и Павле! 

 

Кондак 4 

 

Буру љутих искушења подиже у старини човекоубица исконски, хотећи да Цркву Божију уништи и ученике Спасове разбаца као пшеницу, али се Господ моли за тебе, Петре, да вера твоја не престане. И тако, од Спаса просветљаван, и од Њега у немоћи укрепљаван, ти ваистину сломи чељусти врагу и обративши се утврди браћу своју, певајући Богу: Алилуја! 

 

Икос 4 

 

Чувши, Павле премудри, да си чудесно изабран да име Господа Исуса Христа објавиш народима и царевима и синовима Израиљевим, и видевши да си ти у речи, у животу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти — светлост, постављена незнабошцима за њихово спасење, неверни се вером просвећиваху, а верни ликујући Господа прослављаху. Стога и ми, примивши заповест да се сарадујемо, приносимо ти гласом радовања ово: 

Радуј се верни служитељу Христов, јер си сва блага овога света за ђубре и прашину сматрао, и свима себе Христа ради и Еванђеља потчинио! 

Радуј се сјајни војниче Христов, јер си се у свеоружје Божје обукао и све народе у послушност Христу привео! 

Радуј се жртво најпријатнија, Христу сараспета, јер си навикао да Христа ради сваки дан умиреш! 

Радуј се сејачу са многим сузама, сужњу и исповедниче преславни, јер си ране Господа Исуса Христа на телу свом радосно носио! 

Радуј се славо и похвало Цркве Васељенске, ти си гледање свету био, и за Христа си често глад, жеђ, голотињу, бијење и ругање претрпео! 

Радујте се, Павле и Петре, апостола украсе, свету благовесници, Цркве тврђаво! 

Радујте се, свети првоврховни апостоли Петре и Павле! 

 

Кондак 5 

 

Ти се, Павле, показа Богом вођена звезда, када течење своје славно почевши од Дамаска ти продужи све до Рима; и као што раније звезда са Истока научи мудраце да се клањају Сунцу правде, тако и ти, богомудри, показа пут ка Христу свима који желе да достигну спасење, смело довикујући свима: Угледајте се на мене, као и ја на Христа. Њему си нас и научио певати једним устима: Алилуја! 

 

Икос 5 

 

Видевши на гори Тавору славу Јединороднога од Оца, одевеног светлошћу као хаљином, а који се ради нас хтео обући у хаљину поруге, ти си, Петре, провидећи неизрециву славу искупљених крвљу Невиног Јагњета Христа, говорио: Господе, добро нам је овде бити. Тога ради и ми, далеки нараштаји, лишени лучезарне чистоте, иако недостојни, но твојим апостолским гласом призвани к наслеђу бесмртном, чистом, неувенљивом, чуваном на небесима, као заједничари славе која ће се јавити, кликћемо ти овако: 

Радуј се блажени, од Вечне Истине с правом назван блаженим! 

Радуј се бисеру предивни, од Господа код језера нађени и Светлошћу од Светлости обасјани! 

Радуј се од самог Искупитеља рода људског на проповед Еванђеља послани! 

Радуј се, ти се показа истински ловац људи, јер ти, као и раније, благодаћу одводиш душе помрачене у чудесну светлост Христа Бога! 

Радуј се, изворе животворни, јер си из извора вечнога живота потекао, и од богатства дарова Духа Светога жедне душе напајаш! 

Радујте се, Петре и Павле, јер ви као шестокрили серафими крај престола Цара славе лебдите и на светлост тајни Божјих гледате! 

Радујте се, свети првоврховни апостоли Петре и Павле! 

 

Кондак 6 

 

И по смрти својој, богоносни Петре, ти се показа неућутљиви проповедник, јер са неба мисленога, као гром тајанствени, ти на разне начине потсећаш хришћане на њихово звање. А ми, знајући љубав твоју која никад не престаје и молитву коју ти код престола Божјега непрестано за нас твориш, певамо срцем узбуђеним: Алилуја! 

 

Икос 6 

 

Откако ти Дух Свети нареди у Антиохији, Павле великоименити, да почнеш превелику службу апостола за незнабошце, ти засија знамењима и чудесима. Затим, дошавши на Кипар, ти Елиму врачара ослепи и Сергија проконзула светлошћу истине обасја. Удостој и нас, заједничаре те светлости, да дивна дела твоја прославимо у песмама духовним и појању, и да ти кличемо ово: 

Радуј се светлости кротких и разумних срца, која као дојилица грејеш и васпитаваш својим богонадахнутим списима! 

Радуј се жезле карања, који сасуде лажи и обмане разбијаш, а срца скрушена на непомични камен вере у Христа подижеш! 

Радуј се, јер си Христово Еванђеље у себи оваплотио, и због тога изнад свега видљивог узнесен и прослављен! 

Радуј се, ти медоточивим устима својим објави велику радост апостолима и вернима, јер тобом Господ отвори свима незнабошцима врата спасења! 

Радуј се ревнитељу по Богу, Илијо нови, јер не зидаш на туђем темељу, и ревношћу својом далеке земље проходиш! 

Радујте се Павле и Петре, ви цео свет поделисте између себе: да један буде апостол незнабошцима, а други да проповеда народу изабраном. 

Радујте се, свети првоврховни апостоли Петре и Павле! 

 

Кондак 7 

 

Хотећи да истину утврдиш и мир Цркви осигураш, ти си апостоле Павле, поборниче правде, дошао у Свети Град. Тамо си на Сабору светих апостола и верних сведочио заједно са Петром и Варнавом: да Дух Свети дише где хоће, обилно дарујући благодат Јеврејима и незнабошцима, обрезанима и необрезанима, спасавајући све и сва вером а не мртвим делима старога закона. И тако сви верни, стварно добивши слободу и мир, везивани савезом љубави, благодарно певају Богу: Алилуја! 

 

Икос 7 

 

За новог архангела, весника тајне од века сакривене, изабра те Господ, апостоле Петре, када упита ученике своје: А ви шта велите ко сам ја? — Тада ти, Небеским Оцем просвећиван, објави несумњиву основу вере наше говорећи Господу: Ти си Христос, Син Бога живога. Тога ради и ми, штујући те што си наду спасења нашег отворено исповедио, кличемо ти овако: 

Радуј се Синају нови, јер ти људима јасно показа таблице спасења и објави слободу у Христу! 

Радуј се, од Неимара Небеског прво постављени камен вере и исповедања, на коме се Црква Христова необориво заснова! 

Радуј се, јер Господ прво тебе постави за вратара раја, обећавши ти дати кључеве Царства небескога! 

Радуј се судијо праведни, јер имаш са осталим апостолима судити над дванаест колена Израиљевих! 

Радуј се, јер блажене очи и уши твоје видеше и чуше на земљи у телу Христа Спаса нашег, кога пророци пламено жељаху видети! 

Радујте се Петре и Павле, имајући срца освећена и красне ноге благовешћа, ви Еванђељу послужисте и еванђелски поживесте! 

Радујте се, свети првоврховни апостоли Петре и Павле! 

 

Кондак 8 

 

Необично и тешко схватљиво чудо ти се показа, апостоле Петре, за оне који земаљски умују, јер тебе, незнатног и ништавног у очима света, Господ изабра, и ти мудраце посрами, царства победи, многе и многе помрачене к Истинитој Светлости приведе; и све до сада, као огњени стуб, ти обасјаваш све земнородне, показујући сигуран пут у блажено отачаство. Тога ради, дивећи се богатству благодати у теби, ми певамо Богу: Алилуја! 

 

Икос 8 

 

Свима си био све, богославни Павле, љубављу обухватајући све, речју спасења достижући даљне и ближње, вером побеђујући све: јер и у Филиби благовестећи мир, иако си штаповима љуто био бијен и у тамницу окован бачен, ипак си тамо заједно са Силом певао чудесну песму хвале и благодарности Богу, који и одговори слугама својим земљотресом великим, те се и темељи тамнички уздрмаше и врата се отворише. А ми, видећи где ти, премудри, таму тамнице светлошћу богопознања осветљујеш и слободу у Христу сужњима дајеш, кличемо ти ово: 

Радуј се сужњу Христов, јер си тамницу у храм претворио, и узама својим ланце демона са људи раздрешио! 

Радуј се, јаки јер си слабости слабих понео, хотећи угодити не себи већ ближњима! 

Радуј се, предивни, јер си се узама и невољама хвалио, и радовати се с радоснима и плакати с онима који плачу поучавао! 

Радуј се, ти си умро греху али си увек жив Богу, јер је теби Христос живот а смрт добитак! 

