2.nedpostaИ уђе опет у Капернаум после неколико дана; и чу се да је у кући. 

И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе; И казиваше им реч. 

И дођоше к њему са узетим, кога ношаху четворица. 

И не могући приближити се к њему од народа, открише кров од куће где он бејаше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше. 

А Исус видевши веру њихову, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји! 

А онде сеђаху неки од књижевника и помишљаху у срцима својим:

Што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога? 

И одмах разумевши Исус духом својим да они тако помишљају у себи, рече им: Што тако помишљате у срцима својим? 

Шта је лакше? Рећи узетоме: Опраштају ти се греси; или рећи: Устани и узми одар свој, и ходи? 

Но да знате да власт има Син Човечији на земљи опраштати грехе, рече узетоме: 

Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме. 

И уста одмах, и узевши одар изиђе пред свима тако да се сви дивљаху и слављаху Бога говорећи: Никада тако што невидесмо.

(Свето Јеванђеље по Марку 2, 1-12)

* * *

БЕСЕДА

Када је Господ и Спаситељ наш Исус Христос обилазио градове и села и проповедао о царству небеском, свратио је једном и у дом једног житеља Капернаума, и по обичају, и овде проповедао. Скупило се много народа, тако да се до врата дома није могло доћи. Четири човека донесоше узетога који је живео на постељи ? да би га видео онај који исцељује сваку болест и сваку немоћ у народу (Мат. 9,35). Али, пошто се нису могли пробити кроз толику масу да би дошли до Христа, они су се са болесником попели на кров куће, открили цреп на крову и, направивши довољно широк отвор за спуштање болесника, спустили овог на носилима пред Самог Господа. Кад Господ виде њихову веру, рече узетоме: Синко, опраштају ти се греси твоји, а затим, како би чудом исцељења на очиглед свију показао неверним књижевницима да је Он Богочовек Који има власт да на земљи опрашта грехе, рече му: Теби говорим: Устани и узми одар свој, и иди дому своме. И уста одмах и узевши одар изађе пред свима(Марко 2,11-12). Сав народ који је ово чудо видео дивио се и, славећи Бога, сведочио да никада тако нешто није видео. Ето, то је награда Богочовека за веру онима који донесоше узетога!

А да су га донели овоземаљском лекару, он би без сумње сматрао сувишним да обраћа пажњу на његове грехе и лечио би га од телесне узетости материјалним а не духовним лековима. Божански чудотворац, међутим, поступа другачије: телесну узетост он лечи кроз опраштање грехова: Синко, опраштају ти се греси твоји. Зашто тако? Па зато што је душевна узетост, то јест греси, била узрок телесној узетости. Јер, све болести и смрт имају свој почетак у греховној узетости душе људске. И ето, већ много хиљада година грех рађа све болести душе и тела.

Али због чега је света Црква установила да се данас чита јеванђељска прича о узетоме? Свакако због тога што она у свима нама види болеснике од узетости, то јест од греха, и жели да сви, ради исцељења, похитамо ка Исусу Христу. И тачно је: сви смо ми узети. Сваки наш грех је узетост. А да је грех заиста душевна узетост, то је свако од нас на себи осетио. Од сваког греха трпи наше срце, разум отупљује за све духовно, слаби воља за добрим делима, оболевају, да тако кажемо, све основе нашега живота, јер, када оболи срце главни покретач нашег живота тада болест захвата целог човека. Због тога света Црква, знајући како је човеку важна чврстина срца и постојаност на стени вере и Божијих заповести, пева у глас са нама: Утврди, Господе, на стени Твојих заповести, колебљиво срце моје(Канон Андреја Критског, песма 3

Дакле, ми смо узети. Неки од нас, покренути савешћу, сами схватају своју болест и иду ка Христу да се лече од своје греховне узетости; а другима је на несрећу потребна туђа, искрена помоћ да би схватили своју болест и од свег срца пожелели исцељење од Исуса Христа. Ах! Када би неко и ове људе као онога узетога, довео снагом своје вере и добронамерним саветом у искрену скрушеност пред лицем Самог Господа нашег Исуса Христа, који је на Себе узео наше грехе и болести. Он би таквим људима учинио највећу хришћанску услугу. Много је међу нама оних који су духом узети и којима је заиста неопходна искрена помоћ других. Они су сами толико слаби у вери, толико су своје срце ослабили разноразним страстима, да сами нису способни да учине ни један једини корак у вери и хришћанском животу.

И шта? Зар међу вама, љубљени, нема таквих људи који би помогли својој немоћној и у вери слабој браћи? Зар међу нама нема искрено верујућих, који би својом животворном вером помогли неверујућим? Зар нема таквих који би уразумили свог брата који живи у незнању и разузданости и посаветовали га да се са искреним покајањем и вером обрати Христу? Браћо, ви који сте слаби у вери и који разуздано и раскалашно живите, реците, да ли бисте желели да се избавите од своје беспомоћне душевне узетости, чији ће крај бити вечно мучење у огњу пакла? Желите ли да паднете пред Самог Исуса Христа и да вас Он исцели? То се лако може остварити. Сваког петка, а ако треба и другим данима, Исус Христос у овом светом храму прима к Себи све оне који су гресима узети и преко свештеника их по вери исцељује. Сваки пут када се грешник искрено каје због својих грехова, Сам Господ му изнутра говори: Синко, опраштају ти се греси твоји. Шта вас спречава да се вером приближите Исусу Христу и од Њега добијете исцељење? Дођите, исцељујте се: пријем сада сви објављујемо током целе Свете Четрдесетнице. Све прима Сам Христос. Свештеници су само сведоци пред њим, посредници између Њега и вас. Само не заборавите, Исусу Христу морате долазити са јасном свешћу о томе да сте ви грешници, да сте без Њега немоћни и мртви душом, морате веровати свим срцем да је Он ваш Творац и Судија, и да само Он има власт на земљи опраштати грехе (Марко 2,10). Не заборавите још и то да је после исцељења од греховне узетости безумно и опасно свесно изазивати нову узетост. Ето, постао си здрав, говори Господ, више не греши, да ти се што горе не догоди? (Јован 5,14). Амин.

