vrsidba-u-kalanjevcima-1Славни војвода Живојин Мишић саставља своја сећања у кратком времену између седмогодишњег ослободилачког напорног, ћудљивог и на крају успелог ратовања и преране смрти – током 1919. и 1920. године, током лечења у Француској и само на основу сећања, без „подсетника“.
 
Осам година је млађи, од исто тако ратним напорима, брзо исцрпљеног војводе Радомира Путника (1847–1917), а умро је само четири године касније.
На војном маневру у лето 1912. године замишљеном као могући одговор српске одбране на евентуални напад онда моћне Аустро-угарске, тадашњи пуковник, тек касније прослављени војвода Живојин Мишић (1855–1921) не слути да ће током овог „путовања“ на Руднику добити телеграм којим је позван да дође одмах у Београд, где ће од свог начелника, тада генерала, Радомира Путника сазнати да је земља пред ратом са Турцима … : „Саопштите пуковнику Мишићу да још данас крене за Београд, и да се одмах по доласку јави министру војном ...“
Тог дана имао је и необичан разговор са безименим сељаком, затеченим при вршидби у селу Калањевцима: „По овим нашим гудурама говори се да ћемо ове године ратовати са Турцима, па не знам да ли је то истина. Јутрос овуда пројури на коњима много официра па ми ко велимо, мораће ускоро неки ђаво бити. Славе ти, реци ми право оће ли бити рата?“ „А што ти то мене питаш?“, рекох ја. „Ништа ти ја о томе не знам, али ти као паметан човек, за сваки случај, набави синовима шта мислиш да ће им требати кад буду позвани“.
Питање безименог српског домаћина не изненађује. На тај начин тада размишља свака породична глава куће. Спорно је да ли је оно упућено правој особи. Са гледишта домаћина, он у то време није у прилици да сретне погоднију личност од које би затражио објашњење.
Мање је очекиван такав одговор – и за саговорника и за потоњег читаоца – тадашњег пуковника и помоћника начелника Генералштаба, мада он одсликава устројство војничке организације. Иако се налази међу вишим официрима Мишић је затечен питањем. Настаје тешко описива ситуација у којој су оба саговорника, с већим или мањим разлогом, изненађена речима оног другог. Не чуди што је тај дан остао тако добро запамћен а потом и забележен на папиру у оквиру војводиних успомена. 
Ипак, будући војвода се не сећа датума сусрета већ га за наше појмове смешта у широк оквир: „То је било некако при крају јула 1912. године.“ Шта онда рећи за датуме поменуте у сећањима Проте Матије Ненадовића и тополца Петра Јокића из времена Црнога Ђорђа, који казују своја сећања деценијама касније?!
„Неспремним“ је затечен не само Мишић, већ скоро цео војни врх – „У ђенералштабу не беше никога, сем мене и Смиљанића, а собе све закључане.“ Иначе, мимо сваког очекивања, реч „изненађење“ ће се овде чешће сретати разним поводима. 
Поглед на политичку карту балканског полуострва средином 1912. даје „неприродну“ слику. Јасно је да је ту део простора под окупацијом. У границама моћне исламске државе налази се поробљен знатан део хришћанског света. Европски део Турске „завукао“ се далеко на запад између националних хришћанских држава (Грчка, Бугарска, Србија) које бележе само неколико деценија слободног живота.
Склапању савеза поменутих држава претходе године великог погоршања положаја хришћана под турским јармом који иде до неиздрживог. Читави крајеви су спремни да се преселе у државе матичног народа. Тако Радомир Путник као тадашњи министар војске моли Србе из Рашке области да се не исељавају и да се стрпе још извесно време, док земља не смогне снаге за дело ослобођења.
У поређењу са осталим члановима савеза Србија је била додатно угрожена од Аустрије која је чином анексије (1908) показала да није задовољна постојећим стањем створеним по одлукама Берлинског конгреса (1878) и на различите начине радила против Србије, поред осталог хушкањем Турака и Шиптара на Србе.
Две трећине ове године протичу уобичајено без јасних наговештаја рата да би последња била обележена победоносним наступањем сразмерно малих хришћанских држава против вековног исламског завојевача. Уједно је то био, поред ослободилачког, верски рат на два нивоа. Директно против муслимана и посредно са латинским светом, који иако по имену хришћани више раде да помогну Турцима него православним.
Ова чињеница се занемаривала и у животу и у литератури. Опасност за православље које долази са запада није мања од оне која прети од ислама. И поред тога наде малих православних народа су полагане вековима, у неку помоћ која би по њиховом мишљењу требало да дође са тог запада.
Савез четири државе био је то у правом смислу речи кроз договор четири равноправна субјекта. Није овде као у другим приликама савез фиктивног карактера, где се зна ко је „газда“ односно ко одлучује а остали су ту „статисти“ или пратиоци. Савез је склопљен изненађујуће брзо у атмосфери добре воље уз заобилажење свега онога што би могло да отежа договарање и доведе до одлагања. Стога не изненађује што се већ следеће године Савез распао и његови чланови постали зараћене стране у духу међусобних односа током векова.
Ни у редовним приликама где је много шта лакше предвидети није могуће сачинити детаљни план који ће узети у обзир све појединости тако да при реализацији договореног не буде великих тешкоћа. При стварању ратних планова све је неупоредиво теже.
Кад је у питању место и улога Срба у овом рату сви се слажу да је од највеће важности оно што се збивало на њиховим бојиштима. Стога не чуди што је прва велика хришћанска победа чувена Кумановска битка – стечена тамо већ у почетним данима. То је у складу са очекивањима убрзало напредовање осталих савезника и скратило време сукоба.
На изучавању и обради овог рата највише је учињено следеће 1913. г., кад углавном пишу и објављују бивши новински извештачи а онда и неки од учесника. Веровало се да предстоји дужи период мира пошто стање настало после рата било је као природни и очекивани плод договора и рада из претходне године.
Постоји разлика у приступу двеју страна. У овом сукобу, за Турке то је дужност, редовни посао кога увек има као код сваке империје која стално мора војним интервенцијама да штити своје преувеличане границе. За Србе је судњи дан на кога се вековима чекало, дан за који не треба ништа жалити и кад је сам живот мала цена за оно чему се кренуло. „Утицај Вукових песама на душу нашега народа, у току више деценија, које су се певале, читале у школи, касарни, по општинама, учинили су да смо сви ми тежили и радили на освети Косова... Наши стари причали су нам у зимским ноћима, поред свеће или лампе покрај топле пећи, хвалећи се својим ратништвом и учећи нас да трпимо и будемо јунаци. Тако смо се учили и такви смо се и мобилисали...“. Такав мотив је редак у историји. Он је можда и јачи од оног који нападнути има при одбрани кућног прага. 
Није сувишно на самом почетку ширег захвата дотаћи и питање језичких недоумица на које наилазе. Промена у коришћењу одговарајућег речника између фазе припрема и првог сукоба пролази неопажено иако је реч о великим разликама у стању и понашању. Кад се трезвено приђе опису одушевљења, око мобилизације јавља се питање да ли је баш све било тако добро и успешно како се обично представља.
Опчињеност неким појавама траје читавих сто година и може да се прати кроз писање. На првом месту у питању је везаност за идеју да одлучујући сукоб предстоји на Овчем Пољу, у толикој мери да се није ни помишљало на могућност да треба рачунати са неким другим током стања. Тој идеји се робовало и онда кад је Кумановска битка већ била добијена и расуло турских снага било очевидно.
 
Аутор: Живорад Јанковић 
Категорија: Историја

 

 

 

 

 

 

 

raspored5c

Повратак на врх