Pravoslavno jutro - BANER - KRAJ

Razgovorioveri1

sveti apostoli

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован

raspored5a

spc.rs

eparhija-sumadijska.org.rs

radiozlatousti.rs

verujem.org

 

Предавање у Народној библиотеци

08-03-2015

Biblioteka

У уторак, 03. марта 2015. године, у просторијама градске библиотеке у Јагодини, одржано је предавање на тему „Хришћански смисао болести и патње“ у организацији свештенства града Јагодине. Гост-предавач био је протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор богословије „Свети Јован Златоусти“ у Крагујевцу и професор Богословског факултета Универзитета у Београду.

Реализована промоција књиге ''Несвети а свети'' у Јагодини

06-02-2015

unnamed 1

На радост организатора сала, градске библиотеке била је испуњена до последњег места радозналих слушалаца, који су дошли да се упознају са тренутно можда најчитанијом руском књигом „Несвети а свети“.

Промоција 15. – ог броја Светосавског часописа „Растко“

18-10-2014

5.

16. октобра у просторијама ОШ “17.октобар“ у оквиру прослављања Дана школе, одржана је промоција 15.-ог броја часописа „Растко“. Часопис „Растко“ излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, а по одобрењу директора школе Госпође Биљане Милановић. Часопис уређује вероучитељ Борис Милосављевић. Стручни консултанти часописа су педагог школе Марина Антонијевић и вероучитељ протођакон Нинослав Дирак, док је за лектуру текста задужен наставник српког језика Маја Алексић...

Mолебан за благословен почетак школске године у беличком намесништву

15-09-2014

1

Прослављање овог великог празника како и доликује започело је служењем Свете Литургије у сви храмовима на територији овог намесништва. Најсвечаније је било у храму Светих апостола Петра и Павла где је Светој Литургији присуствовао велики број деце предвођени својим вероучитељима и катихетама, који су учествовање у Светој Литургији пројавили прелепим певањем, као и приступањем Чаши Господњој.

Усековање главе Светог Јована Крститеља

UsekovanjeСвети Јован, Претеча Спаситеља нашег Господа Христа, требало је да смрћу својом претходи добровољној смрти Спаситеља нашег, као што је претходио Његовом рођењу, да би, као што је на земљи проповедао долазак Спасов говорећи: "Иде за мном јачи од мене" (Мк. 1, 7), тако и у аду налазећим се душама светих праотаца проповедао долазак Господа и објавио да се већ јавио очекивани у свету Месија. И као што Господ Христос имађаше пострадати за грехе људске, тако и Претеча Његов пре Њега прими страдалничку смрт безакоња Иродова ради. А догоди се то овако:
 
Ирод, звани Антипа, син старога Ирода, убице деце Витлејемске, зли изданак злог корена, четверовласник у Галилеји, ожени се најпре ћерком арабског цара Арете, и поживе с њом не мало времена. Али потом, очаран лепотом Иродијаде, жене Филипа брата свога, зближи се с њом, јер она пристаде на погану похоту његову; и по жељи ове прељубочинице, он отера своју закониту жену и незаконито узе себи ту жену брата свога; јер и да је умро брат његов, он је не би могао узети за жену, пошто би остала међу живима кћер братовља, рођена од ње; а закон је наређивао да брат само онда узме братовљу жену удовицу, ако умрли брат не би оставио за собом порода. Међутим, тачно се зна да је Ирод отео жену своме живоме брату Филипу, и на тај начин учинио велико безакоње као отмичар, прељубочинац и крвосмешник.
 
Када Ирод учини такво безакоње, свети Јован Крститељ, ревнитељ закона Божија, изобличитељ грехова људских и проповедник покајања, не отрпе него пред лицем свих изобличаваше Ирода као прељубочинца и отмичара, који је отео жену брату своме, и говораше му: Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога. - А Ирод, не трпећи изобличавање, нареди те Јована бацише у тамницу и оковаше. Иродијада пак нарочито се срђаше на светитеља, и шћаше да га одмах убије, али не могаше, јер јој сам Ирод брањаше, и чуваше сужња од жене која је дисала убиством. Ирод знађаше Јована да је човек праведан и свет; и раније га радо слушаше, и по његовим речима чињаше много добра; зато се и бојаше да га преда на смрт. Но бојаше се Ирод не толико Бога колико људи, као што евангелист Матеј каже: И шћаше да га убије, али се побоја народа, јер га држаху за пророка (Мт. 14, 5). Бојао се Ирод да народ не устане против њега и дигне буну, зато се не усуђиваше да јавно преда на смрт пророка и крститеља, вољеног и поштованог од свију, већ га само мучаше тамницом, желећи затворити неућутна уста свога изобличитеља.
 
Свети Јован би у тамници дуго време; његови ученици сабираху се к њему, и он их често поучаваше врлинском животу по закону Божију, и тврђаше им да је Месија већ дошао у свет; он их и слаше к Њему, као што се каже у Еванђељу: А Јован чувши у тамници дела Христова посла двојицу ученика својих да га упитају: јеси ли ти онај што ће доћи, или другога да чекамо? (Мт. 11, 2-3). Он слаше да питају не зато што сам није знао; јер како је могао не знати Онога кога је сам крстио, и на кога је видео да је Дух Свети сишао, и о коме је чуо глас Оца који је сведочио, и на кога је сам указао прстом говорећи: Гле, јагње Божје! (Јн. 1, 36); него он слаше ученике своје ка Господу Христу, да би они својим очима видели славна чудеса која Он чињаше, те да се коначно увере да је Он тај који је дошао да спасе род људски.
 
Након неког времена настаде дан Иродова рођења, када он по обичају приређиваше славље. Сабравши све своје кнезове, војводе, и старешине - тетрархе Галилеје, Ирод приреди велику гозбу. У време те гозбе кћи Иродијадина, игравши и угодивши Ироду и гостима његовим, заиска од Ирода, по наговору своје свирепе мајке, главу светог Јована Крститеља, и доби је: јер се Ирод закле дати јој што год заиште, макар то било и до по царства његова. И он бедник, не хотећи прекршити заклетву своју и ожалостити играчицу и њену гадну мајку, одбаци од себе онај страх који га задржаваше да убије Јована, заборави на Јованову светост, и као пијан распали се намером да пролије крв невину. И одмах посла џелата у тамницу, заповедивши му да Јовану одсече главу и да је донесе на тањиру.
 
И тако Претеча Христов, због изобличавања Иродова саживљења са Иродијадом, би посечен у тамници, и то у касну ноћ: јер ту одвратну гозбу свети еванђелист Марко назива вечером (Мк. 6, 21); та се вечера протегла до иза поноћи, и када се већ сви беху опили и довољно науживали игре бестидне девојке, тада би извршено ово неправедно убиство. И донесена би глава светог Јована на тањиру усред те гозбе, док је крв још капала и, као што неки саопштавају, глава је и после посечења изговарала оне укорне речи, рекавши Ироду: "Ти не можеш имати жену Филипа, брата свога".
 
