Човек најбоље и најјасније изражава себе управо кроз празновање празника, кроз празничну радост. ''Ако је истина да је вера пре свега радовање Богу и стога - празник, онда је и Хришћанство много лакше схватити кроз његову радост и празнике. Хришћанство је од самих својих почетака оваплоћивало и изражавало своју веру, своје схватање света и осећање живота кроз то ткање својих празника.''[1] Можемо са пуном одговорношћу слободно рећи да Хришћани живе од празника до празника, као и да ти празници духовним смислом боје свеколико време.

     Нема бољег увода у суштину хришћанског живота од разматрања оног празника који је Православна Црква одувек сматрала ''празником над празницима'' и који је одувек представљао свеобухватну и неупоредиву радост за све Хришћане. Тај празник јесте Васкрс, као и његов старојеврејски праобраз (праслика) Пасха. Хришћани су тај празник прихватили од старих Јевреја, код којих је он представљао главни религијски догађај читаве године. Из јеванђеља знамо да је Христос пострадао управо у дане старојеврејске Пасхе и да та подударност - са јеванђењске тачке гледишта - није била нимало случајна. У чему је смисао те подударности? Шта су то празновали стари Јевреји и зашто је апостол Павле назвао Христа - нашом Пасхом? ''Јер и Пасха наша Христос жртвова се за нас (1.Кор. 5,7). 

     Одговарајући на сва ова питања ми постепено улазимо у једно схватање света и историје које - ма колико се чинило архаичним савременом човеку са свом том његовом технологијом, савременим животом, тим његовим користољубивим приступом свему и крајње површним схватањем живота - уствари одговара ономе што је вечно, неуништиво, најважније и најдубље у људској души. Због тога од суштинске је важности схватити управо тај постепени развој, узрастање и образовање читавих слојева различитих смислова у празновању Пасхе.             

     Старозаветна Пасха је по етимологији грчка реч која долази од арамејског ''пасха'' и јеврејског ''песах'' што значи ''прелазак'', ''пролазак'', ''излазак''. Наиме почетак празновања се везује за излазак Јевреја из мисирског тј. египатског ропства. Бог се јавља Мојсију и заповеда му да десетога дана првога месеца у години сваки дом узме по једно ''здраво, мушко од године'' (2. Мојс. 12,5) јагње или јаре и да га чува до четрнаестога дана. Тога дана увече да га закољу ''и нека узму крви од њега и покропе оба довратка и горњи праг на кућама у којима ће га јести. И нека једу месо исте ноћи, на ватри печено, с хлебом пресним и са зељем горким нека једу. Немојте јести сирово ни у води кувано, него на ватри печено, с главом и с ногама и с дробом. И ништа немојте оставити до јутра; ако ли би што остало до јутра; спалите на ватри. А овако једите: опасани, обућа да вам је на ногу и штап у руци, и једите хитно јер је пролазак Господњи. Јер ћу проћи по земљи Мисирској ту ноћ и побићу све првенце у земљи Мисирској од човјека до живинчета, и судићи свим боговима Мисирским, ја Господ. А крв она биће вам знак на кућама, у којима ћете бити; и кад видим крв, проћи ћу вас, те неће бити међу вама помора, кад станем убијати по земљи Мисирској. И тај ће вам дан бити за спомен, и празноваћете га Господу од колена до колена; празнујте га законом вечним. Седам дана једите хлебове пресне, и првога дана уклоните квасац из кућа својих; јер ко би год јео што с квасцем од првога дана до седмога, истребиће се она душа из Израиља. И држите дан пресних хлебова, јер у тај дан изведох војске ваше из земље Мисирске; држите тај дан од колена до колена законом вечним'' (2. Мојс.12,7-17). Дакле Господ, кроз Мојсија, наређује Јеврејском народу како да уготове вечеру, побија све Мисирске првенце, преводи Јевреје кроз Црвено море, ослобаћа их ропства и обећава им Хананску земљу и после четрдесетогодишњег лутања их и уводи у њу. Током лутања кроз пустињу, када су Јевреји често одступали од Господа и од закона Његовог, Господ их често опомиње да се врате на прави пут и да славе празнике своје, и наравно Пасху. ''Четрнаестога дана првога мјесеца увече пасха је Господња''(3.Мој 23,5). ''А првога мјесеца четрнаести дан да је пасха Господу'' (4.Мојс. 28,16).

