УВОД

Православно хришћанство је начин живота, не само оно што чинимо недељом, а потом све то брзо заборављамо и одлазимо у свет заокупљени свакодневним бригама. Начин живота представља укупност наших навика и ставова, мишљења и делања: стил живота, пут у живот. А тај начин и стил, ми као следбеници Христови, црпимо ни од кога другог него од Христа и Његове Цркве и од свеукупног предања које се вековима сливало у ту ризницу људскога спасења. Како каже апостол Павле: ''Јер у Њему живимо, и крећемо се и јесмо;.. Јер Његов род и јесмо'' (Дел. ап. 17,28). И ми као такви све у овом свету живимо Христом и меримо Његовом мером. Међутим да ли је тако, шта је са мерилима данашњег света, и у којој мери њих користимо када дајемо суд о нечему?

За нас хришћане веома је тешко да живимо православним начином живота из дана у дан и из године у годину, јер непрестано живимо у друштву које не само да није хришћанско, него је повремено, и све више, непријатељски настројено према нашим хришћанским веровањима. Данас влада парола да живимо у општем напретку човечанства. Наука и слободни дух су предодређени да дају одговоре на сва питања која муче човека. Са друге стране систем вредности потрошачког друштва је потпуно поремећен. Човек као конзумент је сведен на то колико ће потрошити, док на крају не буде и он потрошен. ''Данас је на сцени једна хипер индивидуалистичка антропологија која се своди на следеће – човек себе разумева као самодовољну монаду, као независно и аутономно биће и гради идентитет на самоме себи. Друге користи само у оној мери у којој му је други потребан и у којој одговара његовом интересу и егоизму. Оног тренутка кад му други није потребан, одриче га се, отписује га, покушава да га замени неким другим, опет зарад властитих интереса. Човек је самог себе прогласио за божанство и у самоме себи види смисао и идентитет живота.''   

Пратећи наслов ове теме, а узимајући све ово у обзир, не смемо, а да се пре свега не запитамо, шта је са браком и да ли ово све што смо до сада поменули утиче на њега. Какав значај брак има за човека од његовог стварања до сада? Да ли се нешто променило у савременом схватању ове интитуције или Свете Тајне? Да ли је савремени брак у кризи и да ли је и зашто је прељуба грех? Који су узроци ове кризе? Да ли православни хришћани имају одговор на ова питања и да ли је хришћански брак остао имун на ова савремена кретања?

Наизглед врло проста питања на која одговоре можемо наћи у скоро сваким новинама, часописима (поготово оним женским), телевизијским емисијама (јутарњи програми, породичне емисије). Нема медија који се не бави овом темом и који ''успешно'' преноси савете и упутства како да ваша љубав траје што дуже. Почевши од тога како да се упознате, да ли сте једно за друго, шта кажу звезде и хороскопи о вама, да ли сте предодређени за успешну љубав. Са друге стране ако не дај Боже нешто крене по злу ту су разни рецепти за очувања ваше љубави, разни стручњаци из разних области који ће вам дати злата вредне савете како да ваша љубав изгледа као из бајке. Љубав, и све што савремени човек подразумева под тим појмом, има ли траженије, актуелније и профитабилније теме?  

 ''Најстрашније јесте то што је истинска љубав уствари скрајнута, а под њеним називом пласира се најчешће заљубљеност или сексуална привлачност. То је оно шта нас прати на сваком билборду, у свакој реклами, у сваком филму...Медији, као креатори начина живљења, неуморно се труде да остану главни параметар у нашем систему вредности. Обухватају сваки сегмент људског живота не допуштајући ничему да остане лично. Све је дато, и у речи и у слици, све знамо како изгледа и пре него што сами доживимо.''  Довољно је да само послушамо тај  глас медија и да се препустимо свим тим понуђеним задовољствима.

Има ли боље илустрације стања данашњег човека и његове моралне посрнулости. Та посрнулост се огледа и у званичној статистици која каже да је број развода бракова из дана у дан све већи. По неким статистичким подацима сваки пети брак се заврши разводом. А када зачепркамо мало дубље подаци су још гори. То се пре свега односи на број абортуса, а о преварама у браку да и не говоримо.

 

БРАК КАО СВЕТА ТАЈНА

Свето Писмо, Свето Предање и Свети Оци Цркве брак схватају као ''тајну велику'', установљену Богом у рају тако да љубав између мушкарца и жене представља једну од значајних тема библијског приповедања. ''И рече Господ Бог: није добро да је човек сам; да му начиним друга према њему.''(1.Мојс. 2,18). Како каже велики и богомпросветљени богослов брака у 20. веку Павле Евдокимов: ''Постоји уствари само један бол, а то је – бити сам.''   Јер као што сви знамо наш Бог је Бог љубави, а Бог у једној личности не би био љубав. Он је Тројица, Један и Тројичан у исти мах. Исто тако и људско биће као затворена јединка не би било Његова слика. Једно према другом, то је икона Божија, то је пуноћа њиховог сапостојања и  назначења. Дакле од искони људско биће је – биће заједнице. Како сам Бог приповеда ''оставиће човек оца својега и матер своју, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело'' (1.Мојс. 2,24).

Из овог библијског сведочења се види да је Бог установио брак у рају, и да брак није последица пада човековог у грех. Светиња брака, како вели Сергије Тројицки, није последица грехопада, јер оно што је свето и што је, по оцени Бога Живога, ''веома добро''(1.Мојс. 1,31)  не може бити последица греха. Сам, пак, грехопад, треба то увек наглашавати, нема, како истиче Владимир Лоски, ''никакве везе са полношћу'' нити са телесношћу, већ са непослушношћу Богу, дакле са слободом која је дата човеку. Бог није створио жену – човечицу истовремено са Адамом, јер би на тај начин нарушио његову слободу и принудио га на брак као нужност. Него, тек када је Адам показао своју слободу , тј. када се код њега јави унутарња, битијна чежња за женом – сабитијницом, Бог остварује ту жељу човекову за заједничарењем и први, саборни човек, Адам, на мистички начин, чудом Божије љубави постаје двоје – муж и жена, тачније брачници. Историја рода људског започиње рајским браком који је тада представњао прву Цркву.