Радуј се, примере недремљивог делања, који што је остраг заборавља, а за оним што је напред сеже се, и свим умом трчи к почасти вишњега звања! 

Радујте се, Павле и Петре, јер мученички послужисте Господу све до смрти, и њоме као венцем подвиг свој овенчасте! 

Радујте се, свети првоврховни апостоли Петре и Павле! 

 

Кондак 9 

 

Све ка Христу приводећи, славни апостоле Павле, ти си у Атини онима који сматраху себе за мудре објавио мудрост што силази одозго, да они, знајући ништарије, одсада познаду непознатог им Бога и да Га опипају, јер у Њему и живимо и крећемо се и јесмо. Стога и ми, благодаћу неисказаном примивши познање истине и срцем истински осетивши да је Господ благ, певамо Њему, вером чврстом, као од Томе прстом, опипаном: Алилуја! 

 

Икос 9 

 

Језик људски говорити не могаше, када Господ сила слугама својим ноге омиваше и убрусом отираше. А ти, Петре, захваћен страхом, ма да си повикао: Господе, никада Ти нећеш опрати мојих ногу, — одмах си се сав претворио у послушност када ти Господ рече: Ако те не оперем, немаш удела са мном. И свим си срцем узвикнуо: Господе, не само ноге моје, него и руке и главу. Ми пак, знајући да си се у томе као злато у огњу очишћавао и да си се смирењем до послушности уздигао, клањамо се тајанству Божјег промишљања и смиреним срцем кличемо ово: 

Радуј се Петре, очи орлове, којима си Сунце правде, Христа Бога, гледао где Јуди ноге пере, и где Га овај потом пољупцем лукавим издаје! 

Радуј се, ти си душу своју занавек уневестио Христу, јер си следујући Јагњету Невином као јагње, до заклања свога верност сачувао! 

Радуј се жару неугасиви, са жртвеника небеског огњем љубави божанске непрестано обузети! 

Радуј се светилниче који гориш и светлиш, светлошћу правде озаравајући нараштаје и нараштаје! 

Радуј се богати грозде чокота Христова, на радост многотужном свету однеговани! 

Радујте се Петре и Павле, јер ви Христа Бога у себи верно уобличисте! 

Радујте се, свети првоврховни апостоли Петре и Павле! 

 

Кондак 10 

 

Неиспитљиву пучину спасења у Христу, и огромну силу покајања показао си у себи, Петре, када си се, по претсказању, трипут одрекао Господа: „Не знам тога човека!" када си се клео и преклињао у двору поглавара свештеничког; али си одмах, опоменувши се речи Исусове, похитао напоље, и горко плакао. А ми, с умилењем гледајући на овај пресветли пример скрушености, који нам је дарован за поуку и изобличење окамењених срца наших, певамо Господу који те је опет дивно узвеличао: Алилуја!

 

Икос 10 

 

Тврђава и оружје непобедиво био си, Павле, противу управитеља таме овога света, јер си разорио њихово царство у Коринту, Ефесу и другим градовима васељене, одгонећи таму многобожја, и утврђујући познање истине; јер си се истински показао као слуга Божји у трпљењу многом, у невољама, у бедама, у тескобама, у ранама, у тамницама, у бунама, у трудовима, у неспавању, у посту, тако да ни ум наш није у стању исказати богатство доброте твоје, даноноћне подвиге са многим сузама. Тога ради, гледајући море љубави твоје, ми смело молимо: услиши нас убоге који грешним устима својим говоримо ово: 

Радуј се непобедиви благовесниче који си умро греху, јер најпре победивши у себи старога човека, ти си се саразапео Христу! 

Радуј се многоплодни учитељу и грабљивих вукова изобличитељу, јер ти собом показа вернима пример увек стражећи и поучавајући нас двоструко: речју, и животом према речи! 

Радуј се свих обогатитељу, јер осиротевши и ништа немајући — ти си све имао! 

Радуј се пламени ревнитељу за хришћане, који си их заручио Христу као девојку чисту, беспрекорну невесту! 

Радуј се срце многонапаћено, ти си био у страшним мукама због деце своје док се у њима не уобличи Христос! 

Радујте се Павле и Петре, јединице сложна у духу, јер у истом граду верност Христу запечатисте крвљу! 

Радујте се, свети првоврховни апостоли Петре и Павле! 

 

Кондак 11 

 

Право је певати и величати окове и страдања твоја, Павле многострадални, јер си окове, претсказане ти од пророка Агава, примио не само са великим трпљењем него и с радошћу, и то си Цркви Кесаријској потврдио овим својим речима: Ја не само свезан бити хоћу, него и умрети у Јерусалиму готов сам за име Господа Исуса. Њему, дивноме у светима Својим, и ми певамо песму: Алилуја! 

 

Икос 11 

 

Светлошћу радости неисказане и божанске љубави ти би обасјан, богокрасни Петре, када се Господ по васкрсењу Свом јави теби уцвељеноме пре него осталим апостолима. И после тога опет јавивши се, Господар живота упита те три пута: Симоне Јонин, љубиш ли ме? А ти, огњем божанске љубави распламћиван, одговарао си топло: Господе, ти знаш да те љубим. Тога ради и ми, осиротели духом, опомињући се потока суза твојих и љубави твоје, због којих те Господ поново позва у пређашње звање апостолства, побожно ти кличемо ово: 

Радуј се, учитељу покајања, јер си горким сузама задобио висину смирења и Васкрслим из гроба уведен занавек у радост неисказану! 

Радуј се премудрости дубино, смиреноумља висино, љубави пламену, ти си свима вернима пример живота показао! 

Радуј се пријатељу Господа Исуса, ти си јарам благовешћа ревносно носио, над наслеђем Божјим владати ниси хтео, него си научио послушности властима! 

Радуј се апостоле Христов, јер си мудрост змијињу и чистоту голубију у себи сјединио и врстом смрти своје на крсту крајње смиреноумље показао! 

Радуј се верни слуго Господа, јер си дани ти талант умножио и у радост Господа ушао! 

Радујте се Петре и Павле, јер срца Ваша љубављу сав свет у себи сместише и све крајеве васељене просветише! 

Радујте се, свети првоврховни апостоли Петре и Павле! 

 

Кондак 12 

 

Благодат Духа Утешитеља која се у виду огњених језика изли на главе верних, одмах се из уста твојих, богонадахнути Петре, изли речју огњеном, да би са силом великом благовестио Христа распета не само изгубљеним овцама дома Израиљева, него и бесплодној цркви незнабожачкој, те да и она донесе род Богу: бесмртни крин чистоте и покајања. Измоли и нама, блажени апостоле, милост од Господа, који тобом чини велике и дивне ствари, руком твојом васкрсавајући мртве и смрћу твојом на крсту распламћујући замрлу љубав нашу, да бисмо Му непрестано певали: Алилуја! 

 

Икос 12 

 

Славећи пресветлу успомену твоју, богомудри Павле, ми с правом величамо неисказане подвиге, патње и трудове, које си поднео у бдењима, у глади и жеђи, у посту, у зими, у голотињи. Јер ко ће набројати ране, туге и невоље твоје у градовима, у пустињи, на мору, опасности од разбојника, опасности од сродника, опасности од незнабожаца и лажне браће? Ко је сличан теби? Потрудио си се више од свих апостола. Стога молимо: не узгнушај се нас грешних који ти се молимо, него као што си свима био све, тако и сада услиши ово што ти немоћним гласом приносимо: 

Радуј се сужњу Христов, јер си из тамнице светлост раширио речју и посланицом и у оковима се много потрудио, пошто се реч Божја заиста не веже! 

Радуј се неистражљива пучино љубави, јер си искрено желео да ради браће своје будеш одлучен од Христа! 

Радуј се подвижниче предивни, јер си се добрим подвигом подвизавао, течење завршио и крвљу својом Цркву украсио! 

Радуј се, ти изливаш море чудеса, јер мараме и убрушчићи твоји болести исцељиваху и ђаволе изгоњаху! 

Радуј се нераздвојни заједничару љубави Божје, ти о небеском мислиш а не о земаљском, зато си и узажелео да се од тела ослободиш и са Христом будеш! 

Радујте се Павле и Петре, вере Христове засадитељи, водом побожности напојитељи и ка пристаништу вечноме вером водитељи! 

Радујте се, свети првоврховни апостоли Петре и Павле! 