О, како велики страх обузе све на тој вечери, када угледаше човечију главу, ношену на тањиру као јело, из које течаше крв, и која притом покреташе уста и изговараше речи, и коју играчица узе својим дрским рукама и однесе матери својој. А Иродијада, узевши је, избоде јој иглом језик, који је изобличавао безакоње њихово; и пошто јој се довољно наруга, она је не даде да се сахрани заједно са телом, јер се бојала да Јован не васкрсне, ако глава буде придружена телу, па би онда понова почео изобличавати Ирода и њу. Тело светога Претече ученици његови узеше те исте ноћи и сахранише у Севастији; а главу Иродијада закопа у дворцу свом дубоко у земљи, на неком нечистом и сакривеном месту. Шта је даље било са главом Јовановом може се читати под двадесет четвртим фебруаром, када се празнује обретење те чесне главе.
 
После убиства светога Претече, несрећни Ирод изврши и други, не мањи злочин: наруга се Господу нашем Исусу Христу за време добровољног страдања Његовог нас ради, као што о томе говори еванђелист Лука: Ирод осрамотивши Исуса са својим војницима, и наругавши му се, обуче му белу хаљину, и посла га натраг Пилату (Лк. 23, 11).
 
Али казна Божија убрзо постиже пророкоубицу и Христоругатеља: јер, с једне стране, крв Јованова вапијаше на Ирода к Богу, као некада крв Авељева на Кајина (1 Мојс. 4, 1-16); с друге пак стране, друга безакоња Иродова, нарочито његово исмевање Господа Христа, навлачаху на њега праведну казну Божију; и стварно, након не много времена Ирод би лишен царства и живота са Иродијадом и играчицом. Јер цар арабски Арета, светећи се за срамоту и бешчешће, нанесене од Ирода његовој кћери, скупи војску и крену на Ирода; такође и Ирод, скупивши своју војску, изиђе против Арете. Настаде силна битка; и војска Аретина победи Иродову; Ирод претрпе страховит пораз, сва војска његова изгибе, а он се сам једва спасе. После тога Ирод би лишен своје власти и свих својих богатстава, и са прељубочиницом и њеном ћерком би послан од кесара римског Калигуле у прогонство, најпре у Галију у град Лион; а потом би преведен у Шпанију у град Илерду, где у беди и понижењу скончаше Ирод и Иродијада, али претходно видеше смрт своје кћери играчице, која погибе на следећи начин:
 
Једном зими она шћаше због неког посла да пређе преко залеђене реке Сикориса; и кад иђаше по леду, лед се провали под њом, и она паде у воду до грла. По правосуђу Божјем санте леда стегоше је око грла чврсто, те висијаше телом у води а глава јој беше над ледом; и као што некада играше ногама по земљи, тако се и сада копрцаше, играјући ногама по води да би додирнула дно; при томе јој нико не могаше помоћи; и она тако висијаше у води све дотле, док јој оштар лед не одсече главу. Гадни труп њен, занесен водом испод леда, не би пронађен, а глава њена би однесена Ироду и Иродијади, као некада Претечина, само одсечена не мачем него ледом. Тако Божје правосуђе узврати играчици, виновници одсечења чесне главе светога Јована.
 
После тога погибоше са хуком безакони убица Ирод и погана Иродијада: јер се казује за њих, да се земља отвори и прогута их живе.
 
Свети пак Јован, како за живота на земљи, тако и по кончини својој би Претеча Господу Христу. Јер предухитривши силазак Спасов у ад, он благовести тамо бившима Бога који се јавио у телу, и обрадова свете праоце; са њима он би изведен отуда по разорењу ада у васкрсење Христово, и удостоји се многих венаца у Царству Небеском: као девственик, као пустиножитељ, као учитељ и проповедник покајања, као пророк, као Претеча и Крститељ, и као мученик. Његовим светим молитвама нека и нас упути на пут истинског покајања и удостоји Царства Небеског милосрдни Господ и Бог наш Христос, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек. Амин.

Богословље

Успеније Пресвете Богородице - Велика Госпојина

Sopoćani-UspenjeПресвета Дјева Марија, Богородица, посредница нашег спасења, поживела је још доста дуго после Вазнесења Сина свог. Док је умирао на крсту, Син њен, Исус Христос на чување ју је предао светом Јовану Богослову. У његовом дому, на Сиону, живела је она у непрестаној молитви ишчекујући дан када ће отићи Сину свом. Често је походила сва она места, која су подсећала на велике догађаје и велика дела Сина њеног. Својим молитвама, саветима, кротошћу и трпељивошћу помагала је она светим апостолима у ширењу Божије речи. Најдуже времена у молитви проводила је на Јелеонској Гори, молећи Бога да је што пре узме себи.
 
И тако једном док се молила јави јој се архангел Гаврило и бловести јој да ће кроз три дана да се упокоји, нашта се она веома обрадовала. Пожелела је да пре свог упокојења види још једном све апостоле и жеља јој би испуњена. Ношени крилима анђела и на облацима, скупише се сви апостоли да последњи пут заблагодаре овој Мајци над мајкама, Пресветој Богородици. Опростивши се од њих, она предаде свој дух Богу. Ковчег са њеним светим моштима уз пратњу мноштва хришћана пренели су у Гетсимански Врт, у гробницу родитеља њених, светог Јоакима и Ане. Док су га носили кроз град, из њега се непрестано ширио благоухани мирис. Један од јеврејских свештеника дрзну се те рукама дохвати ковчег, али му у том тренутку обе руке отпадоше, те он поверова у Христа и оне му се повратише.
 
Тропар (глас 1):
В рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице, преставиласја јеси к животу мати сушчи живота, и молитвами твојими избављајеши от смерти души нашја.
 
______________________________________________________________________________________________
 
ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА (грч: Κοίμηση της Θεοτόκου - Уснуће Богородице), Успеније Пресвете Богородице, главни празник Богородице, дан је којим се обележава њен улазак на Небо, дан када се Христос спустио да прими њену душу, дан који је крај боравка Логоса међу људима до поновног доласка и Страшног Суда. Празнује се од IV века, најпре зими, истога дана када и Сабор Пресвете Богородице (26. децембар). Слављење празника Успенија Пресвете Богородице, 15. августа, уведено је у Јерусалиму током VI века. Из једног јерусалимског канонара, који потиче из VII века, сазнаје се да је базилика у Гетсиманији, подигнута за време цара Маркијана, била посвећена Успенију Пресвете Богородице. У Византији је празник Успенија уведен за време цара Маврикија (588-602), с тим да се празнује 15. августа.
 
Стихире за овај празник писали су Анатолије (IX век), Јован Дамаскин (пре 745), Патријарх цариградски Герман (740), Теофан Исповедник (IX век) и цар Лав Мудри Византијац (911). У Гетсиманији, где се налази Богородичин гроб, а такође и у Русији, по угледу на погреб Господа Исуса Христа, на јутрењу Велике суботе, врши се чин погреба Пресвете Богородице, који је изложен у грчким и словенским рукописима. За дочек овог празника служи Великогоспојински или Успенски пост, који почиње 1. августа, а завршава се уочи Велике Госпојине.
 