     По речима протојереја Александра Шмемана Пасха се постепено развијала и имала је кроз историју различит смисао празновања. Прва фаза је укорењена још у номадском животу старих Јевреја, у време када они још нису обрађивали земљу, већ су се само бавили сточарством. Пасха се у том периоду јавља као радост због рађања нових животиња. Отуда је и најстарији обред који је везан за Пасху – обед приношења на жртву јагњета у знак благодарности Богу. Тако је настао првобитни облик јеврејске Пасхе – обред жртвоприношења пасхалног јагњета.

     Следећа фаза јесте освајање земље Ханаанске после чега  стари Јевреји шире своју делатност и  почињу да обрађују земљу. Пасха је тада постепено почела да задобија нови смисао. Она је постала празник којим се прослављао почетак те њихове делатности, а самим тим и пролећно обновљење природе, празник космичког тријумфа живота. Но све је то још увек било везано искључиво за природу и живот човека у природи и природом.

     ''Затим се јавља и почиње да разраста трећа – сада већ историјска димензија Пасхе. После природе долази историја, јер човек не живи само у природном времену, већ и у времену историјском, у историјском процесу који собом даје смисао прошлости, садашњости и будућности и који даје смисао животу не само појединачног човека , већ и животу свих људи, животу човечанства.'' [2]

       На неколико векова пре Христа, коначно долазимо до тога, да је празник Пасхе за Јевреје постао празник којим су сваке године прослављали свој излазак из Египта, своје четрдесетогодишње лутање по пустињи, ослобођење од ропства и, коначно свој улазак у Обећану Земљу.

     '' Празник Пасхе је, тако, постао празник људске историје, празник радости те историје и њеног кретања од ропства ка слободи, од жалости ка радости, од гладовања и једења мане по пустињи ка изобиљу и плодовима Обећање Земље. Тако су се и природа, и историја, и, коначно, нада у долазак Царства Божијег, постепено сјединили у празнику Пасхе , који је тако постао својеврсни символ самог живота човековог у његовој усмерености ка добром и радосном крају. '' [3]

      Све је то била – макар по идеји, по својој замисли – Пасха у време Христово. Тако постаје јасно зашто се Пасха нашла у самом средишту јеванђељских догађања, зашто је све оно у шта верујемо када кажемо да верујемо у Христа у тој и толикој мери повезано управо са пасхалним данима, зашто све то има свој кључ управо у Пасхи.

       Христос је проповедао Царство Божије, управо оно Царство које је пре тога наговештавала, на које је указивала и указује човеку лепота света и природе. Лепота природе, лепота њенога пролећа јесте символ и обећање те крајње и коначне Лепоте, за коју је и Достојевски рекао да ће спасити свет. Христос је говорио да ће се у Њему, у Његовом животу, а посебно у Његовој жртвеној смрти на Крсту извршити тај излазак, прелазак – што на јеврејском језику и значи Пасха. Излазак из робовања времену и смрти у слободу живота и љубави, и прелазак из небића у биће. Зато је Христос назван Пасхом, јер је Његова крсна смрт – која се збила у дане јеврејске Пасхе – представљала коначно испуњење тог празника. Она је преиспунила тај празник коначним и сада већ универзалним смислом, јер је Његово Васкрсење постало средиште Хришћанске вере и радости.

      Као што је познато Христос је пред своје страдање и разапињање на крст  прославио јеврејску Пасху за чије празновање је и васкрсао из мртвих. Управо на Пасхалној вечери он и установљава Свету Тајну Евхаристије. Еванђелист Лука је најпродобније описао Тајну Вечеру и он казује: ''А дође дан бесквасних хлебова  у који требаше клати пасхално јагње. И посла Петра и Јована рекавши: Идите и уготовите нам Пасху да једемо. А они му рекоше: Где хоћеш да уготовимо? А он им рече: Ето, кад уђете у град, срешће вас човек који носи крчаг воде; идите за њим у кућу у коју он уђе. И реците домаћину куће: Учитељ ти вели: где је одаја где ћу јести Пасху са ученицима својим? И он ће вам показати велику застрту горњу собу; онде уготовите. И они отидоше и нађоше као што им је казао; и уготовише Пасху'' (Лк. 22, 7-13).