Преузето из књиге:

Свети Јован Кронштатски, 

ВЕЛИКИ ПОСТ , 

Светосавска Књижевна Задруга, 

Београд 1993

 

 

 Свети Григорије Палама - Беседа у другу недељу Свете Четрдесетнице

1. Отпочињући беседу, данас ћу вашој љубави изговорити речи самога Господа, боље речено, сам почетак еванђелске проповеди: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско (Мт. 3; 2). И не само да се приближило, већ је оно и унутра у нама. Јер, гле, Царство је Божије унутра у вама, опет говори Господ (Лк. 17; 21). И не само да је оно унутра у нама, него ће ускоро постати још видљивије, да би уништило свако начело, власт и силу (вражију) и да би донело непобедиву снагу, неисцрпно богатство, неизменљиву и бесконачну насладу, славу, власт и силу, али само онима који живе по Богу, који богоугодно проводе свој живот.

2. Будући да се Царство Божије приближило, да је већ у нама и да ће ускоро наступити, делима покајања учинимо себе достојним Царства Божијега. Присилимо се да одсечемо зле жеље и навике, јер се Царство Небеско на силу стиче и подвижници га задобијају. Узревнујмо у трпљењу, смирењу и вери наших богоносних Отаца, како каже апостол: Гледајући на свршетак њиховог живота, угледајте се на веру њихову (Јевр. 13; 7). Умртвимо наше удове који су на земљи: блуд, нечистоту, страсти, злу похоту и похлепу, нарочито у ове свештене дане Поста. У том циљу нас је и благодат Духа најпре упозорила на будући Страшни суд Божији, затим нас је опоменула на изгнанство Адамово да би нам коначно, након свега, предочила у чему се садржи непоколебива вера, да бисмо се са страхом због првог и плачем због другог непоколебиво придржавали вере и смирили себе; да се не бисмо препуштали неуздржању и, услед неверја и незаситости утробе, отварали врата свим страстима и давали им место; да се не бисмо нашли на пространом и широком путу и пропали због тобожњих уживања, него да бисмо, пригрливши тесан и узан пут који води у живот вечни а чији је почетак и прво поприште управо Пост, усрдно оконча-ли ову великопосну Четрдесетницу.

3. Како каже Соломон, свака ствар има своје време и све има свој час. Према томе, ево правог тренутка за онога који тражи повољно време за савршавање врлина, а то је ова Четрдесетнице. И ако свецели човеков живот представља време повољно за задобијање спасења, колико је онда повољније ово време Поста! Тако је и Началник и Руководитељ нашега спасења, Христос, почео управо од поста и на попришту поста поразио и посрамио ђавола, узрочника страсти, који Га је на сваки начин нападао. И како је неуздржање утробе родитељка острашћености будући да искорењује врлину, тако је, напротив, уздржање мајка бестрашћа, јер поништава скверну која потиче од неуздржања. Ако неуздржање – чак и тада када у нама нема страсти – уводи (у нас страсти) као што их је и увело, како онда да их не умножава и не оснажује када су оне већ ту, и обрнуто: како да их пост не умањује и не уништава? Пост и (опште) уздржање су међусобно повезани, иако они који их разборито следе понекад дају предност једноме а понекад другоме.

4. Ми их, међутим, нећемо раздвајати једно од другога, него ћемо се током пет дана седмице више држати поста (у свој његовој строгости), док ћемо се суботама и недељама више усредсређивати на уздржање (тј. општу умереност у храни), да бисмо разборито саслушали еванђелске речи које нам данас приповедају о чудесном исцељењу, које Господ није савршио у Јерусалиму, него у Капернауму. У време оно, како говори богонадахнути Марко, уђе (Господ) у Капернаум после неколико дана (Мк. 2; 1). Тај град, Капернаум, еванђелист Матеј назива градом Господа (Исуса), када, приповедајући о одузетоме (раслабљеном), говори: … И дође (Исус) у Свој град (Мт. 9; 1). Пошто Га је Јован крстио и Дух са небеса сишао на Њега, Христос је био одведен у пустињу да би био подвргнут искушењу ђаволовом. Тамо је победио кушача а затим је, вративши се у јорданске пределе, обилазио околна места. Крститељ је тада више пута сведочио о Њему, све док Ирод није бацио Јована у тамницу. Дакле, после свега овога, како говори (еванђелист) Матеј, отиде у Галилеју. И оставшши Назарет дође и настани се у Капернауму приморскоме (Мт. 4; 12-13).

5. И из тога града Христос је одлазио у пустињу ради молитве или пак у суседне градиће да би проповедао, а затим се поново вратио у њега (у Капернаум). Зато еванђелист Матеј тај град назива “Његовим градом”. Еванђелист Марко говори: И уђе опет у Капернаум после неколико дана, и чу се да је у кући. И одмах се скупише многи тако да не могаху ни пред вратима да се сместе…” (Мк. 2,1-2). Будући да је највише времена проводио у том граду, као и због многих и великих (тамо учињених) чуда и поука, Христос је био веома познат тамошњему становништву. И зато, када би се чуло да је Он био на неком другом месту, а поготово када би се изнова вратио (у Капернаум), к Њему је притицало мноштво народа. А долажаху Му, како говори Лука, из разних градова, а међу њима беше и књижевника и фарисеја и законика, и Он им, говори еванђелист, казиваше реч. То је било Његово превасходно дело, што је показао и у параболи (о сејачу), говорећи: Изиђе сејач да сеје семе своје, тј. слово (реч) учења, и: Дођох да грешнике позовем на покајање, а тај се позив савршава кроз слово учења. То показује и св. ап. Павле, говорећи: И тако вера бива од проповеди, а проповед од речи Божије (Римљ. 10; 17).