Иконографски приказ
На иконама, овај празник се обично представља тако што се иконопише постеља на којој лежи Богородица са прекрштеним рукама на грудима. Са обе стране лежаја налазе се свећњаци са упаљеним свећама. Уз ноге Богородице Св. Петар кади кадионицом, уз главу су Св. Апостол Павле и Св. Апостол Јован, а остали Апостолису уз одар. Присутни су велики хришћански писци Св. Дионисије Ареопагит, Иротеј и Тимотеј који држеЈеванђеље; ту су и жене које плачу. Изнад Богородице је Христос који држи душу Богородице у виду детета, окружују Га светлост и Анђели. Може да се појави и Св. Јован Дамаскин са свитком на којем су исписане речи:"Достојна си да примиш небески живот и појавиш се у небеском табрнаклу", а са друге стране, Св. Козма Мајумски са речима: "Смртна си жена али те сада виде Апостоли као непорочну мајку Господа". Често се слика и епизода ο Јеврејину који је покушао да оскрнави покров Богородице и Анђео како му одсеца руке. Представа се обично слика на западном зиду цркве. Најпознатија и најлепша композиција Успенија Богородице сачувана је у Сопоћанима.

Богословље

Преображење Господње

preobrazenje''Једнога дана, треће године Своје проповеди на земљи, Исус поведе апостоле Петра, Јакова и Јована и изађе с њима на гору Тавор да се моли Богу. Док се молио, Његово се лице измени и засија као сунце, а хаљине Његове постадоше сјајне и беле као снег. Тако се Он преобрази пред њима и показа део Своје божанске славе. Поред Христа указаше се Мојсије и Илија и разговараху с Њим о смрти која Га чека у Јерусалиму.
Затим се спусти један сјајан облак и заклони их, "и гле, глас из облака говораше: ово је мој љубљени Син, који је по мојој вољи; њега слушајте." (Мт. 17;5)
Кад апостоли чуше глас Божји, уплашише се и падоше лицем на земљу. Исус им приђе, додирну их и рече:"устаните и не бојте се!" (Мт. 17;7) Кад подигоше очи, облака више није било. Видеше самога Исуса који је опет имао Свој обичан изглед. И сиђоше с горе.
На гори Тавору, као и на реци Јордану три године раније, Бог Отац потврђује да је Исус Син Божји. Такође појављивање двојице старозаветних пророка, Мојсија и Илије, као Исусових слугу, разбија јеврејску заблуду да је Исус неки од пророка (Илија, Јеремија,...), већ се Он овим представља као Цар над пророцима. Овим је Господ хтео да ојача веру својих ученика како у наступјућим данима Његовог страдања не би отпали од Њега.
Он није повео све апостоле, већ само тројицу најљубљенијих, зато што је знао да ће Га Јуда издати, те зато није био достојан да види Божанску славу Христову, а опет није хтео да га остави самог под гором да не би касније тиме правдао своје издајство.
Преображење се у Православљу убраја у 12 великих Христових празника. Слави се на Истоку од VII века. Западна црква унела га је у свој календар тек 1457. године, и то у славу победе хришћанске војске над Турцима код Београда. Наиме, Јанош Хуњади, код нас звани Сибињанин Јанко, мађарски великаш, заједно са фрањевцем Иваном Капистраном спречио је са војском продор Турака на север. Обојица су кратко након победе умрли, први у Земуну, а други у Илоку.
Преображење пада увек у време Госпојинског поста. Зато је празнична трпеза увек посна, обогаћена рибом и вином. Данас се на крају Свете Литургије служи обред свештања грожђа. У црквеним богослужењима празнује се седам дана, током којих се певају песме посвећене овом јеванђелском догађају.
На икони Преображења представљен је Господ Исус Христос на гори, окружен светлошћу, са саговорницима Илијом и Мојсијем, док тројица апостола, Петар, Јаков и Јован, уплашени леже на земљи.
Има бројних храмова посвећених овом празнику, у Панчеву, Загребу, Сокобањи, Смедеревској Паланци и други, као и манастира, као што је Преображење у Овчару. Један од најупечатљивијих описа празновања налазимо код Јакова Игњатовића, који дочарава прославу у славној Сент Андреји. И данас се Срби у Мађарској на овај празник масовно окупљају. Негде се на данашњи дан одржавају сабори, као у манастиру Миљкову код Свилајнца, Ораховици у Славонији и другде.
Тропар, глас 7:
Преобразио се јеси на Гори, Христе Боже, показавши ученицима Твојим славу Твоју, колико могаху. Нека обасја и нас грешне вечна светлост Твоја, молитвама Богородице, Светлодавче, слава Теби.
 
_____________________________________________________________________________________
 
 
Треће године Своје проповеди на земљи Господ наш Исус Христос, приближујући се добровољном страдању Свом ради спасења нашег поче казивати ученицима Својим да Њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старешина и главара свештеничких и књижевника, и да ће Га убити (Мт. 16, 21). Он то поче говорити ученицима у околини Кесарије Филипове, када Га Петар исповеди као Сина Божјег рекавши: Ти си Христос, Син Бога живота (Мт. 16, 13.16). Спасове речи о страдању и смрти силно ожалостише ученике, особито апостола Петра, који стаде одвраћати Господа од тога, говорећи: Боже сачувај! то неће бити од тебе (Мт. 16, 22). Приметивши ожалошћеност Својих ученика и желећи да им је олакша, Господ обећа некима од њих показати славу Своју коју ће Он имати по страдању Свом, рекавши: Имају неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијега где иде у царству своме (Мт. 16, 28).
Након шест дана после тога Господ, праћен ученицима и мноштвом народа, крену из околине Кесарије Филипове у пределе Галилеје и стиже предвече до галилејске горе Тавор. Имајући обичај да се ноћу повлачи од својих ученика ради усамљене молитве Богу Оцу, Господ Исус, оставивши под гором народ и узевши са собом од ученика Својих само Петра, Јакова и Јована, узиђе с њима на врх Тавора да се помоли. И удаљивши се мало од њих, стаде се молити. А три ученика, уморни нешто од пењања на високу гору, нешто од дуге молитве, заспаше, као што казује еванђелист Лука: Петар и који бејаху с њим беху заспали (Лк. 9, 32). Док они спаваху, и расвит беше на помолу, Господ Христос се преобрази блистајући славом Свога Божанства, и по наређењу Његовом предстадоше Му два пророка: Мојсије од мртвих, Илија из раја, и говораху с Њим о изласку Његову који Му је требало свршити у Јерусалиму. Овај разговор и нарочито појава божанске силе пробудише апостоле, и они видеше неисказану славу Господа Исуса: лице Му је сијало као сунце, хаљине Његове блештаху као снег, и два човека стајаху у тој слави и говораху с Њим. Од тога ученике спопаде страх. И откривењем Светога Духа они одмах познаше у тим људима Мојсија и Илију и разумеше да се разговор води о добровољном страдању Христовом. Слушајући разговор, ученици стајаху с трепетом, наслађујући се у исто време гледањем Божанске славе, уколико то беше могуће за њихове телесне очи. И сам Господ им показа од Своје славе онолико колико то може видети природа човечија и не лишити се вида: јер је немогуће смртноме човеку видети невидљиво бесмртно Божанство. Мојсије је у старини молио Бога да му на очигледан начин покаже славу Свога Божанског Лица, али му је Господ одговорио на то: Не може човек лице моје видети и жив остати (2 Мојс. 33, 20). А када разговор Господа Христа са Мојсијем и Илијом беше при крају и апостоли Духом Светим сазнадоше за њихов одлазак, ожалости се Петар што ће пророци отићи из очију њихових, и желећи да се непрестано наслађује дивним призором славе Христове и чесних пророка, он се осмели и рече: Господе, добро нам је овде бити; и да начинимо три сенице: једну Теби, и једну Мојсију, и једну Илији (Лк. 9, 33). Док Петар то говораше, светао облак, који оба пророка беше донео Христу и који је опет по Божјем наређењу имао узети их и однети свакога на своје место, заклони апостоле окруживши врх горе; и још више се уплашише апостоли када, приближујући се ка Христу, зађоше у облак и чуше из облака глас који говораше: "Ово је Син мој љубљени, Њега послушајте!" - При овим речима одозго апостоли од великог ужаса потпуно изгубише присуство духа, и страховито уплашени падоше на земљу. А кад они попадаше ничице, слава Господња, и пророци с њом, сакри се од њих. Господ пак приступивши ученицима који лежаху на земљи дотаче их се говорећи: "Устаните, не бојте се!" И подигнувши очи своје, ученици никога не видеше до Исуса сама. И поче свитати, и они стадоше силазити с горе, и Господ им заповеди да никоме не казују што су видели док Он, после страдања и смрти, не васкрсне у трећи дан из гроба. И они умучаше, и ником не јавише ништа у оне дане од онога што видеше.
 