 

Кондак 13 

 

О, свехвални благовесници Петре и Павле, молећи се за нас, чујте уздахе срца наших, јер молитва праведних може много пред Богом. Похитајте и сада да нас потсетите на небеско звање и на хришћански крај живота нашег; привуците нас к сладости еванђелске истине; свежите нас узама љубави Христове, да бисмо сви ми, одрекавши се безакоња и светских жеља, ушли у радост Господа нашег, певајући Му са Анђелима и са зборовима Светих: Алилуја! 

 

(3 пута) 

 

 

Икос 1 

 

Блажени апостоли Петре и Павле, ви се на земљи показасте као ангели благовесници, јер, позвани на апостолску службу од самог Виновника спасења нашег, Господа Исуса Христа, ви сву земљу прохођасте, проповедајући Јеврејима и незнабошцима Христа распета, Божију силу и Божију премудрост. Стога и ми, обасјавани светлошћу учења вашег, срцем и устима кличемо вам ово: 

Радујте се звезде светозарне, које са Истока засијасте, и свима људима пут ка Христу показујете! 

Радујте се Цркве Христове стубови непоколебљиви и тврђаво! 

Радујте се, јер од Христа примисте власт да свезујете и разрешавате грехе наше! 

Радујте се, јер нас кроз свете посланице своје призивате све к вери и нади у Бога! 

Радујте се, јер онима који греше ви животом својим постадосте примери обраћења! 

Радујте се, јер нам рeчју и дeлом показасте узвишеност љубави истините! 

Радујте се, свети првоврховни апостоли Петре и Павле! 

 

Кондак 1 

 

Изабрани проповедници Невиног Јагњета, за нас закланога, Христа Бога, преславни апостоли Петре и Павле, ви богопознањем сав свет обасјасте и обилно водама благодати напојисте, и сада с љубављу погледајте на оне који усрдно штују спомен ваш: испуните нас духом премудрости, срца наша вером утврдите, да вам непрестано благодарност узносимо, са умилењем кличући: Радујте се, свети првоврховни апостоли Петре и Павле! 

 

 

МОЛИТВА СВ. ПРВОВРХОВНИМ АПОСТОЛИМА ПЕТРУ И ПАВЛУ 

 

О, Преславни апостоли Петре и Павле, ви сте сав еванђелски пут од земље до неба незадрживо прешли, јер вас на њему не могаше зауставити, нити са њега скренути: никаква невоља, никаква мука, никаква туга, никаква патња, никакво страдање, никакво гоњење, никаква претња, никаква опасност, никакав страх, никакав мач, никакво мучење, никаква смрт. Помозите и нама грешнима да тај свети пут непостиђено пређемо и у Царство Небеско уђемо. Ради Господа Христа ви сте све оставили, али сте зато Њега добили, Њега — Јединог истинитог Бога неба и земље, а са Њим и сва богатства Његова: Вечну Божанску Истину, Вечну Божанску Правду, Вечну Божанску Љубав, Вечни Божански Живот. Уделите и нама грешнима коју мрвицу од Његове Божанске Истине, од Његове Божанске Правде, од Његове Божанске Љубави, од Његовог Божанског Живота, да би од нас безобзирце бежала свака лаж, свака неправда, свака мржња, свака злоба, свака пакост, свака охолост, свака похота, сваки гњев, свака јарост, свака завист, свака лукавост, свака страст, свако зло, сваки грех, свака смрт, сваки ђаво, сваки пакао. 

Херувимски неболетни Првоапостоли, ви сте нам Еванђељем својим објавили дивну благовест: да је живљење наше на небесима. О, погледајте с неба на нас: ево, ми се ваљамо у блату грехова наших, и давимо у муљу страсти наших, — молимо вас: пружите нам милостивно свете руке своје, извадите нас из смрада нашег и поведите од земље ка небу; измолите нам од Господа покајање еванђелско, љубав еванђелску, молитву еванђелску, пост еванђелски, смиреност еванђелску, доброту еванђелску, милосрђе еванђелско, трпљење еванђелско, све врлине еванђелске, да би те небочежњиве врлине еванђелске божанском силом што је у њима пренеле душе наше са земље на небо, и ми, иако телом на земљи, живели душом на небу. Ми знамо, и ми осећамо: сваки грех наш је воденични камен о врату душе наше, и тежином својом стално нас вуче наниже, и одвући ће нас у вечно царство греха — пакао, ако нам ви, о свети Првоапостоли, не притекнете у помоћ и не ослободите нас грехова наших, воденичних каменова наших, који нас потапају у таму, у мрак, у духовну смрт. 

О, свемилостиви Апостоли Бога љубави: научите нас молити се — на спасење душа наших; научите нас постити се — на спасење душа наших; научите нас волети — на спасење душа наших; научите нас еванђелски живети и еванђелски умирати, те да ниједан од нас не живи себи и не умире себи, него и да живимо Господу и да умиремо Господу, еда бисмо се удостојили вечног живота у Небеском Царству Његовом, и тако се и на нама испунила ваша еванђелска истина, свети Првоапостоли: Ако живимо, ако умиремо — Господњи смо. 

О, превелики Благовесници Спасови, ви сте нас научили еванђелској истини: да је наш људски живот на земљи само припрема за вечни живот на небу. Зато вас молимо од све душе: подарите нам све божанствене силе које су нам потребне за побожни живот на земљи и за вечни живот на небу. Подарите нам веру: у њој је сила љубави; подарите нам љубав: у њој је сила наде; подарите нам наду: у њој је сила молитве; подарите нам молитву: у њој је сила поста; подарите нам пост: у њему је сила трпљења; подарите нам трпљење, те нека оно довршује у нама дело свете вере и свих светих врлина, како бисмо и у овом и у оном свету радосно и свесрдно живели Господу Исусу, тој вечној нади нашој, вечној љубави нашој, вечној радости нашој, вечном животу нашем. 

О, богомудри Првоапостоли, ви свети и непогрешиви вођи и руководиоци наши, молимо Вас и преклињемо: водите нас и руководите кроз овај свет и овај живот, свеосвећујућом и свепросвећујућом благодаћу вашом живећи у нама, молећи се у нама, љубећи у нама, постећи у нама, мислећи у нама, осећајући у нама, делајући у нама, творећи еванђелске заповести у нама, и тако нас многогрешне, немоћне и слабе уведите у Царство Небеско, да бисмо и овде и тамо свим срцем, свом душом, свом мишљу, свом снагом својом вечито служили чудесном и чудотворном Господу и Спаситељу нашем — Исусу Христу, коме нека је и од нас преко вас хвала, част и слава, сада и увек и у векове векова. Амин. 

Богословље

Институција сабора - Митрополит пергамски др Јован Зизјулас

 

Институција сабора - Институција сабора, бар са становишта православног богословља, представља основ управљања и канонског устројства Цркве. Свака аутокефална Црква има свој сабор и незамисливо је да било који законодавац, био он црквени или државни, сабор замени управним органом другог вида, колективног или појединачног карактера. 

Иако би тако требало да буде, у стварности ниједна друга институција, како од стране Цркве, тако и државе, није толико занемарена. Ови неспоразуми, који некад доводе до разних перипетија у црквеном животу, некад до погрешних оцена конкретних догађаја (као што је на пример случај са разним одлукама Врховног суда Грчке), поткопавајући увек богословске темеље Православља, настају због тога што се углавном превиђа или игнорише еклисиолошки садржај институције сабора. За разлику од функционисања законодавства и администрације у држави, канонске одредбе Цркве не могу се разумети без осврта на еклисиологију, то јест на богословска начела која руководе природом Цркве. Основне институције црквене управе, као што је то сабор, неодвојиве су од суштине Цркве, и зато је свако одвајање догме од основних управних институција не само неоправдано, него и опасно. 

Да би се схватио црквени садржај једне институције, барем што се тиче Православне Цркве, потребно је вратити се историјским основама те институције. Током времена многе институције се подвргавају променама због којих се удаљују од свог основног садржаја. Православна Црква не пориче историјске промене у развоју својих институција, али увек под условом да основни однос између ових институција и суштине и природе Цркве, под утицајем случајних развоја и промена, остане непромењен. Према томе, проучавање и разумевање институција Православља захтева повратак њиховим историјским темељима и њихову еклисиолошку оцену. Еклисиологија и црквена историја, пре свега првих векова, током којих су се и оформиле црквене институције, јесу неопходни пратиоци сваког истраживања канонског права православне Цркве. 

Стога је, што се тиче институције сабора, потребно поставити следећа питања: 

а) Како се у животу Цркве појавила ова институција? Од којих историјских и теолошких чинилаца је настала? 

б) Који су еклисиолошки чиниоци суделовали у формирању ове институције? На који се начин основни еклисиолошки садржај институције сабора сачувао суштински непромењен након прихватања нових облика изражавања? 