6. Господ је, уистину, свима заједно и не побуђујући ничију завист говорио реч покајања, еванђеље спасења, речи живота вечнога. И заиста, сви су слушали, али нису сви и послушали. Сви ми волимо и да чујемо и да видимо, али не и да творимо врлину. И заиста, сви смо ми створени тако да, више од свега осталог, желимо да сазнамо о ономе што се тиче нашег спасења. Због тога многи не само да са благодарношћу слушају свештено учење, него и брижљиво изучавају речи (вере), које свако разматра са свог становишта, сагласно знању или незнању које поседује. Међутим, да би те речи биле оживотворене на делу или да би, на основу њих, вера доносила корисне плодове, неопходни су разборитост и добронамерност, које, пак, није лако стећи, а посебно не онима који себе оправдавају и сами себе представљају као учене, какви су заправо и били јудејски књижевници и фарисеји.

7. Зато су и тада, и поред тога што су слушали реч (Господњу) и гледали учињена знамења, више хулили него што су хвалили Онога Који је и и делима и речима чинио добро. И заиста, када је Господ поучавао и док су сви, или бар већина, с пажњом (досл. отворених ушију) слушали речи благодати које су излазиле из Његових уста, дођоше неки к Њему, како вели еванђелист, носећи узетога (раслабљенога), кога ношаху четворица. И не могавши приближити се к Њему од народа, открише кров од куће где Он беше, и прокопавши спустише одар на коме узети лежаше (Мк. 2; 3-4). Вама се можда чини да је васцело ово дело представљало последицу вере оних што су донели одузетога и да је Господ, видевши њихову веру, подарио оздрављење одузетоме. Ја, међутим, мислим да то није тачно. Истина, Господ је исцелио сина старешине синагоге а да од њега није тражио веру, као (што је није тражио) ни од кћери Хананејкине нити од кћери Јаирове, задовољивши се вером оних који су дошли уместо њих. То се, међутим догодило зато што је ова прва била мртва а друга, тј. кћер Хананејкина, у то време безумна, док се син старешине синагоге није ни налазио на том месту. Зато Господ од њих и није могао да тражи веру и њима је спасење донела вера њихових ближњих. Међутим, овај одузети је био присутан и, премда одузетога тела, био је господар свога разума. Зато и се чини да ће пре бити да је његова добра нада и његова вера била та која је учврстила веру у Господа и код оних који су га донели. Одузети их је наговорио да дођу, да га донесу и попну на кров да би га одатле спустили пред Господа. Они то нису учинили против његове воље и његова одузетост није значила и слабост његовог разума, него је он, очигледно, био изнад онога што омета и спречава веру.

8. У то време, љубав према људској слави одвраћала је фарисеје од вере у Господа, и зато им је Он и говорио: Како ви можете веровати кад примате славу један од другога, а славу која је од једнога Бога не тражите(Јн. 5; 44)? Њима су препреку да приђу Господу представљали иметак, брак и бриге о житејским делима, тј. оне ствари којих је телесна слабост лишила одузетога и потпуно их одстранила из његових мисли. Због тога је за грешнике болест често боља од здравља, будући да садејствује њиховом спасењу. Болест отупљује човеков укорењени порив према злу и, на неки начин, преступници отплаћују свој дуг кроз болесничка страдања која човека чине способним да изнова прими најпре душевно, а потом и телесно оздрављење. То се посебно догађа онда када болесник разуме да је његова несрећа исцељење које је послато од Бога, па га племенито подноси и са добром надом припада Богу, док делима, колико му то допуштају његове снаге, успева да измоли милост. То је и овај одузети, колико је могао, показао својим делима, а Господ је то објавио и делом и истинитим речима, док су фарисеји, не могавши то да схвате, хулили и роптали. Тамо је речено: Видевши веру њихову, тј. како веру узетога, болешћу прикованог за постељу, којега су спустили, тако и веру оних који су га спустили кроз кров, Господ говори: Синко, опраштају ти се греси твоји!

9. О, блаженог ли именовања! Синко, слуша одузети (Господње) обраћање којим је био усиновљен Небескоме Оцу, ступајући у присну заједницу са безгрешним Богом и постајући, услед отпуштања грехова, тог тренутка и сам безгрешан. Да би за овим уследило и обновљење тела, узети најпре прима душу, (Богом) уздигнуту над греховношћу (тј. оздрављену – прим. прев.) од Онога Који зна да су – услед тога што је душа на почетку пала у мреже греха – према Његовом праведном суду дошли и телесна болест и смрт.

10. Књижевници, међутим, зачувши ове речи, помишљаху у срцима својим,говорећи: Што овај тако хули на Бога? Ко може опраштати грехе осим једнога Бога? Као Творац срца, Господ је познавао скривене помисли срца ових књижевника, и зато им одговара: Што тако помишљате у срцима својим? Шта је лакше? Рећи узетоме: Опраштају ти се греси; или рећи: Устани и узми одар свој и ходи? Књижевници су помишљали да је Господ, немајући моћ да исцели узетога, прибегао ономе што се не може видети, односно отпуштању грехова, које – исказано само на речима и то самовласним и заповедним тоном – не само да представља хулу, већ и нешто што лако може да учини ко год то зажели. Зато им Господ и говори: да сам желео само да изговорим те празне речи које на делу не доносе никакав исход, онда сам исто тако могао и да не повезујем једно с другим, односно исцељење узетога са отпуштањем његових грехова. Међутим, учинио сам то стога да бисте ви разумели да Моја реч није бездејствена и да нисам само прибегао отпуштању грехова зато што немам моћ да исцелим болеснога, него да као Син једносуштан са небеским Оцем имам божанску власт на земљи, иако сам по телу постао једносуштан и са вама, неблагодарнима. Тада (Господ) рече узетоме: Теби говорим, устани и узми одар свој и иди дому своме. И уста одмах, и узевши одар изиђе пред свима…