 
 
Еп. Иларион (Алфејев) 
"Добро нам је овде бити"
Преображење Господње
 
У земаљском животу Господа Исуса Христа било је веоа мало радосних, светлих тренутака. Бог се оваплотио, дошао у овај свет најпре зпог тога да би се погрузио у нашу таму, поделио са нама муку и свакодневницу људског живота. Управо је зато Господ Исус Христос толико времена проводио с грешним људима, који су требали очишћење, просвећење, спасење. Управо је зато Господ за Себе изабрао крсни пут, пострадао за људе, био одбачен од њих, био пљуван и ударан (заушение), примио крсну смрт и сишао у ад, да би сво то пространство кге је до Његовог доласка царовало зло, напунио својим божанством и светошћу.
У Јeванђељу је описано само неколико случајева када је Христово Божанство на видљив начин било показано људима. На пример, то се догодило у време Исусовог крштења, када је са неба одјекнуо глас Божији: „Ово је Син Мој љубљени, Који је по Мојој вољи" (Мт. 3;17). Други такав тренутак, и управо га данас ми спомињемо, било је Преображење, када је Господ, узевши три своја најближа ученика, попео се са њима на високу гору, и тамо, када се молио, „просијало је Његово лице као сунце, а одећа Његова постала бела као светлост". И поново је одјекнуо Очев глас: „Ово је син Мој љубљени,...Њега послушајте".
Када се виђење наставило, један од ученика, Петар, је рекао: „Господе! Добро нам је овде бити; ако желиш, да направимо овде три сенице: Теби једну, и Мојсију једну, и једну Илији", јер су се Мојсије и Илија јавили Исусу и разговарали са Њим о Његовом крају, то јест, о крсној смрти (Мт. 17;1-9). Речи апостола Петра биле су природна реакција човека на присуство Божије, на Његово изненадно јављање, на неочекивано блиставо просвећење одозго. „Добро нам је овде бити", то јест, добро је да се све ово продужи, да се овај тренутак славе, светлости никада не заврши. Али након Исусовог изласка на гору, догодио се силазак са ње, догодио се његов сусрет са бесним младићем и многим другим људима који су потребовали исцељење. Силазећи с горе, Господ се поново погрузио у нашу људску таму, да би је поделио са нама, а затим су наступили Гетсиманијски врт и Голгота.
Свако од нас пролази кроз разна стања. Понекад бивамо на Тавору, а понекад се налазимо на Голготи. Некада је присуство Божије тако осетно, јасно, да пожелимо да се ти тренуци никада не заврше, да се продуже вечно. Али понекад нас Бог дословно напушта, остављајући нас у тами са самима собом, са нашим проблемима и гресима. Али у таквим тренуцима нарочито је важно сећати се Његовог присуства и тога да нашу људску таму он просвећује изнутра божанском светлошћу.
Божанска светлост која се јавила ученицима на Тавору, није никаква материјална светлост која светли „као сунце", него је то Нетварна Светлост, то је Сма Бог, само присуство Божије, енергија Божија – то је божанско дејство, посета одозго, у којој се људима јавља слава Божија. И та светлост није осијала само ученике на Тавору, Он се јављао многим људима, многим светитељима, између осталих ии светитељу Григорију Палами и преподобном Симеону Новом Богослову. И међу нашим савременицима има људи који созерцавају божанску светлост. Блаженом сећању старац архимандрит Софроније се више пута удостојио да угледа божанску светлост, која за Њега није била само јављање славе Божије, преображујући га изнутра.
Али због чега нас Господ посећује својом божанском светлошћу? Не због тога да би, јарко блеснувши, хитро нестала и оставила нас у тами. Господ нас посећује да би, видевши Његову светлост, постали прожети њоме, и сав се наш живо изменио, да би се с нама догодило оно што је Сам Господ рекао: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега Који је на небесима." (Мт. 5;16). Божанска нас светлост посећује, да би преобразиле не само све око нас, већ и наш сопствени живот, да ви се ми изменили и светлост се Божија кроз нас почела распростирати на друге људе.
Управо зато Црква празнује Преображење Господње, да он може постати и наше преображење, да се и за нас могу открити двери созерцања божанске светлости, созерцања које су се до сада удостојили многи. Али да ова светлост не би била угушена нашом људском грешном тамом, ми смо дужни да живимо у сагласности са Јеванђељем, и нашим добрим делима, да би у нашем обличју људи познали Христа. ЈЕр о Христу и хришћанству суде пре свега по нама, верујућима, члановима Цркве. Око нас живи доста људи који би можда већ давно пришли Цркви, да на животном путу нису сусрели хришћанина који није био достојан тог високог звања, који уместо да је исијавао светлост и сијање Божаства, истакао је смрад греховних страсти.
Сетимо се тога да ти треуци просветљења, које ми доживљавамо (испробавамо) или сада, у храму, причешћујући се Светим Христовим Тајнама, или у време молитве, дају нам се, да би се мењали на боље, преображавали се. Стремимо томе да у моралном и духовном погледу увек будемо на за нас максималној доступној висини, никада се не спустивши испод те веома високе планине, коју видимо у Јеванђељу. Амин.
 
 
 