       ''Зашто је Господ обавио Пасху?'' Пита Свети Јован Златоусти и нуди овакав одговор: ''Да би у свему што је чинио, све до последњег дана, показао да се не противи закону.''[4] У другој омилији Јован казује: ''Зашто је Христос извршио ову тајну у време Пасхе? Да би ти из свега познао да је Он законодавац Старог завета и да је оно што је у том завету написано служи као праслика те претпоставља и саму истину.''[5]  Светоотачки поглед на Пасхалну трпезу као и на Тајну вечеру налазимо у православној химнографији. У Великом канону Светога Андреја Критскога на Велики четвртак читамо: ''Украси се вечера и Теби се пасха, Христе, по речи Твојој, уготови'' (песма 1, тропар1). У стиховима Великог четвртка још читамо: ''Двојака је то вечера, јер пасху закона носи, и Пасху нову, Крв, Тело Владарево.''

       Да би се стекла верна представа о пасхалној трпези и о Тајној вечери, неопходно је удаљити се од наших уобичајених представа о васкршњем ручку са лепо сервираним и укусно припремљеним јелима. Јеврејска Пасха није била таква. То је била свештена трпеза, на којој је свако јело било праћено благосиљањем. Узимање хране смењивало се са молитвама и певањем псалама, и све се то обављало по утврђеном ритуалу, који ће касније бити забележен у Талмуду. На почетку пасхалне вечере сваки њен учесник добио би бокал вина помешаног са водом. Свако је над својим бокалом читао бераках (berakah) или кратко славословље које је почињало речју ''благословен''. Међутим, пре пијења вина сви би саслушали кидуш (kiddush). Тако су се називале молитве у којима се прослављала светост Божија. За пасхалну вечеру је био предвиђен посебан кидуш, који би изговарао домаћин или најстарији мећу учесницима трпезе. После кидуша се пило вино, а након тога на трпезу би се износили пресни хлебови, латук (горке траве) и харосет (салата од бадема, ораха, смокава и разног воћа) и печено јагње – пасха. Глава породице је свакоме пружао везицу латука, и овај би га јео умачући у харосет и  над сваким јелом би се читао бераках. После предјела умивале су се руке, након чега би уследила пасхална вечера у ужем смислу. Поново би се наливали бокали. Најстарији би подигао зделу са пресним хлебовима и говорио: ''Ово је хлеб страдања, који јеђаху оци наши у земљи Египатској'' [6] , затим би разломио један хлеб и део тога хлеба одложио на страну; онде је тај део морао да стоји до краја трпезе. У питању је ''афикоман'' (aficeimn) – део за који је било предвиђено да се оставља за случај наиласка каквог сиромаха или путника намерника, по Мојсијевој заповести (5.Мојс. 16,11-12). Други део разломљеног пресног хлеба најстарији је узимао за себе, док би осталима давао друге хлебове. Тада би најмлађи упитао најстаријег због чега је те вечери прописана таква трпеза. То питање представља инсценацију на поуку деци о прдстојећем празнику, сходно Мојсијевој заповести: ''И кад вам реку синови ваши: каква вам је то служба? реците: ово је жртва за пролазак Господњи, кад прође куће синова Израиљевих у Египту убијајући Египћане, а домове наше сачува'' (2. Мојс. 12,26-27). Најстарији би као одговор на постављено питање изговорио хагаду (haggadah) – казивање    о чудесном избављењу  Јевреја из ропства Египатског и о другим доброчинствима што их је Бог показао народу Своме. Изговарајући ове речи, подигао би чашу и затим је ставио на сто. Сви присутни би устали и запевали халел (hallel), или 113.псалам ''Хвалите, слуге, Господа; хвалите име Господње...'' После тога пило се вино и јели се пресни хлебови умочени у харосет. Глава породице себи би затим откинуо парче од јагњета и рездавао парчад осталим присутнима. Ово је било једино јело које је морало бити поједено без остатака, сходно заповести Мојсијевој: ''И нека једу месо исте ноћи... и ништа немојте оставити до јутра ''(2. Мојс.12,8 и 10). Овим се пасхална трпеза завршавала, и сви који су у њој учествовали прали су руке. Глава породице разломио би афикоман (онај део од пресног хлеба који се остављао за случај наиласка каквог путника намерника или сиромаха) и свакоме би дао по један део. Налила би се и трећа, ''заједничка'' чаша. Сви би устали и изговарали зимун (mezumen) – молитву тројице, такву молитву у којој је морало да учествује најмање три мушкарца и која би се, ако је тај услов задовољен, изговарала на крају сваке трпезе. Најстарији би благодарио Богу, а остали су узвраћали благодарење. Тако три пута. На крају се испијала заједничка чаша и певала друга половина халела (псалми 115.-119.). По жељи би била понуђена још једна или чак две чаше. Уз последњу чашу певао се велики халел (136.псалам).

