Pravoslavno jutro - BANER - KRAJ

Razgovorioveri1

sveti apostoli

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован

raspored5a

spc.rs

eparhija-sumadijska.org.rs

radiozlatousti.rs

verujem.org

 

Предавање у Народној библиотеци

08-03-2015

Biblioteka

У уторак, 03. марта 2015. године, у просторијама градске библиотеке у Јагодини, одржано је предавање на тему „Хришћански смисао болести и патње“ у организацији свештенства града Јагодине. Гост-предавач био је протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор богословије „Свети Јован Златоусти“ у Крагујевцу и професор Богословског факултета Универзитета у Београду.

Реализована промоција књиге ''Несвети а свети'' у Јагодини

06-02-2015

unnamed 1

На радост организатора сала, градске библиотеке била је испуњена до последњег места радозналих слушалаца, који су дошли да се упознају са тренутно можда најчитанијом руском књигом „Несвети а свети“.

Промоција 15. – ог броја Светосавског часописа „Растко“

18-10-2014

5.

16. октобра у просторијама ОШ “17.октобар“ у оквиру прослављања Дана школе, одржана је промоција 15.-ог броја часописа „Растко“. Часопис „Растко“ излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, а по одобрењу директора школе Госпође Биљане Милановић. Часопис уређује вероучитељ Борис Милосављевић. Стручни консултанти часописа су педагог школе Марина Антонијевић и вероучитељ протођакон Нинослав Дирак, док је за лектуру текста задужен наставник српког језика Маја Алексић...

Mолебан за благословен почетак школске године у беличком намесништву

15-09-2014

1

Прослављање овог великог празника како и доликује започело је служењем Свете Литургије у сви храмовима на територији овог намесништва. Најсвечаније је било у храму Светих апостола Петра и Павла где је Светој Литургији присуствовао велики број деце предвођени својим вероучитељима и катихетама, који су учествовање у Светој Литургији пројавили прелепим певањем, као и приступањем Чаши Господњој.

Политика као религија - проф. др Радован Биговић

Са политиком као религијом и метафизиком (а и религијом као политиком), како каже један сатиричар, „не треба да бринемо за будућност, јер је немамо"

У новије време политика је код нас постала нека врста метафизике и нове религије, егзотичан опијум за широке народне масе. Она је Молох који прождире све. Политика све прожима. Присутна је у свему и свачему. Све је њој подређено и према њој усмерено. Из ње све црпи снагу и моћ. У тој религији данашњице врховно божанство је партијски вођа. Изабрани народ и највиша вредност је партија; врховно добро је чврста и ефикасна организација; најузвишенији морал обожавање вође и статуса кво; највећа слобода је утопљеност у партију и тотална обезличеност. Портпароли су „апостоли нове религије". Најуноснији посао је бити члан партије, најузвишенија лепота је величање партијског вође, главног и извршног одбора (партијских светаца) и бизнисмена; најпреча дужност је немати своје ЈА (свој став, суд) већ ЈА партије и говорити што вођа мисли и жели; најблиставија интелектуална достигнућа су успешне апологије свезнања партијских вођа и свих његових поступака.

Партије имају своје „свете књиге" (програм, статут), „иконе" (постери вођа), „свете предмете" (значке, сувенири), „храмове" (седишта партија), „празнике", „ритуале и славља". Најцењенији интелектуалци и научници су они „услужни" који пропагирају „мисао на власти". Ту су и свете речи - мантре: „народна воља", „људска права", „демократија", „тржиште", „Европа", „Косово", „државни интерес". Неистомишљеници су непријатељи. Ко напусти партију јеретик је и опаснији од неистомишљеника. „Спасење" народа наступа кад „они" дођу на власт, а „рај" када се уђе у Европу и када „ови" не буду на власти. Дани „избора" су претворени у апокалиптичко време. То су „судњи дани", „дани живота или смрти". Да би се освојила власт, или остало на власти све је допуштено: све методе испирања мозга, кривотворења, лицемерје, похлепа, удворништво, увреде, клевете. Обавезно је: јавно се залагати за опште ствари, за народно и државно добро, а практично треба све подредити личном интересу и интересу „своје" партије.

