Pravoslavno jutro - BANER - KRAJ

Razgovorioveri1

sveti apostoli

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован

raspored5a

spc.rs

eparhija-sumadijska.org.rs

radiozlatousti.rs

verujem.org

 

Предавање у Народној библиотеци

08-03-2015

Biblioteka

У уторак, 03. марта 2015. године, у просторијама градске библиотеке у Јагодини, одржано је предавање на тему „Хришћански смисао болести и патње“ у организацији свештенства града Јагодине. Гост-предавач био је протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор богословије „Свети Јован Златоусти“ у Крагујевцу и професор Богословског факултета Универзитета у Београду.

Реализована промоција књиге ''Несвети а свети'' у Јагодини

06-02-2015

unnamed 1

На радост организатора сала, градске библиотеке била је испуњена до последњег места радозналих слушалаца, који су дошли да се упознају са тренутно можда најчитанијом руском књигом „Несвети а свети“.

Промоција 15. – ог броја Светосавског часописа „Растко“

18-10-2014

5.

16. октобра у просторијама ОШ “17.октобар“ у оквиру прослављања Дана школе, одржана је промоција 15.-ог броја часописа „Растко“. Часопис „Растко“ излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, а по одобрењу директора школе Госпође Биљане Милановић. Часопис уређује вероучитељ Борис Милосављевић. Стручни консултанти часописа су педагог школе Марина Антонијевић и вероучитељ протођакон Нинослав Дирак, док је за лектуру текста задужен наставник српког језика Маја Алексић...

Mолебан за благословен почетак школске године у беличком намесништву

15-09-2014

1

Прослављање овог великог празника како и доликује започело је служењем Свете Литургије у сви храмовима на територији овог намесништва. Најсвечаније је било у храму Светих апостола Петра и Павла где је Светој Литургији присуствовао велики број деце предвођени својим вероучитељима и катихетама, који су учествовање у Светој Литургији пројавили прелепим певањем, као и приступањем Чаши Господњој.

Биоетика на часовима верске наставе - Славиша Костић

Увод

Током своје бурне историје, Црква се суочавала са разним овосветским проблемима на које је давала одређена решења која су конституисала "ум Цркве". Активно суочавање Цркве са овосветским проблемима можемо видети у списима раних хришћанских писаца (Псеудо Варнава, Аристид, Атинагора, Минуције Феликс, Тертулијан, Лактанције...), затим су они били предмет спорова Васељенских сабора. Одговор на битне дисциплинарне спорове и етичке проблеме даје канонско законодавство и списи великих отаца Цркве. Па ипак 20. век је Цркви донео неке нове изазове, који су далеко тежи и комплекснији од ранијих, а све је то настало као последица друштвених промена и техничке револуције, успона мас медија, развоја модерне медицине и глобализације ... На неке проблеме и недоумице савременог друштва имамо одговор али неки новонастали проблеми нашег технолошког друштва изискују не само одговор саме Цркве већ и целог друштва.

Пре свега одговори Цркве модерном свету морају бити утемељени на Библији и Светом Предању. Модерна питања које савремени свет поставља није последица некакве интелектуалне знатижеље или пак некакве философске спекулације, већ је то последица ствари који задиру у питања спасења или саме вере. Када се појаве нови проблеми или искрсну битна питања која се тичу православне етике која нису у складу са истинама откровења, онда треба не само одговорити на те проблеме већ треба исто тако формулисати званични став Цркве. Стога о. Стенли Харакас правилно запажа "све одлуке које су донете у православљу су настале у традицији вере - која је њено учење, етичко учење, литургијски живот, канонско право, како је изражено у црквеној историји - и аспекти те традиције могу бити преточени у многим проблемима везаним за развој биоетичких решења ." Због саме актуелности савремених проблема, и знатижеље које влада у вези овога међу младим људима (посебно у периоду позне адолесценције 17-19 године људског живота), та питања се требају укључити на часовима веронауке у средњим школама. 
Циљ овог чланка се састоји у томе да у кратким цртама да одговор на недоумице које су учестале у нашем друштву и која доста тангирају савремени свет, а самим тим представљају честа питања тинејџера који су свесни тога да живе у свету који све мање поштује интегритет људског живота (неки су то искусили и на својој сопственој кожи), тако да можемо разумети зашто многи од њих не налазе смисао свог живота или наде у бољу будућност.

 

Изазови савременог друштва

Као што смо у уводном делу нагласили, суочавамо се са рапидним развојем контраверзних недоумица на који многи покушавају наћи одређени одговор; неки покушавају то урадити мимо Цркве, гледајући на њу као на конзервативну установу, докле други пак покушавају наћи решење у сагласности са целокупним Предањем Цркве. Умногоме је појаву одређених недоумица условио велики напредак медицине: она сада не лечи само одређене болести већ такође може манипулисати и изменити природни процес људског тела и ума. Открио се генетски код у ДНК, појавио се проблем око клонирања, легализовао се абортус... Затим, савремено друштво је почело да преиспитује проблем полности, болести зависности се увећавају као последица стреса савременог друштва... Услед тога се јавља једна нова грана науке која се зове биоетика, која се бави моралним питањима доброга и лошег у оквиру новонасталих дебата. Православна биоетика је усмерена на два питања: заштита и пренос живота. Због тога увек када би Црква говорила о људском животу, наглашавала би његову светињу.

Када говоримо о "светости" подразумевамо божанско порекло људског живота и дати циљ ка коме он треба да тежи. Живот сваке личности је "свет" првенствено зато што је створен од стране Бога са циљем учествовања у Његовој личној светости, и зато што поседује способност рефлектовања присуства и славе Божије. Опис стварања нам у потпуности указује на тај сегмент: "А створи Господ Бог човека од праха земљаскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човек дуђа жива" (Пост 2, 7) То нам јасно указује да се настанак људског бића везује за телесно зачеће од стране људских родитеља. Или ако хоћемо то изразити научним језиком, људско биће је оно биће које носи људски генетски код у својим генима. Светост се, такође, са друге стране односи на личне квалитете које неко постиже кро аскетску борбу противу греха, као и кроз напредовање у врлини. Стога, истинска светост је изражена кроз садејство "благодати" и побожности, као функционисање "личности." Светост је у ствари дар који је потпуно незаслужен и не достиже се само нашим сопственим даровима.

Са моралне перспективе то значи да је људска одговорност да одржава живот тако да ми немамо права да прекинемо свој али и туђи живот.Једино када постоје извесна одступања у случајевима када се остварује циљ заједнице, тада се мора начинити избор . Живот има преимућство у свакој сфери људских активности попут: едукације, спорта, социјалног деловања и служења људима и не сме се олако одбацити. Зато је наша дужност да се старамо о животу, да се фокусирамо на физичко и ментално здравље нас и других, а посебно ако смо укључени у рад са другим људима. 
У овом ћемо раду обратити неколико битних тема које тангирају младе људе: полност и брак, абортус, еутаназија и болести зависности.