      Из овога описа јеврејске Пасхе може се закључити да је афикоман (део пресног хлеба) послужио Господу као онај хлеб који ће Он назвати Својим Телом. ''Што се тиче чаше Божанствене Крви, она је према апостолу Павлу  и еванђелисту Луки, била дата по вечери. То је могла бити трећа, четврта па чак и пета чаша, али је највероватније то била трећа чаша, над којом се изговарао зимун и чије благосиљање је представљало најсвечанији моменат празничне трпезе.''[7] Дакле, Господ Исус Христос испуњава закон и у најсвечанијем моменту највећег јеврејског празника установљава Свету Евхаристију. Он даје Себе, Своје Тело и Своју Крв за живот света.

     Тога пасхалног петка, када је на Голготи проливена Крв исусова , Кога је још у самом почетку проповеди Његове Јован Крститељ пророчки назвао Јагњетом Божијим Које узима на Се грех света (Јн.1,29), био је установљен нови савез, савез Бога не са једним народом, него са свим оним многима који се сједине са Њим у Евхаристији. Зато је скоро после двадесет година  након ових догађаја апостол Павле писао: ''Пасха наша Христос жртвова се за нас'' (1.Кор.5,7). Пасха није сада само прелазак једног народа из ропства у слободу него прелажење целокупнога људскога рода из смрти у живот. ''У телу Христовом и у Крви Његовој разрушена је преграда која је растављала тварно од нетварног. Сада оно што је тварно може да постоји на начин нетварнога, на начин истинског живота.'' [8]

      ''Ово чините за мој спомен'' (Лк.22,19), Рекао је Христос својим ученицима, делећи хлеб и вино на Тајној Вечери. Спомен, у Светоме писму, не значи просто ретроспективу успомена, присећања на прошле догађаје, него поновно доживљавање и обнављање односа - чињенице живота. Причешће (заједничарење) представља поновно доживљавање и обнављање односа тварнога и нетварнога и реално присуство Господње у хлебу и вину. Истовремено представља предукус Царства Небеског и малу пројаву великог и славног дана другог доласка Господњег. Дубоки и спасоносни смисао Евхаристије и њен вечни и универзални значај Јован Дамаскин описује речима: ''О велика и најсветија Пасхо, Христе! О Мудрости, и Логосе Божији, и Сило! Дај нам да се још присније причешћујемо Тобом у незалазни дан Царства Твога (песма 9, тропар,2). Овај тропар чита свештеник после сваког причешћа.

       Из овог се разлога први дан недеље, или осми дан, у који беше васкрсао Исус Христос, дочекивао вечером Господњом, а сам тај дан почео називати даном Господњим. Хришћани су у горњој соби вршили своје богослужење, ломили су хлеб и пили вино тј. причешћивали су се Телом и Крвљу Господњом, тако да је недеља постала синоним за Васкрсење Христово, а у исто време и за Евхаристију. Из тог разлога се недеља на руском језику и каже ''воскресење''. То је био централни, а на почетку и једини хришћански празник.

       На почетку су  хришћани славили и јеврејске празнике, али временом неминовно долази до тога да та веза све више јењава. Обрезање губи сваки смисао а то се дешава и са јеврејским празницима. Недеља као Васкрсење Христово добија све већи смисао и значај и полако потискује јеврејску суботу. На прву Педесетницу после вазнесења Господњег апостоли и верујући не иду ни у храм на свечано јутарње жртвоприношење нити у синагогу, него своје молитвено сабрање чине у приватној кући, јер је управо Педесетица те године падала у први дан недеље. Међутим, чини се да се Даном васкрсења (недељом) исцрпљује празнични круг младе Цркве. Са сигурношћу неможемо да тврдимо да је у апостолском периоду слављена хришћанска Пасха као супротност јудејској, као и да ли тада уведен Велики пост. Али већ тада се јавља тежња за централном годишњом прославом хришћанске Пасхе.