Ненарушен грехом брак је сачувао своју светост у јеврејству, тако да  Библија приповеда о супружанским паровима на којима је био нарочит Божији благослов, а који се изразио у умножењу њиховог потомства: Авраам и Сара, Исак и Ревека, Јаков и Рахиља. Љубав је опевана и у Соломоновој Песми над песмама, књизи која, без обзира на све алегоријске и мистичке интерпретације Светих Отаца, не губи свој буквални смисао. Поводом овога Св. Климент Александријски каже: ''У погледу брака Син је само сачувао оно што је Отац установио. Пошто је старозаветни закон свет, свет је и брак. И старозаветни брак је био Света тајна, као праслика Христа и Цркве, о чему говори апостол.''   

У Новом Завету, као савршенству и пуноћи сваког времена, прво чудо које је Господ Исус Христос учинио јесте чудо у Кани Галилејској (Јн. 2,1-11). У малом палестинском граду, у скромном окружењу, Спаситељ са својим одабраним ученицима показује почетак своје мисије и својих чудеса претварајући у току свадбене гозбе воду у вино, што светоотачко предање схвата као благосиљање брачне везе. Свети Кирило Александријски у својој Трећој посланици Несторију каже: ''Ми говоримо даје Он (Христос) у том циљу по својој Икономији (домостроју) благословио брак, и када су Га позвали заједно са Светим апостолима, отишао је у Кану Галилејску.''  

Свети апостол Павле изриче и суштинску реченицу у спознаји суштине хришћанског брака, и он обраћајући се Ефесцима каже: ''Тајна је ово велика''(Еф. 5,32). Света Тајна, као тајна новога живота у Христу, која није од овога света, јер је пореклом из Царства Божијег. Он даље каже ''А ја говорим о Христу и о Цркви''(Еф. 5,32). Он упоређује однос мужа и жене са мистичким односом Христа и Цркве речима: ''Мужеви, волите своје жене као што и Хрстос заволе своју Цркву и Себе предаде за њу''(Еф. 5,25), као и ''Жене, покоравајте се својим мужевима као Господу. Јер муж је глава жени као што је и Христос Глава Цркви, и Он је спаситељ тела''(Еф. 5,22-23). 

'''И биће двоје једно тело''(1.Мојс.2,24) суштински однос мушкарца и жене не може се рационално дефинисати, већ искључиво апофатички као ''велика тајна''. Зато је потпуно погрешно у тој брачној једнотелесности видети алузију на полни живот, већ, пре свега, тајну боголике љубави и заједничког узрастања у тој обожујућој љубави која двоје чини не само сједињеним, већ ваистину једним. Како каже Свети Јован Златоусти својство богочовечанске љубави је да ''преображава суштину ствари'', да од двоје брачника чини једно брачно тело, као што од многих хришћана чини једно Тело (Христово). 

 Духом Светим прозирући у тајну брака, Свети апостол Павле упоређује узајамне односе мужа и жене чак и са међусобним односима Лица Свете Тројице: ''Али хоћу да знате да је свакоме мужу глава Христос, а муж је глава жени, а Бог је глава Христу''(1.Кор. 11,3). На другом месту опет каже: ''Јер је (муж) слика и слава Божија, а жена је слава мужевљева''(1.Кор. 11,7). На ове речи Светог Апостола надовезује се Свети Јован Златоусти који богословствујући о браку каже: ''Кад се муж и жена сједињују у браку, они се не показују као образ нечега земаљског, већ као образ самога Бога''.  Дакле, човек у браку слика је  Тројединог Бога и догмат о Светој Тројици је архетип, божански праобраз брачне заједнице. У Христовој првосвештеничкој молитви ми чујемо: ''И славу коју си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно''(Јн. 17,22). Слава као непрестана Педесетница, као непрестано пројављивање Духа Светога који објављује славу Божију, славу Свете Тројице, а на ком другом месту него у Цркви. У Цркви као заједници где човек опет није сам, него са својим другом и у заједници са свима иконизује ту божанску љубав.  

    Са хришћанског становишта, у браку, као Светој Тајни Цркве, долази до преображаја човека, превазилажења самоће и затворености, ширења, испуњења и довршења његове личности. Протојереј Јован Мајендорф овако дефинише суштину хришћанског брака: ''Хришћанин је већ у овом свету позван да стекне искуство новог живота, да постане грађанин Царства, и ово је за њега могуће у браку. На тај начин брак престаје да буде само задовољавање привремених природних побуда...Брак је јединствени савез два бића у љубави, два бића која могу превазићи своју сопствену људску природу и бити сједињена не само ''једно са другим'', већ и ''у Христу''.   

 Ово основно разумевање брака може да објасни чињеницу да у раној Цркви није постојао посебан чин венчања, већ су муж и жена долазили епископу и добијали његов благослов, након чега су се заједно причешћивали на Литургији Светим Христовим Тајнама. Још је свештеномученик Игњатије Богоносац писао: ''Они који се жене и удају треба да ступе у савез уз сагласност епископа, како би брак био у Господу, а не из похоте''  Пошто је сваки аспект живота био сабран у Евхаристији, тако је и брак, који је преузет и из ранијег друштвеног уређења и као нешто ''природно'' у целокупном људском животу био укључиван у црквену заједницу и био избављен и преображен и добијао је нов смисао у Светој Тајни Царства Божијег. Јер као што смо већ помињали ту у Евхаристији се и вршио преображај човеков и брак није био чињеница која се тицала само мушкарца и жене већ целокупне хришћанске заједнице.  

