Pravoslavno jutro - BANER - KRAJ

Razgovorioveri1

sveti apostoli

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован

raspored5a

spc.rs

eparhija-sumadijska.org.rs

radiozlatousti.rs

verujem.org

 

Предавање у Народној библиотеци

08-03-2015

Biblioteka

У уторак, 03. марта 2015. године, у просторијама градске библиотеке у Јагодини, одржано је предавање на тему „Хришћански смисао болести и патње“ у организацији свештенства града Јагодине. Гост-предавач био је протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор богословије „Свети Јован Златоусти“ у Крагујевцу и професор Богословског факултета Универзитета у Београду.

Реализована промоција књиге ''Несвети а свети'' у Јагодини

06-02-2015

unnamed 1

На радост организатора сала, градске библиотеке била је испуњена до последњег места радозналих слушалаца, који су дошли да се упознају са тренутно можда најчитанијом руском књигом „Несвети а свети“.

Промоција 15. – ог броја Светосавског часописа „Растко“

18-10-2014

5.

16. октобра у просторијама ОШ “17.октобар“ у оквиру прослављања Дана школе, одржана је промоција 15.-ог броја часописа „Растко“. Часопис „Растко“ излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, а по одобрењу директора школе Госпође Биљане Милановић. Часопис уређује вероучитељ Борис Милосављевић. Стручни консултанти часописа су педагог школе Марина Антонијевић и вероучитељ протођакон Нинослав Дирак, док је за лектуру текста задужен наставник српког језика Маја Алексић...

Mолебан за благословен почетак школске године у беличком намесништву

15-09-2014

1

Прослављање овог великог празника како и доликује започело је служењем Свете Литургије у сви храмовима на територији овог намесништва. Најсвечаније је било у храму Светих апостола Петра и Павла где је Светој Литургији присуствовао велики број деце предвођени својим вероучитељима и катихетама, који су учествовање у Светој Литургији пројавили прелепим певањем, као и приступањем Чаши Господњој.

Васкрс

VaskrsenjeHristovo

ВАСКРС - ХРИШЋАНСКА ПАСХА (грч: Χριστιανικό Πάσχα) - највећи хришћански празник, дан који Црква слави као централни догађај Христове победе над смрћу. Васкрсење Господа Исуса Христа је темељ Хришћанства: "А ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, празна је и вера наша" (1 Кор 15,14), тј. сва вера и проповед Христових ученика, а касније и сваког Хришћанина, ниче из тог најважнијег Христовог дела. На истини да је Христос Васкрсао заснива се и нада Хришћана у сопствено васкрсење: "јер као што у Адаму сви умиру, тако ћe и у Христу сви оживети" (1 Кор 15,22).

Дакле, Васкрс је врхунац хришћанске Црквене године, празник над празницима, јер на тај велики дан испунило се очекивање и жеља свих праведника и пророка од Адама до Св. Јована Крститеља. Васкрс се зове и Пасха, по угледу на старозаветни празник који су Јевреји светковали у пролеће, у спомен чудесног ослобођења из египатског ропства. У том смислу, Васкрс је Хришћанска Пасха која означава прелазак са Христом из смрти у живот, са земље у вечни небески живот. Пошто је Христово васкрсење било у недељу, тога дана ћe се Хришћани сећати и славити своје ослобођење од греха и смрти. Тога дана је новозаветни празник Васкрс, а на тај дан Црква пева: "Ово је дан који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему."

Васкрс је покретан празник, који се увек везује само за дан недељни, и може пасти у размаку од 35 дана, од 22. марта до 25. априла. Цела недеља по Васкрсу назива се Светла недеља, а Црквене песме које се тада певају, пуне су радости и весеља, певају се чак и у тужним приликама, на погребу, ако би се десио те недеље.

 

Васкрсење Христово

Васкрсење Христово је највећи догађај у историји. По њему се хришћанство разликује од свих осталих религија.

Оснивачи свих других религија су смртници, док је Глава Цркве васкрсли Христос. Васкрсење Христово је обнављање људске природе, пресаздање људског рода, живљење есхатолошке реалности. Када говоримо о Васкрсењу, ми га не одвајамо од Крста, будући да су и Крст и Васкрсење два пола искуства ослобађања, као што се и молимо у Цркви: „Крстом Твојим радост (дође) целом свету, свагда благосиљајући Господа, Васкрсењу Твоме певамо" или пак „Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Васкрсење Твоје свето прослављамо".

 Апостол Павле јасно проповеда: Ако Христос није устао, узалуд вера наша (1. Кор. 15, 17). Вера своју истинитост и силу дугује светлом догађају Васкрсења Христовог. Без њега су хришћани јаднији од свију људи (1. Кор. 15, 19).

Црква Христово Васкрсење празнује од тренутка Његовог силаска у ад (пакао, јевр. шеол, прим. прев.), где је од власти смрти и ђавола ослободио душе старозаветних праведника. Ево на који начин то празнује наша Црква. Из богослужбених текстова јасно је да празновање Васкрсења почиње од Великог петка, као што видимо из последовања јутрења на Велику суботу, када се износи плаштаница. Исто тако, и беседе Светих Отаца на Велики петак заправо говоре о васкрсењу и победи. То се испољава и у свештеној иконографији Васкрсења.

Црква је одредила да се за истинску икону Васкрсења Христовог сматра изображење Његовог силаска у ад. Наравно, постоје и иконе Васкрсења које изображавају Христово јављање мироносицама и ученицима, али је икона Васкрсења превасходно изображење уништења смрти. Оно се догодило Христовом силаском у ад, када је Његова душа, заједно с Његовим божанством (тј. с Његовом божанском природом), сишла у ад да би ослободила душе старозаветних праведника који су га ишчекивали као Избавитеља.

Изображење Васкрсења Христовим силаском у ад има многе и озбиљне богословске разлоге. Као прво, зато што нико није видео Христа у часу када је устао, кад је изашао из гроба „запечаћеног каменом". Земљотрес и силазак анђела који је одвалио плочу са гроба догодили су се да би се жене-мироносице увериле да је Христос васкрсао. Као друго, зато што је Христова душа, сједињена с Његовом божанством, сишла у ад и уништила власт смрти и ђавола, будући да је Он Својом сопственом смрћу победио смрт. Из православног предања јасно се види да је Христовом смрћу потпуно поражена смрт. Услед тога, у Цркви певамо: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победи..." Његова тријумфална победа над смрћу догодила се свакако у оном часу када је Христова душа, сједињена с божанством (божанском природом), уништила смрт. Као треће, Христос је Својим силаском у ад од смрти ослободио Адама и Еву. Дакле, пошто је посредством Адама дошло до пада васцелог људског рода и пошто је он наш родоначалник, тако и посредством Адамовог васкрсења окушамо плодове васкрсења и спасења. Због јединства човечије природе, оно што се догодило праоцу, догодило се и васцелој човечијој природи.

Из тих разлога се карактеристичном иконом Васкрсења Христовог сматра Његов силазак у ад, јер је суштина празника Васкрсења умртвљавање смрти и свргавање ђавола: Умртвљење смрти и адово укидање празнујемо, певамо у Цркви. Рушење ада и умртвљавање смрти јесу најдубљи смисао празника Васкрсења.

У Светом Писму изображњење ада се користи символично, да би означило власт смрти и ђавола. У том смислу су каракретистичне речи апостола Павла: А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу смрт сатре, онога који има моћ смрти, ђавола, и да избави оне који од страха од смрти целога живота бејаху кривци за своје робовање (Јевр. 2, 14-15). Моћ (сила) смрти се, дакле, изједначује са влашћу ђавола.

Из тог разлога, у православном предању пакао није једноставно неко место, него господарење смрти и ђавола. За душе оних људи који се налазе у власти ђавола и смрти кажемо да се налазе у аду, односно паклу. Управо би у том смислу требало да разматрамо учење Цркве о Христовом силаску у ад, када је Христос прихватио да умре и тако ступио у власт смрти, а онда силом Свог божажанства победио смрт, учинио је потпуно немоћном и лишеном силе, дајући Својом сопственом силом и влашћу сваком човеку могућност да избегне господарење, власт и силу смрти и ђавола.

О Христовом силаску у ад налазимо сведочење у Саборној посланици апостола Петра, у којој се каже: Зато и Христос једанпут за грехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен телом, а оживевши духом, којим и сиђе да проповеда духовима у тамници (1. Петр. 3, 18-19). 



У црквеном предању, много је речено о Христовом силаску у ад, и то у смислу да је Он ступио у власт и царство смрти. Постоје значајни тропари који се певају на вечерњој на Пасху (Васкрс), а који почињу реченицом „данас јецајима вапи". У њима се каже да је ад (пакао) представљен како јеца, а онда, између осталог, говоре и о томе да је Он поништио његову власт, јер је Христос ослободио оне над којима је пакао вековима имао власт. Карактеристичне су речи: Развеја се сила моја, Пастир се распео и Адама васкрсао.., испразни гроб Распети и не надјача сила смрти.

За ово место веома је значајно и Поучно слово св. Јована Златоустог, које читамо после васкршње литургије. Поред осталог, овде је речено да се ад (пакао), кад је сусрео Христа, огорчио и поништио, да је био унижен, умртвљен и свргнут... У наставку је речено да је ад, са Христовом смрћу на крсту, примио смртно тело, а нашао се пред Божанством, примио земљу-прах а сусрео небо, да је примио оно што је видео, тј. људско тело, људску природу, а био побеђен од Онога Којега није видео, односно од Божанства.

Учење Цркве о Христовом силаску у ад описао је и свети Јован Дамаскин у једном тропару пасхалног канона. Навешћу га у целини, будући да је он свима познат: „Сишао си у преисподњу и поништио резе вечне што су држале свезане, Христе, и тродневно, као Јона из кита, из гроба васкрсао".

Свети Епифаније, епископ кипарски, у омилији на Васкрсење даје чудесан опис Христовог силаска у ад и свега онога што се тамо догодило, тумачећи у вези с тим Давидов псалам (Пс. 23, ст. 7-10).

Сликовито се изражавајући, он каже да је Христос у ад сишао „богодолично, борбено, самовласно, у пратњи не само дванаест легиона, него небројеног мноштва и хиљада анђела". Пре него што је Христос стигао у сеновите тамнице ада, ту је ступио архистратиг Гаврило да би благовестио о доласку Христовом, јер је управо он о томе благовестио и Пресветој Богородици. Он каже: Подигните врата, кнежеви ваши. У наставку се оглашава арханђео Михаило: Подигните се, врата вечна. Све анђелске силе су ускликнуле: Срушите се, ланци нераскидиви... Уплашите се, тирани безакони. Појавио се Христос и изазвао велики страх, пометњу и ужас. Када су кнежеви ада снажно повикали: Ко је тај Цар славе, све силе небеске су им ускликнуле: Господ моћан и силан, Господ силан у боју, Он је тај Цар славе (Пс. 23, 7-10).

У наставку, свети Епифаније описује задивљујућу Адамову беседу са Христом. Адам је зачуо кораке Христа Који долази, исто као што их је чуо и у рају, после преступа и непослушности. Тада је осетио зебњу и страх, а сада радост и ликовање. Покајани Адам је ускликнуо, обраћајући се свим душама: „Господ мој са свима", а Господ му је на то одговорио: „И са духом твојим!" Затим га је узео за руку и васкрсао, обзнањујући шта је учинио за његово спасење и за спасење васцелог људског рода.