Нову религију свуда и на сваком месту уприсутњују медији. Они њој посвећују више времена и простора него свему осталом (а и то остало, мање или више, зачињено је политиком). Медији су у највећој мери „сервис" апостола и проповедника празних речи и парола, слободе бешчашћа, увреда и клевета. Они су у највећој мери у служби људи-саморекламера који су себе претворили у религију, који немају ни о коме лепе, ни о себи ружне речи. Та нова религија је религија разарања, растакања, дезинтеграције, способна само за произвођење промашених и недовршених људи. То је нови тоталитаризам и идолопоклонство који нас успешно враћају у далеку праисторију. Ако је судити по „агитовању" и деловању наших партија минулих дана, могу им позавидети и најтоталитарније секте. Да би некога заврбовали и придобили, све је дозвољено: мито, уцена, лажна обећања, страх, демонизовање неистомишљеника, стварање панике и безнађа. Све се то чини у име „светих идеала": „Косова", „Европе", „светле будућности", „народног благостања". И тако се, невероватном брзином, успешно и ефикасно, укидају границе између истине и лажи, добра и зла.

Са политиком као религијом и метафизиком (а и религијом као политиком), како каже један сатиричар, „не треба да бринемо за будућност, јер је немамо".

проф. др Радован Биговић

Култура и друштво

Ни тамо, ни овамо - проф. др Радован Биговић

Дани поста су дани интензивне борбе са стихијама зле воље у нама Свакодневно од свих и свуда чујем: ово су дани велике „кризе”. „Напред не можемо, назад немамо куд”, што би рекао Иво Андрић. Страх, стрепња, потиштеност, озлојеђеност, клевете, денунцијације, демонизовање неистомишљеника и другог, похлепе и грамзивост, огорченост и осионост, инат и пркос, кукавичлук, полтронски морал, празнословље и мртве пароле прожимају сав друштвени живот. Код многих је љубав према материјалном благу парализовала сваку љубав према истини и добру. Све је поново у знаку нових избора и старе понуде. Ратују „патриоте” и „мондијалисти”. Први родољубље и љубав према своме тумаче као мржњу према другоме и туђему. За друге, љубав према другоме и другимa је мржња и презир према себи и својему. Све је то упаковано великим идеалима. Зло узима лик врлине. Зато је тако брутално. Као да више нико не може ни са ким. Ратује свак против свакога. Нико нема о себи ружне, ни о другоме лепе речи. Свуда сурова такмичења, где успех једних значи пораз других, или моћ једних страх других. Историјско искуство говорида су велике „кризе” истовремено и велике „шансе” за препород и преображај.
Ово су дани ускршњег поста. Прилика да свако крене и започне поправку и преправку себе. Дани поста не треба да буду дани неограниченог конзумирања „посних специјалитета” „на води” (по разним бродовима и сплавовима) већ дани поновног сусрета са Богом и другим људима. То су дани интензивне борбе са стихијама зле воље у нама: борбе са злим сећањима, мислима, жељама, делима, одустајања од празнословља, оговарања, осуђивања и клеветања. Дани поста за хришћане треба првенствено да буду дани кајања (сагледавања властитих грехова и одговорности), праштања (свима који су нам нанели зло и нешто нажао) и помирења (са свима са којима смо у завади и прекинули односе). „Никада нисам заспао имајући нешто против другога, нити сам оставио некога да заспи имајући нешто против мене, ако је то било у мојој моћи” (Ава Агатон).
Циљ поста је да победимо егоизам, гордост, самољубље – лично и колективно – и да се окренемо од себе ка другима без обзира ко су и какви су. Пост је непрестано кретање према другом. Не треба никада стати, сести и оплакивати судбину. Треба веровати у човека, јер ни у једном појединцу или народу никад није уништен сав потенцијал за добро. Где је права вера тамо и туђини и непријатељи постају сродници. Где ње нема тамо сродници постају туђини. Боље је куд сви наопако, него исправно као нико (народна пословица). „Увек је у добитку онај ко на правди изгуби, а у губитку онај ко на неправди добије”, (Николај Велимировић). Не живимо у свету апсолутне правде, савршеног права и морала, већ у свету „који у злу лежи”, у свету неправедне правде, неморалне етике, законитог безакоња. Морaмо се навићи да живимо са несавршеним људима и народима. Зато нам је потребна љубав, трпљење, мудрост, храброст, „благе речи и јаки аргументи” (патријарх Павле). Ништа то не доводи у питање као властољубље. Оно није само политичка тежња за влашћу. Властољубље је сваки однос према другом човеку кога желимо да искористимо као средство за остваривање властитог циља. Властољубље је подређивање свега и свих себи. Тo је стање духа и свести које се према свему односи са становишта властите користи и (интереса).
Бог нас стално опомиње, па и кроз велике губитке и поразе, да се не треба идентификовати ни са чим што је од овога света јер је све пролазно. Треба бити у свету, али и слободан од њега. Треба поштовати прошлост, културна и сакрална блага, али их не треба обожавати и идолатризовати. Данас народ и појединци треба да имају слуха за животни реализам и историјске процесе. Опасно је бити заточеник правног и моралног идеализма и заточеник својих ставова и уверења, ма колико они били исправни.
 