 У том светлу се објашњава поступак Цркве која до 10. века није благосиљала други брак, ни оних који су обудовили, ни оних који су били разведени.''Овог става држала се Византијска црква  све док су биле јасно одељене – примарна функција Цркве ( да учини да Царство Божије  буде присутно у човековом животу ) и примарна функција државе ( да управља огреховљеним људским родом и да бирајући као мање зло, одржава поредак законским средствима ).''  Међутим, када је цар Лав VI (+912) објавио своју 89. Новелу  у којој је формално Цркви дао законску обавезу да процењује ваљаност брака, губљењем институције грађанског брака и обавезивањем робова на брак, Црква је дошла у специфичну ситуацију. Уместо оприсутњења Царства Небеског на земљи Црква је контролисала брачну дисциплину и била приморана на разноразне компромисе које је до тада решавао грађански брак. Црква почиње да даје разводе, али оно што је најбитније и суштински важно, а то је прогресивно ''обесвешћење'' брака. Очигледан знак тога било је одвајање брака од Евхаристије.

Све ово објашњава зашто се у православљу данас обред брака састоји из две различите службе: обручења и венчања. Обручење се (или би бар требало) не обавља унутар Цркве, него у припрати. Састоји се из свештениковог благослова, прстења и њиховог мењања од стране младенаца. Прстење као символ брака је постојало дуго пре хришћанства. Заручење представља хришћанизовану форму природног, дохришћанског брака. Природни брак тек треба да се сједини са Христом  у великој тајни Христа и цркве. 

Пошто је благословио ''природни'' брак, свештеник уводи младенце у храм у свечаној поворци. ''Ово је прави облик Свете Тајне: то није само символика, то је улазак из овога света у ''свет који долази'', поворка народа Божијег – у Христу – у Царство Божије.''  Свештеник ставља венце на главе брачног пара  и изговара: ''Господе Боже наш, славом и чашћу венчај их'' . Како каже Александар Шмеман: ''Понајпре се говори о  слави  и части човека као цара творевине: ''Рађајте се и множите се, напуните земљу и владајте њом...''(1.Мојс. 1,25). Сваки брак и свака породица јесте царство, ма колико мало и неприметно било.''  Не треба заборавити да је венац такође символ мучеништва, на које подсећа и тропар ''Свети мученици'' који се пева за време троструког опхода. Пут у Царство је увек мучеништво, тј. подвиг сведочења о Христу (  сведочење). Брак није само радост првих месеци након венчања, већ и заједничко ношење свих каснијих невоља и страдања – оног свакодневног крста чија тежина  у браку пада на двоје. Почетком века када је распад породице постао уобичајена појава и када су већ при првим тешкоћама и искушењима супружници спремни да издају једни другога и да раскину заједницу, венци подсећају да ће брак бити чврст само онда када буду спремни да живот посвете другоме и да ће њихово усмерење бити не према себи и свом егоизму, него према том другом.

 

ПОЛНОСТ (СЕКСУАЛНОСТ)

 И када брачници скину круне или венце и изађу из храма тек онда предстоји борба за изграђивање и утврђивање царства. Ако је до сада све било идеално и као на реклами, одједном се рађају нова питања и нове дилеме. Једна од њих је веома битна, а то је како да гледамо и да се односимо према питању полних  односа у браку? За почетак, важно је утврдити оно што је очигледно. Полни односи у браку су освештани и благословени од Бога. У исто време, и то се никада не може довољно снажно нагласити, Црква нас јасно учи да полни односи, као оно што је од овога света, није од суштинскога значаја. Ако они у нашем размишљању икада постану оно што је од суштинскога значаја, онда смо у заблуди и на погрешном путу. 

Како кажу Свети Оци сексуалност је урођена човеку и ничег спорног нема у томе. Свети Григорије Палама, много векова пре савремених психолога и психоаналитичара, приметио је да се генетска функција јавља код човека већ док је он одојче: ''Природни покрети у правцу имања порода налазе се у свима, још док сисају.''  Он даље додаје да ова функција није никако за прекор, зато што је природна, односно дата од Бога. За прекор је само њена злоупотреба, која је и претвара у страст. 

На његово мишљење се надовезују савремени психолози који говоре о полном нагону човековом. Суочен са непрестаном активношћу свога полног нагона, бар од времена пубертета до старости, човек се разликује од других живих бића код којих је полна активност периодична. Како професор Владета Јеротић објашњава: ''Дугогодишња присутност и активност сексуалног нагона угрожава човека на посебан начин. Могло би да се каже да код човека постоји нека врста остатка или вишка нагона. Овај вишак енергије представља за човека несумљив изазов на који он мора некако да одговори: 1) препуштањем претераном задовољењу нагона, 2) преокретањем сувишне нагонске енергије у другу врсту енергије или делатности, 3) гушењем, сузбијањем и борбом са сексуалним нагоном. Било који став човек да заузме према нагону он се поставља као слободно биће...Човек је једино биће способно и спремно на даље уздизање и усавршавање. Отуд можемо с правом рећи да нису нагони ти који одређују личност, већ је личност та која одређује начин и облик испољавања нагона.''  

Од самог човека зависи како ће одговорити на овај изазов. Мени се некако чини да је овај први пут најчешћи код савременог човека. Некако се човек сувише лако препушта полним нагонима. Пожуда и страст су до те  мере узеле маха да се често проглашавају суштином и да у поремећеном систему вредности заузимају веома важно место у међуљудским односима. Нажалост, изгледа да је и савремени хришћански свет поверовао у ову поруку. Сексуално умеће је постало питање од велике важности. Здравље брака се процењује на основу учесталости полног односа. У том истом контексту, и са таквим начином размишљања, о прељубама да не и говоримо. То је нешто сасвим нормално, чак и једна жена Марис Ваилант, водећи француски психолог тврди да је прељуба ''знак здравог брака'' и да би се требала схватити као једно ослобађајуће искуство за супружнике јер им треба простор за дисање. За верне мушкарце каже да су ''обични'' и да су ''затвореници идеализоване слике човека''.

 

ОДГОВОР ЦРКВЕ

Има ли Црква одговор на овакво стање? Наравно да има, и да одговор произилази из другог понуђеног одговора професора Јеротића- преокретањем сувишне нагонске енергије у другу врсту енергије и делатности. У хришћанству као начину живота и делања. У поновном  васпостављању брака као Свете Тајне. Ова обнова бива само у Христу, а то значи у Његовом животу, смрти, Васкрсењу и Вазнесењу на небо, у Педесетници и почетку Новога Царства у Цркви као непрестаној радионици спасења и Светој Тајни свега овога. У Светој Тајни као продужетку Христовог присуства на земљи, као икони будућег века. Ово и овакво васпостављање бесконачно превазилази идеју о хришћанској породици и браку даје космичке и универзалне димензије, а на брак гледа не као на нешто што се тиче само оних који се узимају, већ на нешто што се дешава целој Цркви.