Из свега што је речено, јасно се показује циљ због којега је Христос сишао у ад. У реалности, Он је ступио тамо где је владао ђаво, да би га погубио... Христос је овде свезао ђавола, тако да овај нема више никакву власт над људима... Међутим, Господ је сишао у ад и зато да би све испунио светлошћу Свог божанства. Апостол Павле износи ово учење, говорећи: А оно „узиђе", шта је, осим да прво и сиђе у најдоња места земље? Онај Који сиђе исти је Онај Који и узиђе више свију небеса да испуни све (Еф. 4, 9-10). Према томе, Христов силазак у најдоња места земље догодио се зато да би се све испунило Његовом светлошћу и да би реално била свргнута сила смрти. Уистину, требало би разликовати оно што је енергија Божија која све испуњава и обоготворујућа енергија Божија којој су причасни само обожени. Свети Григорије Богослов каже да је оне што се Богу клањају требало пронаћи не само горе (тј. на небесима), него и доле, како би се све испунило и напунило славом Божијом. У тој перспективи написани су и тропари наше Цркве: Да би се све испунило славом Твојом, сишао си у преисподњу земље. И свети Јован Дамаскин свечано пева: „Сада се све преиспуни светлошћу, и небо, и земља, и преисподња. Нека свака твар слави Васкрсење Христово које се у њој утврди".

Најзад, Христос је сишао у ад да би се и тамо поновило и извршило све оно што се догодило на земљи. Као што је на земљи проповедао о миру, као што је грешнима отпуштао грехе, давао светлост оку слепога и постао узрок спасења свима верујућима и узрок суда над неверјем свих неверујућих, требало је да се то исто догоди и у аду, где су се налазиле душе умрлих, како би васцела људска природа и васцело човечанство зачуло спасоносну вест Христову. Као што је онима који обитавају на земљи изашло Сунце правде, тако је требало да и оне, који су обитавали у тами и у сени смртној обасја светлост Божија (св. Јован Дамаскин)... Наравно, Христовим силаском у ад нису се спасли сви који су се тамо налазили, него само праведници који су, у различитим степенима, достигли обожење. Свети Епифаније каже да се нису спасли сви који су тамо били, него само верујући. То би требало протумачити тако да су Христа препознали они који су током читавог свог живота били у заједници са бестелесним Логосом. 

Из других места Светог Писма и из светоотачког предања знамо да су просветљење и обожење постојали још у Старом Завету, али за оне који су се удостојили да „виде" бестелесног Логоса и да достигну обожење, с том разликом што тада још није била укинута смрт, због чега су и они силазили у ад. Христос је Својим силаском у ад разрушио власт смрти и сви они, који су имали заједницу с Њим и који су поверовали да је Он силан и моћан, да је Он Спаситељ људи, били су ослобођени.

Једном је Христос у параболи говорио о Свом тродевном васкрсењу, онда кад је рекао: Срушите овај храм и Ја ћу га за три дана подигнути. Јудејци су мислили да говори о Соломоновом храму, за који је било потребно четрдесет шест година да би га изградили. Међутим, Он говораше о храму тела Својега. Чак су и његови ученици ово разумели тек после Његовог васкрсења (в. Јн. 2, 19-22).

У другим случајевима, Христос је јасно говорио о свом тродневном васкрсењу: И поче их учити да Син Човечији треба много да пострада, и да ће Га одбацити старешине, и првосвештеници, и књижевници, и да ће Га убити, и да ће после три дана васкрснути (Мк. 8, 31). Ово учење се толико раширило да су они, који су присуствовали крсној жртви на Голготи, са хулом говорили: Ти Који храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси Сам Себе (Мт. 27, 40). Исто тако, архијереји и фарисеји су затражили од Пилата да запечати гроб, јер су се сетили да је Христос за живота говорио: После три дана устаћу (Мт. 27, 63).

Ми кажемо да је Христос после три дана устао из гроба. Наравно, када говоримо о Васкрсењу, ми не кажемо да је умрло божанство (божанска природа), него да се душа, која се одвојила од тела али се није оделила од божанства, опет вратила у тело, и Он је на тај начин васкрсао из гроба.

Христос је васкрсао у јутарњим часовима недеље. Није нам познато тачно време Васкрсења, јер Га нико у том часу није видео, али оно се потврдило кад су жене-мироносице дошле до гроба да би Христово тело помазале миомирисима. Према томе, недеља је, као први дан седмице, истовремено и дан Васкрсења Христовог. Ако је Христос у суботу победио власт смрти, онда је у недељу све уверио да је васкрсао и да је Он победник смрти и ђавола. 

...Веома је значајно да су васкрслог Христа најпре виделе жене-мироносице. Апостоли су били престрашени оним што се догађало и били су затворени у горњој соби (у Јерусалиму), док су жене, и пре него што се сасвим разданило, с љубављу, топлином и одважношћу пошле на гроб да миомирисима помажу Христово тело. Нису се уплашиле ни помрчине, ни пустоши и ненастањености тог места, ни војника. То значи да су човеку, да би се удостојио да види васкрслог Христа, потребни и љубав и одважност. 

Васкрсење Христово не би требало да прослављамо као неки историјски или друштвени догађај, него као догађај онтолошки, а што означава да треба да постанемо причасници благодати Васкрсења. Као подвижничка борба, пост који током Четрдесетнице претходи овом празнику има за свој циљ што потпуније учешће у тајни Васкрсења: сви Свети Оци уче да је за достизање овог циља неопходно очишћење како телесних, тако и душевних чула.

Циљ човековог духовног живота јесте да се сједини са васкрслим Христом, да Га созерцава у дубинама свога срца. Христос васкрсава у срцу, умртвљавајући острашћене помисли које се овде налазе под утицајем ђавола и побеђујући страсне слике и насртаје греха, као што је некад надвладао печате гроба (св. Максим Исповедник). Према томе, овде се не ради о неком спољашњем, обичном празновању, него о празновању унутрашњем и онтолошком. Са тог становишта, св. Григорије Богослов нам саветује да не празнујемо разметљиво и световно, него на божански начин и надсветовно.

Причасност тајни Васкрсења представља опит обожења. Онај, који је посвећен у непојмљиву силу Васкрсења, из искуства зна с којим је циљем Христос створио свет (св. Максим Исповедник). И заиста, човек је створен зато да би достигао обожење и да би се свет („космос") освештао посредством човека. Према томе, онај који је себе посветио овој неизрецивој сили тајне Васкрсења, достиже обожење и испуњава циљ свог постојања, он задобија највеће познање.

Изводи из предавања објављеног у књизи "Празници Господњи", изд. манастира Рођења Пресвете Богородице (Пелагија), 1995.

Превод са новогрчког: Антонина Пантелић.

Богословље

Велика субота

VelikasubotaУ суботу по распећу, дођоше првосвештеници и фарисеји код Пилата да траже од њега да постави стражу испред Христовог гроба. Ово су урадили зато што су се плашили да ће неко од Христових ученика украсти Његово Тело, и тако ће народ поверовати да је Исус васкрсао, као што је и најављивао, “Послије три дана устаћу” (Мт. 27, 63). „Рече им Пилат: Имате стражу, идите те утврдите како знате. А они отишавши утврдише гроб са стражом и запечатише камен“ (Мт. 27, 65-66). На Велику Суботу, телом у гробу, а душом у Аду, Христос је разрушио врата пакла. Смрт која је до тада владала над преминулим душама, побегла је од Спаситеља. Тада је Господ душе праведника из ада увео у рајска насеља.

Статије на Велику суботу

„Животе Христе, био си положен у гроб, и анђелске војске се ужасаваху, славећи Твоје снисхођење."
„Један од Тројице ради нас у телу претрпе презрену смрт, ужасава се сунце и дрхће земља."
„Судија света као осуђеник стаде пред Пилата судију и би осуђен неправедно смрћу на крсном дрвету".
„Сунце а уједно и месец помрачивши се Спаситељу, понашају се као доброразумне слуге; који облаче црну одећу".
„Као човек умиреш Спаситељу добровољно, и као Бог васкрснуо си мртве из гробова и дубине грехова".
„Ко ће исказати заиста, нови страшни догађај? Јер онај који влада створењем данас прима страдање и умире за нас".
„Величамо Те, Исусе Царе и поштујемо погреб и страдања Твоја, којима си нас спасао од пропасти".
„О горе и хумке и множине људи, плачите сви и тужите са мном матером вашега Бога."
„О слатко моје пролеће, чедо моје најслађе, камо зађе Твоја лепота?"
„Достојно је величати Тебе животодавца који си на крсту руке раширио и сатро моћ непријатеља."


Синаксар на Велику суботу

Узалуд гроб чуваш, стражо:
гробница неће задржати Живот Самобитни.

На свету и велику суботу празнујемо боготелесно погребење Господа нашег Исуса Христа и Његов силазак у ад, којим је људски род, избављен од погибељи, прешао у вечни живот.
Све дане надвисује света и велика Четрдесетница, али изнад свете Четрдесетнице је света и велика (страсна) седмица, и изнад саме велике седмице је ова Велика и света субота. Ову седмицу не зовемо Великом зато што су њени дани или часови изнад (осталих), но зато што су у тој седмици учињена велика и натприродна чуда и изванредна дела нашег Спаситеља, а нарочито на данашњи дан.  Као што је приликом првог стварања света Бог најпре саздао све твари и најпосле, шестог дана, створио најдивнију, човека, а онда, седмог дана, починуо од свих својих дела, осветио тај дан и назвао га суботом, што значи починак, тако је и приликом стварања умног поретка најпре дивно завршио све (дело искупљења), затим шестог дана (у петак) поново створио смртног човека и обновио га живоносним крстом и смрћу, а онда, на данашњи, опет седми дан, Господ је отпочинуо савршеним починком од дела тако што је починуо животу прирођеним и спаситељским сном.  Бог Реч телом силази у гроб; силази и у ад са својом бесмртном и божанском душом, која се кроз смрт одвојила од тела: Њу је Он предао у руке Оца; Њему је Он добровољно принео и своју крв, која је постала наше избављење. Али душа Господа није била задржана у аду, као душе других светих. Зашто? Зато што прародитељско проклетство ништа није учинило њој, као овима. Наш непријатељ, ђаво, није дотакао ни крв, којом смо искупљени, иако је владао нама, јер како је могао отимач ђаво да отме и посланог од Бога, па још и самог Бога? Уосталом, Господ наш Исус Христос уселио се у гроб телесно са Богом, који се потпуно сјединио с телом, но Он је (истовремено) био и у рају са разбојником и, како рекосмо, у аду са својом обоженом душом, и натприродно био са Оцем и саприсуствовао Светом Духу – у свему је био, као неописани (безгранични) Бог, и Божанство ни на који начин није пострадало ни у гробу, ни на крсту. Господње тело је искусило и пропадљивост [φθορά], тј. разрешење душе од тела, али никако није пропало [διαφθορά], тј. није потпуно уништено, нису потпуно ишчезле стихије од којих је састављено. Али Јосиф је, скинувши са дрвета свето тело Господа, погребао тело Господње у нови гроб у врту, и на улазу у гробницу ставио веома велики камен. Сутрадан пак по петку, Јудејци приђоше Пилату и рекоше: “Господару, сетисмо се да онај варалица каза још за живота: После три дана устаћу (Мт 27,63). Зато би, чини нам се, било добро да твоја власт нареди да се код гроба постави војничка стража.” Пилат одговори: “Ако је Он варалица, зашто се бринете за речи онога који је био жив, када је сада неспорно умро?” Када је рекао: Устаћу – можда су они извели овакав закључак из Јониног примера.
 
У сваком случају, ако се крај гроба постави стража, неће бити крађе. Какво безумље! Радили су за себе, а нису схватали да су то окретали против себе. И ето, када је Пилат наредио, они су поставили војничку стражу и гроб брижљиво запечатили и утврдили. И то зато да васкрсење Господа, у присуству страних стражара и печата, не би могло бити преиначено. Али од тог трена, чим је осетио најмоћнију силу, ад је почео да дрхти и да се смућује; и убрзо након тога ад, који је неправедно прогутао, избацује и Христа, најтврђи и крајеугаони камен, и оне које је од века смештао у своју утробу као своју храну.
 