Радован Биговић 

Култура и друштво

Свесни смо свих слабости сакралних држава - еп. Порфирије

Црква је позвана да се стара не само о духовним, него и о материјалним потребама, као и да се хвата у коштац са друштвеним проблемима сваког времена. Тако Црква, на пример, може и мора да да своје предлоге и одговоре на проблеме биоетике и биотехнологије, људских права и моралних дилема, на проблеме који су везани за човекову животну средину и екологију и слично... Реч Цркве, међутим, увек мора да буде црквена и теолошка. 
Будући црквена, мора да извире из искуства Цркве и будући теолошка не сме да превиђа теолошке изворе - каже у празничном разговору за Данас владика јегарски Порфирије, један од најмлађих (1961) и најобразованијих епископа Српске православне цркве, игуман манастира Ковиљ, чест гост верских трибина које посећују млади и агилни члан Савета Републичке радиодифузне агенције.  
 
Рекосте једном да "није циљ Цркве да постане политичка партија, да излази на тргове и улице, али исто тако она не може и неће да бежи ни од реалног живота, ни да се склања пред силом државе". Каква је улога Цркве у односу на друштвене проблеме? 
- Црква своје постојање и своје порекло има у Богу, али и свет има у Богу свој узрок и свој крајњи циљ. "Све је ради Њега и у Њему саздано". Тако, дакле, као што не можемо да делимо ствари на чисте и нечисте, не можемо ни Цркву да раздвајамо од света. Како у Цркви тако и у свету, откривају се енергије Божије и Његова слава. Нити се свет с хришћанског аспекта може замислити без Бога, али ни Бог се данас не може схватити без своје творевине. Све ствари света створене су од Бога да постану и да постоје као Црква. Свет се не одбацује, него постаје простор за деловање љубави Божије, као и објекат бриге Божије о спасењу: "толико Бог заволе овај свет да даде и Сина свог јединородног, да свако ко у Њега верује не погине него да има живот вечни". Бог се, дакле непрестано брине о свету, и то не морално него онтолошки. Између Цркве и света постоји љубавна веза. Када свет заборавља и губи смисао свога назначења, тада Црква има задатак да свету поврати исправну перспективу постојања. Црква не треба да функционише као затворен круг и група "просветљених" која не увиђа и која игнорише грешни свет око себе. Црква није неки надсветски ентитет или акосмичка стварност. Она треба да функционише као заједница која обитава у свету, чији је задатак да оцрквењује, спасава, служи, исцељује, теши... Јер вера није индивидуална ствар него има чудновату - дивну еклесиолошку димензију - димензију заједнице. То је вера заједнице, која спасава чак и оне који имају проблем с вером и који се на овај или онај начин удаљују од заједнице. 
 
Како се Црква односи према онима који себе не сматрају њеним делом? 
- За Цркву не постоје, не треба да постоје непријатељи, па чак и онда када је реч о некоме ко не прихвата њену истину, или се супротставља Цркви. Тако ниједан догађај и израз људског живота не налази се ван сфере интересовања како мисије, тако и пастирског деловања Цркве. Ниједна појава света се не поставља ван Цркве, јер Црква није просто део света, него обрнуто - свет је део Цркве. Црква није садржај него је она та која садржи, прожима и обухвата све. Ориген је говорио да је Црква: "свет света". Она се налази у реалном свету. Она је тело Христово, а Господ Исус Христос је узео људску природу у тоталитету, не неки разломак човека, ум, осећање, интуицију на пример. Стога Црква не спасава неке парцијалне делове света, него свет у целини. 
 
