Ученици светог Јована Претече Андреј и Петар постају ученици Христови  (Јов. 1, 35-42)

35. Сутрадан опет стајаше Јован и двојица од ученика његових.

36. И угледавши Исуса гдје иде, рече: Гле, Јагње Божије!

37. И чуше га оба ученика кад говораше, и отидоше за Исусом.

38. А Исус обазревши се и видјевши их, гдје иду за њим, рече им: Шта тражите? А они му рекоше: Рави, што преведено значи: учитељу, гдје станујеш?

 39. Рече им: Дођите и видите! И отидоше, и видјеше гдје станује; и остадоше код њега онај дан. А бијаше око десетога часа.

40. А један од двојице који чуше од Јована и одоше за њим бијаше Андреј, брат Симона Петра.

41. Он нађе најприје брата својега Симона, и рече му: Нашли смо Месију, што преведено значи: Христос.

42. И доведе га Исусу. И Исус погледавши на њега рече: Ти си Симон, син Јонин; ти ћеш се звати Кифа, што значи Петар.


Позивање Петра (Мат. 4, 18-20)

18. А идући покрај мора Галилејског видје два брата, Симона, званога Петар, и Андреја, брата његова, гдје бацају мрежу у море, јер бијаху рибари.

19. И рече им: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи.

20. А они одмах оставише мреже и пођоше за њим.

 

Петар хода по води (Мат. 14, 22-33)

22. И одмах принуди Исус ученике своје да уђу у лађу и иду прије њега на ону страну док он отпусти народ.

23. И отпустивши народ попе се на гору да се насамо помоли. А наста вече и бијаше ондје сам.

24. А лађа бјеше већ насред мора, угрожена од валова, јер бијаше противан вјетар.

25. А у четврту стражу ноћи отиде к њима Исус ходећи по мору.

26. И видјевши га ученици гдје иде по мору, узнемирише се говорећи: То је утвара; и од страха повикаше.

27. А Исус им одмах рече говорећи: Не бојте се, ја сам, не плашите се!

28. А Петар одговарајући рече му: Господе, ако си ти, реци ми да дођем теби по води.

29. А он рече: Ходи! И изишавши из лађе, Петар иђаше по води да дође Исусу.

30. Но видећи јак вјетар уплаши се, и почевши тонути, повика говорећи: Господе, спаси ме!

31. И одмах Исус пруживши руку ухвати га, и рече му: Маловјерни, зашто посумња?

32. И кад уђоше у лађу, преста вјетар.

33. А они у лађи приступише и поклонише му се говорећи: Ваистину си ти Син Божији.

 

Исцељење Петрове таште (Мар. 14, 29-31)

29. И одмах изишавши из синагоге дођоше у дом Симонов и Андрејев с Јаковом и Јованом.

30. А ташта Симонова лежаше у грозници; и одмах му казаше за њу.

31. И приступивши подиже је узевши је за руку, и пусти је грозница одмах, и служаше им.

 

Петар исповеда Христа (Мат. 16, 13-28)

13. А када дође Исус у крајеве Кесарије Филипове, запита ученике своје говорећи: Шта о мени говоре људи ко је Син Човјечији?

14. А они рекоше: Једни говоре да си Јован Крститељ, други да си Илија, други опет Јеремија, или који од пророка.

15. Рече им Исус: А ви шта велите ко сам ја?

16. А Симон Петар одговори и рече: Ти си Христос, Син Бога живога.

17. А Исус одговарајући рече му: Блажен си, Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима.

18. А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати.

19. И даћу ти кључеве Царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима; и што раздријешиш на земљи биће раздријешено на небесима.

20. Тада запријети ученицима својим да ником не казују да је он Исус Христос.

21. Од тада поче Исус казивати ученицима својим да њему ваља ићи у Јерусалим, и много пострадати од старјешина и првосвештеника и књижевника, и убијен бити, и трећи дан да ће устати.

22. И узевши га Петар поче га одвраћати говорећи: Боже сачувај, Господе; то неће бити од тебе!

23. А он окренувши се рече Петру: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско.

 

Преображење (Мат. 17, 1-9)

1. И послије шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме.

2. И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост.

3. И гле, јавише им се Мојсеј и Илија који с њим говораху.

4. А Петар одговарајући рече Исусу: Господе, добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији.

5. Док он још говораше, гле, облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи; њега слушајте.

6. И чувши ученици падоше ничице и уплашише се веома.

7. И приступивши Исус дохвати их се и рече: Устаните и не бојте се.

8. А они, подигнувши очи своје, никога не видјеше до Исуса сама.

9. И када силажаху са горе, заповједи им Исус говорећи: Ником не казујте што сте видјели док Син Човјечији из мртвих не васкрсне.

 

Молитва у Гетисманији (Мат. 26, 30-56)

30. И отпојавши хвалу, изиђоше на гору Маслинску.

31. Тада им рече Исус: Сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ; јер у Писму стоји: Ударићу пастира, и овце стада разбјећи ће се.

32. А по васкрсењу своме отићи ћу пред вама у Галилеју.

33. А Петар одговоривши рече му: Ако се и сви саблазне о тебе, ја се нећу никад саблазнити.

34. Рече му Исус: Заиста ти кажем: Ноћас, прије него пијетао запјева, три пута ћеш ме се одрећи.

35. Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом! Тако рекоше и сви ученици.

36. Тада Исус дође са њима у мјесто које се зове Гетсиманија, и рече ученицима: Сједите ту док ја одем тамо да се помолим Богу.

37. И узевши Петра и оба сина Зеведејева поче се жалостити и туговати.