И најзад, 

в) у светлу ових историјских и еклисиолошких чињеница, која би начела, у вези са институцијом сабора, требала данас да устројавају канонско право православне Цркве? 

Овај рад има за циљ да укратко испита питања која су, барем по мишљењу његовог писца, од огромног, не само теоретског, већ и практичног значаја за Православље данас. 

Историјски темељи институције сабора - Основни проблем са којим се сусреће историчар у односу на питање настанка институције сабора састоји се у дилеми да ли да саборе схвати као последицу збивања с краја II века након Христа, када се сабори и појављују у већ познатом облику, или да корене ове институције потражи у саборским устројствима која су постојала већ у првим хришћанским заједницама, а чији је живот описан у Новом Завету. Историчари који своје истраживање почињу од последњих деценија II века суочавају се са питањем да ли чиниоце који су утицали на појаву сабора треба тражити унутар или изван Цркве. Првој категорији истраживања припадају историчари као што су Monceaux , Lubeck и Harnack који темеље институције сабора траже у јавном и религиозном животу јелинских полиса, као и Dvornik и други, који појаву сабора везује за институцију римског сената.6 Насупрот њима, историчари који су темеље сабора тражили у унутрашњем животу Цркве - свакако увек од друге половине II века - настоје да појаву ове институције повежу са општим проблемом супротности између "јерархије" и "Духа", коју су у историографију увели R . Sohm и A . Harnack , а нарочито у облику у којем се ова претпостављена супротност појавила због јереси монтанизма. Заједничко за све ове теорије је тражење почетка институције сабора на крају II века, а не раније. Другим речима, први сабори, који се појављују, као што је познато, поводом монтанизма и спора око Пасхе, представљају институцију која је тада, тако рећи, створена од Цркве због суочавања с проблемима тог доба, а под утицајем савремених ванцрквених или унутарцрквених чинилаца. 

У једној другој студији подржали смо став да је темеље саборске институције не само неопходно тражити унутар Цркве, већ да се они и налазе у најстаријим изворима Новог Завета, то јест у посланицама Св. Апостола Павла и у устројству првих евхаристијских заједница. Према томе, овде нема разлога за детаљним понављањем аргумената који су тамо изложени, иако би било корисно поменути неке основне закључке тог рада. 

Најзначајнији историјски догађај који нас обавезује да историјске темеље саборске институције тражимо унутар Цркве и, свакако, у устројству првих евхаристијских заједница, јесте тај да су сабори од почетка, по својој природи, били епископални. Питање које историчар не може да заобиђе јесте: зашто су сабори у свом основном саставу од почетка били сачињени од епископа? Да ли је то изум Цркве с краја II века, настао под утицајем било спољних било унутрашњих чинилаца тога доба, или се то дугује најдубљим еклисиолошким разлозима који се односе на живот и веру прве Цркве? 

Видимо да у Новом Завету углавном постоје два вида саборности. Један, већ познати, јесте тзв. Апостолски сабор који је описан у Делима апостолским (Дап. 15; види Гал. 2). Егзегетским проблемима које представља овај део Дела апостолских и целом проблему историчности Апостолског сабора, нема места у овој нашој студији. Међутим, оно што изазива интересовање јесте устројство самог Сабора, онако како га је у Делима апостолским описао Св. Апостол Лука. Састав Сабора чине: а) "мноштво", значи помесна Црква, и б) "апостоли" и "презвитери". На скупу који се догодио пре Сабора, како би се саслушали Павле и Варнава, учешће узимају "апостоли и презвитери" као и "Црква" (значи "мноштво", Дап. 15, 4). Али, што се самог Сабора тиче, примећујемо да се "Црква" најпре не спомиње: "Апостоли и презвитери сабраше се да извиде ово мишљење". Само се пред крај, ради избора Павлових пратилаца у Антиохију, појављује "Црква": "тада нађоше за добро апостоли и презвитери са свом Црквом" (Дап. 15, 22). Ипак, изгледа да је посланица, која се шаље у Антиохију као званична одлука Сабора, писана само од стране "апостола и презвитера", иако се помиње одобрење ове одлуке од стране целе помесне Цркве (чл. 25). Могуће је да се израз "нама", у познатој реченици: "јер угодно би Светом Духу и нама" (Дап. 15, 28), односи непосредно само на "апостоле и презвитере", но у сваком случају увек уз сагласност "целе Цркве". Према томе, Апостолски сабор по своме устројству сведочи да: а) помесна Црква представља темељ сабора, и б) да се "апостоли и презвитери" разликују од "мноштва" као одлучујући водећи фактор, колико у доношењу одлука, толико и у објављивању тих одлука другим Црквама.  

Оно што у наставку изазива интересовање јесте то што се од 21. главе па надаље схема "апостоли и презвитери" замењује са "Јаков и презвитери". Осим општег значаја које за појаву епископске службе има израз "Јаков и презвитери", за рађање саборске институције промена "апостоли" у "Јаков и презвитери" представља мост који нас од Дела апостолских води до "епископовог сабора" Игњатија Антиохијског, који је од посебног значаја за настанак саборске институције. "Епископов сабор" јесте онај који је, у току евхаристијског сабрања, сачињен од епископа и презвитера око њега, уз присуство народа, судио питањима која се односе на једномислије и јединство Цркве пре Светог Причешћа. Ово, као што ће се касније показати, није неповезано са настајањем саборске институције као епископалне институције у својој основи; повезује се пак директно и са другим видом саборности, паралелним саборности Апостолског сабора, који се односи на живот прве хришћанске Цркве, а коме ће на даље бити речи. 

Други вид саборности, који се појављује већ у Посланицама Св. Апостола Павла и утиче, што ће се у наставку видети, на развој саборске институције следећих векова, везан је опет за одлуке учешћу или не у Светом Причешћу. У 5. глави 1. посланице Коринћанима, помесна коринтска Црква, окупљена у Св. Евхаристији, позива се да суди учествовању или неучествовању једног од својих чланова у Светом Причешћу; вредно помена је да састав овог сабрања обухвата народ ("ви"), апостоле ("мој дух") и Господа ("са силом Господа нашег Исуса Христа"), састав који подсећа на онај Апостолског сабора: "угодно би Светом Духу и нама". 

Оно што у сваком случају изазива интересовање једног историчара јесте то што изгледа да се оно чему се говори на овом месту из 1. посланице Коринћанима институционализује у потоњим генерацијама. Измирење међу вернима и јединство Цркве које треба да претходи Светом Причешћу, као и коначан и есхатолошког карактера суд заједнице и Апостола над члановима Цркве, осведочени су у Св. Јеванђељу од Матеја (Мт 18) на начин који се не разликује много од оног у 1. посланици Коринћанима. Ово, како сведочи Тертулијан, постаје у II веку институција, а упућује нас и на Игњатијев "епископов сабор", који по сведочењу сиријског Учења Апостола, базираног на истом предању, није имао други циљ до да суди стварима које разједињују верне, тако да ови не би ишли на судове многобожачке (упореди I Кор 5) - а све увек у вези са учествовањем или не у Светом Причешћу. 

Да се саборска институција, онако како се појављује од II века па надаље, везује управо за ове предпоставке и праксу Цркве јасно је из проучавања извора. Сабори који се појављују због спора око Пасхе, везују се директно и пре свега за проблем евхаристијске заједнице. Исто важи и за велике Васељенске саборе старе Цркве, чији циљ никад није био формулисање вере саме по себи, већ суд учешћу или не у Светом Причешћу. To се јасно види у "анатемама" којима се окончавају одлуке ових Сабора, а које су у духу 1. Кор. 5 и Мт 18. Циљ сабора је одувек био иовезан са Светим Причешћем, што ни један озбиљан истраживач историје не може да негира. 

Ако сада своје истраживање проширимо на строго канонске изворе који сведоче саборској институцији, потврдићемо још више наша запажања. Пажљиво проучавање 5. канона Првог Васељенског сабора, који изгледа да представља прво јасно сведочанство које имамо институционализацији сабора на трајној и одређеној основи, доказује да је ова институционализација повезана са проблемом учешћа у Св. Евхаристији. Обраћајући пажњу на одлучење од Светог Причешћа која су епископи прописивали у својим црквама, овај канон објављује: 

"У погледу оних који су одлучени... нека важи мишљење епископа сваке епархије, сходно правилу које уређује, да који су од једних (епископа) били одлучени, не могу од других бити примљени. Али нека се испита нису ли због малодушности или славољубља или нечег сличног овоме постали одбачени од епископа. Да се, дакле, предузме потребно испитивање, како би се показала правилним одлука, и у ту сврху да се у свакој епархији два пута сабор састаје, како би се ови проблеми заједнички испитали од свих епископа сакупљених на једном месту. И тако, ако се покаже да су епископа заиста увредили, да буду од свих (елископа) одлучени док се не покају и док се у то не увере епископи, како би их тада из човекољубља поново примили у заједницу. сабори овако да се састају, један пре Четрдесетнице да би се дар принео Богу сваке малодушности очишћен; а други у доба јесени." 