Какав је однос Цркве према политичкој сфери друштва - посебно према партијама и држави? 
-Политичке партије су партикуларне, не гледају на целину. Уосталом, реч партија долази од латинског парс, партис што значи део, парче, које је супротно другом делу. Људи се уједињују у партије на темељима нетрпељивости и супротности у односу на друге и постоје све док постоје супротни. Када нестане онај који је супротан, престаје да постоји и разлог за уједињење у партију. Разуме се, Црква не тежи да направи неку интегралну хришћанску државу али је ангажована на хуманистичкој добробити постојећег земаљског града изграђујући се и уграђујући се у Небески град који ишчекујемо. Свесни смо свих слабости сакралних држава. Секуларна држава је и настала у отпору на злоупотребе оног што Ниче зове "људско, одвећ људско", које се крило иза сакралне државе. Држава по себи није негативна, негативна је кад постаје тоталитет, кад није у служби човека. Држава је орган за заштиту права појединца. У прошлости држава је, конкретно римска, била против хришћанства. Први хришћани су страдали због апотеозе државе. Црква је ту да преображава свет, да га спасава од смрти. 
 
Говорећи о модерним електронским медијима кажете да "Црква нема право да препусти овај плод цивилизације онима који се боре против духовности"? 
- Бог је сишао до нулте тачке људског постојања. Не треба да постоји ниједна људска стварност у којој не би требало видети трагове јеванђељске поруке Господа: "Идите и научите све народе крштавајући их у име Оца и Сина и Духа светога!" У хришћанству нема никакве дуалистичке слике света. Медији не треба да буду нека стварност која је одељена од црквене стварности. Бог је креатор човека, човек је креатор медија. Само у тој синергији, саповезаности, садејству можемо сагледати чудесне путеве Господње. Како нас он зналачки и уметнички води у наручје своје. Мислим да медији омогућавају лакшу комуникацију између људи, а циљ комуникације је да саопштимо себе, да кажемо оно што нас мучи. Медији нам много пута нуде лажне вредности. Управо стога морамо се трудити да путем медија саопштимо и истинске вредности, да саопштимо реч Христову. Сигуран сам да би апостол Павле, који је некада писао посланице, упућујући их различитим црквама, да је данас жив користио најсавременија електронска средства комуникације како би пренео истину о Христу као Спаситељу и моралу који извире из вере у Бога. Према томе, не смемо препустити медије само онима који се баве пролазним и материјалним вредностима, него дужност нам је да на сваки начин понудимо хришћанске вредности, па и путем медија. Чини ми се да је неодговорно не сведочити своју веру и крити се у тајну побожност. 
 
Колико сте као епископ, али и као члан Савета РРА, задовољни простором који се Цркви посвећује у новинама и електронским медијима? 
- Још увек нисам у потпуности задовољан количином простора који Црква заузима. Мислим да има старог, идеолошког отпора који данас заузима квазидемократске и квазиграђанске позиције. Грађанско је позитивно и демократско је позитивно, али много пута имамо маскирану чисту мржњу. То се осети. Свака једностраност, искључивост и задртост је негативна. Мржња је мржња, било да је расна, класна, партијска, социјална. Мада се морамо и борити за своје место у медијима. Све је у овом свету подвиг, напор. Уска стаза и трновита. 
Ипак, морамо бити искрени и признати да је данас ситуација неупоредиво боља у односу на претходна времена. Нарочито однедавно, од када је Савет РРА, на основу Закона о радиодифузији доделио црквама петнаест дозвола за радио-станице и две дозволе за телевизијске станице. Поред тога постоји и Уговор о сарадњи који је потписан између Јавног сервиса и цркава и верских заједница, на основу којег на националној телевизији имамо неколико емисија верског садржаја. Хвала Богу, ово је почетак сасвим нових могућности и перспектива. 
 
Како објашњавате своју велику популарност међу младима, па чак и међу урбаним младима који, било да су из Новог Сада или Београда, радо свраћају у манастир Ковиљ? Како видите данашњи однос младих према вери? 
- Не припадам људима који оштро раздвајају урбану и руралну средину. Укуси су различити и људи су различити. Мислим да постоје људи са већим и мањим духовним сензибилитетом. Као епископ чиним напор да се људима обрадујем колико је то мени могуће. Нисам знао да сам популаран, уосталом, то и није битно. Сетимо се само владике Николаја и његових мисли: "Када те људи хвале, размишљај о томе како ћеш с достојанством подносити њихове поруге". Манастир Ковиљ је отворен за све којима је молитва оружје којим се боре против ругобне стварности греха. Данашњи однос према вери младих је продубљенији него што је икада био. Погледајте колико данас имамо преведене озбиљне духовне литературе, какву продубљену религиозну поезију имамо, на којем је нивоу данашња црквена иконографија која се враћа ортодоксним узорима. Заиста тријумфује младост, јер је младост трагање за Богом који је у нама и између нас. 
 