38. Тада им рече Исус: Жалосна је душа моја до смрти; останите овдје и бдите са мном.

39. И отишавши мало, паде на лице своје молећи се и говорећи: Оче мој, ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти!

40. И дошавши ученицима нађе их гдје спавају, и рече Петру: Зар не могосте један час пробдјети са мном?

41. Бдите и молите се да не паднете у напаст; јер је дух срчан, али је тијело слабо.

42. Опет и други пут отиде и помоли се говорећи: Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја.

43. И дошавши нађе их опет гдје спавају; јер им бијаху очи отежале.

44. И оставивши их, отиде опет те се трећи пут помоли говорећи оне исте ријечи.

45. Тада дође ученицима својим и рече им: Још спавате и почивате! Ево се приближио час, и Син Човјечији предаје се у руке грјешника.

46. Устаните, хајдемо! Ево, приближио се издајник мој.

47. И док он још тако говораше, гле, Јуда, један од Дванаесторице, дође, и са њим људи многи с ножевима и с кољем од првосвештеника и старјешина народних.

48. А издајник његов даде им знак говорећи: Кога ја цјеливам, онај је; држите њега.

49. И одмах приступивши Исусу рече: Здраво, Учитељу! И цјелива га.

50. А Исус му рече: Пријатељу, на то ли си дошао? Тада приступивши ставише руке на Исуса и ухватише га.

51. И гле, један од оних што бијаху са Исусом машивши се руком извади нож свој те удари слугу првосвештеникова, и одреза му ухо.

52. Тада му рече Исус: Врати нож свој на мјесто његово; јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути.

53. Или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?

54. Како би се, дакле, испунила Писма да овако треба да буде?

55. У тај час рече Исус људима: Као на разбојника изишли сте с ножевима и с кољем да ме ухватите, а сваки дан сам код вас сједио учећи у храму, и не ухватисте ме.

56. А ово је све било да се испуне Писма пророчка. Тада га сви ученици оставише и побјегоше.

 

Одрицање Петрово (Мат. 26, 57-75)

57. А они што ухватише Исуса одведоше га првосвештенику Кајафи, гдје се књижевници и старјешине сабраше.

58. А Петар иђаше за њим издалека до дворишта првосвештеникова и ушавши унутра сједе са слугама да види свршетак.

59. А првосвештеници и старјешине и сав Синедрион тражаху лажна свједочанства против Исуса да би га убили,

60. И не нађоше; и премда многи лажни свједоци долазише, не нађоше. Најпослије дођоше два лажна свједока.

61. И рекоше: Он је казао: Ја могу развалити храм Божији и за три дана саградити га.

62. И уставши првосвештеник рече му: Зар ништа не одговараш што ови против тебе свједоче?

63. А Исус ћуташе. И првосвештеник одговарајући рече му: Заклињем те живим Богом да нам кажеш јеси ли ти Христос, Син Божији?

64. Рече му Исус: Ти каза. Али ја вам кажем: од сада ћете видјети Сина Човјечијега гдје сједи с десне стране Силе и долази на облацима небеским.

65. Тада првосвештеник раздрије хаљине своје говорећи: Хули на Бога! Шта нам више требају свједоци? Ево сада чусте хулу његову.

66. Шта мислите? А они одговарајући рекоше: Заслужио је смрт.

67. Тада му попљуваше лице и удараху га, а други га бијаху по образима

68. Говорећи: Прореци нам, Христе, ко те удари?

69. А Петар сјеђаше напољу у дворишту, и приступи му једна слушкиња говорећи: И ти си био са Исусом Галилејцем.

70. А он се одрече пред свима говорећи: Не знам шта говориш.

71. И кад изиђе к вратима угледа га друга, и рече онима што бијаху ондје: И овај бјеше са Исусом Назарећанином.

72. И опет се одрече са заклетвом: Не знам тога човјека.

73. А мало потом приступише они што стајаху и рекоше Петру: Ваистину и ти си од њих; јер те и говор твој издаје.

74. Тада се поче преклињати и клети да не зна тога човјека. И одмах запјева пијетао.

75. И опомену се Петар ријечи Исусове што му је рекао: Док пијетао не запјева, три пута ћеш ме се одрећи. И изишавши напоље плакаше горко.

 

Васкрсење Христово и јављање ученицима (Јов. 20, 1-10)

1. А у први дан седмице дође Марија Магдалина на гроб рано, док још бјеше мрак, и видје да је камен дигнут са гроба.

2. Онда отрча и дође Симону Петру и другом ученику кога љубљаше Исус, и рече им: Узеше Господа из гроба, и не знамо гдје га положише.

3. Тада изиђе Петар и други ученик, и пођоше ка гробу.

4. Трчаху пак оба заједно, и други ученик трчаше брже од Петра и стиже први на гроб.

5. И надвиривши се, видје покрове гдје леже; али не уђе.

6. Тада стиже Симон Петар за њим и уђе у гроб и видје покрове гдје леже.

7. И убрус који бјеше на глави његовој, да не лежи са покровима, него посебно савијен на једном мјесту.

8. Тада, дакле, уђе и други ученик, који први дође на гроб, и видје и вјерова;

9. Јер још не знађаху Писмо да Он треба да васкрсне из мртвих.

10. Онда се ученици опет вратише дома.

 

Јављање Христово на језеру Тиверијадском (Јов. 21, 1-19)

1. Послије тога опет се јави Исус ученицима својим на мору Тиверијадском. А јави се овако:

2. Бијаху заједно Симон Петар и Тома, звани Близанац, и Натанаило из Кане Галилејске, и синови Зеведејеви, и друга двојица од ученика његових.