Неисказаним силаском Твојим, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.
 

Благодатни огањ

Blagodatni oganjСваке година на Велику суботу, управо на онај дан између голготског Распећа на Велики петак и Васкрса Сина Божјег у недељу, у Јерусалиму на земљу са неба силази лагодатни огањ. To je дан који је тело Господа, колико можемо знати, провело управо ту, у Гробу, у Кувуклији. Дан који је свет провео „без Бога", жртвено пострадалог на Крсту за разрешење грехова света. Тај дан је и једна од могућих симболичких представа целокупне историје палог човечанства, јер означава трајање између богоубилачког (богоотпадничког) суноврата у таму и васкршње победе над победама: победе над смрћу и обнове богочовечанства. 

Гроб Господњи је место у пећини где је лежало тело Христово по погребу. Сада је то Кувуклија, капела Гроба Христовог унутар Васкресењског храма у Јерусалиму. Сваке године, у суботу пред православни Васкрс када служи православни првојерарх, у Кувуклији, на Гробу Господњем, дешава се једно од највећих чуда које се понавља од давнина. Са неба силази Благодатни огањ који чудесно пали свеће православном патријарху, а потом и осталим верницима. 

На Велику суботу ходочасници, људи различитих националности и представници различитих цркава, долазе у Храм гроба Господњег и чекају особити Божији благослов, силазак Благодатног огња. Још са вечери у петак у храму су погашена сва кандила, врата Кувуклије запечаћена су. Око два часа после подне литија коју предводи јерусалимски патријарх пристиже ка Кувуклији. Патријарх се разодева, остаје само у стихару, и с тридесет три свеће у рукама, по броју Спаситељевих година проживљених на земљи, улази ка Гробу. Људи с усрдном молитвом ишчекују чудо. И наједном: светлост обасјава Кувуклију. Патријарх излази са упаљеним свећама. Свако тежи да о пламен тих свећа запали своју. За неколико минута читав храм се испуњава бело-плавичастим сјајем. Људи као да се купају у неопалимом огњу, који никога не пече. Сви се радују сишавшој благодати, осећају невидљиво присуство Исуса Христа." 

"... Свети огањ је почео да да се појављује у олтару Анђела, у великој већини случајева у облику лука над улазом у сам Гроб Господњи. Понекад је огањ хитао ка пећини и као да је тамо улазио час с једне час с друге стране. Огањ има бело-плавичасту боју, као и у суботу уочи Васкрса, и појављивао се 20 пута". 

"Тог дана кад смо били крај Гроба Господњег патријарх се молио око један час. Видео сам плави бљесак у Кувуклији, а затим је он све јаче и јаче светлео. Пламен је мало помало, а потом разгоревајући букнуо и када је свети патријарх почео да предаје запаљене свеће верницима, пламен се ширио по целом храму муњевитом брзином". 

Да би се отклониле сумње у овај чудесан догађај, појава светог Огња се збива под строгим и ревносним надзором цивилних власти. Ево белешке о службеним мерама које се предузимају: 

"Све ватре у храму се гасе још претходног дана, на Велики петак, и храм остаје под контролом полиције. Просторија Гроба Господњег се темељито прегледа и затим се улаз у њу запечаћује. Самог патријарха прегледају од главе до пете, како би утврдили нема ли нечег запаљивог. Тек после тога скидају печат са улаза у Гроб Господњи и пуштају патријарха у њега ради добијања Благодатног огња. Кроз неко време, после усрдне молитве, добивши Благодатни огањ, патријарх њиме пали свежњеве свећа, излази и предаје огањ присутнима у храму, и сав се храм озарује морем огња." ("Чуда на гробу Господњем", 3-4) 

Овај Благодатни огањ током првих минута апсолутно не пали и не пече. Тек после постаје уобичајени, стихијски, материјални. 

О Благодатном огњу писали су још свети Григорије Ниски (4. век) и свети Јован Дамаскин (8. век), црквени историчар Јевсевије (4. век). Трифон Коробејников и Јуриј Георгиј Греков, московски ходочасници из 16. века, бележе да су међу присутним хришћанима на Велику суботу у Храму гроба Господњег, баш овим редом: Грци, Сиријци, Срби, Ибери (Грузини), Руси, аријанци, воложи... 

Из описа бројних ходочасника дознајемо да су православни првосвештеници који добијају Благодатни огањ људи високе духовности, који сами представљају узор благочестивости. У успоменама Варваре Брин де-Сент Иполит, ходочаснице из 19 века, она описује како је после појаве овог чуда на Велику суботу 1859. године посетила митрополита Мелетија из Петре, који је те године примао Благодатни огањ: "Био је веома омршао и убледео, али је израз његовог лица зато био пријатнији и одликовао се необичним спокојем. Посматрао ме пажљиво и продорно и, погађајући моју потпуну убеђеност у знамење Божје благодати, рекао: ,Овога пута благодат је већ била сишла на Гроб Спаситељев када сам ушао у Кувуклију; јасно је: ви сте се сви тако усрдно молили да је Бог услишио ваше молитве. Дешавало се да се дуго молим са сузама, а да огањ не силази с небеса до два часа. Овога пута сам га угледао чим су се за мном затворила врата... Кад сам изашао, био сам као слеп, ништа нисам видео', одговарао је. ,И да ме нису придржавали, пао бих!'

Богословље

Велики петак

RASPECEDECANIНа Велики петак Црква је све моменте свештених догађаја спасења света означила богослужењем. Време хватања Спаситеља у Гетсиманском врту и осуду Његову од архијереја и старешина на страдање и смрт - богослужењем јутрења, време вођења Спаситеља на суд ка Пилату - богослужењем првог часа, време осуде Господа на суду код Пилата - богуслужењем трећег часа, време крсних страдања Христа - шестим часом, а скидање тела Христовог са крста - вечерњом (на вечерњу износи се плаштаница на средину храма, ради поклоњења мртвом Господу, на њој представљеном). Часови на Велики петак свршавају се овим редом: први, шести, девети и зову се царски часови - јер су византијски цареви увек присуствовали на овим часовима у цркви, а после њих је бивало многољетије царевима. 

Као што му је Христос прорекао на Тајној вечери, пре петка ујутро апостол Петар се, у страху да и њега не затворе и казне, три пута одрекао свог Господа. Схвативши шта је урадио, одмах се покајао у горком плачу. Издајник Јуда, кад је сазнао да је Исус осуђен на смрт, мучен грижом савести обесио се. Пилат понуди јеврејском народу да им пусти једног затвореника, као што је то био обичај пред Пасху, али народ је изабрао разбојника и бунтовника Вараву, а за Христа је повикао скоро у глас: "Распни га! Распни га!" Војници вуку Исуса, шибају Га и ругају Му се, стављају Му на раме крст на коме ће бити разапет и воде Га, заједно са два разбојника која ће подврћи истој казни, на Голготу. Пред самим брдом Исус клону под тежином крста, па војници натерају Симона Киринејца да Му понесе крст. На Голготи војници разапињу Христа, а Њему са једне и друге стране - два разбојника. Изнад главе Христове на крст су прикуцали таблицу са натписом: "Исус Назарећанин, цар јудејски". Близу крста стоје апостол Јован, Богородица, Марија Клеопова, Марија Магдалина и Саломија, мајка синова Заведејевих. Под крстом војници деле коцком Христове хаљине, као што је проречено у писму, а док се један разбојник руга разапетом Христу други Га моли да га помене у царству Своме. У тренутку кад је Христос у мукама умро на крсту, над земљом је била тама, завеса у Јерусалимском храму која је раздвајала светињу од светиње над светињама поцепала се на двоје, од горњег до доњег краја... Пошто су Му копљем пробили ребра да би се уверили да је мртав, војници по Пилатовој наредби допусте Јосифу из Ариматеје, Никодиму и осталим Исусовим пријатељима да скину Његово тело с крста, помажу Га мирисима и положе у гроб издубљен у стени. Положивши тело у гроб, они навале на врата од гроба тежак камен и разиђу се у великој тузи. Било је то вече уочи јеврејског празника Пасхе. Сваке године на Велики петак Црква оживљава у нама догађај Христовог страдања на крсту за људске грехове. Величанствена тишина Великог петка најављује већ извојевану победу у космичкој битки Богочовека против Сатане и смрти. Сатана је халапљиво прогутао мамац који ће уништити његову власт - Јагње Божије. Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човек. А уколико пред собом имају човека без икаквог греха, онда постају гори од звери, јер животиња убија и комада плен само да утоли глад, а човек то ради из најнижих побуда, да би уживао у туђим мукама. 

У ноћи између Великог четвртка и Великог петка, Јудеји су уз грозне поруге, Исуса Христа бичевали. Римљани су наставили сутрадан крвави пир. Пилат је све то мирно гледао. Његов кукавичлук је био већи од људског осећања за правду, и судијског поштовања закона. У жељи да Исуса потпуно понизе, римски војници су му обукли скерлетну одору, јер скерлетна боја је била боја царева и нико други није смео да је носи. Скакали су и играли око њега смејући се цару, а на главу су му ставили трнов венац, као круну. У свом безумљу нису знали да су, из жеље да га понизе, уствари посведочили истину. Исус јесте био Цар над царевима, јер његово царство није од овога света. 

Ту сурову игру су наставили Јудеји, кад им је Пилат предао Исуса, рекавши да никакве кривице на налази на њему, односно, да тај човек није прекршио никакав закон, дакле, он је невин. Сурови и опаки Ирод, блудник, родоскрвнитељ и убица св. Јована Претече, је могао све да прихвати, али не и да пред њим стоји невин човек. Онај ко у себи нема ни трунчицу чистоте, не може да прихвати да она постоји код других. Желећи да се нај невинијем од свих људи који су икада земљом ходили наруга, Ирод је наредио да Исусу обуку белу одору, која је знак невиности. Тако су и Јудеји признали истину (иако тога нису били свесни), мада им је намера била да покажу поруганог, исмејаног и униженог човека, којег је светина до јуче славила као Пророка и Спаситеља. Тако су у оба случаја, иако због лакрдије и бестијалног иживљавања и Римљани и Јудеји, иако несвесно признали Исуса Христа за оно што је он и био, Безгрешни Цар. 

Тог страшног дана Пилат и Ирод су се измирили, јер су пре тога били у завади. Ујединило их је зло дело. 

Кад су Јудеји видели да могу само да муче Исуса, али да не могу да га осуде, рекли су Пилату да се Исус уствари буни против императора, јер себе проглашава царем, а такав грех мора да казне Римљани. Како је то било време уочи Пасхе, највећег јудејског празника, обичај је налагао да један затвореник буде пуштен на слободу. Тада је у затвору био Варава (Бараба), осуђен због убиства римских војника и побуне против Римљана. Пилат је питао народ кога хоће да ослободи, Исуса или Вараву, и народ је тражио Вараву, а кад је питао шта да уради са Исусом, светина је почела да урла: „Распни га! Распни га!" 

Исусу су опет обукли његову одећу коју му је исткала Пресвета Богородица, у којој је ишао и проповедао, за коју су војници касније бацали коцку, и тиме су се испуниле речи из Псалма да ће се за његове хаљине бацати коцка. 

Натоварили су му тешки крст на леђа и повели га путем који и данас, две хиљаде година касније, носи име Улица Бола (Via dolorosa). Успут су га пљували, добацивали погрдне речи. Нашао се ту и један добар човек Симон из Киринеје, који се сажалио и помогао Господу да носи крст страдања. И једна добра жена, Вероника, истрчала је из куће и марамом обрисала крв, зној и пљувачку са Исусовог лица. Он није могао речима да јој се захвали, али је то учинио на свој начин. На марами је остала слика лика Христовог. Како онда тако и данас. Та марама постоји и на њој је нерукотворени лик Христов. 

