sveceЗАДУШНИЦЕ (грч: Ψυχοσάββατο); суботњи дани посвећени помену и молитвама за упокојене; посебни дани када се на богослужењима: Литургијама, парастосима, дељењем милостиње, уређивањем гробова, одаје дужно поштовање упокојеним члановима фамилије и Цркве. Црква се сваке суботе, а нарочито II, III и IV суботеВаскршњег поста моли за упокојене и сећа се свих упокојених Хришћана, отаца и браће наше. Међутим, поред ових редовних суботњих молитвених дана, Црква је одредила посебне дане у току Црквене године, који се називају задушнице. Оне увек падају у суботу.
Задушнице су дан посвећен упокојеним, па према томе, треба отићи на службу у цркву, обићи гробове, прелити их вином, уредити и окитити цвећем и упалити свеће. Уобичајено је да се на задушнице држи Литургија, на којојсвештеник прелива вином донешено жито (кољиво), а после службе се одлази на гробља, где се пале свеће, а свештеници обилазе и каде гробове. Они који нису у могућности да оду на гробља због удаљености, треба да оду до најближег храма, и да ту обаве помен за своје упокојене. Пошто је то дан када се посебно обраћа пажња на делење милостиње, обавезно се сваком просијаку кога сретнемо, удели милостиња и да део хране коју смо понели са собом.
 
Фебруарске задушнице
Ове задушнице, које су још познате и под називима: месопусне, покладне, велике, зимске; су увек у суботу пред Месне покладе у месопусној недељи, пред почетак Васкршњег поста. Скоро увек падају у месец фебруар, па су по томе и добиле назив. Спомињу се већ у типику Велике цариградске цркве у ΙΧ-Χ вeka. Из канона овога дана којим су обухваћени сви људи целе васељене и разни видови упокојења, види се да се Црква моли за: "умрле у градовима, пустињама, на земљи и на сваком месту; за цареве, свештенике, архијереје, браћу, другове, сроднике, за све родове, старо, младо, децу, сисанчад."
Канон даље набраја разне врсте смрти и моли се за оне: "што гроб покри, што вода покри, рат покоси, земљотрес обухвати, убице убише, огањ спали; који умреше у мору, на земљи, у рекама, изворима и језерима, од зверова, птица, змија, у пустим местима; који умреше од жалости или радости напрасно, које уби мач и коњ, град, снег, или земља засу; које убише чаробни напици, отров; који падоше с висине, дрвета или погинуше од железа или камена; од грома, у пукотинама земље, од мора, од отровног уједа, коњског гажења, дављења или вешања".
Пошто су везане за почетак Васкршњег поста, то су и ове задушнице покретне, тј. немају одређени датум. Недеља у којој се држе ове задушнице, назива се још и Задушна недеља. То је трећа недеља пред Васкршњи пост.
 
Духовске задушнице
Познате и као летње задушнице, увек су у суботу пред Духове (Силазак Светог Духа). Тога дана врши се помен "од века усопшим благочастивим Хришћанима, оцима и браћи нашој." И ове суботе Црква се моли за све оне који су побожно уснули у пустињи, градовима, на мору, на земљи, на сваком месту и набраја цареве, свештенике, архијереје, монахе и све у сваком свенародном узрасту од Адама до данас. Заупокојене јектеније се узимају у току врло садржајног канонана јутрењу.
 
Михољске задушнице
Празнују се на територији бивше Карловачке Митрополије, у суботу пред празник Преподобног Киријака Οтшелника (29. септембра). Поред Карловачке Митрополије, ове задушнице се поштују и у Републици Српској.
 
Митровске задушнице
Познате и као јесење задушнице, одржавају се у суботу пред Митровдан (26. октобра) и у Цркви су прихваћене од браће из Русије. Наиме, после одржане победе над Мамајем на Куликовском пољу, 8. септембра 1380. године, Димитрије Јовановић Донски учествовао је у помену изгинулим ратницима који је одржан у Светотројичкој лаври, а који је држао Св. Сергеј Радоњешки, и предложио да субота пред Митровдан сваке године буде посвећена свима умрлима.
 
Посебне задушнице
Поред општих задушница, у Српској Православној цркви, на Видовдан сваке године, служе се парастоси за све војнике и војсковође, који су своје животе положили за одбрану српске отаџбине од Косовске битке (1389) до данас.
Категорија: Богословље

 

 

 

 

 

 

 

raspored5c

Повратак на врх