 

Полност

Један велики изазов који се јавља услед усвајања извесних психолошких погледа на људски живот- потпомогнут од стране медија, економских шаблона и других социјалних преокупација- је тај да секс постаје један од очигледних централних брига и преокупација овог друштва Пансексуалност је прилично агресивна - и директно удара на слободу сваке личности. Црква је свесна потенцијала које полност пружа и у исто време је прилично осетљива у вези извртања Црква је одувек сматрала да је полност божански дата димензија људског живота које право испуњење и остварење има у браку. Циљ брака је испуњење љубави између супружника као и размножавање. На свако оскудевање склапања брака или на пораст тзв. дивљих бракова (који постају некакав статусни симбол модерног друштва) Црква гледа као на грех. Они воде ка извесном деперсонализовању личности у сексуалном и емотивном односу пара просто зато што општи пристанак - која захтева супружањску чистоту и аскетску борбу која треба да буде на првом месту - често изостаје. Исто тако Црква гледа у вези разних деградација људске сексуалности као што су: промискуитет, проституција, хомосексуалност, педофилија ... на које гледа као на изопачавање људске полности. Црква са своје стране зна да су многи пали у сексуалне грехе и позива на покајање и обнову живота оне који их признају. То се врши на св. тајни исповести .

Ка чему треба тежити је указивање на светотајинској перспективи брака као и на целомудрености. Љубавна веза између двоје особа супротних полова представља најприснију заједницу (која је последица емоције, разумевања и страсти између две личности) те стога има тајинску димензију. Полни односи у браку између мужа и жене представљају један аспект заједничког узрастања у љубави и јединству. Међутим, ту везу мора карактерисати и аскетска борба . Са друге стране треба побити нека погрешна мишљења која владају у вези сексуалности. Изнова треба открити потенцијале целомудрености; оно што се од многих сматра биолошки нужним, за мушкарчево-женино здравље није са медицинске тачке гледишта битно за његово-њено здравље или опстанак. Није очигледно ни да је полни живот неопходан за психо-физичко здравље жене или мушкарца мада је супротно мишљење веома раширено у друштву. Штавише, целомудреност има за жене и неке предности: мање су подложне оболевању рака материце, сиде или других полно преносивих болести. Свака расправа о браку такође мора још укључити и помен о светим супружницима које Црква прославља а који нам могу послужити као пример идеалног брака и остваривања полности.

 

Абортус

Као нормална последица пансексуалности друштва и његових нових дефиниција полности рађа се полемика о абортусу. Црква је од памтивека осуђивала абортус преко својих писаца: Псеудо-Варнавина посланица: "Не убијај дете у зачетку, нити га погуби кад се роди (XIX, 5), Аристид у другом веку вели: "није дозвољено уништити фетус докле је у утроби мајке. Насилно заустављање рођења се изједначава са убиством, и нема никакве разлике ако неко убије већ рођеног, или ако обуставља рођење" (Апологија, 9,6).

Док се почетком XX века почетак живота у науци везивао за четворомесечни плод, јер из плурипотетних матичних STEM ћелија, настају опредељене ћелије нервног ткива, на крају двадесетог века ће се говорити о шестонедељном плоду као о живом организму због постојања електрофизиолошке делатности можданог стабла . Међутим, развој генетике говори у прилог приговора Цркве. Приликом оплођења новостворени ембрион карактерише његова генетска јединственост или јасније генетска индивидуалност. Двадесет и три хромозома које тај ембрион прима понаособ од сваког родитеља творе јединствену комбинацију која образује нове ланце ДНК (дезоксирибонуклеинска киселина) која је темељ и фундаментални развојни материјал живота. Стога ако оплођење обезбеђује генетску и развојну индивидуалност ембриона, онда морамо нагласити да људски живот почиње са стварањем зигота .

Учестало заговорници абортуса указују на право мајке да управља својим телом. Наводи се да ако жена остане трудна против своје воље нема срећну трудноћу. Задржавање детета јој може онемогућити да настави свој изабрани животни посао или да спречи њене друге породичне обавезе а ако уступи дете некоме другоме, то одвајање од детета у њој ствара велику и трајну тугу . Али да ли су заговорници те тезе чули о траумама мајке након извршеног абортуса? Пост-абортни синдром, који је доживео велики број жена (нека истраживања наводе и до 90% случајева жена које су извршиле абортус) укључује следеће појаве: депресија, анксиозност, акутно осећање кривице, губитак сексуалног општења, психичке трауме, суицидне аспирације и хоспитализацију ради психијатријског третмана . Овај синдром нам на посредни начин указује да мајка има одговорност над дететом да се стара и брине о њему и да исправно обавља своје мајчинске дужности, пошто је она у пуном смислу одговорна за новонастали живот и нема права да га прекине.

Црква осуђује абортус зато што се противи шестој заповести: Не убиј! Једини уступак постоји у случају ако је мајци озбиљно угрожен живот услед плода.

 

Еутаназија

Еутаназија је састављена из две грчке речи eu и thanasia и значи дословно добра смрт. Поборници еутаназије држе до тога да пацијент има право, па и моралну обавезу да прекрати свој живот када се сматра да он није "достојан живљења." Затим сматрају да други имају право, укључујући и медицинско особље да помогну особи у прекраћивању његовог живота. Први који је био заговорник те тезе је био Томас Мор у свом делу Утопија. У тој књизи Мор приказује еутаназију безнадежно болесних као једну од важних установа идеалне замишљене заједнице. Следбеници овог учења су били потом и Френсис Бекон, Дејвид Хјум, Џон Стјуарт Мил, док је у одбрану одржавања живота стао Имануел Кант који је сматрао да "човек не може имати моћ да располаже својим животом ".

Црква одбацује еутаназију, гледајући на такав чин који је остварен од стране пацијента као на форму самоубиства, и на форму убиства од стране сарадника. Уколико би се еутаназији дало некакво право или обавеза то би било у директној супротности са православном фундаменталном етичком афирмацијом да су људи чувари свог живота који долази од другог извора. То се начелно сукобљава са учењем Цркве о светости људског живота.

Међутим, Црква се моли и брине да наш живот буде "безболан, непостидан, миран ..." То значи да се Црква у тешким стањима болесника моли да смрт што пре наступи зато што на тај начин изражава сапатништво пред болом личности која пати, што је изражено у њеном "Молепствију за разлучење душе од тела када се човек дуго мучи." Овде треба разликовати чин молитве од активног чина еутаназије,јер Црква Бога моли да посредује у болу али коначну одлуку препушта Њему. Црква је одувек придавала патњи позитивну вредност коју овај свет не може разумети, сматрајући да је то на неки начин вид мучеништва (или сарадник у спасењу) којом болесник посведочава своју веру, док у исто време осуђује намерно наношење бола и непотребне вољне патње као неморалне. Стога Православна Црква учи да је дужност породице и лекара да учине лекарски третман пацијенту што подношљивијим, да му омогуће да може испољити стрпљење, храброст, покајање и молитву.

 

Болести зависности

Један од највећих изазова савременог друштва су болести зависности. Оне настају као последица стресног начина живота, социјалне беде, неизвесности и у неким случајевима су последица разарања породице. Болести зависности нападају цело биће човека уништавајући притом моралну слободу и духовно напредовање.