11. Ове речи и ово чудо били су противни помислима књижевника, иако су донекле били и сагласни са њима, јер нико од људи не може сам по себи да опрашта грехе, а што се уистину и показало. У томе пак и јесте заблуда и безумље фарисеја, јер су они Христа сматрали за обичнога човека а не за свемогућег Бога. Овде се открило оно што нико раније није нити видео нити чуо – Сам Бог и човек, Који има две природе и две енергије, Који, заиста, говори онако како је својствено нама људима, али Који као Бог речју и заповешћу твори шта хоће и Својим делима потврђује да Он јесте Онај Који је у почетку све створио, како је речено у псалму: Он рече, и постадоше, Он заповеди, и показаше се (Пс. 32; 9). Зато је и у овом случају одмах по Његовој речи уследило и дело: И узевши одар свој изиђе пред свима тако да се сви дивљаху, јер се и међу људима, ако је неко некога увредио, речју даје опроштај за (учињене) преступе. Међутим, да силом једне заповести и речи одступи болест, и то таква болест, могуће је једино Богу. Зато еванђелиста, казујући (причу), говори да се дивљаху сви који видеше и да сви прослављаху Бога, тј. Творца овог чудесног дела, Онога Који твори славна и страшна дела којима нема броја, говорећи:Никада тако нешто не видесмо.

12. Ти људи су, дакле, речима прослављали и објављивали чудо, веће од свих претходних чуда, говорећи: Никада тако нешто не видесмо. Ми данас не можемо тако да говоримо, јер смо видели многа и неупоредиво већа дела (Божија), која је учинио не само Христос, већ и Његови ученици и њихови потоњи наследници, и то једноставним призивањем Имена Христовога. Зато ћемо, браћо, и ми данас прослављати Бога делима, прихвативши ово чудо као пример који ће нас руководити ка творењу врлине. Сваки, који се препустио насладама, раслабљен душом лежи на одру сладострашћа са очигледном слабошћу тела која је последица тога. Међутим, када га убеде еванђелске поуке и када се покаје, он сла ви победу над својим гресима, као и над раслабљеношћу душе коју су они узроковали. Он тада пред Господа доноси ово “четворо”: самопрезрење, исповедање пређашњих сагрешења, обећање да ће се убудуће уздржавати од зла и молитву Богу. То четворо пак не може да приступи Богу уколико најпре не “открију кров” (душе) и не размакну цреп, глину и остали материјал. Кров је онај разумски део душе, који се налази изнад свега онога што је у нама и у себи садржи мноштво нагомиланог “вештаства”, а то је наша веза са страстима и земним стварима. Када, дакле, горепоменутих “четворо” раздреши и збаци ову везу, ми уистину можемо да будемо спуштени (пред Господа), тј. да се истински смиримо, да припаднемо и приступимо Господу, да од Њега затражимо и примимо исцељење.

13. Када су извршена ова дела покајања? Онда када је Исус дошао у Свој град, тј. када је, обучен у тело, дошао у овај свет, тј. у исти онај свет који је Он створио, како и еванђелиста говори о Њему: Својима дође, и своји Га не примише. А онима који Га примише даде власт да буду деца Божија, онима који верују у Име Њешво (Јн. 1; 11-12). Зато је и раслабљени духом, с вером припадајући ка Господу, одмах од Њега зачуо “синко” и примио, како отпуштење грехова, тако и исцељење. Поред тога, добио је и силу да узме одар на којем је лежао прикован и да га понесе. Под “одром” се подразумева тело у којем почива ум и посредством којег се (ум) предаје грешним делима, следећи телесне пориве (пожуде).

14. Када пак оздрави, наш ум води и носи њему потчињено тело, којим се сада пројављују плодови и дела покајања. Они који то гледају прослављају Бога, видевши данас као еванђелиста онога који је јуче био цариник, као апостола онога који је био гонитељ, као богослова онога који је био разбојник, као сина Оца Небескога онога који је недавно обитавао међу свињама и, ако хоћете, они истовремено виде и усхођење онога што му је положено у срце и његово узношење из славе у славу, док свакога дана напредује ка бољем (узвишенијем). Зато Господ и говори Својима: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега Који на небесима (Мт. 5; 16). Господ то не говори као заповест да сами себе истичемо, него као заповест да богоугодно живимо. И као што светлост лако привлачи к себи погледе оних што гледају, тако и богоугодни живот, заједно са људским очима, привлачи к себи и људске мисли. Код светлости сунца не хвалимо ваздух који учествује у њеном блистању, него сунце које у себи носи и садржи извор њеног блистања. И ако чак и ваздух хвалимо као оно што је светлоносно, колико ћемо више хвалити само сунце? Тако је и са човеком који врлинским делима пројављује блистање Сунца Правде: он и друге, чим га виде, приводи ка прослављењу небеског Оца и Сунца Правде – Христа.

15. Занемаривши сада и веће врлине, рећи ћу вам следеће: када се, стојећи заједно с вама пред Богом у свештеној Цркви, осврнем и погледам на оне који разборито и скрушено узносе Богу песмопојања и прозбе или, пак, видим некога где ћутећи стоји и пажљиво слуша сабранога ума, тај један једини поглед ме испуњава радошћу и усхићењем и ја прослављам Оца Који је на Небесима и Христа без Кога нико не може чинити ништа добро и кроз Кога се савршава сваки људски напредак.