Јасно је из свега овога да саборска институција, у данас познатом облику, има историјске темеље у саборности и саборској пракси првих апостолских заједница, која се веже за евхаристијску заједницу. Ово објашњава иначе необјашњиву појаву да у IV веку израз "сабор" означава божанствену Евхаристију. Но, најзначајније за наш рад јесте то што ова стара веза саборности и Св. Евхаристије даје одговор на важно питање: зашто су по свом карактеру сабори епископални и који смисао за еклисиологију и канонско право има овакав карактер саборске институције? 

Епископални карактер сабора - На питање зашто је састав сабора одувек био епископалан, одговор, који проистиче из истраживања извора, гласи да се саборска институција од почетка везала за евхаристијску заједницу, па је епископ схваћен као началник Св. Евхаристије у свакој помесној Цркви. На тај начин, природно је да су учење епископу и развој саборске институције утицали једно на друго у првим вековима. Који је значај овог догађаја за еклисиолошку оцену саборске институције и за њене канонске последице? 

Најпре треба приметити да се управо због свог места началника евхаристијске заједнице епископ у старој Цркви сматрао оваплоћењем целе помесне Цркве. Истовремено, међутим, због природе евхаристијске заједнице као израза и пројаве целог Христа и целе (дакле "католичанске") Цркве, епископ, као началник Св. Евхаристије, сматрао се оним служитељем у чијој је личности Црква надилазила сваки појам помесности и сједињавала се са осталим помесним Црквама у једну, саборну и апостолску Цркву. Било је, дакле, сасвим природно да се свака пракса Цркве која циља на то да попут сабора изрази јединство помесних Цркава, изрази то кроз епископа. Према томе, епископалани састав сабора у старој Цркви намеће се и оправдава еклисиолошки, јер је епископ, као началник Св. Евхаристије, израз јединства колико саме помесне Цркве, толико и њеног јединства са другим помесним Црквама, што је, као што смо видели, одувек и био циљ сабора. 

Све ово постаје још јасније и несумњивије ако се узму у обзир одређени темељни елементи из литургијског и канонског живота старе Цркве, који се односе на хиротонију епископа. Први од њих је тај што се свака хиротонија епископа неопходно везивала за помињање помесне Цркве у којој се постављао хиротонисани епископ. Канони су строго забрањивали хиротоније неназначених епископа, а што се тиче епископа, ово неизбежно везивање хиротоније за одређену помесну Цркву чини одувек део молитве његове хиротоније: "Божанска благодат која слабости исцељује... одређује (име) за епископа (име) епископије..." Везивање епископа за помесну Цркву се одувек сматрало толико темељним да се и у новијој пракси титуларних и викарних епископа сматра неопходним повезивање имена сваког епископа за помесну Цркву, иако су оне "некад давно сијале".

Свакако, ово сви прихватају као "датости" и као литургијски и канонски неповредиве ствари. Међутим, колико њих је расположено да изведу закључке до којих доводи овај литургички и канонски поредак? Ови закључци су од изузетног значај за нашу тему и одмах треба да се испитају. 

Чињеница да се спомиње име помесне Цркве у молитви хиротоније епископа, дакле у овом конституционалном акту епископске институције, сведочи да се епископ хиротонише као епископ католичанске Цркве само својим везивањем за одређену помесну Цркву. Према томе, иако члан сабора, чији је циљ изражавање јединства Цркве на нивоу ширем од помесне Цркве, сваки епископ у његовом раду учествује не као индивидуа, већ као отеловљење своје помесне Цркве. Управо из тог разлога, ниједна саборска одлука која прижељкује свеопшти ауторитет у Цркви, не сматра се коначном док не буде прихвађена од тзв. "савести" Цркве, дакле од сваке помесне Цркве.

Веза епископа и помесне Цркве представља само једну страну закључака до којих, ради разумевања саборске институције, стиже истраживање старих литургијских и канонских извора. Друга страна се састоји у томе што се управо и опет кроз хиротонију епископ везује не само за одређену помесну Цркву већ и за католичанску Цркву "широм васељене". To ce да видети из следећих литургијских и канонских извора старе Цркве. 

Најпре, Иполитово Апостолско предање, дело с почетка III века, чије литургичко-канонско језгро, међутим, датира највероватније с половине II века, одређује да се свака хиротонија епископа изврши од стране барем двојице епископа. Овој литургијској пракси канонску важност даје и 4. канон Првог Васељенског сабора, који одређује. "Епископ треба да буде постављен од свих епископа који су у епархији; ако би то било тешко због какве хитне потребе или због дугог пута онда, пошто се сагласе сви одсутни, пристајући кроз грамате нека се барем тројица на једно место сакупе, и тада нека се обави рукоположење". Овај су канон неки истраживачи схватили као показатељ да сабори најпре нису били друго до продужетак саб-рања помесних Цркава у којима су учествовале и суседне Цркве. Једно такво тумачење би могло разјаснити и врло важну стару литургијску праксу по којој се хиротонија сваког епископа обављала у његовој помесној Цркви чији је началник Св. Евхаристије аутоматски постајао. 

Еклисиолошки значај овог литургичко-канонског поретка је у томе што доводи до закључка да је учествовање сваког епископа у саборском делу Цркве право и дужност који проистичу непосредно из његове хиротоније, а не зависе ни од какве праксе или активности управне или сличне природе. Према томе, сваки епископ, с правом које му припада кроз хиротонију, може и треба да учествује у саборима који се на било који начин, кроз расправу и одлуке, тичу живота његове помесне Цркве и Цркве уопште. 

Еклисиолошки значај саборске институције - Из досадашњих запажања произилази да се најважнији елемент еклисиолошког садржаја саборске институције састоји у томе што је ова институција позвана да сачува, с једне стране, равнотежу између помесне Цркве као целе и католичанске Цркве, и "широм васељене католичанске Цркве", коју јединство помесних Цркава устројава у једно тело. Ово дело које је, по својој еклисиолошкој природи, институција сабора позвана да остварује, једна је од најсуптилнијих и најтежих активности целог канонског устројства Цркве и стално је у опасности од једностраности и поремећаја горе наведене равнотеже, ка којој и тежи. 

Испитајмо најпре овај проблем онако како нам се показује у својим историјским и канонским изворима. Једно од најосновнијих начела канонског права старе Цркве јесте да ниједан епископ не може да се меша у управљање другом епископијом. Ово начело је изванредно и одлучно изражено од стране Св. Кипријана који пише: "Будући да постоји свеза једномислија, те тајна католичанске Цркве наставља да буде непомућена, сваки епископ сам регулише своје активности и своју управу, како он сматра, полажући рачуна само Господу" Кад неко чита један такав текст, не може а да се не запита како је могуће да се једно такво схватање помири са појмом саборске институције? Ако сваки епископ управља стварима своје епископије, "Полажући рачуна само Господу", коју власт има сабор над помесном Црквом и њеним епископом? Да ли је могуће схватити саборску институцију без власти мешања у ствари помесне Цркве? Овај се проблем још више компликује када знамо да Св. Кипријан представља једног од најактивнијих сведока саборске праксе старе Цркве. Несумњиво, пред собом имамо проблем саборске институције као један од најтежих проблема еклисиологије и канонског права. Није дозвољено да саборска институција доведе у опасност очување католичности и самосталности помесне Цркве, али ни да се саборској институцији нашкоди самосталношћу помесне Цркве. Ову еклисиолошку и канонску равнотежу није увек лако постићи, али, како показује изучавање првих канона који томе сведоче, то представља основу формирања саборске институције. 