Од Цркве се осуђује свако коришћење опојних стимуланса и супстанци у било коју другу сврху - осим у циљу успоставе здравља или умањивања бола у болести када бивају прописана од стране лекара. Пошто је наш призив да у своме животу рефлектујемо божанску икону у којој смо створени, болести зависности нагризају ту икону и чине га мање компатибилним са светињом. Млади људи приликом употреба дрога и алкохола постају психолошки и физички зависни о њима. Људски неурофизиолошки капацитет је Богом дат и зато захтева прикладно старање да би тело нормално функционисало. Мождани систем реагује на оно што уносимо у тело икакво понашање изаберемо.

Наркоманија је веома раширена у нашем друштву. Проблем лежи у томе што се данас дрога сматра некаквим трендом посебно када се тинејџери угледају на своје идоле који проповедају хедонизам а понеки се од њих и отворено залажу за легализацију "лаких" дрога. Стога треба упознати младе са озбиљношћу болести зависности. Последице болести зависности су погубне по зависника Дроге директно уништавају мождане ћелије или уништавају јетру, док је код алкохолизма у питању панкреас или јетра, са тим да у крајњем стадијуму цирозе јетре долази и до оштећења можданих ћелија.Проблем који се јавља у току лечења наркомана је да у првој фази лечења метадон- као лек који се користи као замена од дроге, служи само у првом таласу лечења док касније пацијент мора да се суочи са собом. Овде долази до изражаја православно учење о слободној вољи. Оно може послужити као превентива али и бити од помоћи у лечењу болесника. Човек у дубини своје душе мора да постане свестан да мора да дела, да слободно одбаци страсти, мисли и дела а благодат Божија ће му помоћи да на том путу и успе . Тачније, модерним језиком речено, својим вољним хтењем човек мора донети одлуку о самом себи и стварати себе. Наравно, треба указати да на путу обожења помаже Тајински живот и молитве Цркве. Са друге стране, од помоћи нам могу послужити примери светитеља али и личности као икона моралног понашања, вере и снаге воље. Од Цркве увек мора да долази иницијатива за добра дела.

 

Закључак

Овде смо изложили став Цркве на неке дилеме која су чест предмет у друштву. Такође смо овде понудили нека решења која су у складу са православном традицијом поимања света и човека. У основи, у православљу доминира учење о заштити живота и старање о њему - као основном постулату наше одговорности према свом животу али и према животу других. Црква је одувек на људски живот гледала као на Божји дар. Човек од самог момента зачећа је усмерен према другима ради свог живота и одржавања. У заједници живих и када је усмерен ка самом Богу - извору живота, тај живот се може схватити, гајити, развити и испунити. Због тога православље уздиже и поштује живот сваке личности као неотуђиви Божији дар који захтева бригу и старање.

Славиша Костић, дипл. теолог

Наука

Бог вс наука - Алберт Анштајн

Дозволите ми да објасним проблем који наука има са религијом. Атеиста професор филозофије направио је паузу испред свих студената, а затим је питао једаног од његових нових студената да устане.

Ти си хришћанин, зар не, синко?

Да господине; рече ученик.

Дакле, ти верујеш у Бога?

Апсолутно.

Да ли је Бог добар?

Наравно! Бог је добар.

Да ли је Бог свемоћан? Бог који може све учинити?

Да

Јеси ли ти добар или зао?

Библија каже да сам зао.

Професор се свесно осмехну. Аха! Библија!

Размисли за тренутак па рече.

Ево нешто за тебе. Рецимо да постоји болесна особа овде и да је можеш излечити. Да ли би то учинио? Да ли би му помогао? Да ли би бар покушао?

Да господине!

Дакле, ти си добра особа

Не бих рекао.

Али зашто да не? Ти би помогао болеснику и осакаћеној особи ако би могао? Већина од нас би исто урадила ако бисмо били у прилици. Али видиш, Бог не.

Студент не одговара, а профессор наставља. Бог не, зар не? Мој брат је био хришћанин који је умро од рака, иако се молио Богу да га исцели. Како је Бог то добар? Хммм? Можеш ли ти одговорити на ово?

Студент ћути.

Не, не можеш, зар не? Рече Професор. Узима гутљај воде из чаше на столу да би студент мало предахнуо.

Почнимо поново, младићу. Да ли је Бог добар?

Да рече ученик.

Да ли је Сотона добра?

Ученик не устручавјучи се ни мало рече…. Не

Одакле Сотона потиче?

Студент оклева. Од Бога

То је тачно. Бог је створио Сотону, зар не?

Реци ми, момак. Да ли постоји зло на овом свету? Да, господине.

Зло је свуда, зар не? А Бог је све створио, зар не?

Да

Дакле, који је створио зло? Професор настави, Ако је Бог створио све, онда је Бог створио зло, јер зло постоји, а према принципу да наша дела дефинишу ко смо, онда је закључак да је Бог зао.

Опет, ученик нема одговор.

Да ли постоји болест? Неморал? Мржња? Ружноћа? Све ове страшне ствари, они постоје у овом свету?

Да, рече студент

Па ко их је створио?

Ученик не одговори опет, тако да професор понавља своје питање.Ко их је створио? Још увек нема одговор.

Одједном професор направи тишину испред целе учионице.

Реците ми; наставља професор на другом ученику.Да ли И ти верујеш у Исуса Христа, сина?

Студента глас га одаје и проговара. Да, професоре,верујем!

Професор престаје са својим темпом.

Наука каже да имаш пет чула које користиш за идентификацију и посматрајте света око себе. Да ли си икада видео Исуса?

Не, господине. Никада га нисам видео.

Онда ми реци да ли си икада чуо Исуса?

Не, господине, нисам.

Да ли си икада осето Исуса, или окусио или омирисао својг Исуса? Да ли си икада имао било какву сензорну перцепција Исуса Христа или Бога?

Не, господине, бојим се да нисам.

Ипак, ти још увек верујеш у њега? Да

Према емпиријским правилима, тестовима, домострационом протокола, наука каже твој Бог не постоји. Шта кажете на то, синко?

Ништа, одговори ученик. Ја имам само своју веру.

Да, веру, професор понови. И то је проблем који наука има са Богом. Нема доказа, само вера.

Студент застане мирно за тренутак, пре постављања свог питања;

Професоре, да ли постоји топлота?

Да.

А да ли постоји хладноћа?

Да, синко, постоји и хладноћа

Не господине, не постоји.

Професор се окрену према студенту, очигледно заинтересован. Учионица изненада постаје веома мирна. Ученик поче да објашњава. Можете да имате пуно топлоте, чак и више топлоте, супер топлоте, мега топлоте, неограничене топлоте, Беле топлоте, мало топлоте или без грејања, али немамо ништа што се зове хладноћа.Ми можемо подгрејати све до 458 степени испод нуле, што је без грејања, али не можемо ићи даље од тога.

Не постоји таква ствар као што је хладноћа, у супротном, били бисмо у стању да идемо хладније од -458 степени.