3. Рече им Симон Петар: Идем да ловим рибу. Рекоше му: Идемо и ми с тобом. Изиђоше и уђоше одмах у лађу, и оне ноћи не ухватише ништа.

4. А кад већ настаде јутро, стајаше Исус на обали, али ученици не познаше да је то Исус.

5. А Исус им рече: Дјецо, немате ли што за јело? Одговорише му: Немамо.

6. А он им рече: Баците мрежу са десне стране лађе, и наћи ћете. Онда бацише, и већ је не могаху извући од мноштва рибе.

7. Онда онај ученик, кога љубљаше Исус, рече Петру: То је Господ! А Симон Петар, када чу да је Господ, опаса се огртачем, јер бјеше наг, и баци се у море.

8. А други ученици стигоше лађицом, јер не бијаху далеко од земље него око двјеста лаката, вукући мрежу са рибом.

9. Чим пак изиђоше на земљу, видјеше огањ, наложен и на њему положену рибу, и хљеб.

10. Исус им рече: Донесите од рибе што сада ухватисте.

11. А Симон Петар уђе и извуче мрежу на земљу пуну великих риба, сто педесет и три; и од толикога мноштва не продрије се мрежа.

12. Рече им Исус: Ходите, обједујте. А ниједан од ученика не смједе да га упита: Ко си ти? знајући да је Господ.

13. Тада дође Исус, и узе хљеб и даде им, тако и рибу.

14. Ово се већ трећи пут јави Исус ученицима својим пошто устаде из мртвих.

15. А кад обједоваше, рече Исус Симону Петру: Симоне Јонин, љубиш ли ме више него ови? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Напасај јагањце моје.

16. Рече му опет по други пут: Симоне Јонин, љубиш ли ме? Рече му: Да, Господе, ти знаш да те волим. Рече му: Чувај овце моје.

17. Рече му трећи пут: Симоне Јонин, волиш ли ме? Петар се ожалости што му рече трећи пут: волиш ли ме? И рече му: Господе, ти све знаш, ти знаш да те волим. Рече му Исус: Напасај овце моје.

18. Заиста, заиста ти кажем: Када си био млађи, опасивао си се сам и ходио си куда си хтио; а кад остариш, раширићеш руке своје и други ће те опасати и одвести куда не желиш.

19. А ово рече указујући каквом ће смрћу прославити Бога. И казавши ово, рече му: Хајде за мном!

 

Исцељење хромога од рођења (Дап. 3, 1-11)

1. А Петар и Јован иђаху заједно горе у храм у девети час молитве.

2. И бијаше неки човјек хром од утробе матере своје, којега ношаху и полагаху сваки дан пред врата храма која се зову Красна да проси милостињу од оних који улазе у храм.

3. Овај видјевши Петра и Јована да хоће да уђу у храм, затражи милостињу.

4. А Петар погледавши на њега с Јованом рече: Погледај на нас!

5. А он их пажљиво гледаше очекујући да од њих нешто добије.

6. А Петар рече: Сребра и злата немам, него што имам то ти дајем: У име Исуса Христа Назарећанина устани и ходи.

7. И узе га за десницу и подиже. И одмах се утврдише његова стопала и глежњи;

8. И скочивши стаде, и хођаше, и уђе с њима у храм ходећи и скачући и хвалећи Бога.

9. И видје га сав народ гдје иде и хвали Бога.

10. А познадоше га да то бјеше онај што милостиње ради сјеђаше код Красних врата храма и испунише се чуђења, и бјеху ван себе од тога што му се догоди.

11. А док се исцијељени хроми држаше Петра и Јована, сав народ задивљен навали њима у тријем који се зваше Соломонов.

 

Ананија и Сапфира (Дап. 5, 1-11)

1. А неки човјек, по имену Ананија, са женом својом Сапфиром продаде имање,

2. И сакри од новаца са знањем и жене своје, и донијевши један дијел положи пред ноге апостолима.

3. А Петар рече: Ананија, зашто испуни сатана срце твоје да слажеш Духу Светоме и сакријеш од новаца што узе за њиву?

4. Кад је била у тебе, не бјеше ли твоја? И кад је продаде, не бјеше ли у твојој власти? Зашто си такву ствар метнуо у срце своје? Ниси слагао људима него Богу.

5. А кад чу Ананија ријечи ове, паде и издахну; и велики страх обузе све који чуше ово.

6. И уставши младићи узеше га и изнесоше те сахранише.

7. А кад прође око три часа, уђе и жена његова не знајући шта се догодило.

8. А Петар је упита: Кажи ми јесте ли за толико продали њиву? А она рече: Да, за толико.

9. А Петар јој рече: Зашто се договористе да искушате Духа Господњега? Гле, ноге оних који твога мужа сахранише пред вратима су, и тебе ће изнијети.

10. И одмах паде крај ногу његових и издахну. А младићи ушавши нађоше је мртву, па је изнесоше и сахранише код мужа њезина.

11. И велики страх обузе сву Цркву и све који чуше ово.

 

Петрова сенка исцељује болеснике (Дап. 5, 12-16)

12. А рукама апостолским биваху многи знаци и чудеса у народу; и бијаху сви једнодушно у тријему Соломоновом.

13. Од осталих пак нико не смједе да им се придружи, али их народ хваљаше;

14. И све се више умножаваху они који вјероваху у Господа, мноштво људи и жена,

15. Тако да су на улице износили болеснике и полагали на постељама и носилима, да би кад прође Петар бар сјенка његова осјенила кога од њих.

 

Анђео ослобађа Петра из тамнице (Дап. 5, 16-42)

16. А стицаше се и мноштво народа из околних градова у Јерусалим доносећи болесне и од нечистих духова мучене, и сви се исцјељиваху.