        У другом веку је већ јаснија слика и недеља, као дан васкрсења, у потпуности потискује суботу. Апостол Варнава каже: ''Гледајте како каже: Нису ми угодне садашње суботе, него она коју сам створио, у којој, починувши од свега, учинићу почетак осмог дана, ти јест почетак другог света. Зато и ми проводимо осми дан (недељу) у радости, у којој је и Исус васкрсао из мртвих...''(Варнавина посланица. 15).[9] Већ у том периоду историје Цркве као централни годишњи празник издваја се Пасха као дан смрти и васкрсења Христовог. Као изузетно драгоцен податак о овом празнику служи фрагмент писма светог Иринеја епископу Виктору Римском. То писмо настаје поводом спорова о времену празновања Пасхе, да ли Пасху треба славити заједно са Јудејима, у 14-15. дан месеца нисана или у прву недењу пуног месеца после тог дана. У том времену се примећује постепена промена доживљаја самог празника. На Пасху се посматра као на пост у част смрти Спаситеља који је умро на дан јеврејске Пасхе, а сада се са тиме желело сјединити и радосни спомен о Христовом васкрсењу. Такође тај празник није могао бити било који дан седмице, него баш у недељу. Тада у Риму долази до једног новог схватања Пасхе за разлику од Мале Азије, па је долазило до честих несугласица. По речима светог Иринеја: ''Спор није само око дана празника него и по питању поста. Једни сматрају да је потребно постити један, други да је потребно постити два, а неки да је потребно постити више дана. Постоје и они који сматрају да је потребно постити четрдесет (часова) дана и ноћи.''[10] Наведено сведочанство светог Иринеја омогућава нам да видимо прве кораке у настајању данашње Четрдсетнице, која је у то доба била сведена на један или два дана поста, стим што се то није сматрало предпасхалним постом, него пасхалним. Обичај неких хришћана је био да су пред Пасхом постили укупно четрдесет часова. Док су једни трајање свог поста мерили у данима, други су то чинили у часовима, највероватније услед своје немоћи да посте дуже, те су у броју 40 препознали одређену символику. Интересантно је да су Азијци пасхални пост завршавали у дан од кога су други хришћани по, Иринеју, започињали пост, тј. у дан јеврејске Пасхе. У време светог Епифанија Кипарског постоји покрет тзв. ''кватродецимана''- четрнаестодневника (заговорници празновања Пасхе заједно са Јеврејима, 14. нисана), који су на један дан – 14. нисан, ограничавали и предпасхални пост и сам празник. Они су ушли у спор са римском црквом и касније су осуђени, али не због тога што су се придржавали вероватно најстарије праксе предпасхалног поста, већ због нарушавања црквеног јединства. Сасвим је природно поштовати постом смрт Христову управо у дан кад се то и догодило. Код неких писаца наилазимо на употребу речи пасха онда када се заправо жели напоменути о посту. То се објашњава тиме што се као што смо рекли, спомен на страдање и васкрсење Христово славио истог дана. ''Све се то може сматрати трагом те древне црквене праксе када се празновање Пасхе обављало у вече тога дана који је уједно био и пост у спомен распећа Господа, и који се називао празником Пасхе. Пасха је у то време била и радосни и жалосни празник, управо онакав какав је био и живот тадашњих хришћана који је у себи мешао и сузе небесне радости о Богу са сузама тескобе свакодневног, овоземаљског живота.''[11]            

       У трећем веку је, мада не свуда, четрдесетодневни пост заменио много краћи пост. Његово продужење до времена од четрдесет дана несумљиво бива под утицајем праксе оглашених(који су постили 40 дана пред крштење), из жеље да се постом и молитвом садејствује припреми оглашених за крштење. О обичају да се пости са оглашенима говоре и многи споменици тога времена. По Тертулијану: ''Најсвечанији дан за крштење је Пасха, када су се збила страдања Господња, у која се ми крштавамо...Због тога што је Спаситељ постио 40 дана након крштења, и нама је потребно да исто чинимо...''[12] Како се у трећем веку крштење везивало за Пасху, због тога је тај пост све више добијао предпасхални карактер и све више почиње да се посматра као нешто самостално. Али није у свим Црквама била прихваћена пракса да предпасхални пост траје четрдесет дана. У Александрији је били пракса да траје неколико дана. Била је и недоумица када треба прекидати пасхални пост, да ли у вече суботе или у недељу ујутру, када певају петлови, као што је била пракса у Риму. Продужење поста до 40 дана могло је првобитно настати у Палестини, а како је црква у Јерусалиму имала велики ауторитет, лако је могла да се рашири по читавом хришћанском свету. На почетку четвртог века, као што ћемо видети, то је већ свуда прихваћен обичај.