Црква је од почетка тежила да успостави ову богоугодну равнотежу у животу верника-брачника. Она је често током историје била принуђена да брани светињу брака од оних који су тврдили да он тобоже противречи аскетским идеалима хришћанства и да хришћанство допушта брачну везу само због снисхођења телесној слабости и да брак представља озакоњени блуд. Историја познаје разноразне секте (монтанизам, манихејство) и разноразне покушаје почев од Првог васељенског сабора па све до данашњих дана да брак представе као блуд. Оно што је битно Црква је на основу свог осведоченог искуства, на основу свог етоса, Светог Предања успевала увек да одоли оваквим искушењима и брак као божанску институцију су бранили највећи подвижници. 

Свештеномученик Методије Патарски (4.век) у свом трактату посвећеном девствености даје богословско заснивање рађања деце као последице брака и уопште полног чина између мушкарца и жене: ''...Неопходно је да човек... дела по Божијем лику...јер је речено: ''Рађајте се и множите се''(1.Мојс. 1,21). И не треба се гнушати одлуке Творца услед које и ми сами постојимо.''  У том контексту, супружанско општење схвата се као богоустановљени стваралачки чин који се врши по ''слици Божијој'' и хришћанство благосиља полно општење између мушкарца и жене у оквирима брачне везе.

 Било је православних светитеља који су, чак, препознали у себи призвање да се потпуно уздржавају од полних односа који су иначе у браку благословени. Узмимо за пример  Светог Јована Кронштатског и његову супругу. Са друге стране многи Светитељи су били брачници. Узмимо за пример Свете апостоле Петра  и Филипа. Плод брака Светога Василија Старијег и Емилије, било је рођење десеторо деце, од којих се једно упокојило у детињству. Од осталих деветоро деце, Црква је петоро касније убројала међу Свете од којих су чувени оци Цркве Свети Григорије из Нисе и Свети Василије Велики. Ово су само неки од многобројних  примера. Али, они су сасвим довољни да би се ислустровала чињеница да су многи Свети Божији људи (током живота) имали Богом благословене полне односе у браку. 

Као православни хришћани, позвани смо на здраво, уравнотежено живљење у свим областима нашег живота, укључујући и ову, значајну област полности (сексуалности). Не смемо дозволити да нас прогута овај свет и присили да живимо по њему, али са друге стране, нисмо позвани ни на пуритански легализам који се гнуша и самога размишљања о брачној полности. У Божијем космосу постоји време и место за све што се чини у смиреној послушности Божијем светом призвању. 

Управо због тога Црква тражи од својих чланова да се у различитим периодима свога живота уздржавају од полних односа у браку, да се уздржавају потпуно од сваког израза полности, да би могли да своју духовну пажњу у потпуности посвете Царству Божијем које није од овога света. Апостол Павле обраћајући се Коринћанима каже: ''Не забрањујте се једно другом, осим по договору, на време, ради упражњавања поста и молитве, а потом опет будите заједно, да вас сатана не би искушао вашим неуздржањем'' (1.Кор. 7.5). Православни Хришћани су позвани да се уздржавају од полних односа сваки пут када се припремају за примање Светога Причешћа. Исто тако, ми треба да се уздржавамо у навечерје свих великих црквених празника и недеља (тј. Литургије), као и у различитим приликама током године у складу са црквеним календаром. Свети Јован Златоусти пише:''Ако се ти и твоја супруга, по договору, уздржавате, ради молитве и поста, сједините се, потом, поново ради вашега брака. Није вам за то потребно рађање као изговор. Оно није главни разлог брака..(О девствености).''  

 

ПРЕЉУБА

Полна жеља у браку није нешто чега се треба стидети. Свети Јован Златоусти на другом месту  каже: ''Жеља није грех. Али, када падне у неумереност и почне да прекорачује законске оквире брака и протеже се и на туђе жене, онда она постаје прељубочинство, не због жеље, већ због незаситости. (13. Омилија на Посланицу Римљанима).''  Прељубочинство по Светом Јовану, или прељуба је нешто што је постало свакодневица, али нешто што није страно људској природи, и са чим се сусрећемо током људске историје. ''Не чини прељубу'', гласи седма Божија заповест (2.Мој. 20,14; 5.Мој. 5,18). У духу Старог Завета и Закона је и кажњавано њено преступање, тако да су сви њени преступници кажњавани смрћу каменовањем. ''Ако се ко ухвати где лежи са женом удатом, нека се погубе обоје, човек који је лежао са женом и жена. Тако извади зло из Израиља''. (5.Мој. 22,22). 

Нама Христовим следбеницима је познато Његово учење о овом проблему. Наиме, у једном од одломака Марковог Јеванђења Господ својим слушаоцима и свима нама даје поуке у вези са браком и прељубом. На лукаво фарисејско питање о разводу Он одговара: ''Због окорелости срца вашега написа вам он (Мојсије) заповест ову. А у почетку стварања Бог их је створио као мужа и жену. Због тога ће оставити човек оца својега и матер и прилепиће се жени својој. И биће двоје једно тело. Тако нису више двоје него једно тело. А што је Бог саставио човек да не раставља''(Мк. 10,5-9). На тај начин, по речима Господа Исуса Христа брак, који је једном склопљен, не може се раскинути, јер га је Бог склопио. Међутим важност брака, као и величину греха прељубе показује на следећем месту, када због прељубе дозвољава да се светиња брака, као Божије творевине, наруши и да се брачници разведу.  ''А ја вам кажем: Ко отпусти жену своју, осим за прељубу, и ожени се другом , чини прељубу; и ко се ожени отпуштеницом чини прељубу''(Мт. 19,9). У својој беседи на гори Он иде даље па каже: ''Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу у срцу свом'' (Мт. 5,27-28).