Слово на ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ
 
Дејство Преображења Господњег довољно описаше не само свети Еванђелисти него и учитељи Цркве опширно изложише у многобројним беседама, посвећеним овоме празнику; у њима они објашњавају и значај празника, предлажући на тај начин обилну духовну трпезу за хришћане. И нама, који имамо под руком те поуке и речи Отаца Цркве које нам потпуно објашњавају смисао Преображења Христова, ништа друго не остаје него да пажљиво слушамо готово учење и да се наслађујемо духовном трпезом, пуном богомудрих мисли. А неће бити бескорисно ако ми, користећи се поукама учитеља Цркве, сложимо уједно извесне делове њихових тумачења, као комаће на трпези, и предложимо их у виду објашњења празника онима који то желе.
•Исус узе Петра и Јакова и Јована брата његова, и изведе их на гору високу саме, и преобрази се пред њима (Мт. 17, 1-2). - Зашто Христос Спаситељ, желећи да пред Своје добровољно страдање и смрт делимично покаже ученицима Својим славу Божанства Свог, не поведе на гору Тавор све ученике? Зато што се међу њима налазио Јуда, недостојан тог божанског виђења. Тако свети Теофилакт мисли о томе: "Господ Христос не узе са Собом дванаест ученика, пошто Јуда беше недостојан да својим издајничким очима види преображење Христово". Дивно пева и свети Дамаскин: "Нечестиви неће видети славу Твоју, Христе Боже".
Али, зар је било немогуће недостојног Јуду оставити под гором, а остале достојне апостоле узети на гору? Разуме се, то је било потпуно могуће Господу: али Господ наш, дуготрпељив и покривајући грехе свих људи, није хтео да изобличи недостојност Јуде, нити да му да повода за веће зло, као што се каже у Светом Писму: Не изобличавај зле, да те не омрзну (Прич. 9, 8). Јер да је Господ узео са собом све а оставио једино Јуду, онда би се Јуда испунио гњева и мржње не само према Господу него и према свима апостолима, и могао би имати неку врсту извињења за своју издајничку злобу и рећи: зато сам издао Исуса што ме је презирао. - Таквог је мишљења блажени Теофилакт: "Да је Христос оставио под гором једино Јуду, а остале узео са собом, онда би неки људи могли говорити, да је управо то ранило срце Јудино и нагнало га да изда Господа свог".
•Није ли Јуда позавидео трима апостолима, узетим на гору? Није позавидео, јер је знао да су отишли на свуноћну молитву, као што пише свети еванђелист Лука: Узе Петра и Јована и Јакова и изађе на гору да се помоли Богу (Лк. 9, 28). Јуда пак био је лењ и желео је да сву ноћ спава под гором и почива; јер лењ и дремљив не мари за подвиге вере.
•А зашто Господ не узе са собом на гору више од три ученика? Зато, да се збуде оно што је речено у Књизи Поновљених Закона: На речима два или три сведока да остаје свака ствар (5 Мојс. 19, 15). Узевши са собом три апостола, Господ Христос је хтео да узме још и два пророка, Мојсија и Илију, да они буду сведоци живима и мртвима о томе да је Он - Син Божји, послан од Бога Оца на спасење света, и показан гласом с неба. Но због чега присуствују три апостола, када су за сведочанство довољна два човека - два пророка? Мојсије је позван од мртвих, да би мртвима, држаним у аду, сведочио о доласку Христа у свет; Илија, - да би казао Еноху у рају; а три апостола - да би свима у поднебесју проповедали о слави Христовој, виђеној при Преображењу, говорећи: Видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пуног благодати и истине (Јн. 1, 14). И опет: Јер вам не показасмо силу и долазак Господа нашег Исуса Христа по вешто измишљеним причама, него као они који смо сами видели величанство његово. Јер он прими од Бога Оца част и славу кад дође к њему такав глас: "Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи". И овај глас ми чусмо где сиђе с неба кад бејасмо с њим на Светој гори (2 Петр. 1, 16-18).
Господу, који у Своме преображењу на Тавору постаде предмет побожног дивљења за анђеле и људе, било је довољно да само три човека од живећих на земљи виде славу Његову и буду њени сведоци: јер та три апостола беху у очима Његовим вредноснији од свих народа и племена. Да један праведник има пред Богом несравњено више вредности него безбројно мноштво грешника, то је сам Господ јасно показао у Старом Завету: јер желећи да силом моћи Своје уплаши фараона египатског, Он нареди Мојсију да иде к фараону и каже да га је к њему послао Бог три човека: Бог Авраама, Бог Исака и Бог Јакова. Но како се фараон, цар толиких градова и тако великог народа, могао уплашити Бога који изјављује да је Господ само три човека? И није ли било стидно објављивати пред царем тако велике земље, да Онај што шаље Мојсија влада само над три човека? Није ли било подесније да Мојсије, да би уплашио осуровљено срце фараоново, изјави да га је послао Бог који царује над свима земљама у поднебесју, који влада над свима царствима у васељени? Међутим Господ није хтео да поступи тако, него је желео да се прослави пред фараоном као Господ само трију слугу Својих. Зашто? Несумњиво зато, што су та тројица, угађајући Богу и бринући се само о небеском благу, постали у очима Божјим вредноснији него сва царства и племена на земљи. Зато се, вели апостол, Бог не стиди називати се њиховим Богом (Јевр. 11, 16). Као да говори: Зашто се ти, фараоне, гордиш величином свога царства и мноштвом потчињених ти градова и народа? Ја имам три такве слуге, од којих ни са једним не може се упоредити царство твоје: Ја сам Бог Авраама, Исака и Јакова, и не стидим се тога. - То говори и свети Златоуст, размишљајући: "Бог васељене не стиди се називати себе Богом три човека; и с правом, јер светитељи превазилазе све својом вредношћу: Бољи је један који твори вољу Божју него десетине хиљада безаконика". Три апостола бише узети на Тавор да виде славу Божју, пошто сав свет не беше достојан њих (Јевр. 11, 38).
•Због чега Господ узе са собом не неке друге апостоле већ управо Петра, Јакова и Јована? Свети Златоуст и други Оци Цркве дају довољан одговор на ово питање. Ми пак, имајући на уму три неопходне за спасење врлине: веру, наду и љубав, рећи ћемо: Господ зато узе са собом ова три апостола што су се у њима од самога почетка испољиле три споменуте врлине. У Петру - вера; јер он пре свију исповеди да је Христос Син Бога живога (Мт. 16, 16), а потом му сам Господ рече: Ја се молих за тебе да твоја вера не престане (Лк. 22, 32); у Јакову - нада: јер он први од дванаест апостола дужан беше приклонити под мач главу своју ради наде Израиљеве; у Јовану - љубав: јер он беше први у љубави Христовој, и назван сином Пречисте Дјеве Богородице (Јн. 19, 26-27). Због тога доцније ова три света апостола беху названи од светог апостола Павла стубовима (Гал. 2, 9). А свети Златоуст у похвалу ове тројице апостола додаде и ово: "Велики и дивни стубови, које сви прослављају: јер они први вером, надом и љубављу утврдише првенствујућу Цркву".
Осим тога, ова три апостола изображаваху собом три чина најизврснијих угодника Божјих, који су достојнији од других гледати Христа у Његовој небеској слави: чин богољубаца, чин мученика и чин девственика. Свети апостол Петар изображавао је богољупце: јер он, по сведочанству светог Златоуста, усрдније од других љубљаше Христа. А колико човек у временском животу љуби Христа, толико ће у вечном животу бити љубљен од Христа и наслађивати се гледањем лица Његова, као што је сам Он рекао: Ја љубим оне који мене љубе (Прич. 8, 17). И опет: Ко има љубав к мени, имаће к њему љубав Отац мој; и ја ћу имати љубав к њему, и јавићу му се сам (Јн. 14, 21). Свети Јаков изображавао је чин мученика, не само оних који имађаху крв своју проливати за Христа него и оних који без проливања своје крви сваки дан Христа ради умиру греху, распињући тело са страстима и жељама (Гл. 5, 24). Јаков значи препречитељ, борац, победитељ: а све то не може се бити без страдања. Стога сваки који се бори са искушењима што му долазе од невидљивог врага, и који савлађује и побеђује своје страсти свакодневним умртвљивањем, јесте, слично Јакову, мученик и силни борац, премда он и не пролива крв своју; и по мери својих напора и страдања у тој борби око одбијања, савлађивања и побеђивања искушења, он ће се и прославити са Христом победитељем. Свети Јован девственик изображавао је чин оних који чувају чистоту тела и духа, којима се даје нарочита благодат - да виде Бога у слави, по речима самог Господа: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети (Мт. 5, 8). - Господ дакле, узимајући са собом Петра, Јакова и Јована на Тавор да виде славу Његова Преображења, показују да онај који жели да обитава с Њим у царству небеском и да се наслађује гледањем лица Његова, треба да подражава Петра у љубави, Јакова у мучеништву и Јована у чистоти; тојест треба да према својој моћи подражава угоднике Божје, који пламену љубав имађаху к Богу и свакодневним умртвљивањем себе самих показаше се мученици не проливајући крв своју, и сачуваше се чисти од сваке прљавштине тела и духа, очистивши себе истинским покајањем.
•Зашто Господ своја три ученика одводи за молитву на високу гору, а не одлази с њима на неко равно место? Зато, да би приближивши их од земних низина ка небеској висини, на тајанствен начин дао поуку свима, да који год хоће да се удостоји небесних откривења и виђења славе Божје, треба да остави низијска, земна пристрашћа, и да жели и тражи висинска, небесна блага. Тако говори блажени Теофилакт: "Господ их изводи на високу гору, показујући тиме да ко се не уздигне над земним, није достојан видети небеска откривења. Дивно поучава свети апостол Павле, говорећи: Тражите оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога; мислите о ономе што је горе а не што је на земљи, где је живот ваш сакривен с Христом у Богу (Кол. 3, 1-3). Који ходи у долини, не може видети далеко; а ко се попне на високу гору, лако види далека пространства. Ко се брине само о овом животу, како може схватити блага будућег живота? А ко се пење на гору богомислија, он познаје и види умом, као очима, чак и оно што је изнад небеса. Гмизавци што гмижу по земљи и животиње што живе на земљи не могу да гледају у сунце; тако и ум човечји, погружен у земну таштину, никако не може да види славу Христову и да се озари светлошћу благодати Његове. Подигни ум свој, човече, од земног к небесном, од садашњег к будућем, од пристрашћа према низинском ка жудњи за висинским, па ћеш онда сазнати како је добар Бог Израиљев, како је сладак сладчајши Исус, како је дивна љубав Његова, и насладићеш се божанским откривењима Његовим".