Стари канони, које бисмо могли да употребимо за проучавање овог проблема, јесу: 5. канон Првог Васељенског сабора, коме је већ било речи, 19. канон Антиохијског сабора и познати 34. канон Апостола. Ови канони претпостављају, или се барем у сваком случају везују, за појаву и развој митрополитског система старе цркве и на тај начин упућују на однос који је историјски везивао формирање саборске институције за појаву митрополиотског система од IV века па надаље. Први од ових канона, као што смо већ приметили, односи се на проблем одлучивања од Светог Причешћа, која су разни епископи налагали унутар својих помесних Цркава. Садржај овог канона нам открива да проблем с којим се Црква суочавала кроз овај канон, у суштини није други до онај који смо овде назвали уравнотежењем католичности помесне и "широм васељене Цркве". Тако, с једне стране, канон наглашава: "Они који су од једних епископа били одлучени, не могу од других бити примљени", што значи да се потврђује аутономија помесне Цркве и њеног епископа, пошто одлука једног епископа ? искључењу члана његове Цркве обавезује све епископе. С друге пак стране, исти канон одмах додаје: "Нека се пак испита нису ли због свађе или какве зловоље епископове одбачени постали. Да би се предузело потребно испитивање, показа се добрим да се сваке године... два пута сабор састаје...". Шта ово значи? Јасно је да проблем који се налази у овом канону јесте проблем односа између помесне и васељенске Цркве, онако како је овај однос изражен у евхаристијској заједници, при чему решење до којег долази канон може да се формулише на следећи начин: Света Евхаристија изражава истовремено католичност помесне и васељенске Цркве; према томе, није могуће да неко учествује у Св. Евхаристији неке Друге помесне Цркве, а да притом не може да учествује у Св. Евхаристији своје помесне Цркве (уважење ауторитета помесног епископа). Управо из истог разлога, иако је одсецање једног члана од евхаристијског тела пре свега право домаћег епископа, оно се тиче свих других помесних Цркава и мора да подлегне одлуци и других епископа (уважење ауторитета сабора). Према томе, природа евхаристијске заједнице је таква да доводи до неопходности постојања саборске институције. Међутим, дело сабора се не састоји у томе да одрекне помесном епископу право одлучивања једног верника од Св. Причешћа, већ у томе да контролише повод епископових одлука: уколико одлука није донесена из ниских и личних побуда, важи за целу Цркву. To ce до сада да закључити из наведеног канона. 

Други канон, који сада треба да испитамо, иде један корак даље у правцу јачања власти сабора. Деветнаести канон Антиохијског сабора се не односи на евхаристијску заједницу већ на избор и хиротонију епископа, који се тако показују повезани са формирањем саборске институције. У овом канону читамо: "Епископ нека се не рукополаже без сабора и без присуства обласног митрополита. Уз обавезно његово присуство, најбоље је да заједно са њим буду и сви остали саслужитељи (епископи) ове области, које митрополит позива својим писмом. Ако се сви одазову то је најбоље, a ако је то тешко, онда обавезно да присуствује већина, док остали писмено да се сложе. На овај начин, већином, или личним присуством или гласањем, да буде (епископ) постављен. Постави ли се другачије него што је то сада установљено, нека рукоположење не вреди. Ако на основу овог канона бива постављење (епископа), а неки се успротиве томе због свог личног убеђења, нека глас већине одлучи". 

Ако овај канон упоредимо са 4. каноном Првог Васељенског сабора, који се односи на исто питање избора и хиротоније епископа, јасно је да антиохијски канон чини, иако са колебањем, значајан корак у правцу власти сабора, а на штету помесне Цркве. Овај значајан корак се састоји у увођењу у саборску институцију (по први пут?) начела већине. Ово начело садржи озбиљне еклисиолошке проблеме, јер подразумева да већина представља одлучујући критеријум јединства Цркве, ствар која се супротставља целом етосу старе Цркве (могућ је да понекад јеретици представљају већину). Начело већине гласова, које важи у грађанском праву демократских држава, прети да промени саборску институцију у чисто јуридичку институцију, због чега се на саборима старе Цркве и није примењивало осим када су се стални покушаји да се дође до једногласја показали безуспешним. 

Осврнимо се сада на 34. апостолски канон, којем се придаје посебна пажња у новијим студијама, и који одређени писци32 сматрају веома старим, можда најстаријим, каноном Првог Васељенског сабора. Овај канон одређује да: a ) y сваком "народу" постоји "први" епископ који је признат као"глава"; б) сви епископи те области треба увек да делају у сагласности са "првим" ? темама које се не односе директно на њихове епархије; в) "први" треба такође да избегава да чини било шта без сагласности осталих епископа. Иако овај канон не говори директно ? саборима, јасно је да је у свези са оним што представља почетну канонску основу старих помесних и обласних (митрополитских) сабора. 

Значај овог канона за нашу тему је у томе што поново у њему налазимо идеју Светог Кипријана самосталности помесне Цркве, коју смо раније истражили. Сагласно њој, сви проблеми помесне Цркве спадају у надлежност њеног епископа, те према томе ни "први" ни сабор немају права да интервенишу. To , сагласно Св. Кипријану, јасно предвиђа 34. апостолски канон. Али, док, било шта што се односи на помесну Цркву представља надлежност домаћег епископа, по истом канону она питања која се тичу и других Цркава дотичне области спадају у надлежност свих епископа те области под вођством "првог" међу њима. 

Надлежност и власт "првог" одређена је у овом канону на начин који је вредан помена. Његов однос са другим епископима је однос узајамне зависности: "први" ништа не може да чини без осталих, али ни други епископи без "првог", свакако, увек у вези питања се тичу више од једне помесне Цркве. Реч је једној истинској заједници Цркава међу собом по примеру живота Свете Тројице. у духу овог канона саборска институција не представља једно пирамидално устројство црквене организације, већ је у служби једног догађаја заједнице Цркава кроз њихове епископе. Служба "првог" се састоји у очувању равнотеже између помесне Цркве и саборске институције. 

Уз помоћ ових запажања можемо канонски и еклисиолошки да вреднујемо саборске јединице које су се касније појавиле у историји, а на простору ширем од старе митрополитске области. Настајање институција пентархије и патријаршија током византијског периода, као и у новије време начело аутокефалних Цркава, још и институција Васељенских сабора - иако је што се њих тиче тешко говорити "институцији" - све ове институције, посматране у духу 34. апостолског канона, престају да се сматрају неким надпомесним организацијама, као да се ради стварању институција виших од епископске. Аутокефалне Цркве, организоване пирамидално, са саборском институцијом која обавља алсолутну власт над помесним Црквама или са "првим" који врши ову власт над саборима, представљају опасно искривљење еклисиолошког духа канона. Према томе, ако се не обрати пажња, саборска институција може да доведе до уништења идеје католичности Цркве, онако како се ова идеја оформила у старој Цркви и била, као што смо видели, поштована од светих канона и старог саборског система. 

У светлу ових запажања могли бисмо да покушамо дати и једно еклисиолошко и канонско виђење Васељенског сабора. Изразили смо раније сумњу у то да ли би, што се тиче Васељенских сабора, могло да буде говора институцији. Заиста, многи канонолози и историчари говоре Васељенском сабору као институцији, и наравно, као највишем степену саборског система. Међутим, историјски и еклисиолошки разлози доводе у сумњу исправност овог става. 

Да би било речи "институцији", потребно је да постоје одређени предуслови законске природе и известан степен сталности ове институције. Што се тиче пак старих Васељенских сабора, скоро је немогуће говорити "предусловима" законске природе, јер су се неки од њих сабрали као помесни (на пример Други Васељенски сабор), a признати су касније као Васељенски, док су се други, као на пример Ефески сабор 449. год., са аспекта законских предуслова састали као васељенски, али нису признати као такви. Значај овог догађаја се не налази само у важности "прихватања" Васељенског сабора од "савести" Цркве, већ и у томе што изгледа да, у случају Васељенских сабора, нису на снази посебни предуслови правног вида. Пошто један, с институционалног аспекта, помесни сабор може да се прогласи васељенским, појам институције у овом случају бива неуспешан. Слична запажања важе и што се тиче сталности институције. Док се у старим канонима јасно говори редовном сазивању помесних сабора, нигде не постоји тако нешто и за Васељенске саборе. Према томе, када год Црква сазива Васељенски сабор, реч је њеној ad hoc активности; значи да се пре може говорити "васељенском сабору" као догађају, чије је одређење као институције унапред немогуће.

Стога, искривљену слику ствари представља сваки пирамидални приказ саборског система, који достиже врхунац у васељенском сабору. У сваком случају, кад се догоди сабор епископа и касније се призна као васељенски, тада он задобија значај највишег ауторитета у Цркви. Међутим, овај ауторитет није у институцији сабора, који би могао, као што смо видели, и да не буде "васељенски", већ у другим канонски непредвиђеним и неописаним чиниоцима. To допушта Цркви да читаве векове живи без васељенских сабора, док се на помесном нивоу саборски систем наставља као институција. He умањујући нити потцењујући уопште важност и ауторитет старих Васељенских сабора и било кога који би се у будућности признао као такав, ово запажање доводи до еклисиолошког закључка: да се "широм васељене католичанска Црква" не изражава институционално и нема посебно канонско устројство. To важи за православну еклисиологију.