Извор: Дневни лист "Данас", субота-недеља, 26-27. април 2008. 

Култура и друштво

Власт је моћ служења, а не владања над другима - еп. Порфирије

•Шта нам је данас најпотребније - памет, љубав, толеранција? 

- Ове три вредности које сте поменули произлазе једна из друге и сапрожимају се: то нису апстрактне категорије неких платонских идеја по себи и независне и далеке од наших живота, него је свака личност носилац поменуте љубави из које происходи и безгранична толеранција. Подвигом вере и благодаћу преображена личност може да сагледа човека у вечности и да му пружи руку као милостиви Самарјанин у библијској параболи пуној љубави. Потребна нам је Љубав Божија и љубав људска која нас чини добронамерним. То је ваљда и навело генијалног Пушкина да запише у бележницу да „стварна интелигенција, памет ако хоћете, не иде у пар са злочињењем, то су две ствари које се искључују". Дакле, потребан нам је Бог и човек њиме обухваћен, обожен, како ми то у цркви кажемо. 

 

•Чини се да међу људима никад није било мање саосећања и солидарности? 

- У праву сте. Ово питање је фина опсервација стварности која нас окружује. Данас је прихваћено мишљење да је такмичарски дух или „задњег ђаво носи" последњи систем у економији који ће свет видети, да је тим тржишним, економским либерализмом достигнуто само савршенство, што значи да је њиме достигнута сама коначност. То је велика заблуда. Трка за материјалним добрима је оповршинила човека, прекрила његове дубине и лепоте, довела га у једну феноменалистичку, епидермалну фазу. Као да су та освајања спољашњег простора потпуно укинула унутрашње просторе људских врлина, саосећања, љубави, брижљивости и нежности потребне сваком бићу. 

 

•Колико је наш народ верски просвећен? Колико грађани Србије познају хришћанство, колико читају Библију и да ли су спремни да послушају поруке из ње? 

 

- Тешко је то рећи, треба бити обазрив у сваком суду и поћи од себе. Чињеница је да наш народ није много едукован. Врло мало се и у интелектуалним круговима зна о хришћанској историји, историји Европе и Америке, а Библија се, нажалост, мало чита. За све је потребан велики труд, а евангелизација је постепена. Потребни су нови религијско-едукативни методи који ће унети у литургyски живот тајанствено оприсутњење Христа у народу. Ново вино хришћанске благе вести треба уливати у мехове нове. 

 

•Говорили сте да је после 2000. године у црквама било много људи, а да је онда број почео постепено да се смањује. Како тумачите то кампањско одлажење у храмове? 

- Мислим да нам недостаје истрајност, код нас се многе ствари посматрају са крајњом егзалтацијом или испразним, јефтиним критизерством. За велике вредности потребна је истрајност и постојаност, једном речју - потребан је подвиг. 

 

•Колико је, по Вашем мишљењу, правих верника, а колико оних божићних, васкршњих, или пак помодних? Како коментаришете то што су људи почели да славе славу по кафанама? 

- Не знам шта су божићни и ускршњи верници, претпостављам да под њима подразумевате традиционалисте без дубљих хришћанских садржаја. Сигурно ту има помодарства и славског кича, али он је саставни део нашег људског удеса. Не треба посматрати све са статичном осудом. Све то треба доживети као непрестану динамику, непрестано дејство Бога у историји и ефемерности. Чудесни су путеви Господњи. Не знамо све начине којима нас он привлачи себи. Добро је да млади буду упознати са садржајима вере на било који начин. Цркву не можемо да сведемо само на порту, на неки микроамбијент. 

 

•Да ли већ може да се говори о резултатима увођења веронауке у школе? 

- Немамо прецизна социјална испитивања, али сигурно да данас имамо значајну богословску литературу и да је буђење младих на вишем нивоу него што је било икада. 