17. Али се подиже првосвештеник и сви који бијаху с њим, секта садукејска, и испунише се зависти,

18. И дигоше руке своје на апостоле, и бацише их у општи затвор.

19. А анђео Господњи отвори ноћу врата тамнице, изведе их и рече:

20. Идите и станите у храму па говорите народу све ријечи овога живота.

21. А они, чувши то, уђоше ујутру у храм, и учаху. Пошто пак дође првосвештеник и који бијаху с њим, сазваше Синедрион и све старјешине синова Израиљевих, и послаше у тамницу да ове доведу.

22. А кад слуге отидоше и не нађоше их у тамници, онда се вратише и јавише,

23. Говорећи: Тамницу нађосмо чврсто закључану и чуваре гдје стоје пред вратима, али кад отворисмо, унутра ни једнога не нађосмо.

24. А кад чуше ове ријечи свештеник и војвода храма и првосвештеници бијаху у недоумици шта се то догодило с њима.

25. А неко дође и јави им говорећи: Ено они људи што их бацисте у тамницу стоје у храму и уче народ.

26. Тада отиде војвода с момцима и доведе их не на силу; јер се бојаху народа да их не побије камењем.

27. А кад их доведоше, поставише их пред Синедрион, и запита их првосвештеник говорећи:

28. Нисмо ли вам строго забранили да не учите о Имену овом? А ви сте ето напунили Јерусалим вашим учењем, и хоћете да баците на нас крв овога Човјека.

29. А Петар и апостоли одговарајући рекоше: Богу се треба покоравати више него људима.

30. Бог отаца наших васкрсе Исуса, којега ви убисте објесивши на дрво.

31. Њега Бог десницом својом узвиси за Началника и Спаситеља, да даде Израиљу покајање и опроштење гријехова.

32. И ми смо његови свједоци ових ријечи, и Дух Свети којега Бог даде онима који се њему покоравају.

33. А кад они то чуше, разјарише се веома и договараху се да их побију.

34. Али устаде у Синедриону један фарисеј, по имену Гамалило, законик, поштован од свега народа, и заповједи да апостоле мало удаље напоље,

35. Па им рече: Људи Израиљци, добро пазите шта ћете чинити са овим људима.

36. Јер прије ових дана устаде Тевда говорећи да је он нешто велико; уз њега пристаде људи бројем око четири стотине; он би убијен, и сви који га слушаху разиђоше се и пропадоше.

37. Послије овога устаде Јуда Галилејац у дане пописа и одвуче доста народа за собом; он такође погибе и сви који га слушаху растурише се.

38. И сад вам кажем: Прођите се ових људи и оставите их: јер ако буде од људи ова намисао или ово дјело, пропашће;

39. Но ако је од Бога, не можете га уништити, да се како и богоборци не нађете.

40. Онда га послушаше, и дозвавши апостоле избише их и забранише им да говоре о Имену Исусовом, и отпустише их.

41. А ови онда отидоше из Синедриона радујући се што се удостојише да поднесу срамоту за Име његово.

42. И сваки дан у храму и по домовима не престајаху да уче и проповиједају јеванђеље о Исусу Христу.

 

Исцељење Енеје и Тавите (Дап. 9, 31-35; 9, 29-42)

31. Међутим, Цркве по свој Јудеји и Галилеји и Самарији уживаху мир напредујући и ходећи у страху Господњем, и умножаваху се утјехом Светога Духа.

32. И догоди се да Петар обилазећи све, сиђе и светима који живљаху у Лиди.

33. И нађе тамо једнога човјека по имену Енеја, који већ осам година лежаше на одру, јер бјеше узет.

34. И рече му Петар: Енеје, исцјељује те Исус Христос; устани и простри сам себи! И одмах устаде.

35. И видјеше га сви који живљаху у Лиди и Сарону, и обратише се Господу.

36. А у Јопи бјеше једна ученица, по имену Тавита, што преведено значи Срна, и она бјеше пуна добрих дјела и милостиња које чињаше.

37. И догоди се у те дане да се она разбоље и умрије; онда је окупаше и положише у горњу собу.

38. И будући да је Лида близу Јопе, ученици чувши да је Петар у њој, послаше два човјека молећи га да без оклијевања дође до њих.

39. А Петар уставши отиде с њима; и кад дође, уведоше га у горњу собу и скупише се око њега све удовице плачући и показујући кошуље и хаљине што је радила Срна док је била с њима.

40. А Петар изгнавши све напоље, клече на кољена и помоли се Богу, и окренувши се тијелу рече: Тавито, устани! А она отвори очи своје, и видјевши Петра придигну се и сједе.

41. Он пак давши јој руку подиже је; и дозвавши свете и удовице показа је живу.

42. И ово се разгласи по свој Јопи, и многи вјероваше у Господа.

 

Крштење капетана Корнилија (Дап. 10)

1. А у Кесарији неки човјек, по имену Корнилије, капетан чете која се зваше Италијанска,

2. Побожан и богобојазан са цијелим домом својим, који је чинио многе милостиње народу и молио се стално Богу;

3. Видје на јави у виђењу, око деветог часа дана, анђела Божијега гдје уђе к њему и рече му: Корнилије!

4. А он. погледавши на њега и уплашивши се, рече: Шта је, Господе? А он му рече. Молитве твоје и милостиње твоје узиђоше на спомен пред Богом.

5. И сад пошаљи људе у Јопу и дозови Симона прозванога Петра;

6. Он гостује у некога Симона кожара, чија је кућа код мора. (Он ће ти казати ријечи којима ћеш се спасти ти и сав дом твој).