16. Шта, међутим, да кажемо о онима који не стоје (пред Богом) у ћутању нити учествују у појању славословља, него разговарају један са другим и нашу словесну службу Богу мешају са световним празнословљем, сами не слушајући свештене и богонадахнуте речи а ометајући оне који желе да слушају? Докле ћете, љубљени, храмати на обе ноге, како би рекао Илија Тесвићанин, ви који желите истовремено да учествујете и у молитвама и у недоличним, овоземаљским разговорима, који не исправљате један другога као што би то требало, но један другог упропашћавате, боље рећи – један другог уништавате? Докле ћете, неуздржавајући се од сујетних речи, претварати Дом Молитве у дом трговачки? Докле ћете водити острашћене разговоре у овом Дому, у коме се изговарају и слушају речи живота вечнога? Тај вечни живот, ми, с наше стране, тражимо од Бога са непостидном надом и тај се живот, са Божије стране, дарује онима који се свом својом душом и умом моле за њега, али не и онима који, тако да кажемо, чак ни језик свој у потпуности не покрећу на молитву.

17. Сада се код нас, браћо, Жртва више не приноси кроз огањ као у Мојсејево време, већ се савршава речју. У оно време, када се Богу кроз огањ узносила жртва (паљеница), они који су принели туђи огањ и заједно са Корејем устали против Мојсеја, били су сажежени свештеним огњем, који се разбуктао на њих (в. 4. Мој. 16; 1-35). Заплашимо се да ћемо и ми, уносећи спољашње и туђе речи у овај словесни божанствени Жртвеник – говорим о Цркви – на крају и сами бити осуђени, божанственим речима које су у њој (Цркви), учинивши тако саме себе достојним изрицања проклетства и осуде. О, заплашимо се, молим вас, и док год смо у цркви, стојећи пред Богом, са страхом Му приносимо своје прозбе. Излазећи из цркве, изменимо од сада своје живот набоље и нека нас не обману добици, посебно они неправедни. Бежимо од заклињања, а поготово од оног лажног. Уздржавајмо се од срамних речи, а још више од њима сагласних дела: клеветања, лукавства и хвалисања. Нека сваки наш уд и свако чуло буде руковођено и покренуто благочестивим умом. Носимо, или, боље речено, узносимо тело са разборитошћу и са страхом Божијим, и не потчињавајмо се телу, унижавајући се до његових приземних и мрских порива, не допустимо да они овладају нама. Од Павла смо научили да ћемо, ако живимо по телу умрети, а ако пак духом умртвимо дела телесна, живети у векове.

18. Покренимо сада ка слави Божијој све који нас гледају, знајући добро да овај Дом у себи носи Христа, да прихвата све раслабљене душом и заповеда им да устану и да са продуховљеним и богоугодним помислима Њему принесу телесна чула и осећања, уместо да она неразборито носе и понижавају нас. Тако ћемо се узнети у наш истинити Дом, односно у небески и наднебески завичај, где је Христос, Наследник и наш Дароватељ наслеђа.

19. Њему приличи слава, власт, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Преузето из књиге

„Господе, просвети таму моју“,

Београд 2005.


Исихазам као освајање унутрашњих простора

Свједоци смо једног необично интересантног феномена: у наше дане све више се буди интересовање за тзв. мистику и уопште мистичке и тајанствене појаве. То је очевидан знак почетка преоријентације човјекових интересовања. Јер скоро сва човјекова дјелатност последњих неколико вјекова, особито дјелатност европско-америчког човјека, била је усмјерена на освајање космоса и материје, на освајање спољних простора. Та једностраност је проузроковала отуђење човјека од његових унутарњих простора и довела до раздора између човјековог бића и његовог дјеловања: површине спољњег свијета као да су прогутале дубину човјековог бића. Но чим човјеково биће оплића и оповршини се, свијет му постаје узак. То је потпуно природно: човјек је по својој природи дубљи и шири од космоса у коме пребива, отуда је и његова глад за дубином и ширином незаситива дубинама и ширинама ове материјалне стварности. 

Да се та дубља тражења јављају и код нас, свједок је интересовање које се пробудило последњих деценија, у Цркви и ван ње, за духовни покрет звани „исихазам" или „паламизам". Тај покрет који је дошао до изражаја особито у XIV вијеку и који је органски повезан са личношћу св. Григорија Паламе (необично је важно да се подвуче да је њему Црква посветила другу недјељу Часног поста), био је код нас дуго времена заборављен, а од појединаца, под утицајем западне литературе, понекад и презрен. Шта је дакле „исихазам"? Је ли он стварно, како су неки хтјели да га прикажу, „болесни мистицизам" прошлости или је нешто сасвим друго? - Сматрамо да су Недјеља св. Григорија Паламе и свети дани „пучине" Часног поста, као призив на цјелосни духовно тјелесни преображај, необично прикладни за размишљање о овом значајном духовном покрету за историју Православља и за духовни живот уопште.

Исихазам - срце духовног живота 

Прво да видимо шта управо значи ријеч „ИСИХИА"? Буквално, она значи: МИР, МИРОВАЊЕ, ТИШИНА. Међутим, код православних подвижника она је од давнина значила нешто много више и имала један дубљи смисао. Оно што карактерише човјека и свијет у коме живи, то је стални немир и промјенљивост. Отуда човјек стално чезне за спокојством. И као што нам искуство свједочи да се мирно море не излази на морској површини него у дубинама мора, тако, по опиту светих подвижника, и унутрашњи мир твари и човјека треба тражити у дубинама човјека и твари, и „с оне стране" тих дубина. ИСИХИА и јесте управо то: тражење тог и таквог унутарњег мира који „превазилази сваки ум". Она није просто спокојство, налажење мирног мјеста за живот и пребивање, него битијно сабирање људског бића и жића у свој центар („срце"); а преко њега сабирање у Богу и Богом, као јединим извором сваког истинског мира. Отуда је најбољи превод на српски ријечи „ИСИХИЈА" онај који је дао о. Јустин Поповић: МОЛИТВЕНО ТИХОВАЊЕ. Јер то сабирање може се постићи само кроз вјеру, покајање, пост и молитву. Тиховање не значи пасивност. Оно претпоставља огромни духовни напор и борбу против страсти које су праизвор цјелокупне људске расејаности и разбијености. Док је пророк Мојсије ћутао, каже св. Григорије Палама објашњавајући тај мир, чуо се глас Божији: „зашто вапијеш к мени" (Изл. 14, 15). То је ћутање гласније од говора, тишина која прераста у дубински вапај бића. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже св. Јован Лествичник, познао је дубину тајни. 