 

•Новине и телевизија недавно су били препуни снимака папе Бенедикта XVI, кога је током посете САД на аеродрому лично дочекао председник Џорџ Буш са супругом. Шта овај потез конкретно значи? Да ли Ви осећате да се политика меша у послове цркве, и у свету и у нашој земљи? 

- То је протоколарна посета римског понтифекса. Можемо да је сматрамо и државном посетом, јер је Ватикан држава. Ја сам обичан посматрач, као и сви други. Политика је световна. Ми мислимо да има аутономију јер се бави проблемима овог света. Она по дефиницији не мора да буде нерелигиозна или антицрквена. За многе је политика све, али за нас хришћане политика није све. Живот је, на срећу за све људе, па и за политичаре, много шири и богатији од политике. С друге стране и ми хришћани смо део друштва, и осећајући одговорност за време и простор у којем живимо, знамо да заједно са другима треба да изграђујемо државу за човека, и у служби човека. Треба да упозоравамо да је власт моћ служења другима, а не моћ владања другима. Треба да подсећамо на то шта реч министар изворно значи. То је латинска реч која значи слуга, онај који служи. 

 

•Да ли постоје и обрнуте тенденције? Колико Српска православна црква има утицаја на политику и друштвена дешавања код нас? 

-Хришћанство је унело најкоренитије промене у друштву. Појмови правда, слобода, једнакост, солидарност јесу јеванђелске вредности, на којима почива савремена демократија. То, међутим, не значи да Црква има било какве претензије и намере да се уплиће у политику у ужем смислу те речи, то је супротно њеној природи. Истовремено, будући да су исти људи и чланови Цркве и чланови друштва, будући, дакле, да се Црква и друштво прожимају, Црква не сме да одустане од 

бриге за човека у свим сферама његовог живота. Стога, Црква се залаже за људско достојанство и слободе, за социјалну правду, узајамну бригу, солидарност и љубав. То јесте одговорност за човека и друштво, али није и политика. 

 

•Члан сте Савета Републичке радиодифузне агенције и упућени сте у рад мед'ја у нашој земљи. Колико је новинарско извештавање у Србији непристрасно? Да ли Вам се чини да се одређени догађаји ипак интерпретирају онако како одговара одређеним центрима моћи? 

- Можда изгледа демагошки, али ја сам из послушања на том месту. Тежња је свих нас да будемо непристрасни. Верујем новинарима, стресан је то посао. Верујем да је објективност информисања задата, а не дата. И она је подвиг, као што би све у животу требало да буде подвиг. 

 

•У Србији је много врачара, пророка, видовњака, магова... С друге стране, учестале су пљачке црквене имовине и крађе икона. Како то објашњавате? 

- Такав је свет био и пре наступа хришћана на историјску сцену. Детронизацијом Бога осуђени смо на полубогове, идоле или нарцисоидну апотеозу себе. Губећи осећај за светињу, човек губи осећај и за ближњег. Човека треба сагледавати као једину вредност, материјалне вредности су у другом плану. 

 

•Пуно се прича о политизацији цркве и њеној поларизацији, постојању различитих струја. Да ли се слажете да тако нешто постоји? 

- Црква је живи организам и сабор епископа је живи организам. Природно је да постоје појаве о којима, као слободне личности, различито мислимо, природно је да постоје различите тенденције, да сагледавамо ствари са различитих страна. То је покушај да једну те исту, вечну истину о Христу распетом и васкрслом, учинимо разумљивом и људима нашег времена. У трагању за начином сведочења, различите идеје и приступи су легитимни. То је квалитет, то је богатство. 

 

•Манастир Ковиљ познат је по добрима у Вилову и на Ченеју, где уточиште и спас налазе зависници од дроге. Код Вас, међутим, млади долазе и због других проблема. Због чега вам се све обраћају? 

-Није узалуд да је баш један младић поставио питање Христу: "Учитељу благи, шта да 

радим да задобијем живот вечни?" Многа су питања за којима млад човек трага. 

 

•Манастир Ковиљ важи за место где се окупљају уметници, глумци, редитељи, драматурзи, чак и литави рокенрол бендови. Шта привлачи све те људе? 

- То су осетљиви људи, изоштреног чула за духовне проблеме. Не могу уметници да, испред физичког света, интуитивно не осете метафизички свет који надилази ум људски. 

 

Извор: Недељни телеграф, 23. април 2008. - С. Влајнић 

Култура и друштво

Page 1 of 7