7. А кад отиде анђео који је говорио Корнилију, он дозва двојицу од укућана својих и једног побожног војника од оних који бијаху стално уз њега,

8. И казавши им све посла их у Јопу.

9. А сутрадан док они путоваху и приближаваху се граду, изиђе Петар на равни кров дома да се помоли Богу око шестога часа.

10. И огладње, и хтједе да једе; а кад му они готовљаху, наиђе на њега занос,

11. И видје небо отворено и сасуд некакав гдје силази на њега, као велико платно завезано на четири краја и спушта се на земљу;

12. У коме бијаху све четвороножне животиње на земљи и звјериње и гмизавци и птице небеске.

13. И дође му глас: Устани, Петре, закољи и једи.

14. А Петар рече: Нипошто. Господе, јер никад не једох било шта погано или нечисто.

15. И опет глас њему по други пут: Што је Бог очистио, ти не погани!

16. И ово би трипут, и сасуд се опет узнесе на небо.

17. А док се Петар у себи питаше шта би било виђење које видје, и гле, људи послани од Корнилија, распитавши се за дом Симонов, стадоше пред врата,

18. И зовнувши питаху да ли гостује овдје Симон звани Петар.

19. И док Петар размишљаше о виђењу, рече му Дух: Ево три човјека траже тебе;

20. Него устани и сиђи и иди с њима не премишљајући ништа, јер сам их ја послао.

21. А Петар сишавши људима посланим њему од Корнилија рече: Ево, ја сам тај кога тражите. Ради чега сте дошли?

22. А они рекоше: Корнилије капетан, човјек праведан и богобојазан, на добру гласу код свега народа јудејскога, примио је заповијест од анђела светога да те позове у свој дом и да чује ријечи од тебе.

23. Онда их позва унутра и угости. А сутрадан уставши пође с њима, и неки од браће која бјеху из Јопе пођоше с њим.

24. И сутрадан уђоше у Кесарију. А Корнилије их чекаше сазвавши родбину своју и блиске пријатеље.

25. А кад Петар улажаше, срете га Корнилије, и паднувши пред ноге његове поклони се.

26. А Петар га подиже говорећи: Устани, и ја сам само човјек.

27. И с њим разговарајући уђе, и нађе многе који се бијаху сабрали,

28. И рече им: Ви знате како је забрањено човјеку Јудејцу дружити се или долазити иноплеменику; али мени Бог показа да ни једнога човјека не треба звати поганим или нечистим.

29. Зато и дођох без поговора чим сам позван. Питам вас, дакле, ради чега сте ме позвали?

30. А Корнилије рече: Прије четири дана ја постих до овога часа, и у девети час бијах на молитви у кући својој: и гле, човјек стаде преда ме у хаљини сјајној,

31. И рече: Корнилије, услишена је молитва твоја и милостиње твоје бише споменуте пред Богом.

32. Пошаљи, дакле, у Јопу и дозови Симона који је прозван Петар: он гостује у кући Симона кожара поред мора; када он дође, рећи ће ти.

33. Онда одмах послах теби, и ти си добро учинио што си дошао. Сада, дакле, сви ми стојимо пред Богом да чујемо све што ти је од Бога заповјеђено.

34. А Петар отворивши уста рече: Заиста видим да Бог не гледа ко је ко,

35. Него је у сваком народу мио њему онај који га се боји и твори правду.

36. Ријеч коју посла синовима Израиљевим, благовјестећи мир кроз Исуса Христа: Он је Господ свију.

37. Ви знате ријеч која се збила по свој Јудеји, почевши од Галилеје, послије крштења које проповиједаше Јован:

38. Исуса из Назарета, како га помаза Бог Духом Светим и силом, који пролажаше чинећи добро и исцјељујући све мучене од ђавола, јер Бог бијаше с њим.

39. И ми смо свједоци свега што учини у земљи Јудејској и у Јерусалиму. Њега и убише, објесивши на дрво.

40. Овога Бог васкрсе трећи дан, и учини да се он јави,

41. Не свему народу, него нама, свједоцима унапријед изабранима од Бога, који с њим једосмо и писмо по његову васкрсењу из мртвих.

42. И заповједи нам да проповиједамо народу и свједочимо да је он одређени од Бога Судија живих и мртвих.

43. За њега свједоче сви пророци да ће Именом његовим примити опроштење гријеха свако ко вјерује у њега.

44. Док Петар још говораше ове ријечи, сиђе Дух Свети на све који слушаху ријеч.

45. И задивише се вјерни из обрезања који дођоше с Петром, да се и на незнабошце излио дар Духа Светога.

46. Јер их слушаху гдје говоре језике и величају Бога. Тада одговори Петар:

47. Зар може ко забранити воду да се не крсте ови који примише Духа Светога као и ми?

48. И заповједи им да се крсте у име Исуса Христа. Тада га молише да остане код њих неколико дана.

 

Обраћање Савлово (Дап. 9, 1-30)

1. А Савле, још дишући пријетњом и убиством на ученике Господње, приступи првосвештенику,

2. И затражи од њега посланице у Дамаск за синагоге, да ако кога нађе који је од овога Пута, и људе и жене, свезане доведе у Јерусалим.

3. А кад путоваше и дође близу Дамаска, изненада обасја га свјетлост са неба,

4. И паднувши на земљу чу глас гдје му говори: Савле, Савле, зашто ме гониш?

5. А он рече: Ко си ти, Господе? А Господ рече: Ја сам Исус којега ти гониш, (тешко ти је против бодила праћати се.

6. А он дрхтећи од страха рече: Господе, шта ћу да чиним? А Господ му рече) него устани и уђи у град, па ће ти се казати шта треба да чиниш.