 Свети апостол Павле такође осуђује телесну похоту и хедонизам који воде полној распуштености и противприродним пороцима: ''Зато их предаде Бог у срамне страсти''(Рим 1,26). У Првој посланици Коринћанима он даје очинске савете како да се клонимо блуда и прељубништва: ''Писах вам у посланици да се не мешате са блудницима...Не варајте се: ни блудници ни идолопоклоници, ни прељубници, ни рукоблудници, ни мужеложници..неће наследити Царство Божије...Не знате ли да су телеса ваша удови Христови? Хоћу ли, дакле, узети удове Христове и од њих начинити удове блуднице? Никако! Или не знате да ко се са блудницом свеже једно је тело с њом? Јер је речено: биће двоје једно тело. А ко се сједини с Господом један је дух с Њиме. Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?  Јер сте купљени скупо. Прославите, дакле, Бога телом својим и духом својим, јер су Божији ''(1.Кор. 5,9; 6,9-10; 6,15-20).

 Шта онда да кажемо o прељуби? Сетимо се Содома и Гомора. Погледајмо о чему говори Господ и пише Св. ап. Павле и запитајмо се има ли  данашњи човек изговор у времена у коме живи. Одговор је свима јасан – нема. За било какву одвојеност од Бога и злоупотребу Божије творевине и тела свога као храма Духа Светога човек нема изговор. Видимо како и сам Господ карактерише прељубу и да због ње допушта развод. Прељуба као нешто што излази из самог срца човековог. Срца као символа свесне делатности душе, као центра човековог бића. ''Јер из срца излазе плотске мисли, прељубе бестидности''.  Тешко да постоји још неки порок, који у  тој мери разара човекове физичке и моралне силе и чини га потпуно неспособним да прими Духа Божијег, као што је то блуд и разврат. Грех који морално отупљује човека и потискује из њега све оне узвишене мисли и жеље и чини да он у особи другог пола види само сексуални објекат. Еротско маштање растаче дух , зато Климент Александријски види знак савршенства у томе када један брат (хришћанин), гледајући сестру (хришћанку) нема у својој уобразиљи ничег полног. ''О јединствена жено, ти си за мене свеколики род''.  Свети Јован Лествичник говорећи на ову тему каже: ''Велики је онај човек који остаје без икакве страсти при додиру тела, већи је пак онај који остаје нетакнут надвладавши похотљиви поглед размишљањем о небеској лепоти.''   

Последице греха прељубе и његов суштински значај ( или промашај ) можемо можда на најбољи начин разумети читајући Лествицу. Она нас уверава да љубав представља страст заједничку и телесним и бестелесним бићима, и кад је усмерена ка човековој личности и кад је усмерена према Личности Бога. Међутим најблаженија љубав је љубав према божанској Личности Господа. Људска чедност је уствари еросна упућеност на Личност Божију. Са друге стране та еросна упућеност на човечанску природу је претпоставка за исправан однос према Богу. ''Нека телесна љубав буде слика жудње за Богом''.  Христо Јанарас тумачећи Лествицу каже: ''Ако је Бог заиста личан, а не безлично вредносно, етичко, узрочно Начело, онда однос с Њим не може бити друго до та страст даноноћне еросне упућености, те ''безумне'' жеље ќоја испуњава живот присуством љубљене личности.''   Како Лествица даље каже: ''Блажен је, дакле, човек који воли Бога као што занесени љубавник воли своју драгану.''   Међутим, на том путу жељу тела, безличну привлачност врсте, треба обуздати како би се омогућило васпостављање личносне заједнице. ''Не зато што је сама природна (физичка) привлачност по себи грешна, него зато што човеков непријатељ, ђаво, користи острашњеност природе, да би , кроз безличну жељу врсте, уништио слободу личносног стремљења.''  Дакле, прељуба је у ствари представља погрешно егзистенцијално усмерење човеково. Уместо да свој ерос човек искористи ка основном егзистенцијалном циљу, личносном сједињењу са Богом, било кроз монаштво или кроз брачно сједињење, прељуба, или обезличена љубавна жеља није ништа друго до покушај индивидуалног самопревазилажења, односно сурогат личносне заједнице. Где је човек завршио или завршава после сваког индивидуалног покушаја и уздања у самог себе сви ми добро знамо.

 

РАЗВОД

Према Јеванђељу превара разара мистичку суштину брака и она је сведочанство да од Свете Тајне није остало ништа. Развод је, дакле, само констатација одсутности, исчезавања, уништености љубави, проста изјава о непостојању брака. Дозвољавајући развод, Православна Црква сведочи о свом бескрајном поштовању људске личности. Са друге стране ако мало и отежава развод и према њему јасно изражава своје резерве, то је зато што жели да спречи сваку грешну несмотреност и да упозори на последице те одлуке јер тајанство надилази закон. Свети апостол Павле каже: ''Брат или сестра (супружници) у таквом случају нису ропски везани; јер на мир нас је позвао Господ'' (1. Кор. 7,16). Свети Јован Златоусти коментаришући то место вели: ''Боље је раскинути брак него пропасти''.  Црква признаје да има случајева у којима је брачни живот испражњен и удаљен од своје светотајинске суштине и да за супружнике представља обострано мучење и оскрвњивање. Међутим она је увек нерадо давала дозволу за поновни брак, и она га је само толерисала у конкретним случајевима, ако се покаже да је то најбоље решење за одговарајућу личност. Други и трећи брак, после обудовљења, били су склапани само по грађанској церемонији, а за собом су повлачили епитимију од једне до пет година изопштења из Цркве. После овог перода епитимије, брачни пар је сматран за пуноправне чланове цркве. Дужа епитимија-седам година-тражила се за оне који су се раставили од својих живих супружника. '' Онај који пак остави законито му сједињену жену, и доведе другу, по изреци Господњој (Лк. 16,18),подлеже осуди за прељубу. Канонски је установљено од отаца наших да такви годину дана плачу, две године слушају Писмо, три године припадају (тражећи опроштај), и седме године стоје са вернима и тако се удостојавају Причешћа,ако се сузама покају (Трулски сабор, правило 87).''  Било је, наравно, у пракси и канонима Цркве доста одредаба у вези са разликом између кривих и невиних супружника, као и то да је прављена разлика између оних који су у клиру и лаика. У пракси пастирска икономија Цркве сигурно је показивала, с времена на време, више благости него што стоји у тим текстовима. Наиме, канони иако су обдарени техничким и правним изразима, њихова је основа богословска и њихов је циљ пастирски и они су донесени као одговор на специфичне пастирске потребе Цркве. ''Канони, стога, нису изрази законског духа који тежи да све обухвати правилима и да духовни живот сведе на законске норме. Они су изрази пастирске бриге цркве за спасење њених чланова.''  Стим у вези развод је сматран за велики грех, али Црква није никада пропуштала да грешницима после епитимије да нову прилику.