Канонске последице - 1) y односу на јурисдикцију сабора 

Ако је наша анализа онога што се односи на настанак и формирање саборске институције тачна, основни и темељни елемент ове институције представља осигурање равнотеже између католичности сваке помесне-епископалне Цркве са једне стране и јединства и католичаности свих помесних Цркава у једном телу. Према томе, јурисдикција сабора не покрива све стране живота Цркве, него се ограничава на ствари које се тичу живота више помесних-епископалних Цркава. 

Превасходна тема овако уопштене природе, из које је, као што смо видели, и произишла саборска институција, јесте тема евхаристијске заједнице. С обзиром да сваки члан Цркве који има право да учествује у Св. Евхаристији своје сопствене помесне Цркве аутоматски има право да учествује у Св. Евхаристији свих помесних Цркава, било који чин или одлука његовог одлучивања од евхаријстијске заједнице помесне Цркве којој припада, аутоматски утиче на живот свих помесних Цркава. Правилно се, дакле, у савременим Уставима Православних Цркава предвиђа да право одлучивања (екскомуникације) припада сабору. 

Основна активност сабора је такође избор и устоличење епископа Ово стога што сваки епископ, како је већ подробније објашњено није само центар јединства своје Цркве, већ и карика између свој e и других помесних Цркава у свету. Зато није могуће да избор и устоличење епископа буде "унутрашња ствар" једне помесне Цркве, иако се за њу везује његов избор и хиротонија. Према томе, свака ствар која је суштински везана за јединство помесних Цркава, као што су то a priori конститутивне активности овог јединства, односно Св. Евхаристија и избор и хиротонија епископа, природно, због темељних еклисиолошких разлога, спада у надлежност сабора. 

Управо су се, из сличних разлога, стари Сабори и дотицали тема вере и учења. Право поучавања народа и суђења исправности вере припада сваком епископу, који дела само у границама своје епархије. Сабор нема по закону права да једној помесној Цркви наметне било какав облик вере или учења, осим ако је сама Црква кроз свог епископа учествовала у доношењу и прихватању одређених одлука. Сада постаје јасно да је у саборским одлукама неопходно учешће свих епископа, што ћемо касније морати подробније да нагласимо ако хоћемо да избегнемо еклисиолошки опасно потчињавање помесне Цркве и њеног епископа сабору. Сабор не црпи свој ауторитет из саме своје институције, већ из заједничарења Цркава - кроз њихове епископе - једних са другима. Црква је тело заједнице и слободе, а не законске присиле. 

Из овога се јасно види да сабор, у свом односу према пуноћи Цркве, нема, тако рећи, права да заобиђе помесног епископа. Као што ни друге "службе" Цркве (презвитери, ђакони, лаици и др.) не могу да створе непосредан однос са саборском институцијом (нити у својству њених чланова, нити на било који други начин), већ само кроз свог епископа, тако ни сабор не може да има никакав однос (позитиван или негативан) са пунотом Цркве осим кроз епископа. Ово п o себи чини одговорност епископа огромном и јединственом. У случају да неки епископ на било који начин не испуњава ову дужност, то доводи до његовог смењивања, но ипак, ни у ком случају до заобилажења епископа у односу између сабора и пуноће. 

Разлог због којег се ово питање сматра суштинским јесте тај што се било које стварање директног односа између пуноће и сабора доводи аутоматски до потцењивања помесне Цркве и индивидуализације у еклисиологији. Ако сваки верник - или сваки служитељ - може да буде у директном односу са Црквом у њеној целости, а не једино у свези која долази од његове помесне Цркве и отеловљујућег јој епископа, онда Црква представља, онако како је неуспешно дефинишу и новија "Исповедања православне вере", "скуп у Христа верујућих", значи - скуп индивидуа, а не заједничарење заједница и Цркава. Сабор у том случају представља супституцију једног "васељенског епископа", значи једне институције и службе која сједињује верне у једном телу, како би могло да буде речи ? једној Цркви, а да се избегне потпуна индивидуализација. Врло је важно, дакле, питање правилног односа сабор - епископ (помесне Цркве), и, у вези са тиме, тесно повезаног канонског проблема граница јурисдикције саборске институције. 

Ово на крају доводи до разликовања и вредновања степена важности и ауторитета у саборском систему. Пошто сабор у својим одлукама не може да заобиђе помесну Цркву, није могуће придати исту важност и ауторитет свим облицима сабора. У том случају можемо да приступимо следећој подели: а) сабори који доносе одлуке по принципу већине, а не једногласја подлежу сумњи што се тиче њихове важности, осим ако се покаже, како предвиђа 19. канон Антиохијског сабора, да је мањина делала "због свог личног убеђења"; б) помесни сабори, пошто изражавају јединство Цркава једне области, јесу ауторитет за ту област, али им је немогуће аутоматски придати важност и у другим областима; в) сабори који изражавају једногласје и јединство свих епископа широм васељене имају највећи ауторитет и важност; али ни они, чија се важност и ауторитет потврђује најзад само са "амин" народа Божјег, не могу да заобиђу помесне Цркве. 

2) у односу на састав сабора  

Суштински закључак у овој студији јесте да је епископални састав једини историјски и еклисиолошки исправан састав сабора. Извори у вези са тим су детаљно анализирани у ранијим пасусима и није их потребно понављати. Свакако, ово не искључује учествовање неепископа, клирика или мирјана, као саветника, но одлучујући глас припада само епископу.  

Најдубљи еклисиолошки разлог таквог састава сабора немогуће је тражити другде до у схватању помесне Цркве као оне која представља једно тело. Као што смо раније видели, а што се тиче јурисдикције сабора, у Православној Цркви, која је у томе апсолутно верна старој Цркви, ниједан верник, мирјанин или клирик, не може да има непосредан однос са јединством Цркве, дакле као индивидуа, већ само као члан једне помесне Цркве. Сходно томе, еклисиолошки посматрано, сабори представљају сабрања Цркава, то јест већ оформљених, а не "разбијених" - да употребимо један израз Светог Игнатија Антиохијског - и разједињених заједница. Стога, помесне Цркве не могу да учествују у саборима осим, како захтева евхаристијско јединство, као јединствена целина, "једним устима и једним срцем". Епископ није ништа друго до ова "једна уста" своје Цркве, не у смислу демократског представљања, већ онога који, као слика Христова, преноси благослов и власт Господњу народу и који га, као началник Св. Евхаристије, сједињује у једно тело. Према томе, ако не прихватимо епископални састав сабора, доводимо до "разбијања" помесне Цркве, пошто јој више не признајемо могућност да заједничари са осталим Црквама као јединствена и нераздељива заједница, дакле, као што је хоће Бог и као што претпоставља право значење појма Цркве.  

Овај најдубљи и најбитнији разлог епископалног састава сабора скоро је заборављен под утицајем средњовековних схватања западне схоластичке теологије, која су смисао епископске службе пренела у другу сферу. По овим схватањима, епископ се сматра индивидуом, која је кроз своју хиротонију примила одређену власт ( potestas ), како би владала Црквом. Ова власт му је дата кроз полагање руку од стране других, дејствујућих у апостолском прејемству, епископа. По овом схватању није потребно да се епископ веже за неку помесну Цркву да би био епископ, већ је довољно да се веже за Апостоле, кроз полагање на њега руку других епископа, који су исто тако кроз непрекидно прејемство везани за њих. 

Верна овом ставу, римокатоличка теологија је могла несметано да тврди да се епископи кроз своју хиротонију присаједињују "телу епископа" и "апостола" уопште, пре него ли добију власт пастировања одређеном епископијом. Право управљања одређеном епископијом се не добија примањем епископског достојанства, већ се даје касније (од стране Папе).

Ако је за римокатоличку теологију раздвајање епископске службе и везивање за одређену Цркву могуће због теолошких поставки на које смо се малочас осврнули," за православну тако нешто је потпуно бесмислено. Као што је већ раније наглашено, помињање имена епископије обухваћено је самом контутивном праксом епископског достојанства, значи у молитви хиротоније. По православној литургијској пракси, Дух Свети чини хиротонисаног епископом једне одређене епископије, а не епископом уопште и неодређено. Према томе, у Православној Цркви, ни на тренутак не постоји епископ без епархије. 