Свако тело или објекат подложано је студирању, када има или преноси енергију, а топлота је оно што чини тело или што материја има или преноси ту енергију. Апсолутна нула (-458 Ц) је потпуно одсуство топлоте. Видите, господине, хладно је само реч коју користимо да бисмо описали одсуство топлоте. Ми не можемо мерити хладноћу. Топлоту можемо да измеримо на термалне јединице, јер топлота је енергија. Хладноћа није супротно од топлоте, господине, хладноћа је само одсуство тога.

Велика Тишина у соби.

Шта је тама, професоре? Да ли постоји таква ствар као што је тама?

Да; одговори професор, без оклевања.

Шта је ноћ ако није мрак? Нисте у праву опет, господине. Тама није нешто, то је одсуство нечега. Можете имати слабог осветљења, нормално светло, светло светло, трептуће светло, али ако немате светла немате ништа, И зове се тама, зар не? То је значење те речи што користимо да бисмо дефинисали ту реч.

У стварности, тама непостоји. Ако би је било, могли бисмо направити мрак још мрачнији, зар не?

Професор почиње да се осмехује на студента … Ово ће бити интересантан семестар.

Дакле, које је твоја поента , младићу?

Да, професоре. Моја поента је да ваша филозофска пртпоставка са којом сте почели је погрешна тако да је И сам закључак дефинитивно погрешан.

Професор није могао да сакрије своје изненађење овог пута.Погрешна? Можеш ли да објасниш како?

Ви сте радили на претпоставци дуалности,ученик објашњава .Ви тврдите да постоји живот а онда постоји и смрт, да постоји добар и лош Бог. Ви видите концепт Бога као нешто коначно, нешто што можемо да измеримо.

Господине, наука данас не може да објаснити ни мисао.

Она користи електрицитете и магнетизам, али никада није видјена, а још мање у потпуности разумети једну другу. Да бисте видели смрт као супротност живота треба да будете свестни чињенице да смрт не може постојати као материјална ствар. Смрт није супротност живота, смрт је само одсуство живота.

Сада ми реците, професоре. Да ли ви учите своје ученике да су еволуирали од мајмуна? Ако мислиш на природни еволутивни процес, да, наравно да учим.

Да ли сте икада посматраних еволуцију својим очима, господине? Професор почиње да тресе главом, још увек насмејан, јер схвата где аргумент иде. Врло добар семестар, заиста.

Пошто нико никада није посматрао процес еволуције у свом послу а не може се ни доказати да је овај процес још у току, зар ви господине онда неучите студенте свом мишљењу? Онда ви нисте научник, него проповедник, зар не?

Да наставим поенту коју сте хтели приказати раније на другом студенту, дозволите ми да вам дам пример онога што ја мислим.

Студент гледа око себе па рече.

Има ли иког у овој учионици ко је икада видео мозак професора? Сви избише у смех.

Има ли ико овде ко је икада чуо професоров мозак, осетио мозак професора, додирнуо или мирисао мозак професора? Нико не изгледа да је то учинио.

Дакле, у складу са утврђеним емпиријским правилима, стабилног, доказаног протокола, наука каже да ви немате мозга, уз све дужно поштовање, господине.

Дакле, ако наука каже да немате мозга, како можемо веровати вашем предавању, господине?

Соба сада ћути. Професор гледа у студента, и његово неочитиво лице.

Коначно, професор одговори. Мислим да ћете морати да их преузмете вером.

Сада, ви прихватате да постоји вера, и, у ствари, вера постоји са животом; ученик наставља. Сада, господине, да ли постоји таква ствар као што је зло? Сада неизвестан, професор одговори, Наравно, ту је. Ми то видимо у свакодневници, то је у свакодневном животу пример нечовечанства човека према човеку. То је у мноштву криминала и насиља свуда у свету. Ове манифестације нису ништа друго него зло.

На ово студент одговори, Зло не постоји господине, или бар не постоји за себе. Зло је једноставно одсуство Бога. То је исто као тама и хладноћа, реч коју је створио човек да опише одсуство Бога. Бог није створио зло. Зло је резултат онога што се дешава када човек нема Божју љубав присутну у његовом срцу. То је као хладно што долази када нема топлоте или тама која долази када нема светла.

Професор је сео доле.

 

ПС: Студент је Алберт Ајнштајн

Алберт Ајнштајн је написао књигу под насловом Бог вс наука у 1921..

 

Engleska Verzija:

 

Let me explain the problem science has with religion.’ The atheist professor of philosophy pauses before his class and then asks one of his new students to stand.

‘You’re a Christian, aren’t you, son?’

‘Yes sir,’ the student says.

‘So you believe in God?’

‘Absolutely. ‘

‘Is God good?’

‘Sure! God’s good.’

‘Is God all-powerful? Can God do anything?’

‘Yes’

‘Are you good or evil?’

‘The Bible says I’m evil.’

The professor grins knowingly. ‘Aha! The Bible!’ He considers for a moment. ‘Here’s one for you. Let’s say there’s a sick person over here and you can cure him. You can do it. Would you help him? Would you try?’

‘Yes sir, I would.’

‘So you’re good…!’

‘I wouldn’t say that.’

‘But why not say that? You’d help a sick and maimed person if you could. Most of us would if we could. But God doesn’t.’

The student does not answer, so the professor continues. ‘He doesn’t, does he? My brother was a Christian who died of cancer, even though he prayed to Jesus to heal him. How is this Jesus good? Hmmm? Can you answer that one?’

The student remains silent.

‘No, you can’t, can you?’ the professor says. He takes a sip of water from a glass on his desk to give the student time to relax.

‘Let’s start again, young fella. Is God good?’

‘Er..yes,’ the student says.

‘Is Satan good?’

The student doesn’t hesitate on this one.. ‘No.’

‘Then where does Satan come from?’

The student falters. ‘From God’

‘That’s right. God made Satan, didn’t he? Tell me, son. Is there evil in this world?’

‘Yes, sir.’

‘Evil’s everywhere, isn’t it? And God did make everything, correct?’

‘Yes’

‘So who created evil?’ The professor continued, ‘If God created everything, then God created evil, since evil exists, and according to the principle that our works define who we are, then God is evil.’

Again, the student has no answer. ‘Is there sickness? Immorality? Hatred? Ugliness? All these terrible things, do they exist in this world?’

The student squirms on his feet. ‘Yes.’

‘So who created them?’

The student does not answer again, so the professor repeats his question. ‘Who created them?’ There is still no answer.

Suddenly the lecturer breaks away to pace in front of the classroom.

The class is mesmerized. ‘Tell me,’ he continues onto another student. ‘Do you believe in Jesus Christ, son?’

The student’s voice betrays him and cracks. ‘Yes, professor, I do.’

The old man stops pacing. ‘Science says you have five senses you use to identify and observe the world around you. Have you ever seen Jesus?’

‘No sir. I’ve never seen Him.’

‘Then tell us if you’ve ever heard your Jesus?’

‘No, sir, I have not.’

‘Have you ever felt your Jesus, tasted your Jesus or smelled your Jesus? Have you ever had any sensory perception of Jesus Christ, or God for that matter?’

‘No, sir, I’m afraid I haven’t.’