На брду Голгота (Лобања), била су три крста. Христов у средини и двојице разбојника са стране, и то је био један од начина на који су желели да га понизе. 

Чак и тада, после свих мучења и понижавања која је доживео, Христос није клео, он је молио Оца свог небеског да опрости овим људима јер не знају шта чине. 

Кад је коначно, око три сата поподне, по нашем рачунању времена, дух свој предао Оцу, сва природа, Божја творевина, се побунила против неправде и злочина: помрачило се сунце, отварали су се гробови, затресла се земља, завеса у Храму се расцепила одозго до доле, и камење се распадало у прах уз ужасан прасак. Тако су се обистиниле Христове речи да ће и камење проговорити. И мртво камење је сведочило Живога Бога. 

„Само васкрсење могло је наградити оволико страдање. Само се васкрсом Христовим може природа и наша савест умирити" (еп. Николај Велимировић) 

Паримије на Велики петак 

а. Царски часови
Зах 11,10.13
Ис 50,4-11
Ис 52,13-15; 53,1-12; 54,1
Јер 11,18-23; 12,1-5.9-11.14-15
 
б. На вечерњу (изношење плаштанице)
Паримије: а) Изл 33,11-23 б) Јов 42,12-17 в) Ис 52,13-15; 53,1-12; 54,1

 

Плаштаница

PlastanicaПлаштаница је платно са извезеним или насликаним Христом непосредно после скидања са Крста. На плаштаници се налази представа скидања са Крста и полагања у гроб, а ту је и представа Богородице, Јосифа, Никодима и еванђелисте Јована. Плаштаница се износи у току појања стиховњих стихира на вечерњем богослужењу Великог Петка и полаже се увек заједно са Јеванђељем на средину храма на посебан сто. 

Развој плаштанице је прилично сложен и доводи се у везу са развојем воздуха, великим входом и вечерњом службом Великог Петка. Воздух је платно које је символ покрова у који су Јосиф и Никодим увили тело Христово. У њега је увијано Јеванђеље и свештеник га је износио прислоњено на груди или на рамену док су се појале стиховње стихире вечерње Великог Петка и полагао га на сто у средини храма где му се народ поклањао до краја јутрења Велике Суботе. 

Тада је на јутрењу Велике Суботе, на трисветом великог славословља, које се појало споро, Јеванђеље обношено у литији и полагано на свету трпезу која символично представља гроб Господњи. Када смо говорили о воздуху, битно је рећи да су символизми и пракса Великог Петка утицали на то да се на воздуху слика или везе тело мртвог Исуса Христа. Судећи по сликовитим представама скидања са крста и полагања у гроб, представа Исуса на воздуху све више је потискивала Јеванђеље које је par excellance символ Христа, да би доцније прерасла у самосталан литургијски предмет у "плаштаницу", која се додавањем Богородице, Јосифа и Никодима, јеванђелисте Јована, мироносица и анђела развила у слику "оплакивања Христа", док је воздух поново попримио своју стару, једноставну форму. 

Касније је плаштаница почела да се износи у току појања стиховњих стихира на Велики Петак, увек заједно са Јеванђељем, на средину храма на посебан сто. Тамо је била предмет поклоњења и манифестовања побожности верника (цвеће, ароматична уља) до момента символичног "полагања у гроб" после завршетка "опела", односно јутрење Велике Суботе. 

Сто на који се полаже плаштаница, који је символизовао камен на коме је тело Христово било припремљено за полагање у гроб, временом се толико развио да је добио и балдахин (киворијум), по угледу на Свету трпезу или кувуклију Светог гроба. Када се стигло до ове тачке било је онда лако да се дође до погрешног тумачења овог стола као Гроба Господњег, а полагање Јеванђеља и плаштанице се почело сматрати као полагање у гроб, и на крају да би конфузија била већа на њему је почела да се служи Литургија Велике Суботе.

Богословље

Велики четвртак

Veliki.cetvrtak.1Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се иначе прославља као Велики Четвртак била Тајна вечера. Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа уз речи: "Узмите, једите; ово је тело моје." и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова" (Мт. 26:26-28). Ове се речи могу чути на свакој Светој Литургији чији је централни део Свето Причешће.

Такође је својим ученицима опрао ноге учећи их тако сопственим примером како треба да служе једни другима.

Заповедио им је и да љубе једни друге: "Да љубите једни друге као што ја вас љубим" (Јн. 15:12), и отворено говорио о предстојећем Му страдању и свему што има да се збије.

Ту изговара и Првосвештеничку молитву где се моли за своје ученике као и за све оне који због њихових речи буду поверовали. Да их Господ Бог избави од злога и да буду са Њим где је он и да гледају Славу његову (Јн. 17:24).

Те ноћи Христа су се одрекла два његова ученика: Јуда Искариотски и Симон Петар. Христос је пред свима рекао: "Заиста вам кажем; један од вас издаће ме" (Мт.26:21). "А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза" (Мт. 26:25). "Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом" (Мт. 26:35). (Ваља напоменути да је Јуда још на Велику Среду отишао код јеврејских првосвештеника и рекао: "Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му положише тридесет сребреника" (Мт. 26:15) чиме је уствари већ дан пре издао Исуса. Због сећања на издајство Господа средом се пости).

Потом Исус одлази у Гетсимански врт, где се знајући за сва страдања која Му предстоје моли Оцу своме: "Ава, Оче, све је могуће теби; пронеси ову чашу мимо мене; али опет не како ја хоћу него како ти" (Мк.14:36). Јуда је знао за поменути врт, јер се Исус ту често окупљао са својим ученицима, и ту је дошао са слугама првосвештеника и фарисеја. Исуса им је показао Целивајући Га јер им беше рекао: "Кога пољубим, тај је" (Лк. 22:47), Исус га је упитао "Јудо, зар цјеливом издајеш Сина Човјечијега?"(Лк. 22:48). Јуда није ништа одговорио. Тако су Исуса одвели пред првосвештеника да му суди.

izdaja515

Те ноћи, ученици су били као стадо без пастира, изгубљени и очајни. Тада је Петар, који је бескрајно волео Христа, поклекао и три пута Га се од вечери до зоре одрекао. Питали су га да ли је он један од ученика и да ли је био са Исусом, Петар је одговорио да не зна ко је он и да га не познаје. Кад је трећи пут изустио да није, запевао је петао. Петар се тада сетио речи Исусових да ће га се и он три пута одрећи пре него што запева петао. Петар је схватио колики је његов пад, покајао се из дубине душе и плакао је горким, чемерним сузама, молећи опроштај. 

Јуда пак је схватио да је то што је урадио ужасно. Дошао је у храм и бацио новац, рекавши да је издао крв невину, али његово окорело срце није било спремно на покајање, он није могао да се покаје и моли за опроштај, зато се у очајању обесио и тако је додао себи и неопростиви грех самоубиства. И тако је за разлику од Петра (који је постао једним од највећих апостола) назван сином погибли.

Првосвештеници нису хтели у благајну храма да ставе новац који је Јуда бацио, зато што је то новац за крв. За тај новац је купљена њива да буде место на којем ће се сахрањивати странци. Њиву су прозвали «Крвна њива», зато што је за крвави новац купљена. Зора следећег дана није најављивала ништа добро, био је то дан Христовог коначног страдања и највећих мука, Велики петак.

 

 

СИНАКСАР НА СВЕТИ И ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

(Чита се на јутрењу, после шесте песме)

 

Стихови на свето прање ногу ученицима:
„На вечери пере ноге ученицима Бог, чија је нога некада навече Едемом ходила.“
Стихови на Тајну вечеру:
„Девојка вечера се поставља: Пасха законита, и Пасха нова - крв и тело Господње.''
Стихови на чудесну молитву:
„Молиш се Христе, и на лицу страхота: зној као капље крви,
молитвом хваташ непријатеља да смрт заиста уништиш.“
Стихови на издајство:
„Зашто вам требаху ножеви, зашто коље, варалице народа,
против Онога који је хтео да умре ради спасења света?“

 

На Свети и Велики четвртак свети оци, који су добро уредили преузето од светих апостола, светих и божанских Јеванђеља, предали су нам да празнујемо четири догађаја: свето прање ногу ученицима, Тајну вечеру, тј. предавање страшних тајни нама, чудесну молитву и само издајство.

Будући да се јудејска Пасха морала учинити у петак, а пошто је приличило да истина буде у складу са праобразом, тј. да би тада и Христос био принет као пасха за нас, Господ наш Исус Христос је, по речима светих отаца, учинио Пасху са ученицима пре тога, у четвртак навече. То вече и цео петак Јудејци сматрају као један дан, јер они тако рачунају дане. Зато ју је и учинио тада, са ученицима, како кажу неки, међу њима свети Златоусти, по закону, пре свега стојећи, опојасан, у сандалама, ослоњен на жезла: дакле, онако како налаже закон, да не би био преступник закона. То је припремио Зеведеј; он је носио глинени крчаг воде, како говори Атанасије Велики, мада други имају другачије мишљење о томе. Затим, показујући ученицима то што је учињено, предаје тајну и наше Пасхе у великој горњој одаји, када је већ наступила ноћ. ''А кад би увече'', каже се, ''седе за трпезу са Дванаесторицом ученика''. Видиш да то није била законска Пасха: овде се седи, овде је вечера, хлеб и вода, а тамо све печено на ватри и бесквасно. Пред сами почетак вечере (тако говори свети Златоусти), Христос устаде, одложи своје горње хаљине и насу воду у умиваоник, и све то учини сам, да би тиме посрамио Јуду, а уједно подсетио остале ученике да не траже старешинство. Христос поучава ученике и након прања ногу, показавши то сопственим примером, и говори: ''Који хоће да буде први нвка буде последњи од свију''. Изгледа да је Христос опрао ноге прво Јуди, који је безочно седео у прочељу. Петар, последњи ученик коме је Христос пришао, ватренији од осталих, брањаше Учитељу, али одмах након тога са задовољством дозволи. Кад опра њихове ноге и показа да ће се узвисити сваки онај који себе понизује, и поново узе хаљине и седе, поче да их поучава да воле један другога и не траже старешинство. А док су они јели, Христос поведе разговор о томе да ће га издати, али не помену име тог издајника. Пошто те речи збунише ученике, Исус рече тихо самом Јовану: ''Онај коме ја додам хлеб да умочи, тај ће ме издати''. Да је Петар ово чуо, он би, онакав, плаховитији од свих ученика, убио Јуду. Још рече: ''Који умочи са мном руку у здјелу... '' и заиста се десило и једно и друго. Недуго након овога, узе хлеб и рече: ''Узмите, једите''; исто тако узе и чашу и рече: ''Пијте из ње сви, ово је Крв моја новога завета, ово чините за мој спомен''. И сам је, извршавајући то, јео и пио с њима. Обрати пажњу на то да хлеб, а не бесквасне хлебове, назива својим телом, да би се посрамили они који на жртву приносе бесквасне хлебове. Кад је Јуда заложио хлеб, у њега је ушао сатана: он га је и раније искушавао, а сада се потпуно (у њега) уселио. Кад је изашао, каже се, договорио се са првосвештеницима да им изда Христа за тридесет сребрника. Ученици се после вечере упутише на Маслинску гору, у једно место које се зове Гетсиманија. После извесног времена, Исус им рече: ''Сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ'' (Мт 26,31 и Мк14,29). Петар му (на ово) одговори: ''Нећу те се одрећи макар морао и умрети с тобом!'' А било је већ касно, тј. беше дубока ноћ. Исус рече: ''Пре него што петао запева, три пута ћеш ме се одрећи''. Управо тако се и десило: када је Петра обузео превелики страх, Бог је показао слабост људске природе. Управо зато је њему касније уручио цео свет да би он, искусивши на себи лаку колебљивост људске природе, био милостив према грешницима. Петрово троструко одрицање, дакле, изображава грех свих људи против Бога: прво, заповест, коју је Адам преступио, друго, преступање писаног закона, и треће, најзад, против самог оваплоћеног Логоса. То је касније Спаситељ поново исцелио када је на три пута постављено питање: ''Петре, љубиш ли ме'', три пута исказано исповедање. После овога речима: ''Жалосна је душа моја до смрти'' ставља до знања ученицима да је смрт страшна за све и тиме открива своју људску црту. Затим одступи од њих колико се може каменом добацити, и три пута изговори молитву: ''Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја''. И још: ''Оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова!'' Он је ово, с једне стране, говорио као човек, а са друге, у исти мах је вешто одбијао ђавола, да овај последњи, мислећи да је Христос, чим се толико плаши, обичан човек, не би спречио тајну крсне смрти. Кад се врати, и нађе ученике где спавају, обрати се Петру речима: ''Зар не могасте један час пробдети са мном?'' то јест ти, који си обећао да ћеш се подвизавати чак до смрти, тако спаваш заједно с осталима. Кад пређе на другу страну потока Кедрона, где беше врт, Он тамо застаде са својим ученицима. Често је Он имао обичај да долази овамо, зато што је и Јуда знао ово место. Онда Јуда узе неколико војника и у присуству народа приближи се Исусу, пољуби га, и тиме им даде знак да је тај. А ово учини зато што је често задржавани (Исус) неприметно одлазио од њих. Али овде сам Христос први изиђе пред њих, и запита их: ''Кога тражите?'' Они га ипак не познаше, иако их ноћ није у томе спречавала пошто су, каже се, биле упаљене буктиње и светиљке, већ, обузети страхом, одступише назад. А кад поново приђе, сам им се обрати. Када Јуда показа уговорени знак, Христос рече: ''Пријатељу, на то ли си дошао?'' то јест оно ради чега си дошао, Јудо, чини благовремено. И том приликом их опомену: ''Као на разбојника изашли сте с ножевима и кољем да ме ухватите!'' А ноћу су дошли да не би изазвали неко негодовање у народу.