7. А људи који путоваху с њим стајаху нијеми, чујући глас, а никога не видећи.

8. А Савле устаде са земље и отвореним очима својим никога не виђаше. Они га узеше за руку и уведоше у Дамаск.

9. И бјеше три дана слијеп, и не једе, нити пи.

10. А у Дамаску бјеше један ученик, по имену Ананија, и рече му Господ у виђењу: Ананија! А он рече: Ево ме, Господе!

11. А Господ њему: Устани и иди у улицу која се зове Права, и тражи у дому Јудином по имену Савла Таршанина; јер гле, он се моли Богу,

12. И видје у виђењу човјека, по имену Ананију, гдје уђе и метну руку на њега да прогледа.

13. А Ананија одговори: Господе, чуо сам од многих за тога човјека колико зла почини светима твојима у Јерусалиму.

14. И овдје има власт од првосвештеника да веже све који призивају Име твоје.

15. А Господ му рече: Иди, јер ми је он сасуд избрани, да изнесе Име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве;

16. А ја ћу му показати колико му ваља пострадати за Име моје.

17. И отиде Ананија, и уђе у кућу, и метнувши руке на њега рече: Савле брате, Господ Исус, који ти се јави на путу којим си ишао, послао ме је да прогледаш и да се испуниш Духа Светога.

18. И одмах отпаде од очију његових као крљушт, и прогледа, и уставши крсти се;

19. И узевши храну, окријепи се. И би Савле неколико дана са ученицима који бијаху у Дамаску.

20. И одмах по синагогама проповиједаше Исуса да је он Син Божији.

21. А сви који слушаху чуђаху се и говораху: Није ли ово онај што у Јерусалиму сатираше оне који призивају Име ово, и не дође ли овдје за то да их везане води првосвештеницима?

22. А Савле све више јачаше, па збуњиваше Јудејце који живе у Дамаску, доказујући да је ово Христос.

23. А кад се наврши подоста дана, договорише се Јудејци да га убију.

24. Али Савле дознаде за њихову завјеру; а они чуваху врата дан и ноћ да би га убили;

25. Но ученици га узеше ноћу и спустише преко зида у котарици.

26. Када пак дође Савле у Јерусалим, покушаваше да се придружи ученицима; и сви га се бојаху, не вјерујући да је ученик.

27. А Варнава га узе и доведе апостолима, и исприча им како је на путу видио Господа и како му је говорио, и како је у Дамаску смјело проповиједао у име Исусово.

28. И заједно с њима је улазио у Јерусалим и излазио и слободно проповиједао у име Господа Исуса,

29. И говораше и препираше се с јелинистима, а они вребаху да га убију.

30. А када браћа ово сазнаше сведоше га у Кесарију и испратише га у Тарс.

 

Исцељење хромог у Листри (Дап. 14, 1-18)

8. А неки човјек у Листри сјеђаше немоћан у ногама, будући хром од утробе матере своје, и никада не бјеше ходио.

9. Овај слушаше Павла гдје говори, који погледавши на њега и видјевши да има вјеру да ће оздравити,

10. Рече снажним гласом: Теби говорим у име Господа Исуса Христа, усправи се на ноге своје! И он скочи, и хођаше.

11. А кад видје народ шта Павле учини, подиже глас свој говорећи ликаонски: Богови постадоше слични људима и сиђоше к нама.

12. И називаху Варнаву Зевсом а Павла Хермесом, јер он вођаше ријеч.

13. А жрец Зевса што бјеше пред градом њиховим, доведе јунце, и донесе вијенце пред врата, и с народом хтједе да принесе жртву.

14. А кад чуше апостоли, Варнава и Павле, раздераше хаљине своје, и ускочише међу народ вичући и говорећи:

15. Људи, шта то чините? И ми смо као и ви смртни људи, који вам благовијестимо да се од ових ништавних ствари обратите Богу живоме, који створи небо и земљу и море и све што је у њима;

16. Који у прошлим нараштајима бјеше пустио све народе да иду својим путевима;

17. Мада ипак не остави себе непосвједочена, чинећи добро, дајући нам с неба дажд и године родне, пунећи срца наша јелом и весељем.

18. И ово говорећи једва умирише народ да им не приноси жртве...

 

Павле исцељује робињу са духом погађачким и чудесно ослобођење из тамнице (Дап. 16, 16-39)

16. Догоди се пак кад иђасмо на молитву да нас срете једна робиња која имаше дух погађачки и гатајући доношаше велики добитак својим господарима.

17. Ова пође за Павлом и за нама, и викаше говорећи: Ови су људи слуге Бога Вишњега, који нам јављају пут спасења.

18. И овако чињаше много дана. А када се Павлу досади, окрену се и рече духу: Заповиједам ти именом Господа Исуса Христа, изиђи из ње! И изиђе у тај час.

19. А када видјеше њезини господари да изиђе нада њиховог добитка, узеше Павла и Силу и одвукоше их на трг пред поглаваре.

20. И кад их доведоше војводама, рекоше: Ови људи узбуњују наш град, а Јевреји су

21. И проповиједају обичаје које нама не приличи примати ни творити, јер смо Римљани.

22. И слеже се народ на њих, и војводе им раздријеше хаљине, и заповједише да их шибају.

23. И пошто им ударише много батина, бацише их у тамницу, и заповједише тамничару да их добро чува.

24. Примивши такву заповијест, он их баци у најдоњу тамницу и ноге им метну у кладе.

25. А око поноћи Павле и Сила мољаху се и слављаху Бога; а сужњи их слушаху.