‘Yet you still believe in him?’

‘Yes’

‘According to the rules of empirical, testable, demonstrable protocol, science says your God doesn’t exist. What do you say to that, son?’

‘Nothing,’ the student replies. ‘I only have my faith.’

‘Yes, faith,’ the professor repeats. ‘And that is the problem science has with God. There is no evidence, only faith.’

The student stands quietly for a moment, before asking a question of his own. ‘Professor, is there such thing as heat?’

‘ Yes.

‘And is there such a thing as cold?’

‘Yes, son, there’s cold too.’

‘No sir, there isn’t.’

The professor turns to face the student, obviously interested. The room suddenly becomes very quiet. The student begins to explain. ‘You can have lots of heat, even more heat, super-heat, mega-heat, unlimited heat, white heat, a little heat or no heat, but we don’t have anything called ‘cold’. We can hit down to 458 degrees below zero, which is no heat, but we can’t go any further after that.

There is no such thing as cold; otherwise, we would be able to go colder than the lowest -458 degrees.’

‘Every body or object is susceptible to study when it has or transmits energy, and heat is what makes a body or matter have or transmit energy. Absolute zero (-458 F) is the total absence of heat. You see, sir, cold is only a word we use to describe the absence of heat. We cannot measure cold. Heat we can measure in thermal units because heat is energy. Cold is not the opposite of heat, sir, just the absence of it.’

Silence across the room. A pen drops somewhere in the classroom, sounding like a hammer.

‘What about darkness, professor. Is there such a thing as darkness?’

‘Yes,’ the professor replies without hesitation. ‘What is night if it isn’t darkness?’

‘You’re wrong again, sir. Darkness is not something; it is the absence of something. You can have low light, normal light, bright light, flashing light, but if you have no light constantly you have nothing and it’s called darkness, isn’t it? That’s the meaning we use to define the word.’

‘In reality, darkness isn’t. If it were, you would be able to make darkness darker, wouldn’t you?’

The professor begins to smile at the student in front of him. This will be a good semester. ‘So what point are you making, young man?’

‘Yes, professor. My point is, your philosophical premise is flawed to start with, and so your conclusion must also be flawed.’

The professor’s face cannot hide his surprise this time. ‘Flawed? Can you explain how?’

‘You are working on the premise of duality,’ the student explains.. ‘You argue that there is life and then there’s death; a good God and a bad God. You are viewing the concept of God as something finite, something we can measure. Sir, science can’t even explain a thought.’

‘It uses electricity and magnetism, but has never seen, much less fully understood either one. To view death as the opposite of life is to be ignorant of the fact that death cannot exist as a substantive thing. Death is not the opposite of life, just the absence of it.’

‘Now tell me, professor. Do you teach your students that they evolved from a monkey?’

‘If you are referring to the natural evolutionary process, young man, yes, of course I do.’

‘Have you ever observed evolution with your own eyes, sir?’

The professor begins to shake his head, still smiling, as he realizes where the argument is going. A very good semester, indeed.

‘Since no one has ever observed the process of evolution at work and cannot even prove that this process is an on-going endeavor, are you not teaching your opinion, sir? Are you now not a scientist, but a preacher?’

The class is in uproar. The student remains silent until the commotion has subsided.

‘To continue the point you were making earlier to the other student, let me give you an example of what I mean.’

The student looks around the room. ‘Is there anyone in the class who has ever seen the professor’s brain?’ The class breaks out into laughter.

‘Is there anyone here who has ever heard the professor’s brain , felt the professor’s brain, touched or smelled the professor’s brain? No one appears to have done so. So, according to the established rules of empirical, stable, demonstrable protocol, science says that you have no brain, with all due respect, sir.’

‘So if science says you have no brain, how can we trust your lectures, sir?’

Now the room is silent. The professor just stares at the student, his face unreadable.

Finally, after what seems an eternity, the old man answers. ‘I guess you’ll have to take them on faith.’

‘Now, you accept that there is faith, and, in fact, faith exists with life,’ the student continues. ‘Now, sir, is there such a thing as evil?’

Now uncertain, the professor responds, ‘Of course, there is. We see it everyday It is in the daily example of man’s inhumanity to man. It is in the multitude of crime and violence everywhere in the world. These manifestations are nothing else but evil.’

To this the student replied, ‘Evil does not exist sir, or at least it does not exist unto itself. Evil is simply the absence of God. It is just like darkness and cold, a word that man has created to describe the absence of God. God did not create evil. Evil is the result of what happens when man does not have God’s love present in his heart. It’s like the cold that comes when there is no heat or the darkness that comes when there is no light.’

The professor sat down.

If you read it all the way through and had a smile on your face when you finished, mail to your friends and family with the title ‘God vs Science’

PS: the student was Albert Einstein

Albert Einstein wrote a book titled God vs Science in 1921..

Наука

О трансплатацији - еп. бачки Г. Иринеј

Питања биоетике уопште, а медицинске етике посебно, представљају релативно нову, али изузетно важну проблематику у савременом друштву. У укупном друштвеном и научном дијалогу о изазовима ове врсте неизоставно треба саслушати, и практично уважити, и религијске ставове - у нашој земљи, као и другде у Европи, првенствено хришћанске. 

 

Питање трансплантације људских органа на исти начин посматрају и вреднују Православна и Римокатоличка Црква, као и традиционалне Цркве Реформације. Са хришћанским гледиштима се у овом случају подударају и гледишта јудаизма и ислама. За све верујуће људе полазна тачка у сагледавању тема везаних за трансплантацију и за друге, сродне медицинске захвате јесу неприкосновена вредност, слобода и достојанство људске личности и светиња живота као неопозивог дара Божје љубави. То значи да трансплантација неког органа са једног човека на другог јесте не само дозвољена него и заслужује сваку похвалу са становишта хришћанског морала уколико испуњава следеће услове:

• и прималац и давалац поступају слободно и добровољно;

• давалац је надахнут и подстакнут искључиво љубављу према ближњем, за којега добијени орган значи здравствену помоћ, а често и опстанак у животу; следствено, недопустива је било каква манипулација, принуда, трговина људским органима; искоришћавање људског сиромаштва за куповину органa здравих људи, па и деце; клонирање у циљу производње и складиштења резервних органа (узгред: шта значи бриселски „контејнер органa"?) и све што је налик овоме;

• пресађивањем органа не сме бити угрожен живот његовог даваоца, а ни његово опште здравствено стање не сме се притом толико оштетити да он уствари постане само нова жртва, уместо онога коме је искрено хтео да помогне; у изузетним случајевима важи реч Христова да нема веће љубави од оне кад неко жртвује и сопствени живот за ближњега свога; и, најзад,

• трансплантација не сме бити таква да мења, унижава или угрожава биолошки или духовни идентитет примаоца, односно његов идентитет као припадника људске врсте или као личности.

У вези са овом, последњом тачком цитираћу једног свог доброг пријатеља, врсног лекара и убеђеног православног верника, који пита: „Да ли је... допуштено да експериментишемо играјући се са животом, а знамо да промене које вршимо могу, у будућим генерацијама, неконтролисано да измакну из каналисаног наслеђа?"