Тада разљућени Петар извади нож, онакав какав су користили за вечером, и удари првосвештениковог слугу, по имену Малхо, и одсече му десно ухо и тиме стави до знања да првосвештеник није добро ни учио, ни разумевао закон. А Христос забрани Петру, јер није добро да следбеник духовног Оца употребљава мач, и исцели Малхово ухо. Кад ухватише Христа, доведоше га свезаног у двориште првосвештеника Ане, чији је таст био Кајафа. Тамо су се већ били окупили сви који су оптужили Христа: фарисеји и књижевници. Овде, пред слушкињом, Петар се одрече Христа, а када средином ноћи петао запева и трећи пут, он се опомену и горко заплака. А кад би јутро, Христа одведоше од Ане првосвештенику Кајафи, где му попљуваше лице и удараху га, и где беху позвани лажни сведоци, а кад освану дан, Кајафа га предаде Пилату. А они који су га довели, каже се, нису ушли у судницу да се не би оскврнили, него да би могли јести пасху. Ово, дакле, значи да су првосвештеници и фарисеји тада поступили противно закону јер су изменили Пасху, како говори свети Златоусти, будући да је те ноћи требало јести пасху, али су они то одложили због Христовог убиства. А да је управо тада требало да је једу, показао је Христос, који је претходне ноћи окусио вечеру, а затим предао извршену тајну, јер је и истина, како је речено, морала бити у складу са законом. И Јован говори да је све то било пре празника Пасхе, у четвртак и четвртак навече. И ми, дакле, празнујмо, и са страхом чинимо спомен на те страшне и неисказане догађаје и дела.

Неисказаном милошћу Твојом, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.

 

Протојереј Александар Шмеман

ЕВХАРИСТИЈА

1.

evharistijaОвај свет је одбацио Христа. А он је био савршен израз живота, онако као што га је Бог хтео. Раздробљени живот света био је сакупљен у Његовом животу. Он је био жила куцавица света, а свет Га је убио. Али, у том убиству умро је и свет. Он је изгубио последњу шансу да постане рај, оно за шта га је Бог створио. Ми можемо развијати нову и бољу материјалну културу. Можемо изграђивати хуманије друштво, које нас чак може очувати да не уништимо једни друге. Али када је Христос, истинити живот света, био одбачен, то је био почетак краја. То је одбијање имало и своје финале: за учињено добро Он је био разапет. Паскал је рекао: "Христос је у агонији до свршетка света". 

Међутим, има се утисак да хришћанство често проповеда како патња и страдање могу на неки начин да буду отклоњени ако људи чврсто реше да покушају да живе хришћанским животом. То се дешава стога, што хришћанство кад тако мисли, заборавља само себе, заборавља да оно мора пре свега да стоји на крсту. Не ради се о томе да овај свет не може да буде бољи: сигурно да је један од наших циљева да радимо на миру, правди и слободи. Но, ако свет може да буде бољи, он не може никад да задобије оно место које му је одредио Бог. Хришћанство не презире свет. Свет је сам себе презрео када је на Голготи презрео Онога који је био његова права суштина. "На свету бејаше и свет кроза њ поста и свет Га не позна" (Јн, 1:10). Ако озбиљно размислимо о стварном значењу, стварном смислу ових речи, ми знамо да смо као хришћани, пре свега, сведоци тога краја: краја све природне радости; краја сваког задовољства човека са светом и са самим собом; краја, најзад, самог живота као разумног и разумно организованог "тржења среће". Хришћани не морају да чекају на модерне предлагаче егзистенцијалистичког немира, разочараности и апсурдности да би били свесни свега овога. Иако су у току своје дуге историје хришћани веома често заборављали значење и смисао крста и уживали у животу као да се "ништа није догодило", а и сваки од нас је веома често узимао "предах", ми знамо да је у свету у коме је Христос умро, "природни живот" доведен до свог краја. 

2.

Па ипак, од самог свог почетка хришћанство је било проглас радости, једине могуће радости на земљи. Оно објављује као немогућу сваку радост, коју смо раније сматрали као могућу. Али, у овој немогућности, на самом дну ове таме, оно објављује и буди мисао о новој, свеобухватној радости, и са овом радошћу оно преобраћа Крај у Почетак. Без проглашења ове радости хришћанство је непојмљиво. Само преко радости Црква је била победница у свету, а хришћанство је изгубило свет када је изгубило радост и престало да буде веродостојан сведок радости. Од свих оптужби против хришћана најстрашнију је изрекао Ниче, кад је рекао да у хришћанству нема радости. 

Стога за часак заборавимо дискусију о Цркви, њеној мисији, њеним методама, не зато што је ова дискусија погрешна или непотребна, него зато што све то може бити корисно и имати значења само у фундаменталном контексту, а тај контекст је "в е л и к а р а д о с т" из које се у хришћанству све друго развило и добило свој смисао. "Не бојте се, јер гле, јављам вам велику радост", тако почиње Еванђеље, а завршава се: "И они му се поклонише и вратише се у Јерусалим, с великом радошћу" (Лк, 2:10; 24:52). И ми морамо поново да проникнемо у значење велике радости. Ми треба, ако је то могуће, да учествујемо у њој пре него што отпочнемо дискусију о било чему другом, програмима и мисијама, пројектима и техничким питањима. 

Ипак, радост није нешто што се може дефинисати или анализирати. Човек просто улази у радост. "Уђи у радост господара свога" (Мт, 25:21). И ми немамо никакав други начин да уђемо у радост, нити да је разумемо, осим кроз једну једину делатност, која је од почетка била за Цркву и извор и испуњење радости: кроз свету тајну радости, евхаристију. 

Евхаристија је, литургија. Но онај ко данас употреби израз литургија, веома брзо ће бити увучен у полемику. Јер за неке "литургички настројене" литургија је најважнија, ако не, и једина од свих активности Цркве. За друге опет она је естетско и спиритуално одступање од стварног задатка Цркве. 

Данас постоје тзв. "литургичке" и "нелитургичке" цркве и хришћани. Међутим, сва ова препирка је непотребна, јер има своје корене у погрешном схватању, "литургичком" разумевању литургије. Иза таквог схватања се крије свођење литургије на категорију "култа"; њено дефинисање као "сакралног" акта богослужења, који се као такав разликује не само од "профане" области живота, него чак и од свих других активности саме Цркве. Но то није право значење грчке речи литургија.. Израз је означавао првобитно неку радњу кроз коју група људи постаје у заједници нешто више од простог скупа индивидуа, нешто више него збор њених делова. Он је такође значио функцију или "службу" човека или групе у корист или за рачун целе заједнице. Тако је литургија старог Израиља била скупни, заједнички рад изабране мањине да би припремила свет за долазак Месије. И у том самом акту припреме изабрани су постали оно што су им говорили да јесу: Израиљ Божији, изабрано оруђе Божијег плана. 

Отуда сама Црква је литургија, служење, позив на делатност у овоме свету, по узору на Христа; она је сведочење Христа и Његовог царства. Стога евхаристичкој литургији не треба да се приступи, нити да се она схвата само у "литургичким" или "култним" терминима. Баш као што хришћанство може и мора да се сматра као крај религије, исто тако и хришћанска литургија, а нарочито евхаристија, представљају у ствари крај култа, крај "светих" религијских радњи изолованих и стављених насупрот "профаном" животу заједнице. Дакле, први услов за правилно разумевање литургије је у томе да се заборави специфична "литургичка побожност". 

Евхаристија је света тајна. Међутим, онај ко каже "света тајна", пада у противуречност. Ако говоримо о светој тајни, где је онда Логос, Реч? Зар сами себе не доводимо у опасност "сакраментализма" и "магије", у издају духовног карактера хришћанства? У овом тренутку на ова питања не може да се да одговор. Јер прави циљ овог размишљања управо је у томе да се покаже да контекст у коме се постављају сва ова питања није и једини могући контекст. За сада је довољно да кажемо само ово: Евхаристија је улазак Цркве у радост свога Господа. А ући у ту радост, као и бити њен сведок у свету основни је позив Цркве, њена права литургија, света тајна, којом она "постаје оно што јесте". 

У кратком опису Евхаристије који следи, дотаћи ћемо се првенствено православне евхаристичке литургије и то из два разлога: прво, у области литургије може се говорити са увереношћу само онда ако је човек доживео то о чему говори, а мој доживљај има корен у православном предању. И друго, једнодушно мишљење "литурголога" јесте да је православна литургија најбоље очувала оне елементе који чине тему ове књиге. 

3.

Служење, вршење евхаристије може најпре да се схвати као путовање или процесија. То је путовање Цркве у димензију Царства Божијег. Употребљавамо ову реч "димензија" јер изгледа да она најбоље одражава начин нашег тајновитог уласка у васкрсли живот Христа. Слика је "оживљена" ако се посматра у три уместо у две димензије. Присутност треће димензије дозвољава нам да много боље видимо стварну слику онога што је било снимљено на фотографији. Скоро на исти начин, мада је наравно, свака аналогија осуђена на неуспех, наш улазак у присутност Христа, улазак је у четврту димензију, која нам дозвољава да видимо крајњу реалност Живота. То није бежање из света. Пре се може рећи да је то долазак на раскршће са којег се реалност света може видети много потпуније. 

Путовање почиње онда када хришћани оставе своје домове и постеље. Они стварно остављају свој живот у овоме садашњем и конкретном свету, и без обзира да ли треба да путују петнаест миља или да пређу само неколико улица, светотајински акт се већ дешава, акт који је услов свега осталог што треба да се деси. Јер они су сада на путу да образују цркву, или да будем прецизнији, да буду преображени у Цркву Божију. Они су били до тог момента појединци, неки бели, неки црни, неки сиромашни, неки богати, били су "природни" свет и природна заједница. Сада су они позвани да се "саберу на једно место", да понесу са собом своје животе, свој "свет" и да буду нешто више него што су били: нова заједница са новим животом. Ми смо ту већ превазишли категорије заједничког богослужења и молитве. Сврха овог "сабирања заједно" није у томе да се природној заједници просто дода религијска димензија, да се она "побољша", учини "одговорнијом", више хришћанском. Циљ је да се оствари пуноћа Цркве, а то значи да буде присутан Онај у коме све добија свој крај и има свој почетак.  