•Господ изводи Своје ученике не на ниску него на високу гору. Због чега? Да их научи богомислију, и уједно с тим трудољубљу. Висина горе - слика је богомислија, а пењање на гору - указање на труд. Добро је ум узносити к Богу, али не треба остављати ни труд: јер се добра дела постижу трудом. Ум види Бога, а труд приводи к боговиђењу; ум се покорава Христу слушајући заповести Његове, а труд носи јарам Христов ходећи стопама његовим. Богомислије се наслађује унутрашњим гледањем Христа, а трудољубље скреће на себе очи Христове: "види смирење моје и труд мој", рекао је псалмопевац (Пс. 24, 18). А бити гледан Христом, није мање благо него гледати Христа. Обе ове врлине, богомислије и трудољубље, неопходне су ономе који жели да постпгне небеска блага и радости, као птици крила: птица не може са једним крилом летети по ваздуху, нити се човек може са једном од ових двеју врлина успети на врх савршеног спасења; јер без трудољубивог живота нема дејства, и трудољубље без богомислија не користи много. Са два крила свака птица лети добро: са две врлине, богомислијем и трудољубљем, сваки узлази на мислени Тавор, да вечно гледа славу Божију, али узлази у почетку трудољубљем, јер је оно претеча богомислија и боговиђења. Свети апостоли узеше на себе труд, пењући се на високу гору, да виде славу Преображења Господња. И ко се може надати да се без труда удостоји наслађивати се гледањем лица Божја?
•Зашто Господ узведе на гору само Петра, Јакова и Јована, а не узе народ који је ишао за Њим и остале апостоле? Зато да оне који желе упражњавати богомислије и наслађивати се боговиђењем, научи да траже уеамљеност и безмолвије, молитвено тиховање. Само три апостола бише изведени на безмолвно место, јер врх горе беше као пустиња, ненасељена људима, да би им се у усамљености и тишини јасније открила слава Господња. У вреви и метежу Господ не открива себе тако као у усамљеничкој тишини. Пророк Илија види Бога умом својим, када, стојећи пред царем Израиљским Ахавом и расправљајући се с њим, каже: Жив ми Господ, пред којим стојим (3 Цар. 17, 1), тојест телом стојим пред тобом, а умом стојим пред Богом мојим; телесним очима видим тебе, а очима ума Бога. - Но пророк Илија неупоредцво јасније види Господа свог у пустињачкој усамљености на гори Кармилу, где се он удостојава слатког разговора с Богом и откривења Његових не само умом него и на видљиве начине. Истина, могуће је и усред вреве житејске понекад узносити ум свој к Богу, али не тако лако као у тихој усамљености: јер тамо је тако много сметњи, а овде тишина и мир. Не говори узалуд сам Господ: Станите (тојест повуците се из вреве) и познајте да сам ја Бог (Пс. 45, 11); познајте ме, вели, вашим богомисленим умовима, колико сам милосрдан! колико самилостан! колико љубави имам за оне који ме љубе, и како ме брзо налазе они који ме траже! познајте ме и брзо ћете ме наћи, ако само одбаците сујету и повучете се из животне вреве. Сазнавши то, многи су бежали из многометежног света у пустињску тишину, потуцали се по горама и по провалијама земаљским, да би се у самоћи посветили Богу, наслађујући се радостима од општења с Њим. Као што пева свети Дамаскин: Пустињаци, који су изван сујетног света, непрестано чезну са Богом.[2]
•Потражимо тајну и у овом: зашто Господ изведе ученике Своје на гору не дању него при наступању ноћи? Зато што је ноћ подеснија од дана за богомислену молитву: јер ноћу сва васељена ћути и ништа се не види сем неба, украшеног звездама, које самом красотом својом вуче к себи и очи и ум људски. Господ изводи ученике Своје на Тавор да ноћу виде славу Његову, да би и нас све научио, да за време модитве не мислимо ни о чему земаљском него да свим срцем стремимо к небеском. Некада цар Давид пророчки запева, показујући на који начин ће се људима открити познање божанских тајни. Обратимо пажњу ко је тај учитељ што открива божанске ствари: Ноћ ноћи јавља знање, вели цар псалмопевац (Пс. 18, 3). Ноћ стварно и јесте такав учитељ који познању Божјем учи људе, који су у овом краткотрајном животу као у ноћној тами и седе у сенци смрти. "Ако, вели свети Кирил, ноћу погледаш на небо, чије безбројне звезде светле као свеће, и размислиш како се људи, који су цео дан трчкарали, ноћу за време спавања ничим не разликују од мртваца, ти ћеш се згадити на све безочности људске". Ево дакле наука који пружа ноћ: он нас учи да познамо таштину житејских брига и дрских богопротивних дела, и да их се гнушамо. Сви који живе на земљи, ноћу су слични мртвацима; и све што се види дању, ноћу се покрива тамом, као сахрањено њоме. Прекрасне палате и дивне грађевине су као гробнице; изврсно дрвеће, баште, градине, јесу као нека страшила; злато, сребро, драго камење у ноћној тами ничим се не разликује од бакра, гвожћа и простог камења, јер се њихова лепота и вредност не примећују; ништа од земаљских ствари не може ноћу веселити људске очи, јер је све покривено тамом; једино се види небо, окићено звездама као скупоценим бисерима, и оно весели очи које гледају у њега. Ту се огледа божанска мудрост: ноћ нас на тајанствен начин учи богоугађању. Јеси ли се, човече, усамио у тишини на молитви с трудољубивим подвигом, и почињеш се пењати умом на гору богомислија, нека за твоје очи све земаљске ствари буду онакве какве им изгледају ноћу; сва блага овога света која доносе привремена задовољства, презири и гнушај их се, јер су мрачна, покривена сенком смрти, и не садрже у себи никакву праву насладу. Нека ум твој созерцава једино небеска блага, па ће ти се открити светлост благодати Божје, и испунићеш се духовне радости од слатког боговиђења.
•Зашто Господ изводи ученике Своје на гору Тавор, а не на неку другу гору, да им покаже славу Преображења Свог? Тавор у преводу са јеврејског значи палата чистоте и светлости. Зато Господ и изводи ученике на Тавор, а не на друго место, да би самим називом горе дао поуку о томе, да који жели видети славу Господњу, треба пре свега да има савест, сличну палати чистоте, да би достојно примио у себе светост благодати Божије. Споменимо се овде и древног догађаја који се збио на Тавору. Када војвода хананске војске Сисара дође да уништи Израиљце, израиљски предводник Варак изиђе најпре на Тавор и тамо сабра израиљску војску, па сиђе одатле и удари на непријатеља, и потпуно уништи хананску војску, тако да и сам Сисара погину (Суд. 4, 2-24). Овај древни догађај Господ тајанствено понови у Своме Преображењу: намеравајући да победи адског Сисару, Он најпре узиђе на Тавор да одатле, наоружавши се пројављеном силом Божанства као оклопом, удари на ђавола и победи га. О томе се и водио разговор на Тавору: "говораху о изласку његову" (Лк. 9, 31). Ово је упутство и хришћанину који жели да победи невидљивог непријатеља и сатре његову греховну силу: нека он прво узиђе на Тавор чистоте срца, нека истинским покајањем очисти савест своју, и преобрази се од рђавог живота у врлински, и обуче се у оклоп правде, и узме "свеоружје Божје" (Еф. 6, 13), - тада ће лако сатрти вражију силу. Господ, узишавши на гору са ученицима Својим, "преобрази се пред њима" (Мт. 17, 2). Ове речи "пред њима" еванђелист Ја написао са циљем да разјасни тајну: да се Христос преобразио не себе ради, засијавши лицем као сунце, јер просветлење није потребно Светлости која нема никакве таме у себи и која је "сјај славе Очеве" (ср. Јевр. 1, 3), него се Он преобразио нас ради, да просвети таму нашу и да нас преобрази из слугу греха у истинске слуге Своје и из синова гњева - у синове возљубљене Богу. Јер сва намера Христова, и циљ намере Његове беше: Да нас начини децом Божјом. Ради тога се Он оваплоти од Пречисте Дјеве, ради тога Он узе "обличје слуге", ради тога се Он нађе као човек (Флб. 2, 7), и каквим све слугинским трудовима Он не послужи нама, да би пропали у нама образ Божји обновио као у синовима Небеског Оца. Некада Мојсије говораше Господу: Светиња твоја, Господе, коју руке твоје спремише (2 Мојс. 15, 17). Обратимо пажњу на ове речи: "руке твоје спремише"; - не каже: руке људске по твоме наређењу спремише, него: Ти си се сам трудио рукама Својим. Мојсије је ово рекао, да укаже на превелико старање Господње о човеку: јер шта све Господ није учинио, и не чини, ради човека? Ради човека Он је створио небо и земљу, мора и реке, и све што је у њима и на њима; ради човека Он дању и ноћу небеским светилима обасјава сво поднебесје; ради човека Он шаље дажд, росу, снег; ради човека Он бива земљоделац и градинар, сади и одгаја, да човек не би ни у чему оскудевао. Размишљајући о томе, свети Кирил Јерусалимски вели: "Спаситељ наш свакоме посебно бива на корист: коме је потребно весеље, Он бива виноградар; ономе који хоће да уђе, Он бива врата; онима који желе да принесу молитве Он бива посредник и архијереј. И опет: онима који имају грехе, Он постаје Јагње, да би био заклан за нас; и свима бива све, остајући неизменљив у истости Своје природе". - Тако нама грешнима на разноврсне начине служи Господ наш, који говори за себе: Син Човечији није дошао да му служе, него да служи (Мт. 20, 28). И све Он чини ради нашег добра, не тражећи ништа за себе, да би нас привео у познање добара која нам Он непрекидно чини, еда бисмо се, прожети благодарношћу, преобразили из грешника у праведнике, и из светољубаца у богољупце. И на Тавору Он се преобрази нас ради, да би нас уверио о припремљеној нам небеској слави; и Он ће преобразити наше понижено тело, да при општем васкрсењу буде једнако телу славе Његове (ср. Флб. 3, 21) у бесконачном царству Његовом, приправљеном "од постања света" (Мт. 25, 34) онима који Га љубе. С њима нека и све нас удостоји милосрђем Својим благодати гледања лица Његовог Бог и Господ наш, Христос човекољубац, коме са Оцем и Светим Духом част и слава, сада и увек и кроза све векове, Амин!
Св. Ава Јустин