 

БРАК ДАНАС

Данас често код наших верника налазимо својеврсну врсту дуализма. Наиме, Епископ Иларион (Алфејев) је направио једну занимљиву поделу брака и он каже да постоје две врсте брака. Један је брак као тајна, а други је брак као заједничко живљење. Сведоци смо да је међу православним хришћанима ( или бар онима који се тако изјашњавају) ова врста ''брака'' као заједничког живљења веома распрострањена. Њих би могли и да подведемо под ону категорију природног брака, који је настао из природног нагона човека према супротном полу. Он означава да је у једном тренутку судбина спојила двоје људи, али међу њим нема заједнице, оног преко потребног да би брак прерастао у Тајну. Они би се били они ''венчани'' или ''невенчани'' можда и давно развели или се растали али их животне околности и разноразни лични и заједнички интереси приморавају да остану заједно. У таквом браку одсуствује међусобна узајамност, верност, жртвена љубав и често  људи проживевши много година заједно остају туђинци једно другом. Постоји и друга крајност када узајамна привезаност, љубав и верност постану извор љубоморе. Када један од супружника на другога гледа посесивно, као објекат свога поседовања. А често се дешава да човек злоупотреби своју слободу и ''срећу'' потражи у  блуду и прељуби. 

Како кажу психолози узроци таквог стања су често социолошке или психолошке природе. Грамзиви импулси ововремене цивилизације  срачунати да задобију сваку врсту материјалних добара одражавају се неминовно и у полном животу човека нашег времена. ''Љубавни однос мушкарца и жене је све мање плод њихове зреле и хармоничне међусобне љубави, све је чешће међусобна манипулација партнера који преко ових односа желе, осим грубог и упрошћеног задовољавања полног нагона, још и да потврде себе као друштвено биће у смислу негативнне тежње ка моћи и владању. Тако сексуални однос постаје сурогат за стварну љубав, нарочито када су партнери, или само један од њих, доживели неуспехе на другим пољима своје активности.''  

Оно што Црква може да каже, а да не злоупотреби ничију слободу, је да и у таквим браковима, склопљеним игром судбине, из интереса, и ма каквих других побуда увек постоји потенцијал да он прерасте у Тајну. Врата Цркве су свима и у сваком тренутку отворена. Потребно је само да супружници раде на себи, и да се уподобе односу Христа и Цркве и да недостатке другога примају не као недостатке другога него као своје. Како ап. Павле каже ''Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов'' (Гал. 6,2). 

 

ПРОБЛЕМ МЛАДИХ

Оно што данас забрињава је све раније ступање у полни однос младих људи. Поменуо сам дух времена и медије који на сваком кораку подстичу сексуалну слободу. Данас је отклоњен сексуални табу, брак као институција старог патријархалног друштва постао је проблематичан, непожељан и сувишан. Млади бирају најчешће два пута или хрле у брак са двадесет година, неспремни психолошки, економски, а често и физички за овакав спрег, најчешће бежећи из суморне стварности неуспелих породица, или у страху одуговлаче ступање у брак, препуштајући се тзв. слободним партнерским односима. И у једном и у другом случају постоји скоро потпуна неприпремљеност за иоле зрелије удруживање пара. Ослањајући се на ове чињенице савремена психологија и те како пропагира релативно рано ступање у полни однос. По том питању Фројд је изрекао једну реченицу још 1908. године која гласи: ''Пуна апстиненција у добу младости није најбоља припрема за брак''.  Уколико млади људи не ступе релативно рано у брак, већ остају до двадесет пете или тридесете године, из било којег разлога у сексуалној апстиненцији, често показују знаке сексуалне неурозе. Како психолози кажу главни разлог тих неуроза је услед нерастерећене сексуалне енергије нормалним путем. Да би невоља била већа, бракови сувише младих брачних парова растају се у високом проценту, најчешће због емотивне незрелости, потпуне неспремности за одговорност брачног и још више породичног живота. Неминован закључак изгледа, је да најбитније стицање искуства кроз експеримент. Човек мора да изнова да експериментише како би стицао своје лично и само своје искуство.

 

ПАСТИРСКИ ПРИСТУП

Као увод у закључак могло би да послужи и запажање професора Марка Младеновића о моралном стању римског друштва пред сам крај велике римске империје, где се каже: ''Битно обележје овог периода је велика нестабилност брака. Слабљење породичне чврстине, велико ублажавање строгости морала, нагомилавање великих богатстава и велики број робиња, довели су до потпуног слома породице пред крај републике...Нови обичаји су временом заменили старе, строге обичаје. Све више су водили разврат, неморал и проституцију...људи се нису женили...брак је стварао обавезе, децу и бриге зашта људи нису били спремни...за потомство се нису бринули: све више је растао брак без деце и број неожењених људи...за време Империје сваки брак се завшавао разводом...Поред расула до кога је дошло у брачним односима, дошло је до неморала и изопачености у полним односима уопште.''       