Значи, литургија почиње као стварно одвајање од света. У нашем покушају да хришћанство учинимо примамљивим за човека са улице, ми смо често умањили, или чак и сасвим заборавили, ово неопходно одвајање. Ми се упорно трудимо и желимо да хришћанство учинимо "разумљивим" и "прихватљивим" за овог митског "модерног" човека са улице. А заборављамо да Христос, о коме говоримо, "није од овог света", и да Га после Његовог васкрсења нису препознали чак ни Његови ученици. Марија Магдалина је помислила да је вртар. Када су Његова два ученика ишли у Емаус "Исус им се приближи и иђаше са њима, а они Га нису препознали све док није узео хлеб и благосиљао га и преломивши даваше им" (Лк. 24,15-16-30). Он се јавио дванаесторици "кроз затворена врата". Очигледно је да више није било довољно да се једноставно зна да је Он син Маријин. Није постојала никаква физичка нужност по којој би се Он препознао. Другим речима, Он више није био "део" овога света, ове реалности. Препознати Га, ући у радост Његове присутности, бити с Њим, значило је преобратити се у другу реалност. Христова прослављеност нема у себи принудни, објективни доказ Његовог унижења и крста. Његова прослављеност је позната само преко тајанствене смрти у крстионици, преко помазања Духом Светим. Позната је она само у пуноћи Цркве, када се она спрема да дочека Господа и да учествује у Његовом васкрслом животу. 

Рани хришћани су били свесни да морају да се вазнесу на небо, где се и Христос вазнео, да би постали Храм Духа Светога. 

Они су такође били свесни да је ово вазнесење основни услов њиховог постојања у свету, њиховог служења свету. Јер тамо ''на небу'' они су били загњурени у нови живот Царства небеског, а када су се после овог "литургијског вазнесења" враћали у свет, њихова лица су зрачила светлошћу, "радошћу и миром" тога Царства. Они су, заиста, били Његови сведоци. Они нису доносили никакве програме нити теорије; али ма где да су долазили, клијало је семе Царства небеског, вера је била огњена, живот је бивао преображен, немогуће је постојало могућим. Они су били сведоци, а кад су их питали "откуда сија та светлост, где је извор њене снаге", они су знали шта да одговоре и знали су куда да поведу људе. А данас? У Цркви данас ми тако често сусрећемо исти онај стари свет, а не Христа и Његово Царство. Ми не схватамо да данас нигде не стижемо, јер иза себе ништа не остављамо, никакво место. 

4.

Православна литургија почиње свечаним славословљем: "Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и у све векове". Од самог почетка најављен је циљ: путовање у Царство небеско. Ми тамо идемо и то не символично него реално. На језику Библије, а то је и језик Цркве, благословити Царство не значи просто, клицати му. То значи изјавити да је оно наш циљ, крај свих наших жеља и интереса, нашег целог живота, највећа и последња вредност целокупног нашег постојања. Благословити то значи прихватити у љубави; значи и кретање у правцу онога што се љуби и прихвата. Црква постаје тако скуп, сабор оних којима је откривен крајњи циљ целокупног живота и свих оних који су га прихватили. Ово прихватање изражено је у свечаном одговору на словословље: Амин. То је заиста једна од најважнијих речи у свету, јер изражава сагласност Цркве да следи Христа у Његовом вазнесењу ка Оцу да би учинио да ово вазнесење буде судбина човекова. То је Христов дар нама, јер једино у Њему ми можемо Богу казати: Амин, или боље речено, сам Христос је наш Амин Богу, а Црква је Амин Христу. Према овом Амину одлучена је судбина људског рода. Он открива да је покрет у правцу Бога отпочео. Међутим, још смо на самом почетку. Ми смо напустили "овај свет". Сабрали смо се. Чули смо благу вест о нашем крајњем циљу. Рекли смо Амин овој благовести. Ми смо еклисија (), одзив на овај позив и заповест. И ми почињемо са "заједничким молитвама и прозбама", заједничким и радосним чином хвале. Још једном мора бити наглашен радосни карактер евхаристијског скупа. Јер средњевековно истицање крста, мада није било погрешно, било је једнострано. Литургија је, пре свега другог, радосни сабор оних који ће се сусрести са васкрслим Господом и ући са Њим у "брачне одаје". И баш та радост ишчекивања и то очекивање радости изражени су у пјенију, у обреду, у одеждама и кађењу, у тој целокупној "лепоти" литургије, која је тако често била проглашавана за непотребну па чак и грешну. 

Заиста она није нужна јер смо ми превазишли категорију нужног. Лепота није никад "неопходна", "функционална" или "корисна". И када у очекивању некога кога волимо, ставимо диван столњак на сто, а сто украсимо свећама и цвећем, чинимо све ово не због неопходности, већ из љубави. А Црква је љубав, очекивање и радост. Она је према нашој, православној традицији: небо на земљи, радост повраћеног детињства, оне слободне радости, безусловне и без интереса, која је једина у стању да преобрази свет. У нашој одраслој "озбиљној" побожности, ми тражимо дефиниције и оправдања, а оне имају свој корен у страху; страху од изопачености, скретања, "паганских утицаја" и чега само не. Међутим, "онај који је у страху није савршен у љубави" (1 Јн, 4:18). Догод хришћани буду волели Царство Божије, а не само дискутовали о њему, они ће га "представљати" и изображавати га уметношћу и лепотом. И онај који обавља тајну радости, појављиваће се у предивном стихару, јер је одевен у славу Царства небеског, јер се Бог појавио у слави, чак у облику човека. У евхаристији ми стојимо у присуству Христа, и као Мојсије пред Богом, ми треба да будемо покривени Његовом славом. Сам Христос је носио нешивен хитон, који ни војници под крстом нису хтели да деле, односно цепају; он није био купљен на тржници већ, по свој вероватноћи изаткан руком некога ко је имао много љубави. Да, лепота наших припрема за евхаристију нема практичну корист. Романо Гвардини је паметно говорио о овој "бескорисној" лепоти. 0 литургији он каже: 

"Човеку је уз помоћ благодати дата могућност да прилагоди своје биће да постане оно што по Божанском опредељењу треба да буде и жуди да буде, дете Божије. У литургији он треба да иде Богу који даје радост његовој младости"... ''Зато што је живот литургије већи од онога у коме јој обична реалност даје или могућност или форму израза, она узима подесне форме и методе, из оне области у којој се оне могу једино пронаћи, тј. у уметности. Она говори одмерено и мелодично. Она примењује обликоване, ритмичке покрете; она је обучена у боје и одежде, чудне за свакодневни живот. Она је у вишем смислу живот једног детета код кога је све у слици, мелодији и песми. Какав чудесни призор показује литургија! Она уједињује чин, дејство и реалност у натприродно детињство пред Богом". 

5.

Следећи чин литургије је вход (улазак): долазак свештеника у олтар. Овоме су давана сва могућа символична објашњења, али вход није "символ". То је само кретање Цркве, пролаз из старог у ново, из "овога света" у "свет који долази"; као такав вход представља суштински покрет литургичког "пута". У "овом свету" олтар не постоји, а храм је разрушен. Јер једини олтар је сам Христос, Његова човечанска природа, коју је узео, обожио и учинио је храмом Божијим, олтаром Своје присутности. И Христос се узнео на небо. На тај начин олтар је знак да нам је у Христу дарован приступ у небо, да је Црква пролаз за небо, улазак у небеско светиште и да само "уласком", узношењем на небо, Црква испуњава сама себе, постаје оно што јесте. И тако вход у евхаристију, ово приближавање свештеника олтару, а са њим и целе Цркве, није символ. То је крсни и одлучујући чин у коме је објављивање и установљавање праве димензије свете тајне. 

Не ради се о "благодати" која силази, ради се о Цркви која улази у "благодат", а благодат значи нову твар, Царство Божије, Свет који долази. И пошто свештеник приступи олтару, Црква поје химну, коју анђели вечито певају код престола Божијег "Свети Боже, свети Силни, свети Бесмртни"  а свештеник говори: "Боже свети коме певају серафими трисветим гласом, кога херувими славослове, и коме се клањају све небеске силе..." 

Нису овде анђели ради украса и инспирације. Они овде стоје управо ради неба, славног и непојмљивог, о коме знамо само једну ствар: да од вечности одзвања хвалоспевом Божанске славе и светости. "Свети", то је право име Божије и то Бога "не научника и философа" већ живог Бога вере. Знање о Богу засновано је на дефиницијама и дистинкцијама: познавање Бога води оној једној, непојмљивој и, очигледно, неизбежној речи: свети. У овој речи ми изражавамо и то да је Бог Апсолутно Други и Један о коме ми не знамо ништа, и да је Он крај све наше глади, свих наших жеља, неприступни који покреће сву нашу вољу, тајанствено благо које нас привлачи и стварно ништа друго и не треба знати осим Њега. "Свети" то је реч, песма, "реакција" Цркве када улази у небо, када стоји пред небеском славом Божијом. 

6.

Сада по први пут од када је почело евхаристијско путовање, свештеник се окреће према народу. До овог момента он је био онај који води Цркву у њеном успону. Али сада покрет је достигао свој циљ. И свештеник, чије је литургисање јединствена функција и послушање у Цркви да изобрази, да учини присутном свештеничку службу самог Христа  говори народу: "Мир свима". У Христу човек се враћа Богу и у Христу Бог постаје човек. Као нови Адам, као савршени човек, Он нас води Богу. Као оваплоћени Бог, Он нам открива Оца и мири нас са Богом. Он је наш мир, измирено са Богом, божански опроштај, заједништво. И мир, који свештеник објављује и призива на нас, мир је Христов, установљен између Бога и Његовог света, у који смо ми као Црква ушли. 

У овом миру "који превазилази сваки разум", сада почиње литургија речи. 

Западни хришћани нису навикли да разликују реч од свете тајне, тако да је њима, можда, тешко да разумеју, да је по православном схватању литургија речи исто толико светотајинска, колико је и света тајна "еванђелска". Света тајна је пројава речи. И све док не буде превазиђено лажно двојство између речи и свете тајне, а нарочито док се не постигне истинито значење хришћанског "сакраментализма" (светотајства) у свој његовој чудесности, немогуће је схватити значење ни речи ни тајне. Објава речи је пар екселанс на светотајински чин, јер то је чин који преображава. Он мења људске речи Еванђеља у Реч Божију и у пројаву Царства Божијег. Он мења и човека који слуша Реч у примаоца Речи и у Храм Духа Светога... Сваке суботе увече, на свечаном васкрсном бденију на свечаном входу се износи Еванђеље усред храма, међу вернике. Са овим чином се манифестује и објављује дан Господњи. Јер Еванђеље није само сведочанство о Христовом васкрсењу: Реч Божија то је вечити долазак к нама васцелог Господа, то је сама сила и радост васкрсења.  

На литургији читању Еванђеља претходи "алилуја" певање тајанствене "Тхеофорус" (Богоносне) речи, која означава радосни поздрав оних који гледају долазак Господа, који знају да је он присутан и који изражавају своју радост због ове славне "Парусије". Ево га!  могао би да буде скоро адекватан превод ове непреводиве речи. 

Управо стога читање и проповедање Еванђеља је у Православној цркви литургијски чин, нераздвојни и битни део свете тајне. Оно се слуша као Реч Божија а прима се у Духу Светоме, тј. у Цркви која је живот Речи и њен "раст" у свету. 