26. Одједном пак настаде велики земљотрес, тако да се потресоше темељи тамнице; и одмах се отворише сва врата и свима спадоше окови.

27. А кад се пробуди тамничар и видје отворена врата тамничка, извади нож и хтједе да се убије, мислећи да су сужњи побјегли.

28. А Павле повика јаким гласом говорећи: Не чини себи зла никаква, јер смо сви овдје!

29. А он заискавши свјетиљку улетје и дрхтећи паде пред Павла и Силу;

30. И извевши их напоље рече: Господо, шта ми треба чинити да се спасем?

31. А они рекоше: Вјеруј у Господа Исуса Христа и спашћеш се ти и сав дом твој.

32. И говораху му ријеч Господњу, и свима у дому његову.

33. И узевши их у онај час ноћи опра им ране; и одмах се крсти он и сви његови.

34. И уведе их у свој дом и постави трпезу, и радоваше се са свим домом својим што је повјеровао у Бога.

35. А кад настаде дан, војводе послаше служитеље говорећи: Пусти оне људе.

36. А тамничар јави ове ријечи Павлу: Послаше војводе да будете пуштени. Сад, дакле, изиђите и идите с миром.

37. А Павле им рече: Избише нас јавно без суда, људе Римљане, бацише у тамницу; и сад хоће тајно да нас пусте? Не тако, него сами нека дођу и изведу нас.

38. А служитељи казаше војводама ове ријечи; и уплашише се кад чуше да су Римљани,

39. И дошавши извинише им се, и кад их изведоше, мољаху да отиђу из града.

 

Убруси и појасеви Павлови исцељују болеснике (Дап. 19, 10-20)

10. И ово је трајало двије године, тако да сви који живе у Азији чуше ријеч Господа Исуса, и Јудејци и Јелини.

11. И Бог чињаше необична чудеса рукама Павловим,

12. Тако да су убрусе знојаве од тијела његова или појасеве носили на болеснике и они се исцјељиваху од болести, и зли духови излажаху из њих.

13. А покушаше и неки од Јудејаца заклињача, који се скитаху, да над онима у којима бијаху зли духови спомињу име Господа Исуса, говорећи: Заклињемо вас Исусом кога Павле проповиједа.

14. А бијаху неки седам синова Скеве Јудејца, првосвештеника, који ово чињаху.

15. А зли дух одговарајући рече: Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?

16. И скочивши на њих човјек у коме бјеше зли дух надјача их и савлада, тако да голи и изранављени утекоше из оне куће.

17. И ово дознадоше сви који живљаху у Ефесу, и Јудејци и Јелини; и страх спопаде све њих, и величаше се име Господа Исуса.

18. И многи од оних који су повјеровали, долажаху те се исповиједаху и казиваху дјела своја.

19. А многи од оних који се занимаху чаролијама, сабраше књиге своје и спаљиваху их пред свима; и прорачунаше и нађоше да им је вриједност педесет хиљада сребрника.

20. Тако силно растијаше и јачаше ријеч Господња.

 

Павле васкрсава Евтиха (Дап. 20, 6-13)

6. А ми отпловисмо послије дана бесквасних хљебова из Филила, и дођосмо њима у Троаду за пет дана, и ондје остасмо седам дана.

7. А у први дан недјеље, кад се сабраше ученици да ломе хљеб, бесјеђаше им Павле, јер намјераваше сутрадан да отиде, и продужи бесједу до поноћи.

8. И бијаху многе свијеће у горњој соби гдје се бијасмо сабрали.

9. А сјеђаше на прозору један младић, по имену Евтих, обузет дубоким сном; пошто Павле дуго говораше, он, савладан од сна, паде доље са трећега спрата, и дигоше га мртва.

10. А Павле сишавши паде на њ, и загрливши га рече: Не узнемиравајте се јер је душа његова у њему.

11. Онда изиђе горе па, преломивши хљеб и причестивши се, дуго говораше све до зоре, и тако отиде.

12. А младића доведоше живог и утјешише се не мало.

13. А ми дођосмо раније у лађу и отпловисмо у Ас, да бисмо оданде узели Павла; јер тако бјеше заповједио, хотећи сам да иде пјешице.

 

Павла као сужња спроводе у Рим. Бродолом и избављење на Малти. (Дап. 27)

1. И како би одлучено да отпловимо у Италију, предадоше и Павла и неке друге сужње капетану ћесареве чете, по имену Јулије.

2. А кад уђосмо у лађу адрамитску с намјером да пловимо у азијска мјеста, отиснусмо се; с нама бјеше Аристарх, Македонац из Солуна.

3. Други дан пристадосмо у Сидон. А Јулије човјекољубиво поступајући према Павлу допусти му да одлази пријатељима да би се старали о њему.

4. И оданде кренувши пловисмо испод Кипра, пошто вјетрови бијаху супротни.

5. И препловивши пучину киликијску и памфилијску, дођосмо у Миру Ликијску.

6. И ондје нашавши капетан лађу александријску која плови у Италију, укрца нас у њу.

7. Пловивши пак много дана споро, и једва дошавши према Книду, јер нам вјетар не дадијаше, допловисмо под Крит код Салмоне.

8. И с муком пловећи поред обале приспјесмо у неко мјесто које се зове Добра пристаништа, близу којега бјеше град Ласеја.

9. Па како прође доста времена и већ пловљење не бјеше без опасности, јер и пост већ бјеше прошао, савјетоваше Павле

10. Говорећи им: Људи, видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом, не само за товар и лађу, него и за животе наше.

11. Али капетан више вјерова кормилару и власнику лађе, неголи Павловим ријечима.