       Постоји још једна теорија о развоју поста до четрдесет дана, коју износи о.Александар Шмеман и у којој се каже: ''Према неким литургичарима, данашњи Велики пост је резултат '''фузионисања'' измећу горе поменутог предпасхалног поста и једног другог поста, у почетку независног од Пасхалног, у спомен Христовог поста у пустињи после Његовог крштеља. Овај пост није био повезан са Васкрсом него са Богојављењем, а почињао је 7. јануара. Под утицајем институције катихумената (оглашених) дошло је до спајања ова два поста и праксе њихове припреме за крштење, које је обављано на Васкрс.''[13] Тако да је питање Великог поста још увек отворено и тема за будућа проучавања.

        Пасха и даље има тужно-падосни пост у част страдања Христових, али разрешење тог поста у ноћ после суботе представља велику свечаност и тиме почиње да поприма данашње одлике прославе Пасхе. Такође многи канонски споменици трећег века говоре о Пасхи. Иполитови канони кажу: ''Ноћ васкрсења Господа нашег Исуса Христа потребно је чувати са великом усрдношћу јер Он је највећи. Због тога нека нико те ноћи не спава до зоре; тада омијте тело водом, пре него што приступите ка Пасхи, и сав народ нека буде у светлости. Јер те ноћи Спаситељ је подарио слободу читавој твари; и тада празник празнује и небо и земља и све што је на небу и на земљи, јер је Он васкрсао из мртвих и узнео се на небо и седи десно од Оца, одакле ће доћи у слави Оца и анђела својих и даће сваком по делима његовим; који су чинили добро у васкрсење живота, а који су чинили зло у васкрсење суда, како је и написано.''[14] И остали споменици мање више говоре о посту пред Пасху, прекидању поста у суботњој ноћи и о карактеру празника. Мећутим, у тој епохи долази до настанка проблема у одрећивања времена хришћанске Пасхе, као и њеног односа према јудејској. Та недоумица ће дефинитивно бити решена у четвртом веку на Првом васељенском сабору.

        У наредном периоду Велики пост наставља да се развија, али и даље постоје разлике у начину његове примене. Црквени историчар Сократ пише: ''Пост пре Васкрса различит је у различитим местима. У Риму се пости три недеље без прекида, изузев суботе и дана Господњег, док се у Илирику, Грчкој и Александрији пост држи шест недеља пре Пасхе и назива се Четрдесетница. Но понеки почињу да посте седам недеља пре празника.''[15] Долази и до недоумица да ли постити суботе и недеље, да ли се у тај период рачуна Страсна недеља, Лазарева субота и Цветна недеља. Такође долази и до недоумица о начину поста да ли јести птице, рибу, јаја, воће или само хлеб и пити воду.   Без сумње ове различитости су проузроковале контроверзије и до унификације долази ускоро на Првом васељенском сабору. Цар Константин Велики из ових разлога и пише у писму епископима који нису били на сабору: ''Спаситељ наш даровао нам је један дан да славимо наше ослобођење, односно дан Његових светих страдања. Размислите сами по вашој светости како је зло неупутно кад у једно време једни посте, а други се веселе , и затим после дана Пасхе, једни проводе дане празнујући, а други чувају још установљени пост.''[16]

Још једна битна одлика Четрдесетнице је институција катихумената. Период оглашења који је могао трајати од једне до три године, свечано се завршавао у Четрдесетницу. Најважнији акт тог закључења било је наречење имена онога који се припрма за крштење, затим његово заклињање (од злих духова) током читавог поста, завршна поука о истинама вере, изучавање и тумачење символа, одговор пред епископом, и на крају само крштење у Велику суботу. Неки од тих чинова улазили су у састав дневног богослужења, док су неки накнадно обављани, али у сваком случају, чињеница да се богослужење током Четрдесетнице у многоме бави катихуменима, слободно се може рећи да је оно уједно ''богослужење оглашених''. Потврду оваквих тврдњи налазимо и у данашњем богослужењу (нпр. Јектенија на Пређеосвећеној литургији за просвећивање) иако је иститут катихумена исчезао и чине се покушаји да се он врати. То је, такође, тема за будућа дубља проучавања и постављена је као задатак пред свима нама.