 

Данас је могућа и трансплантација срца. То је, такорећи, чудо медицинске науке, које спасава многе животе. Ту, међутим, не сме важити правило: твоја смрт јесте мој живот или обрнуто. Не може један човек дати срце другом, дарујући живот њему, а одузимајући га себи. Зато се срце - па и други витално важни органи - пресађује само ex cadavere, са мртвог човека (леша). Али ту се често јавља дилема: када је човек дефинитивно мртав телом? 

 

Традиционална дефиниција телесне смрти гласила је да је то стање које настаје када је човеку потпуно и бесповратно престао рад срца и дисање („кардио-респираторна смрт"). Данашња медицина углавном прихвата гледиште да је то стање кад настане комплетна неактивност или неповратна дегенерација мозга („мождана смрт"). Притом, ваља напоменути, нема више потпуног, „људског" живота, али се још унеколико може регистровати известан траг биолошке активности, известан остатак „телесног живота".

 

Овде се рађа етичка дилема. По хришћанској, библијској антропологији, смрт значи одвајање душе од тела (види Пс. 145, 4 и Лук. 12, 20). Из тога би следило да живот, маколико „висио о концу", постоји све дотле док се остварује делатност организма. Али не би следило да вештачко, механичко продужавање рада само појединих органа (живот или, пре, продужено умирање „на апаратима") значи неко особито доброчинство за човека. 

 

Једно је, за хришћанску савест, непобитно: мора се констатовати дефинитивна смрт да би се извршила експлантација срца. У овој тачки су православни и католички теолози принципијелно једнодушни, с тим што данас неки - не сви - католички теолози сматрају да просто треба прихватити преовлађујуће медицинско гледиште о тренутку смрти, тојест да треба практично усвојити тезу о „можданој смрти" као коначној смрти организма. Ипак, православни и католички теолози у огромној већини траже највећи могући опрез у процењивању стварне смрти. 

 

Човек, као боголико биће, има право на живот достојан човека. Али он заслужује и смрт достојну човека - хришћански крај живота, непостидан и миран, у измирености са Богом, другима и собом, у љубави. Зато ни срце умрлога - ако је стварно већ умро - не можемо пресадити у тело живога ако нема сигурног доказа да је покојник то за живота хтео. Ако је заиста хтео, то је онда посмртни израз љубави, посмртно доброчинство.

 

Завршићу речима свог већ цитираног пријатеља, верујућег лекара: „Живот је свештен, јер изузев свог овоземаљског почетка истовремено има и свршетак, тојест биолошки крај. Тај крај не представља прелазак у ништа, јер да је то тако, онда ни рођење, па ни сaм живот, не би имао никакве вредности. Смрт је исто тако свештена, јер не представља смрт него почетак и васкрсење у истински живот. Живот има дубоки апофатички смисао, а та област не припада медицини." 

 

Дакле, трансплантација органа - да, e vivo и ex cadavere (од жива човека и од покојника), а трансплантација срца - условно да (никако e vivo, само ex cadavere).

 
Епископ бачки Г. Иринеј

Наука

Личност и генетски захвати - проф. др Јован Зизјулас

Питање човекових захвата у природи путем генетског инжињеринга директно је повезано с људском слободом.

Сагласно православном богословљу, Бог је човека створио слободним. Човекова слобода пројављује се у два правца: према Богу и према творевини. Човек има могућност да своме Творцу каже да или не, да позитивно прихвати, или да прекине везу с Њим. Али, и што се тиче творевине, човек поседује могућност да интервенише у природи, било прихватајући природу као нешто чему се потчињава, било одбацујући је и настојећи да вештачки створи свој свет.

Што се тиче односа с Богом, човек је изабрао негацију. Значи, остварио је и остварује своју слободу као једно не према Богу. Што се тиче природе, нашао се у тешком положају, не само због односа с природом као таквом, него и због њене узрочне повезаности с човековим негирањем Бога. Не признавши Бога као Бога, и обоготворивши себе, човек се нашао пред природом гледајући на њу као на нешто што надомешта Бога у његовом животу. Зато је природа и постала нека врста бога за човека идолопоклоника који се са страхом и респектом сучељавао с природним окружењем. Човеково обожавање природе, пошто је претходно одбацио Бога, одводи га томе да саму природу сматра његовом највишом тачком ослонца. Природа скрива снаге које човек може употребљавати, наравно не за Бога, него за себе као бога у творевини. Тако се дешава да само идолопоклонство изазове потчињење природе човеку. Човек је првобитно сматрао природу богом и потчинио јој се. Међутим, како је и сам део природе, уверио се да природа може имати неограничене снаге које може сам користити.

Тако човек улази у један специфичан однос с природом који је однос господара према слузи, али слузи који, на крају, влада својим господарем. На тај начин се успоставља једно узајамно супарништво између природе и човека. Та чињеница је човека одвела до таквих захвата у природи који показују како он влада природом и како јој се истовремено потчињава.

Један показатељ таквог односа између човека и природе, као резултат менталитета по коме човек пошто је господар природе може да ради шта жели, представља и еколошки проблем. Исти менталитет има за последицу то да се природа свети човеку, а човек се пред њом показује немоћан. Унутар ових оквира постављамо и проблем човековог интервенисања на структури материје, али и у структуралном устројству биолошке материје бића. Иако је покушај продора у ове механизме одавно почео, његови практични резултати, коначно су постали видљиви са задивљујућим достигнућем клонирања, значи са јавном производњом једне истоветне биолошке копије. Наравно, клонирање једне животиње је уздрмало свет, не само због тога што то представља нешто узнемирујуће, него поглавито зато што сад већ постоји могућност и опасност да се пренесе и на случај човека. Дакле, ако се пренесе на човека, клонирање ће тада створити озбиљне проблеме, и Црква са одговарајућом озбиљношћу треба да се суочи с њима.

С овим изазовима биоинжињеринга удаљавамо се од времена проблема и проблематика етике класичног типа и улазимо у једну нову врсту етичких проблема. На жалост, Црква још увек живи и креће се унутар проблема етике класичног типа, док се одвећ поставља питање много радикалнијих тема које се односе на саму ипостас човека и природе. Према томе, не поставља се питање да ли ћемо имати једног доброг или лошег човека, као што се интересује класична етика, него да ли имамо човека или не. Управо као што с еколошким проблемом на површину излазе коренити проблеми који оповргавају класичну етику. Више није питање да ли је природа добра или лоша, него да ли ће преживети или не.