„Исихиа" такве врсте и уопште исихазам обично се везује за горе поменути духовни светогорски покрет из XIV вијека. Но ако се ствари мало дубље посматрају, он је карактеристичан за цјелокупни православни духовни живот. Довољно је погледати, на примјер, у древни „Отачник", збирку изрека египатских стараца, па да се човјек увјери да исихазам није неки нови изум него да он постоји одвајкада као начин живота и пут спасења. То је, уствари, Маријинско служење у ногу Исусових стално присутно у животу Цркве. Тако читамо у Отачнику, да кад је старац Арсеније упитао Бога како да се спасе, чуо је глас: „Арсеније бјежи, ћути, молитвено тихуј". Тај позив старцу Арсенију уствари је призив на унутарње духовно делање душе, без кога је сав духовни живот као лишће без плода. 

О исихастима говоре и Оци старохришћанске Цркве. У V вијеку се спомиње у палестинском манастиру Светог Саве неки пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању". О исихастима се говори и у Јустинијановом законодавству, помиње их и 41. канон Трулског сабора. Велики подвижник VI вијека, преп. Јован Лествичник, 27. Слово своје „Лествице", која је извршила огромни утицај и на Истоку и на Западу, посвећује „Свештеном тиховању тијела и душе" и „разлици и разликовању мировања". Исихиа је и за њега идеал као и за многе прије њега. Он је, међутим, свјестан и опасности које она у себи крије. Зато препоручује непрестану обазривост и смирење које чува подвижника од обмане и од пада у гордост, ту „свеобухватну смрт". Лествичник савјетује истинског искатеља духовног живота: „Непрестано помињање и мисао на Исуса нек се сједини са твојим дисањем и тек онда ћеш осјетити корист од молитвеног тиховања". Овдје се, дакле, ради о непрестаном љубавном општењу са Христом, које има за циљ сједињење са Богом и са његовим „светим наднебеским огњем", који неочишћене жеже а друге осветљује „по мјери савршенства" (Слово 28). 

Свети Григорије Ниски у тумачењу Псалама говори о Мојсију да је провео четрдесет година удаљен од људи, боравећи у „молитвеном тиховању", созерцавајући невидљиве ствари. И по преп. Исаку Сирину, „исихиа" је врхунац савршенства и „мајка покајања". Он је назива и „почетак очишћења". По истом овом светитељу, ријечи су орган овог свијета; молитвено тиховање, које захтијева радикално одрицање од свијета као жеље тијела, похоте очију и гордости живота, употребљава радије као орган ћутања у коме је тајна будућег вијека. 

Молитвено тиховање као непрестано хођење човјека пред лицем Божијим, у органској је вези са вршењем свих јеванђелских заповијести. Вршење заповијести је припрема за више ступњеве духовног живота. Зато онај који би хтео да молитвено тихује а није се ослободио врлинским живљењем од духовних страсти и болести, личи на човјека који искаче из брода у море, сматрајући да ће на даски без опасности стићи на обалу (Преп. Јован Лествичник). 

Закон живота по св. Григорију Богослову се састоји у овом: „Бога треба више помињати него дисати". Само тако се може остварити циљ хришћанског живота: постизање заједничарења с Богом, причешћа и виђења Бога. То је основна идеја исихаста свих времена, богословски потврђена и озакоњена у Цркви, прво кроз Ареопагитске списе а потом и у дјелима преп. Максима Исповједника. То су, заједно са Евагријем, Исаком Сирином, и особито преп. Симеоном Новим Богословом, духовни родоначелници светогорских исихаста. 

Да се задржимо само на преп. Симеону. И за њега као и за светогорске исихасте (живео је крајем Х и почетком XI в.), Бог је свјетлост и почива у неизрецивој свјетлости. Зато онај који постиже с Богом заједницу, - причешћује се Његове вјечне свјетлости, постајући и сам свјетлост. То се постиже кроз вјеру и врлине, од којих је по њему „ИСИХИА" најсавршенија; остале врлине су пут који њој узводи. Онај који молитвено тихује, каже светитељ, треба да, као блудница, држи и љуби на духован начин и сузама облива ноге Исусове. Или као слушкиња чије су очи упрте у руку госпође њене (Пс. 123, 2), тако и он треба да гледа нетремице на руке Господа Бога свога. Треба да буде као невјеста која сједињена са Господом Христом лијеже и устаје у вјечни живот, или као ученици на Тавору који видјеше славу Његову и чуше глас Очев: „ово је Син мој воз љубљени", и падоше ничице говорећи као Петар: „добро нам је овдје бити". Молитвени тиховатељ треба још да буде као Мојсије на врху Синајске Горе, да пребива тамо сам и да узлази у облак, скривајући се од очију других. Ако буде тако радио, не само што ће видјети Бога „од позади", него ће му се јасно открити лице Божије. И само Бога гледајући и од Бога будући гледан, и слушајући Његов глас, откриће се прво њему, на тајанствен начин, тајне Царства Божијег, а потом ће он другима дати закон; просветлиће се а онда ће и друге свјетлошћу знања просветити; биће помилован па ће онда и сам друге миловати. Такав тражи и добија, па кад добије - раздаје онима који од њега траже; одрешује се свеза зла а потом одрешује и сам друге. 

Незаситива жеђ и глад за Богом и вјечном Божанском свјетлошћу је основна покретачка снага радикалног одрицања од свијета које тражи преп. Симеон. Ту се не ради о некаквом апстрактном философском или религиозном мистицизму, него о опитном светотајинском и световрлинском реализму. То је жеђ крштене и у свјетлост Тросунчаног Божанства навијене душе, за општењем са историјским Христом Богочовјеком, у Цркви Бога живога, силом Духа Светога, кроз очишћење и духовну борбу. 