7.

Хлеб и вино: да бисмо разумели њихово основно и вечито значење у евхаристији, морамо за моменат заборавити бескрајне препирке, које су их мало по мало промениле у "елементе", заборавити скоро апстрактне теолошке спекулације. Заиста то је један од главних дефеката теологије о св. тајнама: теолози примењују на евхаристију читав низ апстрактних питања да би је сабили у властити интелектуални оквир мишљења, уместо да следе поредак евхаристијског тока и хода са прогресивним откривањем његовог значења. При оваквом приступу, оно што се, у ствари, изгубило из сфере теолошког интересовања и истраживања, била је управо сама литургија. Од свега су остали само изоловани "моменти", "формуле" и "услови ваљаности". Оно што је ишчезло била је евхаристија, као органски свеобухватни, свепреображајни акт целе Цркве; остали су "битни" и "небитни" делови, "елементи" "посвећења" итд. Тако, на пример, да би објаснили и дефинисали значење евхаристије, неки теолози иду тако далеко, да говоре да је реч "евхаристија" непотребна; она постаје ирелевантна. А за ране свете Оце Цркве евхаристија је била кључна реч, која је давала јединство, значење и смисао свим "елементима" литургије. Оци Цркве називали су евхаристијом жртвени хлеб и вино, њихово приношење и освећење и најзад причешће. Све ово била је Евхаристија и све ово могло се разумети само у вези са евхаристијом. 

Како се даље одвија евхаристијска литургија, долази време да Богу принесемо целокупност свих наших живота, да Му принесемо себе саме, целокупност света у коме живимо. Ово је прво значење нашег приношења на олтар елемената наше хране. Јер ми већ знамо да је храна живот, да је она сам принцип живота и да је цео свет створен да би био храна за човека. Ми такође знамо да приношење Богу ове хране, овог света, овог живота представља почетну "евхаристијску" функцију човека, само његово осмишљење као човека. Знамо да смо створени као вршиоци свете тајне живота, њене трансформације у живот у Богу, заједничарства са Богом. Знамо да је прави живот "евхаристичан", покрет љубави и слављења, покрет у правцу Бога, покрет у коме једино може да буде откривен смисао и вредност свега што постоји. Ми знамо да смо овај евхаристијски живот изгубили и најзад да је у Христу и новом Адаму, савршеном човеку, овај евхаристијски живот за човека био поново васпостављен. Јер, Он Сам био је савршена евхаристија. Христос у потпуној послушности, љубави и захвалности принео је Себе Богу. 

Бог је био његов живот, а Христос је овај евхаристијски, савршени живот дао нама. У њему Бог је постао нашим животом. 

И тако, ово приношење Богу хлеба и вина, тј. хране коју морамо да једемо да бисмо живели, представља приношење Богу нас самих, наших живота и целог света. "Узимамо у своје руке цео свет, као да је јабука!", каже један руски песник. То је наша евхаристија. То је радња коју Адам није успео да изврши, а у Христу је постала суштина самог човековог живота: радња слављења и благодарности у којој се свака радост и страдање, свака лепота, а и сваки промашај, свака глад и задовољство, стављају у однос са својим последњим Крајем и добијају свој коначни, потпуни смисао. Да. Заиста, то је жртва: али жртва је најприроднији акт човеков, сама суштина његовог живота. Човек је жртвено биће јер се његов живот осмишљава кроз љубав, а љубав је жртвена, она даје вредност, даје смисао самом животу, преноси живот другима и даје га другима; у овом давању, у овој жртви, љубав проналази смисао радости живота. 

Богу приносимо и свет и себе, али то чинимо у Христу и у сећању на Њега. Чинимо то у Христу, зато што је Он већ принео Богу све што је требало да принесе. Он је извршио ову евхаристију једанпут и за све, и није ништа остало што није било принето. У Њему је био Живот, а овај живот, који је Он предао Богу је живот свих нас. Црква припада свима онима који су били примљени у евхаристијски живот Христов. И ми то чинимо у сећању на Њега, јер приносећи непрестано наш живот и наш свет Богу, ми сваки пут откривамо да нема ничег другог, што би могло да се понуди и принесе, осим самог Христа  који је Живот Света, пуноћа свега што постоји. То је Његова евхаристија и Он је Онај који евхаристију приноси. Као што каже молитва приношења: "Ти си Онај који приноси и Који се приноси". Литургија нас је увела у свеобухватну евхаристију Христову, и открила нам да је Христос једина евхаристија, и једино приношење света. Ми се непрестано враћамо да понудимо наше животе, ми приносимо и "жртвујемо", тј. дајемо Богу оно што је Он нама даровао; сваки пут ми долазимо до краја свих Жртава, свих приноса, сваке евхаристије, јер нам се сваки пут открива да је Христос принео све што постоји и да је и Он и све што постоји било принето у Његовом приношењу Себе Самога. Ми смо укључени у Христову евхаристију и Христос је наша Евхаристија. 

Како се поворка даље креће, она носи хлеб и вино према часној трпези и ми знамо да је то Сам Христос, који у свом евхаристијском узношењу води Богу све нас и целокупност нашег живота. То је разлог што баш у овом моменту литургије ми спомињемо или се сећамо: "Да се сети Господ Бог у царству своме..." Сећање је акт љубави. Бог се нас сећа и Његово сећање, Његова љубав су темељи света. У Христу ми се сећамо. Ми поново постајемо бића пријемчива за љубав и ми се сећамо. Црква у својој одвојености од овога света, на свом путу према небу, сећа се света, сећа се свих људи, сећа се свега створеног, води све у љубави према Богу. Евхаристија је света тајна космичког сећања: то је заиста васпостављање љубави, која је живот света. 

8.

Сада су хлеб и вино на часној трпези покривени, сакривени, као што је и наш "живот сакривен са Христом у Богу" (Кол, 3:3). Ту лежи цео живот сакривен у Богу, који је Христос поново вратио Богу. А свештеник каже: "Волимо један другог да бисмо једнодушно исповедали..." И следи пољубац мира, једна од основних радњи хришћанске литургије. Црква, ако хоће да буде Црква, мора да буде откровењем те Божанске љубави, коју је Бог "излио у срца наша". Ништа није у Цркви "ваљано" без ове љубави, јер без ње ништа није ни могуће. Садржина Христове евхаристије је љубав и у њу ми можемо ући и бити њени судеоници, само кроз љубав. Ми сами нисмо способни за овакву љубав. Ту љубав смо ми изгубили. Њу нам је Христос даровао, а тај дар је Црква. Црква је установљена кроз љубав и на љубави и у овоме свету она постоји да "посведочи" љубав, да је репрезентује и да учини да љубав увек буде присутна. Само љубав ствара и преображава: она је, према томе, основни "принцип" свете тајне. 

9.

"Уздигнимо наша срца", каже свештенослужитељ», а народ одговара: "Уздигли смо их ка Господу". Евхаристија је "анафора", уздизање наших приноса и нас самих. То је узношење Цркве у небо. "Али што да бринем о небу", каже свети Јован Златоусти, "када сам ја сам постао небо"? Често је евхаристија тумачена само у вези са светим даровима: шта се "дешава" са хлебом и вином, зашто, и када се то дешава? Али ми морамо да схватимо да оно што се "дешава" са хлебом и вином, дешава се зато што се пре свега десило са нама, са Црквом. Десило се зато што смо ми "обрадовали" Цркву, а то значи да смо следили Христа у Његовом вазнесењу. Он нас је примио за своју трпезу у Царству Своме; речено терминима теологије, ми смо ушли у есхатон и сада стојимо иза времена и простора; "зато што се све то најпре десило нама, нешто ће се десити хлебу и вину''. 

"Уздигнимо срца", каже свештенослужитељ. "Уздигли смо их ка Господу", одговарају верни. "Заблагодаримо Господу" (евхаристисомен), каже свештенослужитељ. 

10.

Кад човек стоји пред престолом Божијим, када је испунио све што му је Бог дао да испуни, кад су сви греси опроштени, радост повраћена, тада за њега не постоји ништа друго, него да узноси хвалу Богу. Евхаристија (захваљивање) је стање савршеног човека. Евхаристија је рајски живот. Евхаристија је једини, прави и потпуни одговор човека на Божије стварање, искупљење и дар небески. Али овај савршени човек који стоји пред Богом је  Христос. Само у Њему било је испуњено и враћено небу све што је Бог дао човеку. Он је једино савршено евхаристијско биће. Он је евхаристија света. У Његовој евхаристији и кроз њу сва твар постаје оно што је увек требало да буде, а није успела да буде. 

"Достојно је и праведно хвалити Те"... одговара народ, изражавајући у овим речима ону безусловну потчињеност, са којом права "религија" и почиње. Јер, вера није плод интелектуалног истраживања или Паскаловог "паушалног тврђења". Она није некакво разумско решење бесмислености и страха пред животом. Она не настаје из "недостатка нечега", већ у крајњој линији долази из пуноће, љубави и радости. "Достојно је и праведно", изражава све ово. То је једини могући одговор на божански позив: да живимо и да примимо изобиље живота. 

Тиме свештеник почиње Велику молитву Евхаристије: 

"Достојно је и праведно певати Теби, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Теби благодарити, Теби се клањати на сваком месту Твога владичества Јер Ти си Бог неисказани, несхватљиви, невидљиви, недостижни; 

увек си Онај који јеси и непроменљив... Нас си позвао из небића у биће и кад смо отпали од Тебе, ти си нас поново подигао и ниси престао да твориш све, све чиниш, све док нас ниси на небо уздигао и даровао нам Твоје будуће царство... Благодаримо за све ово Теби и Твом јединородном Сину и Духу Твоме Светоме, за све што знамо и што не знамо, за сва доброчинства јавна или тајна, учињена на нама..." 

Почетак евхаристијске молитве је обично означен као "увод". И мада овај увод постоји у свим познатим евхаристијским чиновима, није му посвећена одговарајућа пажња у развоју евхаристијске теологије. "Увод" је нешто што не припада целини књиге. Теолози су га зато занемарили у жељи да дођу до стварних "проблема" као што су: освећење, претварање дарова, жртва и друго. У овоме се и налази главни "дефект" школске теологије. Теологија евхаристије је престала да буде евхаристијска и тако је нестао евхаристијски дух из целог разумевања свете тајне, из самог живота Цркве. Дуге контроверзе о речима установљења и призиву Духа Светог (епиклеза), које су вековима трајале између Истока и Запада, добар су пример овога "неевхаристијског" стања у историји теологије о светој тајни. 

Међутим, морамо бити свесни да је баш овај увод, овај акт, ове речи, "овај чин хвале", оно што стварно "чини могућим" све оно што потом следи. Евхаристија Христа и Христос као Евхаристија "пролаз" је којим се стиже до трпезе у Царству Божијем; то је оно што нас уздиже у небо, чини нас учесницима Божанског обеда. Јер евхаристија, захвалност и слављење, основни је облик и садржина новог живота који нам је Бог даровао, када нас је у Христу са собом помирио. Помирење, опроштај, сила живота, све ово има своју сврху и пуноћу у новом стању бића, а овај нови стил живота који је евхаристија, једини је прави живот створења са Богом и у Богу, једина права веза између Бога и света. То је, заиста, "увод" у свет који треба да дође, то су врата која воде у Царство Божије; ми то исповедамо и проповедамо када, говорећи о Царству које треба да буде, тврдимо да нас је Бог већ тим обдарио. Ова будућност нам је дата у прошлости, да би могла постати и сама садашњост, сами живот Цркве, њено сада. 

11.