Пренесимо ово скоро до у детаља у наше доба и наше прилике и у нашу хришћанску цивилизацију. Питање се само по себи намеће. Да ли је све исто или постоји нека разлика. Постоји, и то врло битна, али која отвара једно ново питање. Наиме, то пропадање античког паганског света је било замењено новом снагом. Снагом Јеванђеља Христовог, и свега онога што излази из њега. Једном новом хришћанском цивилизацијом и културом која је поставила нове темеље брака и породице. Ново питање гласи: којом снагом би данашњи хришћански свет (Европа) могао да очекује преокрет у главама и срцима људи?

Настављајући предање пастири  Цркве треба пре свега са посебном обазривошћу да сагледају садашње време и да после добре анализе савремених проблема, и узрока тих проблема, покушају да човеку понуде излаз. Како каже професор Владета Јеротић: ''Данас ни свештеник ни православни мисионар не могу да се понашају на фанатично конзервативан начин, узалуд призивајући повратак ''старих добрих времена'' (патријархалног друштва), грмећи против сваке реформе у хришћанству, нити могу да се пасивно и резигнирано пусте низ струју ''модернизма'', некритички прихватајући новине у црквеном и лаичком хришћанском животу.''  Дакле, треба подсетити да су патријархална времена, волели ми то или не, заувек прошла, али са друге стране треба бити врло обазрив и не упадати у замку разноразних реформи које нису прошле критички суд Цркве.

Почетна тачка и почетак свих  делатности треба најпре да буду свештеници. Оно што се подразумева и што се очекује је да  свештеници требају и морају да буду  живи сведоци свога успешног хришћанског брака. Да свештеници буду ти који ће бити светлост свету, и који ће непрестано сведочити оно што и говоре. То је прави пут да нешто дође до срца верника, када види у свештенику потврду свега онога што чује ушима својим. Када испунимо, по мени, овај предуслов онда можемо да говоримо о браку као Тајни да саветујемо људе како да се суоче са проблемима који како смо видели нису мали.

 

ПРИСТУП МЛАДИМА

 Младом човеку, пре свега, треба предочити могућност изласка из ако тако могу да се изразим једне колективне апатије. Апатије која се огледа и у томе да млади унапред проглашавају капитулацију и чак и не покушавају да ступе у брак и често читав живот проводе сами не покушавајући да свој живот остваре на другачији начин. Све ранијем ступању младих у полне односе треба супротставити целомудреност. Губитак целомудрености у раној младости оставља изузетно тешке последице на породични живот и односе међу људима који су имали бурну, нечисту младост. Љубав, честита, добра љубав младих срца , јесте драгоцени дар Творца који је дат човеку као велика животна радост и срећа и према том дару треба се брижљиво односити. У супротном срце постепено остаје све грубље и више није у стању да воли искрено, честито, несебично и чисто. Епископ Варнава описује такву ситуацију: ''Долази тренутак када на свом животном путу најзад сусрећете доброг човека...коме би сте хтели да предате читаво своје срце...а ви са ужасом примећујете да више нисте у стању да волите, да вам љубав ништа не значи: срце је оронуло, срце се истрошило, срце је неспособно за дубоко, снажно осећање. И како је болно када, осврнувши се на своју прошлост, видите да сте чисту, блиставу, велику срећу љубави заменили за блато сумњивих наслада.''  Данас за једног младог човека то уме да буде веома непријатно и болно питање. Одупрети се успешно овом хедонистичком погледу на свет може само онај млади човек који гаји другачије животно усмерење. То усмерење је хришћанско и оно је у стању да испуни време и душу младог човека и да га тако заштити од свакодневног утицаја мас-медија и околине. Свештеници као добри пастири Цркве налазе се данас, поводом овог и многих других питања у тешком положају када треба да дају одговоре жедној души младог човека. На њима је да младом човеку објасне шта то нуди другачије животно усмерење и шта то нуди Христос, Црква његова и који је смисао живота. 

Црква је установила строга правила, која се нарочито односе на узајамне односе између жениха и невесте до брака. Ако пажљивије погледамо чин брака видећемо да се он састоји из два дела заручења и венчања. Нимало случајно, јер су се та два дела која се данас обављају заједо, некад обављала раздвојено и у различито време и временска разлика између њих је каткад износила и по неколико година. ''Заручење је сведочило да су муж и жена решили да припадају једно другом, да су они једно другом дали завет верности, то јест, у суштини већ су ступили у брак, али њихов брак до венчања још није потпун породични живот; они, посебно, треба да се уздржавају од супружничког општења. Они се сусрећу и растају и то искуство заједничког борављења и растајања удара темељ на коме ће затим бити изграђено чврсто здање брака.''  Данас брак се неретко распада управо зато што није имао чврсту основу. Само чврст темељ гарантује да ће кућа која се временом зида бити стабилна и да ће одолевати свим каснијим невољама и искушењима који су саставни део брачне заједнице. Због тога је Црква и установила припремни период, да би двоје младих установили заједницу не само на страсном полном привлачењу, већ на нечему далеко дубљем -''на душевном, духовном и емоцијоналном јединству, на заједничким жељама да дају живот једно другом.''  Искуство из тог периода треба да им да одговор на питање да ли су они спремни да живе заједно и да прихвате брак као Свету Тајну. Тајну која је установљена у рају и која надилази и превазилази телесност и која супружницима пружа  могућност једног новог начина постојања једног са другим и заједно у Христу Господу. То је тајна која се не достиже одмах, на којој супружници целог живота раде. Зато треба да закључују брак ''горућег срца и трезвене главе''.  Брак као могућност за супружнике да непрестано откривају нешто ново једно у другом, да изнова упознају једно друго. Као када живимо духовним животом па непрестано у молитвама и богослужењу у истим речима откривамо нови смисао и садржај. Као када стално идемо на Свету Литургију и знамо је напамет, а опет из недеље у недељу проналазимо њен ванвременски доживљај и све више се сједињејујемо са Богом. На тај начин ће и искушења, која неминовно долазе и ремете тај спасоносни пут, бити лакше побеђена.

 

ПАСТИРСКИ ПРЕДЛОГ

Као једно од понуђених пастирских решења што боље припреме младих за брак је и предбрачни испит. Да ли га ми данас вршимо, како га вршимо, да ли је он средство едукације младих или обична бирократија? Постоји ли могућност да он прерасте у озбиљно средство едукације и припреме младих и да кроз њега сагледамо спремност двоје људи за брак, а самим тим предупредимо и могућност прељубе у њиховом будућем животу?