Да та жеђ није само својство монаха или пустињака, него да је у природи свих хришћана, свједочи преп. Петар Дамаскин на око 200 година прије Симеона Богослова. „То је подвиг, каже он, који је потребан свима људима, било дјелимично било цјелосно. Без њега је немогуће задобити духовно знање и смирено умље; онај који га иште, постају му преко њега јасне у божанским Писмима и свим тварима скривене тајне." Без молитвеног тиховања, тврди исти светитељ, не можемо се очистити ни познати нашу слабост и демонско лукавство; нећемо бити у стању ни да схватимо Божију силу и Промисао из божанских Ријечи које читамо или пјевамо. 

Светогорско живљење по Богу 

Управо на таквој жеђи, еросу и подвигу саздана је, расла, живјела и живи света Гора Атонска. Светогорски подвижници су од самог почетка пригрлили исихазам. Света Гора је, уствари, по самој својој природи била мјесто „исихије" и истовремено „огњиште врлина". Оно што пише за првог светогорског пустињака, преп. Петра Атонског, да је: „око своје душе, ум, непомично утврдио на небо, одрекао се дома, отаџбине, родитеља, сродника по крви и пријатеља, и рекавши свима збогом, боље речено без збогом, једноме свој живот посветио - живљењу по Богу..." - то је било и остало јеванђелско правило живота свих његових духовних следбеника. За њега каже св. Григорије Палама, један од тих следбеника, даје својим умјереним и пуним уздржања животом „задобио силну умну снагу; строгим пак живљењем у молитвеном тиховању, срце своје је једноставно претворио у божанску колесницу, и друго небо, и Богу од неба милије пребивалиште. Укратко, у томе се и састоји враћање ума самом себи и сабирање или, премда је чудно и рећи, враћање ка уму свих душевних сила и делање по њему и по Богу." 

Кроз то сабирање свих душевних и духовних сила човјек се ослобађа од свог страственог односа према себи и свијету, скида са себе „одвратну маску" своје, од Бога и истинске свјетлости, отуђености. То је пут сабирања по тварима и ван себе разасутог човјековог бића, пут задобијања истинског мира, дубине и богопознања, обожења кроз причешћивање божанском благодаћу и пут вјечног усавршавања и ка бољем напредовању. Исихаста такве врсте, одрекавши се свега богољубиво и богољубно, стоји пред Богом „глув и нем", побеђујући закон материје, а душа му се преображава божанском благодаћу, предајући и тијелу „знаке" божанске љепоте. 

Тај исихастички метод освајања унутарњих простора пренет је са овог светогорског огњишта и међу словенске народе. Велики руски препородитељи: Антоније Печерски (оснивач руског монаштва), Мојсије Угрин, Нил Сорски, Серафим Саровски и остали саровски и оптински Старци прошлог стољећа, били су велики љубитељи исихије, молитвеног тиховања. 

Српски исихасти 

Први познати подвижници код Срба: ПРЕПОДОБНИ ПЕТАР КОРИШКИ, ЈОАКИМ ОСОГОВСКИ и др., такође спадају у исихасте, будући да пустињаштво по својој природи има исихастички карактер. И сам СВЕТИ САВА, пород Свете Горе и отац Српске духовне историје, цијелог свог живота био је разапет на крсту двоједне љубави: љубави према молитвеном самовању и љубави према духовном просветљењу свог народа. Он не само да се „дивио животу непрестаног молитвеног узвишавања ума од земаљског Богу" код светогорских подвижника него је сам упражњавао такав начин живота и чезнуо за њим свим својим бићем. О томе свједоче не само КАРЕЈСКА ИСПОСНИЦА и СТУДЕНИЧКА „МОЛЧАЛНИЦА" него и сав његов животни став и стално враћање Светој Гори. Он са великим узбуђењем мисли на „свету и слатку пустињу", а посебно на колијевку источног монаштва - Палестину, Египат, Синај. Он је био и остао велики поклоник Синајског схватања подвижништва. Дух исихастичке атмосфере прожима многе службе и житија српских светитеља прије XIV в. Тако читавих сто година пре избијања исихастичког спора у Светој Гори пјесник пјева у служби Светом Сави у духу чистог исихазма: 

„Успавао си страсти и многолике валове божанским усхођењима и неослабним чистотама те на вечерњу свјетлост уснућем засјао јеси..." 

Без сумње истог духа је био и Архиепископ Данило II као и многе друге значајне личности наше духовне прошлости, особито оне које су прошле кроз ман. Хиландар. И до данас је остао недовољно испитан утицај монаха Синаита који су основали низ манастира по Србији и кроз њих посејали у душу нашег народа дух синајске исихије. Да је Преп. РОМИЛО РАВАНИЧКИ био чисти исихаста, јасно свједочи његов животопис, као и чињеница да му је духовни учитељ био велики молитвени тиховатељ ГРИГОРИЈЕ СИНАИТ. 

Имали смо у наше дане неколико значајних личности које су се трудиле да продуже, по Божијем призвању, старо предање молитвеног тиховања. Да поменемо познатог СТАРЦА ТЕОКЛИТА из Студеничке испоснице, СТАРЦА СИМЕОНА из ман. Дајбаба и потпуно непознату сељанку из Врака код Скадра, БЛАЖЕНУ СТЕВКУ ЂУРЧЕВИЋ. Ова чудна сељанка, која је после протеривања Срба из Албаније (1933. г.) живјела у једном селу на Косову и последње дане провела у битољском сиротишту „Богдај" (умрла као монахиња Стефанида 1945. год. од рана које је задобила од Немаца), оставила нам је „Исповијести" ријетке духовне дубине и потресног садржаја (Исповијести се чувају у рукопису). 