 Четврти век доноси и оно најзначјније за време прославе Пасхе. Он разрешује све дилеме и Први васељенски сабор, који је осим Арија сазван и због овог проблема, одрећује да се Васкрс слави: после пролећне равнодневнице, никако када јудеји свој Песах (14. нисана), после пуног месеца и увек у недељу. О дану Пасхе је епископ града Александрије у Египту циркуларном посланицом обавештавао епископе највећих хришћанских центара. Сачуван је низ таквих Пасхалних посланица (нпр. Светог Атанасија Великог). Како је и са којом усрдношћу тада прослављан Васкрс говори Јевсевије Кесаријски: '''Император Константин Велики у дане овог празника још више интезивира своју благочестиву делатност, проводи у бдењу читаву ноћ исчекујући светлост дана, а за то одређени људи палили су по читавом граду високе стубове од воска, као огњене лампе, осветљујући тако свако место, те је та ноћ постајала светлија од дана...''[17] Празновање се продужавало на читаву седмицу. Апостолске установе кажу да током читаве седмице робови нека не раде, јер је она прва седмица страдања, а ова друга-седмица васкрсења. Император Теодосије Велики током пасхалне седмице забрањује рад судова. Најсвечаније службе биле су у прва три дана Пасхе, тако да је највећи хришћански празник прослављан најсвечаније, и током читаве седмице, како му и доликује.

 Што се тиче Великог поста који је несумњиво саставни део Васкрса, пре свега као припрема за за што достојанственије дочекивање празника, он је дуго времена продужио да се развија и у поглрду његове организације у времену, и његовог богослужења.  Одлучујућу улогу је одиграла литургичка реформа коју је у деветом веку спровео Студитски манастир у Константинапољу, а нарочито свети Теодор Студит. Увреме кад су катихуменат и крштења одраслих исчезли из црквеног живота карактер Великог поста као катихетске припреме за крштење, замењен је његовим ''покајничким'' карактером. Може се слободно рећи да је до десетог века, занемарујући незнатне детање, Велики пост добио свој данашњи облик. Тако да данас имамо четири припремне недеље: Митара и фарисеја, Блудног сина, Месопусну и Сиропусну. Пост је тематски подељен на недеље, а такоће и богослужење има свој посебан карактер, такозване ''радосне туге''. Недеље су: Православља (Чиста), Св. Григорија Паламе (Пачиста), Крстопоклона, Св. Јована Лествичника (Средопосна), Св. Марије Египћанке (Глувна), Цветна и на крају Велика или Страсна седмица.

           Данас, као што сви знамо, Васкрс се прославља ништа мање свечаније и  радосније као и пре неколико векова. Сваке недеље ми управо прослављамо то исто Васкрсење и са нескривеном радошћу и очекујемо, и не само да га очекујемо, него и доживљавамо и заједно са Њиме васкрсавамо. Тако да је недеља (мало васкрсење) или осми дан подједнако важан у нашем овоземањском животу. То је дан када би требао сваки хришћанин да се сједини са Богом и да учествује у Царству небеском. У данашње време када је то табу тема потребно је управо то нагласити – сједињење са Богом. Управо са оним Богом који је ради и победио смрт и када нам нуди лек бесмртности ту на дохват руке. Наше је само да пружимо ту руку и да га пригрлимо јер нас Он свесрдно и очекује и позива на  Тајну Вечеру, вечеру коју уготовљујемо сваке недеље.