Богословље

Свети пророк Илија

svIlijaБоговидац, чудотворац, ревнитељ вере Божје, свети Илија би родом од племена Аронова из града Тесвита, због чега је прозват Тесвићанин. Кад се Илија роди, отац његов Савах виде ангеле Божје око детета, како огњем дете повијају и пламен му дају да једе. То би предзнамење Илијиног пламеног карактера и његове богодане силе огњене. Сву младост своју провео је у богомислију и молитви, повлачећи се често у пустињу, да у тишини размишља и моли се. У то време царство јеврејско беше раздељено на два неједнака дела: царство Јудино обухватајући само два племена, јудино и Венијаминово, са престоницом у Јерусалиму, и царство Израиљево обухватајући осталих 10 племена са престоницом у Самарији.

Првим царством владаху потомци Соломонови, а другим потомци Јеровоама, слуге Соломонова. Највећи сукоб имаше пророк Илија са Израиљским царем Ахавом и његовом опаком женом Језавељом. Јер ови се клањаху идолима и одвраћаху народ да служи Богу јединоме и живоме При том још Језавеља, као Сиријанка, наговори мужа те подиже храм Сиријскоме Богу Ваалу, и одреди многе свештенике на службу томе лажном богу. Великим чудесима Илија доказа силу и власт Божју: он затвори небо, те не би кише три године и шест месеци; спусти огањ с неба и запали жртву Богу своме, док жречеви Ваалови то не могоше учинити; сведе кишу с неба молитвом својом; чудесно умножи брашно и уље у кући удовице у Сарепти, и васкрсе јој умрлог сина, прорече Ахаву, да ће му пси крв лизати, и Језавељи, да ће је пси изести, што се и догоди; и друга многа чудеса учини и догађаје прорече.

На Хориву разговараше с Богом и чу глас Божји у тихом светлом поветарцу. Пред смрт узе Јелисеја и одреди га за наследника у пророчком звању; својим огртачем пресече воду у Јордану; и најзад би узет на небо у огњеним колима са огњеним коњима. На Тавору јавио се заједно с Мојсејем Господу нашем Исусу Христу. Пред крај света опет ће се Илија јавити, да сузбије силу Антихристову (Откровење Јованово 11).