Генетика се интересује за животињско царство у које се сврстава и човек. Остављајући делимично општи еколошки проблем, ограничићемо проблематику и наша размишљања на питање генетских захвата. Какав може бити став богословља према овом проблему? Ово питање се засигурно не разрешава кроз етику којој смо обично прибегавали. Размишљања и идеје које су већ почеле да се изражавају на ту тему, крећу се на нивоу једне ограничавајуће етике. То значи позив на правну интервенцију и формирање законодавних уредби које треба да одобравају или да забрањују. Међутим, бојим се да се на овај начин не разрешава проблем. Кад једна ствар постоји као могућност, њена забрана правном интервенцијом не може нужно да уроди плодом. Уколико постоје и круже наркотици, ма колико закона донела једна складна држава, није могуће прекинути њихов проток и растурање. Уколико је атомска бомба чињеница, било који међудржавни споразум или међународна конвенција који ,забрањују нуклеарно наоружање, не спречава неког да је крадом ствара и поседује ускладиштену. Према томе, зависи одвећ од доброг расположења онога који поседује ова средства то да ли ће их употребити. Проблем се не решава етиком. Ако претпоставимо да се клонирање забрани законом, чињеница да је оно одвећ могуће, не спречава да га некад изврши неко ко може чак и живот свој жртвовати да би то спровео у дело. Ништа не може поништити илегално остварење клонирања или чак његову употребу од стране неког диктаторског режима који би га озаконио.

Дакле, налазимо се пред кључним и критичним појавама. Човекова слобода се клати на ивици амбиса, а његово знање постаје оружје самоубиства. Знање се обично представља као шанса за служење човеку. Сви научни напреци садрже прелест резултатске користи за човека. У расправама стручњака се наглашавају позитивни резултати који могу прошићи из клонирања или испитивања човековог генетског кода. Технологија, са својим позитивним доприносом, улази у наш живот и контролише га. Усваја се електронски досије, јер он садржи позитивне елементе који нам олакшавају живот, и зарад тога жртвујемо нашу слободу и ауторитет. Уопште, закључујемо да човек, због своје слободе, има такве могућности које се ничим не могу обуздати. А ове могућности су двоструке и парадоксалне, јер истовремено комбинују могућност добра и зла.

Човек је раније, управо бојећи се оваквог развоја ствари, био поставио граничник на знање. Од просветитељства па наовамо остављен је шта више слободним, и без икаквих ограничења на знање, како ништа не би могло пресећи истраживање и проналажење. Дакле, Црква је приморана да живи са таквим стањем ствари. То шта Црква може или треба да учини, покушаћемо да докучимо на крају. Погледајмо претходно шта се заправо, по мишљењу Цркве, ризикује с овим развојем биоинжињеринга. Већ смо нагласили да је човекова могућност интервенисања у природи нераздељиво повезана с његовом слободом. Ради се о једном темељном и својеврсном сазнању, које од човека не можемо одузети, а да га при том не лишимо самог његовог смисла. Слобода није зло, него воља и дар Божији човеку, како би овај интервенисао у природи, да би је приводио Богу и чинио је способном да се сједини с Богом, да би и сама превазишла своје границе створености и пролазности. Природа, остављена без интервенције човека, осуђена је да буде изгубљена и да ишчезне. Бог је човека поставио у рај „да га чува и одржава“ (Пост. 1, 15). Природа је као једна њива која треба да се обрађује. Ако из поштовања према природи напустимо природно окружење и природу ускратимо ове човекове интервенције, тада не само да ће она подивљати, него у суштини неће моћи ни да преживи. Дакле, човекова интервенција у природи неопходна је и за природу и за човека. Човек се служи природом узимајући и умножавајући храну, суочавајући се са различитим претњама самог живота и природе. Али и природа, ако буде остављена сама, без човекове интервенције, нити се може осетно развити нити преживети.

Проблем који притом настаје, гледано с богословског становишта јесте: до које тачке можемо интервенисати у природи, будући да је научно гледиште да можемо интервенисати неограничено? С богословског становишта гледано, можемо интервенисати само у мери у којој се наша интервенција не коси с намером и вољом Божијом. Можемо, дакле, бити сатворци, под условом да Бог не престаје бити Творац света. Али, како се уверавамо у то шта је воља Божија? Наравно, сваки научник, са свим својим неограниченим захватима, може тврдити да спроводи вољу Божију. На пример, будући да Бог жели да се сузбију болести, научни напредак не чини ништа друго него изражава вољу Божију. Што се тиче стварања света, мислим да се на вољу Божију односе две основне ствари. Прва је стварање врста. Бог није просто Творац света у целини, него и Творац конкретних врста које образују свет. То представља основни закључак који изводимо из проучавања Библијског приповедања о стварању света. Бог није просто желео да настане свет, него је заповедио једног „дана“: „Нека буде светлост и би светлост“; „нека пусти земља из себе траву(...) по врстама“... „И створи Бог(...) све душе живе(...) по врстама њиховим(...) и би тако(...) и видје Бог да је добро“(...) „И рече Бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми“ (уп. Пост.1, 1-31)... Разноликост врста очигледно је воља Божија. Разлика између богословског приступа и Дарвинизма не састоји се у догађају еволуције, него у (дарвинистичком) схватању разноликости врста као производа и простог резултата њихове борбе, једног случајног симптома целе еволуције. Не одбацујући еволуцију саму по себи, оно што је у нашем богословском приступу од значаја, јесте то што су појединачне врсте дошле у постојање као израз воље Божије. Дакле, ако човек интервенише у погледу разлика врста, у том случају подређује творачку вољу Божију својој стваралачкој вољи. Ово јасно изводимо из библијског приповедања о стварању света.

Уосталом, у оквиру ових врста, и нарочито у врсти која се назива човек, разноликост и уникатност сваког појединог бића представља стваралачку вољу Божију. Димензија јединствености по преимућству важи за човека. Дакле, ако човек интервенише у овом - а овде се поставља жаришни проблем који настаје клонирањем - и поништи различитост и другачијост, у том случају интервенише творачки запостављајући вољу Божију. Што се тиче укрштања и укидања разлика код врста, проблем се рађа углавном са пресађивањима која, у мери у којој се врше, са телесним а не генетским материјалом, не представљају никакав проблем. Јер прималац, телесну материју коју добија, усваја као своју. Ако, на пример, поставимо човеку срце свиње, то не значи да он постаје свиња пошто телесна материја, која то срце прима, претвара исто у људску материју. Према томе, не укидају се ни људска ни животињска врста. Међутим, ако се изврши пресађивање генетске материје са врсте на врсту, која је с правом законом забрањена, тада се ради о интервенцији против творачке воље Божије која налаже биолошко разликовање између свиње и човека.

Бојим се не само да су ове могућности реалне, него да ће у будућности можда бити незадрживе и, шта више, необуздане. Трансплатације су један простор врло опасан, уколико се не постави овај граничник. Митолошка бића, сирене, кентауруси итд., могу се показати као стварност ако се успе с укрштањем врсте на врсту трансплатацијом генетске материје. Укрштање унутар исте врсте је и дозвољено и корисно, оно се употребљава и у пољопривреди и у сточној исхрани итд. Према томе, неопходно је да одржимо границу разликовања врста.

Проблем клонирања састоји се у томе што не представља интервенцију на разликама врста, него удар на различитост и другојачијост унутар исте врсте. Значи, не ради се о мешању овце и рибе, него о стварању једне друге овце, потпуно истоветне. У чему ово може да се коси са богословљем о стварању света? Неко би, у први мах, рекао да се не коси нигде. Тамо где почиње да се појављује проблем јесте кад се уникатност једне конкретне врсте као апсолутно и незаменљиво постојање укида стварањем истоветних копија. Код животиња мислим да то не важи до у мери у којој човек прихвата једну конкретну животињу личним и посебним односом.