           Из истог разлога прослављамо и то велико Васкрсење, врхунац над празницима. ''То је празник над празницима, светковина над светковинама, која надилази не само људске празнике, већ, чак, и остале празнике Христове, у оној мери у којој је светлост сунца сјајнија од звезда''[18] (Васкршња беседа Светог Григорија Богослова). Данас, када се кроз Велики пост припремамо за тај велики дан и када постепено интензивирамо свој подвиг (молитву и пост...) ми полако улазимо у радост Васкрсења. Заједно са Господом улазимо у Јерусалим и кличемо благословен који долази у Име Господње. Улазимо у Велику или Страсну Седмицу и доживњавамо Тајну вечеру, хватање, распињање, смрт, силазак у ад и Васкрсење. Оно што је важно ми ту не правимо неку историјску рекапитулацију, него се сећамо и истински, реално доживњавамо то исто Васкрсење.

          Васкрс је нешто више од прославе једног догаћаја из прошлости. Свако то зна, ко је бар једном учествовао у оној ноћи која је светлија од дана. Зато ми у пасхалном канону певамо: ''Сада је све испуњено светлошћу, небо и земља и подземље ''(песма 3,тропар). У том тренутку ми прослављамо победу над смрћу, разорење ада, почетак другог – вечног живота. Нови живот који је засијао из гроба пре скоро две хиљаде година дат је свима онима који верују у Христа. Нама је нови живот дат на крштењу, као што апостол Павле каже, били смо: ''сахрањени са Христом, да бисмо, као што је Христос васкрснуо из мртвих, и ми на исти начин живели новим животом ''(Рим. 6, 4).

          Васкрс прослављамо као нешто што се десило и што се пре свега дешава и то управо – нама. ''Јер сваки од нас је примио дар новог живота и силу да може да га прихвати и да по њему живи. То је дар који коренито мења однос према свему у овоме свету, укључујући и однос према смрти. Он је тај који нам даје могућност да тврдимо да нема више смрти.''[19] Међутим, као што знамо, смрт је ту. Сваког дана се са њом сусрећемо и над нама виси као нека аветиња и неминовно ће једног дана доћи по нас. Како ћемо јој се супротставити и какав ћемо одговор дати? Кључ свега је наша вера која каже да је Христос својом смрћу изменио природу смрти, ''учинио је Проласком, Пасхом - у Царство Божије, преобративши трагедију над трагедијама у коначну победу, згазивши смрћу смрт.''[20] Христос је учинио да и ми будемо учесници Његовог васкрсења и да уживамо у благодатима новог живота. О томе најбоље говоре Васкршње речи Светог Јована Златоустог: ''Стога, дакле, уђите сви у радост Господа свога; први и други, плату примите; богати и убоги, један с другим ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Теле је угојено: нека нико не изиђе гладан, сви се наслађујте гозбом вере; сви уживајте у богатству доброте.''[21]              



[1] Александар Шмеман, Тајне празника, Цетиње, 1996, стр.10.

[2] Александар Шмеман, Тајне празника, Цетиње, 1996, стр.12.

[3] Исто, стр. 12.

[4] Николај Успенски, Анафора, Вршац  2002, стр.11.

[5] Исто, стр.11.

[6] Исто, стр.14.

[7] Исто, стр. 20.

[8] Христо Јанарас, Азбучник вере, Нови Сад, 2000, стр.182.

[9] Михаил Скабаланович, Тумачење типика, Шибеник, 2004,стр.56.

[10] Исто, стр.57.

[11] Михаил Скабаланович, Велики Пост, Кијев, 1910.стр.30.

[12] Михаил Скабаланович,Тумачење типика, Шибеник, 2004,стр.105.

[13] Александар Шмеман, Велики пост, Врњачка Бања, 1999, стр.12.

[14] Михаил Скабаланович, Тумачење типика, Шибеник, 2004, стр.107-108.

[15] Александар Шмеман, Велики пост, Врњачка Бања, 1999.стр.13.

[16] Др. Радомир Поповић, Православне Помесне цркве, Београд, 2004, стр. 433.

[17] Михаил Скабаланович, Тумачење Типика, Шибеник, 2004, стр.224.

[18]St.Vladimir’s Seminaru Press, THE INKARNATE GOD, New York, 1995, превод са енглеског Матеј Арсенијевић, стр. 319.

[19] Александар Шмеман, Велики пост, Врњачка Бања, 1999, стр.13.

[20] Исто, стр. 13.

[21] St. Vladimir’s Seminaru Press, THE INKARNATE GOD, New York, 1995, превод са енглеског Матеј Арсенијевић, стр.322.

Категорија: Богословље

 

 

 

 

 

 

 

raspored5c

Повратак на врх