12. А пошто пристаниште не бјеше згодно за зимовник, савјетоваху многи да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финика, да зимују у том пристаништу критском које гледа према југозападу и сјеверозападу.

13. И кад дуну југ, мишљаху да им се жеља испуни, па подигнувши котву пловљаху покрај Крита.

14. Али не задуго по том дуну насупрот њему буран вјетар који се зове сјевероисточњак.

15. И кад захвати лађу и она се не могаше вјетру противити. препустисмо се валовима да нас носе.

16. А кад прођосмо мимо једног острва које се зове Клауда, једва могосмо уздржати чамац,

17. Који извукавши, употријебише помоћна средства и подвезаше лађу, па бојећи се да не ударе на спруд, спустише једра и тако даље пловљаху.

18. А кад нам веома досађиваше бура, сутрадан избациваху товаре.

19. И трећег дана својим рукама избацисмо алат лађарски.

20. А кад се ни сунце ни звјезде за много дана не појавише, и бура не мала навали, бијаше најзад изгубљена свака нада да ћемо се спасти.

21. Пошто се дуго није јело, то Павле стаде међу њих и рече: Требаше, дакле, о људи, послушати мене, и не отискивати се од Крита, па избегнути ову муку и штету.

22. И ево сада вам савјетујем да будете расположени, јер ни једна душа од вас неће пропасти, осим лађе.

23. Јер ове ноћи стаде преда ме анђео Бога чији јесам и коме служим,

24. Говорећи: Не бој се, Павле! Ти мораш изићи пред ћесара; и ево, Бог ти је даровао све који плове са тобом.

25. Зато, људи, будите расположени, јер вјерујем Богу да ће тако бити као што ми би речено.

26. Ми ћемо, дакле, бити избачени на неко острво.

27. А кад би четрнаеста ноћ и ми пловљасмо по Адрији, око поноћи помислише лађари да се приближавају некој земљи.

28. И измјеривши дубину нађоше двадесет хвати. И мало прошавши, опет измјерише и нађоше петнаест хвати.

29. Онда бојећи се да како не ударе на подводне стијене, бацише са крме четири котве, па се мољаху да сване дан.

30. А кад лађари гледаху да побјегну са лађе, и спустише чамац у море изговарајући се као да хоће са прамца да спусте котве,

31. Рече Павле капетану и војницима: Ако ови не остану на лађи, ви се не можете спасти.

32. Тада војници одрезаше конопе на чамцу и пустише га те паде.

33. А још прије свитања дана, мољаше Павле све да једу говорећи: Данас је четрнаести дан како чекате, и без јела проводите, ништа не окусивши.

34. Зато вас молим да узмете хране, јер је то за ваше спасење. А ни једноме од вас неће пасти длака с главе.

35. И рекавши ово, узе хљеб, и заблагодари Богу пред свима и преломивши, стаде јести.

36. Онда се сви орасположише, па и сами узеше храну.

37. А у лађи бијаше нас душа свега двјеста седамдесет и шест.

38. Пошто се пак наситише јела, олакшаше лађу избацивши пшеницу у море.

39. А кад настаде дан, не препознаше земљу, али угледаше неки залив са пјесковитом обалом, на коју ријешише, ако буде могуће, да извуку лађу.

40. И одвезавши котве пустише у море, и одријешише уједно и ужад на крмама, па раширивши мало једро према вјетру управише обали.

41. А када наиђоше на морски спруд, насукаше лађу; и прамац се зари и остаде непомичан, а крма се разбијаше од силе таласа.

42. Војници се тада договорише да побију сужње, да који не исплива и не утекне.

43. Али капетан желећи сачувати Павла, спречи њихову намјеру и заповједи онима који могу пливати да први искоче и изиђу на земљу,

44. А остали, једни на даскама, а други на нечем од лађе. И тако сви изиђоше живи на земљу.

 

Боравак на острву Малти. Чудо са змијом. Долазак Павлов у Рим. (Дап. 27)

1. И кад се избавише с лађе који бијаху с Павлом, тада сазнадоше да се острво зове Малта.

2. А мјештани нам указиваху не мало човјекољубље, јер наложивши ватру све нас примише због кише која падаше и због зиме.

3. И када Павле скупи гомилу грања и наложи на ватру, изађе змија од врућине и уједе га за руку.

4. А када видјеше мјештани змију гдје виси о руци његовој, говораху један другоме: Свакако је овај човјек убица, јер га избављеног од мора Правда не остави да живи.

5. А он отресе змију у ватру, и не претрпје никакво зло.

6. А они очекиваху да ће он отећи или одједном пасти мртав. Но кад задуго чекаше, и видјеше да му ништа зло не би, промијенише се и говораху да је он бог.

7. Око мјеста пак онога бијаху имања поглавара од острва, по имену Публија, који нас прими и љубазно угости три дана.

8. А догоди се да отац Публијев имаше грозницу и срдобољу и лежаше. Њему Павле уђе, па помоливши се Богу и положивши руке на њега, исцијели га.

9. Када се пак то догоди, и други на острву који бијаху болесни долажаху, и исцјељиваху се.

10. И они нам указиваху велике почасти, а кад пођосмо спремише што нам је било потребно.

11. А послије три мјесеца одвезосмо се на лађи александријској, која је била презимила на острву, и имаше ознаку Диоскура.

12. И допловивши у Сиракусу остасмо ондје три дана.

13. А оданде обилазно приспјесмо у Ригију; и после једнога дана, када дуну југо дођосмо други дан у Потиоле.

14. Ондје нађемо браћу и они нас замоле те останемо код њих седам дана, и тако дођосмо у Рим.

 
Категорија: Богословље

 

 

 

 

 

 

 

raspored5c

Повратак на врх