Овај основни став неодвојив је од принципа по којем је за Православну Цркву, код хиротоније епископа, непојмиво било какво раздвајање светотајинских и елемента управљања. Међутим, по пракси новијег доба, видно је да се, под утицајем Запада, ово раздвајање увукло у живот Цркве, те то, што се тиче сабора, ствара проблеме канонске природе, јер, у одређеним случајевима, хиротонишући епископе Црква јасно полази од претпоставке да им заједно са хиротонијом не налаже и дужност управе. To се на пример у данашњим Православним Црквама дешава двема категоријама епископске хиротоније. Једна је категорија тзв. "титуларних", а друга "викарних" епископа. У првој категорији, намера Цркве је да се од самог почетка, то јест од тренутка избора, искључи свака могућност на право управе, док се у случају викарних епископа догађа нешто много горе: намера је не само да хиротонисани не врши управу, већ да се потчини власти другог епископа. Јасно је у овим случајевима да Црква од почетха свесно приступа одлуци да раздвоји светотајински од управног елемента хиротоније, тако да би, у најмању руку, било противречно ако би касније покушала њихово поновно сједињавање, позивајући епископе да буду чланови сабора који је позван да врши управу. 

Другачији је случај када Црква, хиротонишући једног епископа, не раздваја унапред светотајински од управног елемента, сматрајући хиротонисаног дејствујућим (активним) епископом, који је пак у немогућности, из било ког разлога, независно од воље Цркве, да преузме управу своје епископије. У овом случају хиротонисани се не одваја по жељи Цркве од своје помесне Цркве већ због постојећих историјских околности; при том је у могућности да врши управу кроз своје учешће у административним стварима области којој припада његова епархија.

Остаје да се испита проблем да ли сви активни епископи треба да учествују на саборима своје области. На основу ранијих анализа, током истраживања извора, јасно је да је одговор потврдан. Ниједан епископ не може да се искључи из учешћа у раду сабора чије се теме тичу и његове епископије; ако би се случајно искључио, имао би потпуно право да не призна ауторитет и важност самог сабора и његових одлука, барем што се његове епархије тиче. У име које власти би један сабор, из кога се епископ искључује, наметнуо своје мишљење њему и његовој Цркви? У православној еклисиологији нема места законској принуди. Сабори, као што је већ наглашено, представљају слободну заједницу Цркава, из које и црпе свој ауторитет. 

Али, ако је искључење епископа из саборске праксе Цркве непојмиво, то не значи да је у пракси увек могуће да постоји истовремено учешће свих епископа одређене области на саборима. Помоћу којих претпоставки је могуће суочити се са практичним потешкоћама, а при том не повредити еклисиолошка начела?  

У важећем Уставу грчке Цркве, углавном из 1923. год. и надаље, срећемо се са излагањем које каже да је "највиша власт" у Цркви Сабор њене јерархије, састављен од свих архијереја који имају епархије (вредно помена и "свих" и "који имају епархије" и како је касније тачније изражено, "активних" архијереја). To уводи исправно начело права учешћа у саборима свих активних епископа ове аутокефалне Цркве. Будући пак да у пракси сазивање Сабора није увек могуће, одређен је, као "представник" овог Сабора, сабор мањег састава, који подноси извештај Сабору јерархије.  

Овај мали Сабор би причињавао прави проблем еклисиолошке природе ако би био сталан или по избору, ако би, значи, унапред ограничавао број епископа који би учествовали у саборском раду. Али предвиђено наизменично, и по реду узастопно, учешће свих епископа и на овом малом Сабору даје решење на практичне потешкоће, а да се притом не стварају еклисиолошки проблеми.

Други случај неучествовања свих епископа на саборима, a који је од посебног значаја због могућности сазива Великог и Светог Сабора Православне Цркве, јесте случај старих Сабора, и свакако Васељенских, на којима су много пута учествовали само представници патријаршија, а не сви епископи. У ком случају би се један такав састав сабора супроставио еклисиолошким начелима? 

Опет би био озбиљан проблем ако би један такав састав наметнуо "одозго" своје одлуке помесним Црквама, те ако би доносио одлуке које би превиделе проблеме и мишљење одређених помесних Цркава. У случају старих Сабора, учествовање једне или више Цркава преко представника унапред је претпостављало сагласност тих Цркава са одлукама сабора, као и преношење на сабор проблема и мишљења одсутних епископа. To ce може претпоставити из одсуства сведочанства супротноме. Ho , ако би се претпоставило да одређени епископи одбијају да дају ово овлашћење и настоје да на сабору лично присуствују, онда било какво њихово искључење ствара опасност да не прихвате одлуке тог сабора те да се доведе у питање његова васељенска важност. Од велике је важности сагласност свих епископа, чак и ако није могуће њихово присуство на сабору. Овај проблем је немогуће избећи кроз идеју "аутокефалности". Јер било какво искључење епископа, засновано на принципу "аутоке-фалности", односно схватању да је довољна сагласност управитеља аутокефалних Цркава, вођа или сабора, како би се састао један свеправославни или сабор васељенске важности, не узимајући притом у обзир вољу сваког епископа, удаљило би овај сабор од основа пра-вославне еклисологије, и довело у опасност његову важност и његово прихватање од стране савести Цркве.

3) у односу на сазивање и председавање сабором 

Из старих канона које смо истражили у овој студији види се да сабор није остварив без "првог" или "главе". Толико је важно присуство "првог" у саборској институцији да 3. апостолски канон јасно предвиђа да на сабору други епископи не могу да чине ништа без првог. Значај овог начела за сазивање и председавање абором може да се резимира следећим примедбама. 

а) Немогуће је било какво раздвајање надлежности сазивања 

председавања сабором. Онај који сазива и председава не може да буде нико други до једно те исто лице, то јест "први". Деветнаести канон Антиохијског сабора, којем је већ било доста речи, јасно предвиђа да онај који сазива јесте и председавајући, први: "И треба да сазове преко посланице онога (дакле, првог) у митрополији". Било би иначе очигледно супротно духу канона и њиховој једноставној логици ако би једно лице сазивало, а друго председавало, јер се дух и логика канона руководе начелом по којем помесне Цркве на саборима треба да делују као заједница, а не раздељено. Једино у том смислу може да се схвати настојање, на пример 34. апостолског канона, да ниједан епископ не може саборски да дела без првог: дело првог је тесно везано за израз јединства Цркве и, према томе, неодвојиво од праксе сазивања сабора.

б) Непојмив је било какав покушај сазивања сабора од стране првог без сагласности осталих епископа. To опет јасно произлази из 34. апостолског канона. "Први" је тај који сазива сабор, али у суштини све помесне Цркве, кроз своје епископе, учествују у догађају сазивања. Први који сазива представља уста и израз воље свих епископа, на такав начин да не може да буде речи ? монархистичким правима првога или ? власти која се природно налази у његовом достојанству те да може да дела самосвојно и аутоматски или без мишљења и воље осталих епископа. Управо се у томе састоји еклисиолошки карактер службе "првог" - да изражава кроз себе заједницу Цркве, a не једну правну и само логичну власт. 

в) Сваки разлог за "сапредседавањем" сабором треба одбацити, јер се опет противи самом разлогу постојања сабора, а који није друго до саздање и јединство помесних Цркава у једном телу. Ниједан од старих канона није никада предвидео колективно председавање сабором, јер се у менталитету старе Цркве сачувало начело да се, иако се у Цркви све дешава као заједница, она изражава кроз једно лице. На овом начелу се заснива и сам развој и формирање епископске службе (помесна Црква је заједница која се изражава кроз једно лице, лице епископа), а која се најдубље везује за појам Божјег Тројичног живота, у којем заједница три Лица постаје јединство само у једном лицу, ипостаси Оца. 

Да цео проблем службе "првог" и саборске институције, повезан са таквим најдубљим богословским претпоставкама, јесте у духу канона, сведочи јасно и најважнији у овом случају свештени 34. канон Апостолског сабора, који оно што одређује односу сабора и првог, оправдава једним освртом на заједницу и славу Тројичног Бога. Тако се доказује да ниједну институцију у Цркви не можемо сматрати канонски и еклисиолошки неопходном ако се на неки начин не спаја са најдубљом догматском вером Цркве. To важи и за саборску институцију којој је овде било речи. Канонски, литургијски и историјски слојеви саборске институције у тесној су вези са целим догматским учењем Цркве и непојмиве су далеко и ван њега. Зато је канонско православно право дужно да не дозволи развоје и промене историјског карактера које би на било који начин могле да повреде еклисиолошки садржај саборске институције, којој je било речи у овој студији. 


 

Богословље