И тако "увод" достиже своју пуноћу у "Свјат, свјат" вечите доксологије, славославља, које је тајна суштина свега што постоји: "Небо и земља су пуни славе Твоје". Ми треба да се узнесемо на небо у Христу, да бисмо видели и разумели створени свет у његовој суштини као прослављање Бога, као одговор на Божанску љубав, кроз коју творевина постаје оно што је хтео Бог да она буде: захвалност, евхаристија, обожавање. Овде, у небеској димензији Цркве са "хиљадама архангела и миријадама анђела, са херувимима и серафимима... који лебде у висини ношени својим крилима", можемо се најзад "изразити", а наш израз је: 

"Свети, свети, свети је Господ Саваот; 
Небо и земља су пуни славе Твоје, 
Осана на висини, 
Благословен који иде у име Господње". 

Ово је крајњи циљ свега што постоји, крај, сврха и испуњење, јер је ово почетак, принцип Стварања. 

12.

Док стојимо тако пред Богом, сећајући се свега што је за нас учинио, и док Му нудимо своју захвалност за сва Његова добра, неизбежно откривамо да је Христос садржина свих захваљивања и сећања. Сво сећање је на крају крајева сећање на Христа, сво захваљивање је најзад захваљивање за Христа. "У Њему бејаше живот, а тај живот бејаше светлост људима". А у светлу евхаристије видимо да је Христос заиста живот и светлост свега што постоји и слава, која испуњава небо и земљу. И нема ничег другог чега би се сећали, ничег зашта би захваљивали, јер у Њему све налази своје биће, свој живот, свој крај. И стога нас "Свјат" води на тако једноставан, прост, тако логичан начин овом једном Човеку, овој једној ноћи, једином овом догађају у коме је овај свет једном за свагда сазнао потпуни свој суд и своје спасење. Али не значи да, пошто смо отпевали Свјат и исповедили Божанску величину и славу, то треба оставити, да бисмо продужили следећи део молитве, сећање на Тајну вечеру. Не, и то са разлога што је сећање пуноћа наше доксологије. Опет је то евхаристија која нас "природно" води у саму срж и садржину сваког сећања и свега захваљивања. 

"Свети си и пресвет и величанствена је слава Твоја! 
Ти си тако заволео Твој свет да си и Сина Свога Јединороднога дао, 
да сваки који верује у Њега не погине него да има 
живот вечни. 
Који, када је дошао, 
и ради нас испунио сав домострој спасења 
у ноћи у којој је био предан, 
или боље, у којој Сам Себе предаде за живот света, 
узе хлеб у своје свете, пречисте и непорочне руке 
и пошто је заблагодарио и благословио га и осветио, 
преломивши даде га својим светим ученицима и апостолима говорећи: 
"Узмите једите ово је тело моје које се ломи за вас ради опроштења грехова". 
 

На исти начин после вечере, Он узе чашу говорећи: 

"Пијте из ње сви: Ово је крв моја Новога завета, која се пролива за вас и за многе ради опроштења грехова". 

И док стојимо пред Богом, нема ничег другог чега се можемо сећати, и што би могли понети са собом и принети Богу, осим овог саможртвовања Христа, јер у овоме су била испуњена сва захваљивања, сва сећања, сва приношења, тј. цео живот човека и света. 

Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега онога што се ради нас десило: 
крста, гроба, васкрсења у трећи дан, вазнесења у небеса, седења с десне стране и другог славног поновног доласка, Теби приносимо Твоје од Твојих ради свих и за све. 

13.

До овог тренутка евхаристија је била наше узношење у Христу, наш улазак кроз Њега у "свет који ће доћи". А сада, у овом евхаристијском приносу у Христу свих ствари Јединоме, коме оне припадају и у коме оне једино могу и да постоје, чин узношења долази до свог краја. Ми смо за пасхалном трпезом Царства небеског. Све што смо принели, храну, наш живот, себе саме, и цео свет, принели смо у Христу и као Христос, који је сам примио у себе наш живот и постао је нашим животом. Сада нам се све ово враћа као дар новог живота и стога обавезно као храна. "Ово је моје тело, ово је моја крв. Узмите, једите, пијте..." 

И поколења богослова постављају исто питање: 

како је то могуће? Како се то дешава? И шта се стварно дешава у овом претварању? Када се то тачно дешава? Шта је узрок? Изгледа да ни један одговор није задовољавајући. Символ? Али шта је символ? Супстанца, случајност (акцидент)? И човек одмах осећа да нешто недостаје у свим овим теоријама, у којима је света тајна сведена на категорије времена, твари и узрочности, све на саме категорије "овога света". 

Нешто недостаје зато што теолози мисле о светој тајни, а заборављају литургију. Као добар научник, теолог најпре изолује објекат који проучава, своди га на један моменат, на један "феномен", и тада, прелазећи од општег на посебно, од познатог на непознато, даје дефиницију из које, у ствари, произлази далеко више питања него што она даје одговора. Међутим, суштина нашег става је у схватању да је цела литургија светотајинска, то јест, да је она један преображавајући акт, један узлазни чин, а основни циљ овог чина уздизања јесте да нас изведе из "овог света" и да нас учини учесницима света који долази. У овоме свету, који је осудио Христа, а самим тим осудио и себе, ни хлеб, ни вино, не могу постати тело и крв Христова. Ништа што је део овога света не може да буде "посвећено". Али, литургија Цркве је увек једна "анафора", уздизање, узношење. Црква добија своју пуноћу у небесима, у ономе новом еону, кога је Христос утемељио својом смрћу, васкрсењем и вазнесењем и који је на дан Педесетнице био дат Цркви као њен живот, као "циљ" према коме се она креће. У овоме свету Христос је распет, Његово тело је ломљено, Његова крв проливена. И ми морамо да изађемо из овог света, ми се морамо вазнети на небо у Христу, да бисмо постали учесници света који долази. 

Али тај свет који "долази" није неки свет који је различит од света који је Бог створио и нама даровао. То је овај наш свет, усавршен у Христу, али још не и у нама. То је овај наш свет искупљен и васпостављен, у коме Христос испуњава све ствари самим собом. 

А пошто је Бог створио свет да нам буде храна, и дао нам храну као средство општења са Њим, живљења у Њему, то је нова храна новог живота коју примамо од Бога у Царству небеском сам Христос. Он је наш хлеб. Јер од самог почетка, сва наша глад за Христом и сав наш хлеб био је символ Христа, символ који је морао да постане стварност. Христос је постао човек и живео је у овоме свету. Он је јео и пио, а то значи да је свет у коме је Он учествовао, да је сама храна нашег света постала Његово тело, Његов живот. Али Његов живот био је потпуно, апсолутно евхаристичан, сав преображен у заједничарство са Богом и сав вазнесен на небо. И сада Он дели свој прослављени живот са нама: "Узмите, једите..." 

Предложили смо хлеб у знак сећања на Христа, јер знамо да је Христос живот, и стога, сва наша храна мора да води к Њему. Сада, када овај хлеб примамо из Његових руку, знамо да је Он преузео цео живот, испунио га Собом, учинио га оним што је он требало да буде: заједничарство са Богом, света тајна његове присутности и љубави. Само у Царству Божијем ми можемо исповедати, заједно са светим Василијем: 

"Овај хлеб је заиста пречасно тело нашег Господа, ово вино пречасна крв Христова". Што је "натприродно" овде у овоме свету, тамо у ономе свету је откривено као "природно". Црква осмишљава саму себе кроз литургију, да би нас увек водила "тамо" и чинила да будемо оно што јесмо. 

14.

Дух Свети чини хлеб телом и вино крвљу Христовом. Православна црква је увек инсистирала на томе да се претварање (/метаволи) евхаристијских елемената врши епиклезом, призивањем Духа Светога, а не речима установљења тајне. Ипак, ово су учење често погрешно разумевали сами православни. Његова суштина није у томе да се замени једна "узрочност" речи установљења, другом, различитом "формулом"; овде се ради о откривању есхатолошког карактера свете тајне. Свети Дух долази у "последњи и велики дан" Педесетнице. 

Он показује свет који долази. Он установљава Царство Божије. Он нас увек води у онострано. Бити у Духу значи бити у небесима, јер Царство Божије је "радост и мир у Духу Светоме". И тако у евхаристији Дух је онај који запечаћује и потврђује наше узношење у небо, који преображава Цркву у тело Христово и стога показује елементе наших приноса као заједницу у Духу Светом. У томе је освећење (интерцесио) свете тајне. 

15.

Али пре него што се причестимо небеске хране, преостаје још један апсолутно битни чин: молитвено заузимање, ходатајство (интерцесио). Бити у Христу значи бити као Христос. То значи да треба да учинимо да наш живот буде идентичан Његовом животу; да сваки наш чин буде чин Његовог живота. А пошто Он увек живи да би "ходатајствовао", посредовао, за све "који преко Њега долазе Богу" (Јев.7,25) и ми не можемо а да не прихватимо Његово ходатајство, заступништво, као своје. Црква није друштво у које се бежи из овога света, било групно или појединачно, да би се окусило вечно блаженство. Причешће није "мистични доживљај". Ми пијемо из чаше Христове, јер је Он сам себе предао за живот света. Хлеб на дискосу и вино у путиру подсећају нас на оваплоћење Сина Божијег, на крст и на смрт. И то је радост Царства небеског, која нас подстиче да се сећамо света и да се за њега молимо. Заједница са Светим Духом омогућава нам да волимо свет Христовом љубављу. Евхаристија је света тајна јединства и тренутак истине. У њој ми видимо свет у Христу, онакав какав је он стварно, а не онакав каквог га ми видимо из нашег субјективног угла посматрања, који је ограничен и пристрасан. Ходатајаствовање, мољење и брига за друге почиње овде, у слави месијанске трпезе, где је и прави почетак мисије Цркве. И када смо "одложили све бриге", чини нам се да смо оставили овај свет, а, у ствари, тек тада смо га открили у свој његовој реалности. 

Ходатајствовање чини једину реалну припрему за причешће. Јер у причешћу и кроз њега, ми постајемо не само једно тело и један дух, већ бивамо обновљени за ону једнодушност и љубав коју је изгубио свет. И сада, у Молитви Господњој ми резимирамо велику евхаристијску молитву. У њој свака молба одражава потпуну и целокупну оданост Царству Божијем у свету. То је молитва коју нам је сам Христос дао и учинио да она буде наша молитва, исто као што је учинио да Његов Отац буде и наш Отац. Нико није достојан да прими причешће. Нико није за њега припремљен. У овом тренутку све заслуге, сва праведност и оданост, нестају и губе се. Живот нам се враћа као дар, слободан и божански дар. И баш због тога у Православној цркви ми евхаристијске елементе називамо светим даровима. Адам је поново уведен у рај, извучен из ништавила постаје крунисани краљ свега створеног. Све је слободно, ништа не дугујемо, а ипак је све дато. И стога највећа смерност и послушање је у томе да се прими дар, да кажемо "да", у радости и благодарности. Ништа сами не можемо да учинимо у тренутку када смо причасници, јер тада сви постајемо оно што је од вечности Бог хтео да будемо. 

16.

И сада је дошло време да се вратимо у свет. "Изађимо у миру", каже свештеник излазећи из олтара; ово је последња заповест литургије. Ми не смемо да останемо на Таворској гори. Иако знамо да је добро бити тамо, ми се враћамо. Но, "ми смо видели истиниту светлост, ми смо примили Духа небескога". И као сведоци Духа, морамо "отићи" и отпочети мисију Цркве, која нема краја. Евхаристија је била крај путовања, крај времена. И сада је поново почетак, а ствари које су биле немогуће поново су нам откривене као могуће. Време света је постало временом Цркве, временом спасења и избављења. Бог нас је учинио компетентним, одговорним, као што је рекао Пол Клодел, да будемо Божији сведоци, да испунимо оно што је Он учинио и што увек чини. То је смисао евхаристије. Због тога мисија Цркве почиње у литургији вазнесења, јер једино оно омогућава литургију, служење послања.

Богословље