Али, поново, то није апсолутно пошто животиње немају душу, наравно не у психолошком смислу у ком је свакако имају, него у значењу душе као апсолутног личног идентитета, који се ни са смрћу не губи. Лични идентитет се тумачи као апсолутно, јединствено и неизменљиво битисање. Дакле, ако схватимо да животиње немају такву апсолутну јединственост, зато их и кољемо и трошимо у исхрани, неко би могао закључити да клонирање, што се животиња тиче, не представља богословски проблем. Свакако, ово није сигурно и апсолутно, будући да се још увек налазимо у стадијуму размишљања, постављања питања и отварања проблематике.

Међутим, опасност се појављује кад дођемо до човека. Ако се клонирање примени на човека, онда се аутоматски укида апсолутно, уникатно, јединствено и непоновљиво постојање људске личности. Црква мора нагласити да је сваки човек јединствен, непоновљив и незаменљив, али и слободан. Ово, уосталом, значи: „Начинимо човека по икони и подобију нашем“(Пост. 1,26). Човек није слободан онда када није незаменљив. Као копија, он постаје један међу многима, постаје један број, једна ствар, престаје да буде личност. Али личност, а не природа, представља за човека питање егзистенцијалног примата. Природа, што се човека тиче, може да претрпи неограничене интервенције, у оној мери у којој се не уништава не само врста него и личност. Дакле, треба јасно да одредимо значење личности. Осећам да могућност клонирања оправдава све што сам током времена констатовао о онтолошком садржају личности. Личност није једна биолошка категорија која може да се укине биолошки, него овај јединствени, апсолутни и незаменљиви идентитет. Питање је да ли се укида и личност кад се биолошки укине јединственост једног човека.

Наша проблематика прелама се тачно у тој тачки. Постоји велика збуњеност која се ствара и међу научницима око овог питања. Један професор генетике, заступајући клонирање човека, озбиљно је изнео следећи случај: „Замислите, како би било добро за једну мајку која је изгубила десетогодишње дете да јој можемо дати друго, истоветно том које је изгубила“! Биолошки, она ће имати исто дете. Али, да ли ће моћи да се замени јединствена и незаменљива личност детета које је умрло? Сумњам да ће мајка моћи да се утеши копијом. Јер, свакако ће желети оно дете с којим је имала један љубавни и лични однос. Овај однос чини личности јединственим и незаменљивим.

Ако се мајка не утеши копијом, значи да клонирање коначно уништава личност.

 Један други аргумент за или против клонирања јесте то што, везано за појам личности, не можемо унапред одредити значај који ће имати окружење за развој копије, која је друго од значења личности. Окружење заиста пружа друге особине. Два бића онтолошки могу бити истоветна, али, будући да се развијају у различитом окружењу, могу развити другачије особине. Међутим, не мислим да ово има великог значаја за богословски приступ, будући да нас не занимају особине личности, него личност сама по себи. Да ли је личност апсолутна или није? Може ли бити жртвована или замењена? Наравно, кад се замени тад престаје бити личност. Постоје још и други, чисто психолошки проблеми. Шта ће бити с клонираним копијама које ће сад већ познавати своје генетске недостатке, болести итд. Али, ово је другостепено у поређењу са питањем јединствености личности која је доведена у опасност.

Према томе, закључујемо да богословље Цркве по сваку цену треба да очува јединственост сваке личности, да се не би претворила у број или ствар потчињену копији. Ако генетски захвати успеју да биолошки избришу јединственост, то нема аутоматски за последицу укидање јединствености и личног. Могуће је да имамо идентичне близанце који, за оне који их воле, не престају бити два различита и јединствена идентитета. Дакле, поставља се питање колико треба бити узнемирен клонирањем?

Не сежући за неким коначним решењем, закључак овог низа размишљања треба да нас доведе до утврђивања извесних богословских критеријума. Постоје, по мом мишљењу, два критеријума. Прво, треба очувати разлику врста, која није толико у опасности од клонирања колико од пресађивања генетског материјала са врсте на врсту. Друго, не сме бити нарушена апсолутна јединственост личности. Можда ће развој биоинжињеринга допринети томе да боље схватимо нешто што сасвим конкретно имамо на уму: да је друго личност, а друго (људска) природа. Јединственост једног човека не зависи од његових природних особина. Јер, ако зависи од њих, онда се не ради о личном идентитету. Ако се неко сматра јединственим зато што је интелигентан, леп, белац, образован итд. - особине које су одређене генима или окружењем - ако се од њих састоји јединственост, то онда не представља личну јединственост. Насупрот томе, ако се неко сматра јединственим не узимајући у обзир сва ова природна својства, у том случају говоримо о личном идентитету. Будући да у животу и размишљању мешамо ово двоје, можда ће нам развој биологије помоћи да схватимо како можемо заволети и сматрати јединственим људске личности које се са природног становишта не разликују. Ради се управо о ономе што постоји код Свете Тројице где се Лица не разликују на основу природних својстава, будући да су она заједничка. Разлика Лица састоји се у разлици односа које имају међу собом. То што се збива унутар Свете Тројице засигурно не бива лако у животу људи. А уобичајно је да одбацујемо једну личност на основу њених физичких особина, онда кад нас оне на задовољавају.

Сад се, дакле, налазимо у сржи проблема. Кад поседујемо менталитет који сам покушао да опишем, значи да одлучујемо шта је јединствено на основу његових природних својстава, тада ћемо имати велики проблем са клонирањем. Захвати до којих ће доћи, имаће за циљ прилагођавање конкретног човека нашим захтевима и жељама које се тичу физичких особина. А наука, на жалост, иде у том правцу. Ако неко зажели паметно дете, моћи ће добити копију једног другог паметног детета. Међутим, ако волиш своје дете и сматраш га јединственим, независно од његових физичких особина, памети итд., онда ствари стоје другачије.

Опасност се не састоји у клонирању самом по себи, него у менталитету који даје предност физичким особинама и види у њима одлучујући критеријум. Дакле, како променити људски менталитет? Црква је управо простор унутар кога учимо да подједнако волимо оне који, што се тиче њихових физичких особина, нису онакви каквим би смо их желели. То што Црква прихвата у своје наручје постојање другачијости и разлика које се тичу физичких особина, логички води у релативизацију физичких особина. С друге стране, чинећи примарним питање физичких особина, наука нас одводи у сасвим супротном правцу, како интервенцијом за њихово исправљање, тако и стварањем њихове клониране копије.

Црква не може зауставити биолошка истраживања. Међутим, може и треба у свим правцима да живи, сведочи и остварује схватање да физичке особине нису од пресудног значаја за јединственост људске личности.

Производња људи уз помоћ генетског инжињеринга, људи истоветних по физичким особинама, угрожава јединственост сваког човека, за коју Црква, ако не жели да изда сам циљ свога постојања, не може бити равнодушна.

Проф. др Јован Зизјулас

Наука

Page 1 of 2