Молитва Светом пророку Илији

О прехвални и предивни пророче Божији Илија, који си засијао на земљи животом равноангелским, ватреном ревношћу према Господу Богу Сведржитељу, знамењима и преславним чудима, затим по узвишеној Божијој милости према теби надприродно узнесен телом на небо на огњеним колима, удостојивши се говорити са Спаситељем света преображеном на Тавору, и сада стално пребиваш у рају и стојиш пред престолом Небеског Цара. Услиши нас грешне и некорисне који сада стојимо пред твојом светом иконом и усрдно прибегавамо твоме заступништву. Моли за нас човекољупца Бога да нам дарује дух покајања и опроштај наших грехова и својом свесилном благодаћу да нам помогне да оставимо пут.

 

СВЕТИ ЈУСТИН НОВИ (ЋЕЛИЈСКИ)

Беседа на Светог Пророка Илију

1974. године у манастиру Ћелије

Данас Црква слави најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божијој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо[1]. Са телом узнео на Небо, шта је то?

Господ Христос је прошао кроз смрт у овоме свету. А, гле! Пророк Илија није прошао кроз капију смрти кроз коју пролазимо сви на свету. И узнео га Господ на Небо![2] Откуда то? Ради чега то? Отуда, браћо и сестре, што је он био неисказано велики Исповедник Бога Истинитог. Човек огњене вере, сав је био огањ! Његова вера само је огањ и пожар. Његов отац Савах, видео је Анђеле Божије, када се родио Пророк Илија, где га хране огњем и повијају огњем место пеленама. И цео живот његов био је огањ и пожар. Такав огањ вере спаљује прво у њему све страсти.

Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био "цар над страстима". Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој. Шта ја говорим? Он је спалио и смрт! Није било смрти између њега и Бога. Још нешто, најважније. Он је спалио ђавола и лажне богове овога света, и исповедао и проповедао Јединог Истинитог Бога. Гле, Његова молитва спаљује воду! Вода гори од његове речи - каква сила, каква моћ! Када је изашао на Кармилску гору да покаже Истинитог Бога Израиљском народу, а тада је у Израиљском народу било много незнабожаца, много њих који су поклекли пред лажним боговима и служили им заједно са царем Ахавом и са злом супругом Језавељом, видећи да је скоро остао сам, да је све напустило Истинитог Бога, Пророк Илија и Пророк Јелисеј сазивају Израиљски народ, и свештенике лажних богова, да сви они принесу жртву[3]. Нека они први принесу жртву својим боговима, па ћу и ја принети жртву Богу моме, и онда ћемо видети ко је Истинити Бог, рече Илија народу. Ако Бог мој с неба баци огањ на жртву и спали је - Он је Истинити Бог. Ако то учине служитељи Вала и незнабожачки богови, онда су они истинити. Народ пристаде и он учини те спремише жртву, прво за жречеве, за лажне богове, и за лажне свештенике. И они од јутра до мрака викаху око жртвеника и мољаху своје богове да запале жртву коју су они принели, али ништа не би од тога. Пошто је прошло много времена, а лажни свештеници нису могли призвати своје богове, Пророк Илија рече им: Шта је са вашим боговима, изгледа да су заузети другим пословима, или су легли да се одмарају, да спавају? И тако прође цео дан, и незнабожачки свештеници нису могли да низведу огањ с неба. Тада Пророк Илија исече жртву, метну је на жртвеник и дрва наоколо, а поред тога око жртвеника велики опкоп и тај опкоп напуни водом, и жртву прели водом. Тада се помоли Господу Богу Истинитоме да ниспошље огањ с Неба, да запали жртву и покаже Себе. И заиста, на његову молитву сиђе огањ с Неба и запали жртву, па изгори не само дрво, него се запали и вода и она изгори. Тада Израиљ повика: - Заиста је Бог Илијин Истинити Бог! Да![4]

Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека - шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу - како је смешан и јадан овај живот!

Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог.

Да, ту силу васкршњу, ту победу над смрћу пре Господа Христа, а за време Пророка Илије, Пророк Илија је показао сам: васкрсао је сина удовице Сарептске и показао моћ Божију[5]. Да Бог и смрт побеђује и из смрти људска бића оживљава. Да, Свети Пророк Илија - то је најбогатији сиромах у овоме свету. Ништа није имао, осим тела и одела, а био ипак богатији од свих царева земаљских. Чиме? Богом! Његовом силом, Његовом моћи. Гле, он је као човек иако на земљи владао Небом, закључао Небо и три и по године није падала киша[6]. А кад је он хтео, помолио се Господу, Небо се отворило, киша је пала на земљу[7]. Таква је била сила његова.

И не само то. Он је, како се дивно вели у црквеним песмама, други Претеча и први Јован Крститељ. Свети Пророк Илија други је Претеча, то јест, доћи ће на земљу пред Други Долазак Господа Христа, да сведочи за Њега, Истинитог Бога. Тада ће се он појавити не само телом, него и обучен у врећу, и сведочиће Господа Христа. Из његових уста, вели се у Светом Писму, огањ ће да бије. Биће му дата власт од Бога да земљу удари сваком муком, да људе тргне, да људе освести, да људе приведе покајању пред Истинитим Богом. То ће бити пред Други Долазак Господа Христа[8]. Пророк Илија, човек јачи од смрти, јачи од греха, јачи од страсти, јачи од свих ђавола, доћи ће на земљу да сведочи Господа Христа и тада ће га убити на земљи. И он ће проћи кроз смрт као и остала људска бића[9].

Његове су молитве увек моћне, увек силне, као огањ. Нека буду у помоћ свима нама. Нека Свети Илија помаже свима нама. И ми, када му се обраћамо молитвама својим, знајмо да је он тако моћан и силан пред Богом, једини са телом људским у небеским световима. Да може измолити и за нас све оно што молимо од Њега, да посредује пред Богом.

Нека би његове свете молитве и молитве свих Пророка и свих Светитеља, на челу са Пресветом Богомајком, водиле нас кроз овај свет, удостојиле Небеског Царства. Да бисмо изишавши из овог тела, и ми са вером и смиреношћу поклонили се великом и славном Пророку и молили га да нам осигура Царство Небеско. Да би заслужили и славили Господа Христа, Коме је он тако ревносно и тако самопрекорно служио. Нека његове молитве буду наши вођи и васпитачи у овоме свету. Амин.

 

 

________________________________________

 

 

НАПОМЕНЕ:

1.2 Цap. 2,11

2.У грчком и словенском тексту стоји да је Господ узнео Илију "као на Небо" (2 Цар. 2,1 и 11), што значи, како вели Св. Григорије Палама, да до Христовог Васкрсења и Вазнесења на Небо, нико од људи тамо није могао доспети. Иначе, Пророк Илија ће опет доћи на земљу на крају историје, пред Други Долазак Христов, и умрети, тј. бити убијен, и онда Христом бити васкрснут (Mт. 17,11: Oткp. 11,3-12). - Прим. уредн.

3.1 Цap. 18,19-40

4.1 Цар. 18,38-39

5.1 Цap. 17,9-24

6.1 Цap. 17,17

7.1 Цap, 18,42-45

8.Oткp. 11,36

9.Откр. 11,7-10

 

Богословље