Исихазам св. Григорија Паламе 

Основно начело исихазма свих времена је било: прво треба БИТИ па онда ДЕЛАТИ. Прво је коријен и извор другог, друго је незамисливо без првог а и прво има потребу да се открива и остварује другим. Човјек треба да сретне живога Бога, па тек онда да проповиједа убедљиво и вјерно Његову свету и неизрециву тајну. То је суштина и исихазма Св. Григорија Паламе. Он и исихасти XIV вијека не уводе ништа ново. Радило се просто о оживљавању и мисаоном продубљивању нечега што је постојало у Цркви вјековима као опитна стварност и као начин по Богу живљења. Оно што би се могло сматрати као новина у исихазму XIV вијека јесте БОГОСЛОВСКО ДОГМАТСКО удубљивање и образложење тог духовног искуства Цркве. Светогорски исихазам и уопште светопредањско црквено искуство добијају у лицу св. Григорија Паламе свог богослова „теоретичара". Основни проблем овог светогорског спора са далекосежним последицама био је проблем могућности или немогућности реалног општења са Богом, као и начина којим се то општење може остварити. Калабријски хуманиста Варлаам са својим присталицама, који су били под јаким утицајем грчке философије и западне схоластике аристотеловски оријентисане, или су порицали могућност стварног општења са Богом или су му придавали символично интелектуални карактер. Бог се, по њима, може познати само преко природе или преко тварних символа, којима се Он открива човјеку. Свети Григорије је одмах осјетио да се ту ради о скривеном избацивању Бога из историјске стварности, па је одлучно устао против таквог сакаћења хришћанске визије односа између Бога и његове творевине. Свој став он заснива на библијском парадоксу: Свето Писмо тврди, с једне стране, да „Бога нико никад није видео" нити га може видјети, али с друге стране, свједочи да су „блажени чисти срцем јер ће Бога видјети". Из тога је Светитељ изаткао свој богословски парадокс, заснован на Христовом оваплоћењу и вјековном искуству Цркве: Бог је по СУШТИНИ неприступан, неизрецив, неописив, а по Својим вјечним божанским СИЛАМА и ЕНЕРГИЈАМА Он је - Живот нашег живота, Мудрост наше мудрости, Нада наше наде, Истина наше истине, Свјетлост наше свјетлости, Срце нашег срца; преко њих Он је Творац свијета, Промислитељ његов и Животворац. Бог је у самом искуству исихаста, ако је могуће тако се изразити - СКРИВЕНО-ОТСУТНА ПРИСУТНОСТ. Као „присутност" Он је „Царство Божије" у нама, Он је Таворска Свјетлост - СЛАВА лица Христовог, коју су видјели Апостоли на Тавору, реално присутна у свима онима који јој кроз вјеру и врлински живот приготове мјесто у своме срцу. А то и јесте смисао хришћанског живота: да човјек постане заједничар вјечне Божанске славе. 

То пребивање Бога у нама и нас у Богу, као наше заједничарење у Божанској вјечној слави и преображавање Божанском свјетлошћу, односи се на сво психофизичко биће човјеково. Оно претпоставља и захтијева наш и тјелесни и духовни подвиг. Смисао свега нашег труда је да се све наше биће, колико је то нама људима могуће, сабере у молитвени вапај и цјелосно хођење пред лицем живога Бога. Оно што је највише изазивало Паламине противнике, затроване платоновско-дуалистичким презиром ка тијелу, као и многе после њих који су се изругивали „гледању у пупак" исихаста, ради виђења Божанске свјетлости, - то је управо тај значај који Свети Григорије придаје тијелу у духовном животу. Светитељ је свјестан да је после васкрсења Христовог тијела свако људско тијело и људска кост - светиња и храм Духа Светог. 

Као и сва Божија творевина, тијело је призвано, као и душа, да буде храм Божији а да би то постало потребно је да својим постом, чистотом и смирењем и сабирањем - одријеши крила душе и ослободи је за Божански бескрај, и његово скривено откривање у њеним дубинама. 

Призив на моралну револуцију 

Ето шта су исихасти били и остали: свједоци могућности и неопходности за човјека сваког доба, прије свега и изнад свега - тог освајања божанског бескраја, скривено откривеног у дубинама сваког људског срца, и с оне стране тих дубина; у „срцу" космоса и његовој последњој тајни, и са оне стране те тајне. Човјек, освајајући просторе око себе, као да је заборавио на много бескрајније просторе у себи. Цветање спољашњег прогреса наше техничке цивилизације као да прати све опаснија морална унутарња закржљалост. Недавно је објављена у новинама карикатура суперсоничног авиона, испод које је писало: „човјеков научни прогрес", а поред ње карикатурица са натписом: „човјеков морални прогрес". Незајажљива човјекова жеђ за освајањем спољашњих простора осакатила је човјекову унутрашњост, а кроз то и односе међу појединцима и заједницама. Човјек као да се излио, као ријека, из свог корита, па се сад налази у опасности да га исуше сунчани зраци, да га испаре са лица земље. Отуда је Солжењицин безброј пута у праву кад тврди да „ако се ми не промијенимо са нашим незаситивим „прогресом", човјечанство ће, при било каквој варијанти свог развоја, нестати у XXI вијеку - због дегенерисаности и истрошености, бесплодности и загађености планете". 

Предосјећање те опасности управо и буди интересовање код најдалековидијих умова нашег доба за дубље људске стварности. Тиме се да објаснити и интересовање за исихазам, како на Истоку тако и на Западу. Јер исихазам је стални призив на једну истинску револуцију и преображај овога свјета: призив на моралну револуцију и преображај; на продужење и проширење човјека - вјечноприсутним Божанским бескрајем. Призив на откривање Царства Божијег у нама. 

 

Митрополит Амфилохије (Радовић)

Категорија: Богословље

 

 

 

 

 

 

 

raspored5c

Повратак на врх