 Следећи степен и суштински предлог је враћање Свете Тајне тамо где јој је и место, у Свету Литургију. То је једино место где које може да преобрази супружнике, и да њихов ход у Цркву суштински представља ход у Царство Небеско. Нормално уз присуство целокупне локалне Цркве јер то није никакав приватни догађај, већ догађај који се тиче целе заједнице. Да ли ћемо овакав обесвећени брак и на овај данашњи начин благосиљати мислим да у многоме од нас зависи.  Да ли ћемо младенце сјединити у  Христу или у чаши вина? 

Оно што је врло битни је и ''задржати'' брачнике у Цркви. Наиме непрестани рад на томе да брачници учествују у животу Цркве и да њихов брак (био он грађански или црквени) почиње да прераста у Тајну. Једино на тај начин ће и будући проблеми који их очекују бити превазиђени. Христом као посредником и као каменом темељцом на коме зидају кућу. Код и најмање кризе и проблема у браку треба користити сва пастирска средства која су на располагању (поука, молитва учешће у Светим Тајнама) да пробамо да сачувамо целовитост брака и спречимо развод? Једно од врло важних пастирских средстава је и исповест. Шта када нам неко исповеди прељубу? Да ли на исповестима олако прелазимо преко греха прељубе. Да ли га само констатујемо и прочитамо разрешну молитву или покушавамо да га лечимо? Који су то методе које треба применити у таквим случајевима. Које су мере до којих треба снисходити у пастирској икономији, пошто је познато да не постоје  јасне границе, и да свештеници често снисходе преко сваке мере.

               Несумљиво поред Свете Тајне Покајања која треба да буде та која ће дати снаге супружницима и да се покају за учињено или пак да опросте, блуду и прељуби треба супротставити аскезу и целомудрије. Подвиг као средство не презирања и порицања тела, него еросној устремљености Божанској љубави  која сачињава истинску чедност. Подвиг као начин преображаја, а не укидања, оне, како психолози кажу, сувишне нагонске, природне, полне енергије, у енергију која преображава, и која усмерена према правом циљу тј. Богу. Подвигом који усмерава на личносну љубав која се изграђује читавог живота и нимало није лако доћи до ње. Али за разлику од оног индивидуалног, безличног и неоствареног покушаја човековог да оствари љубав, награда је немерљива. Тај преображај, подразумева се, човек нигде не може да доживи до у Цркви. Прво у преображају оне природне човекове брачне заједнице благословом епископа и прихватањем целокупне црквене заједнице у Цветој Литургији, а касније светотајинским, целомудреним животом брачника. Хришћанством као начином живота, а не начином изјашњавања. Целомудријем као чистотом умовања, као комплетном ''мудровању'' човековом. Као уцеливању свих елемената људског бића према есхатону, када ће људи бити као анђели.

    За сва ова питања можда је суштинско полазиште-љубав. Помислимо шта би Христос урадио. Да ли је дозволио развод због прељубе? Јесте, али је и опростио блудници. Завршио бих ово излагање дивним речима Светог Јована Лествичника: '' Ја сам видео нечисте душе које су просто помахнитале од телесних пожуда; покајавши се, оне су своју нечисту љубав претвориле у страсну љубав према Господу, и не марећи више ни за какав страх, ненасито се предале љубави Божијој. Због тога и Господ не каже да се целомудрена блудница плашила, већ да је волела много, те да је зато била у стању да љубављу лако добије љубав.'' 

 

ЛИТЕРАТУРА:

 

 

1. Свето Писмо Старога Завета, превод Ђуре Даничића, Београд, 1981.

2. Свето Писмо Новога Завета, Синодско издање, Београд, 2003.

3. Православни брак и породица, Света Тана брачне љубави, Светигора, Цетиње. 2000.

4. Православна ризница о браку и породици, Манастир Сланци, Београд, 1998.

5. Игуман Иларион (Алфејев), Тајна вере, Епархија жичка, Краљево, 2005.

6. Епископ Иларион (Алфејев), Ви сте светлост свету, Епархија жичка, Краљево, 2009.

7. Џон Мајендорф, Византијско богословље, Каленић, Крагујевац, 1989.

8. Протојереј Александар Шмеман, За живот света, Манастир Хиландар, 2004.

9. Свети Теофан Затворник, Тумачење посланице светог апостола Павла Ефесцима, Каленић, Крагујевац, 2010.

10. Г. Мандзаридис, В. Јулцис, Ј. Петру, Н. Дзумакас, Теме хришћанске етике, Каленић, Крагујевац, 2004.

11. Владета Јеротић, Хришћанство и психолошки проблем човека, Богословски факултет Српске Православне Цркве, Београд, 1997.

12. Владета Јеротић, Неуротичне појаве нашег времена, Ars libri, Београд, 2009

13. Христо Јанарас, Метафизика тела, Беседа, Нови Сад, 2005.

14. Свети Јован  Лествичник, Лествица, Манастир Хиландар, 1997.

15. Еп. Атанасије (Јевтић), Свештени канони Цркве, Београд, 2005.

16. Луис Џ. Патсавос, Духовне димензије свештених канона, Каленић, Крагујевац, 2009

17. Православни мисионар, март/април, 2008.

18. Чин венчања, Мали требник, Призрен, 1994.

19. Др Радован Биговић, интервју, http://www.brakiporodica.org/tekst.php?id=81

20. Св. Кирило Александријски, Трећа посланица Несторију, http://www.verujem.org/sveti_ oci /iiisab_p.html#3

21. Протојереј Џон Мек, Сексуалност у хришћанском браку, http://pravoslavni-odgovor. Com/Svet_okо _nas/seksualnost.htm

22. Православни брак, породица и васпитање деце, приредио протонамесник Горан Радовановић, Вреоци, 2010

23. Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Беседа, Нови Сад, 2007

Категорија: Богословље

 

 

 

 

 

 

 

raspored5c

Повратак на врх