Хришћани су (на неки начин) за писање а и ширење својих списа наследили римску преписивачку традицију. Постоји мало директних литерарних сведочанстава у ранохришћанским текстовима који нам нуде одговор на ово питање. У овом кратком прилогу покушаћемо да изложимо неколико података о овој ранохришћанско-библиотечкој теми.
 
 
ЦИЦЕРОНОВА ПИСМА И ПОСЛАНИЦЕ АП. ПАВЛА
Постоји сличност у односу Марка Тулија Цицерона (106–43 пре Христа) и Тита Помпонија Атика (109–32 пре Христа) и њихових писара (којима су диктирали своја писма) са односом Светог Апостола Павла и његовог писара Тертија. Читајући коресподенцију између Цицерона и Атика, срећемо се са различитим librarii, који су службовали код њих. Примарна обавеза ових librarii била је да пишу текстове који су им диктирани и да воде бригу о писмима и другим списима који су се налазили у библиотеци њихових господара или послодаваца. Ово може да се објасни Цицероновом напоменом Атику: „Послаћу ти књигу ускоро, када је писар буде преписао“ (Att. 12, 14). Овом службом бавило се и мноштво високо образованих робова (pueri litteratissimi). Цицерон је на почетку своје коресподенције са Атиком, писма писао својом руком, па каже: „Мислим да ниси прочитао ниједно моје писмо које нисам написао својом руком“ (Att. 2, 23). Kаснија писма нам говоре о његовом коришћењу librarii за коресподенцију: „Чињеница да је моје писмо написано руком писара, осликава ти колико сам заузет“ (Att. 4, 16); „Нека писарева рука буде знак да ја патим од запаљења очију и да је то разлог моје сажетости“ (Att. 8, 13); „Заиста, нисам диктирао само Тиру, који је могао да прати целе реченице, него и Спинтару слог по слог“ (Att. 13, 25). На крају Посланице Римљанима Светог Апостола Павла налази се упоредна црта са горе наведеним примерима, која гласи: „Поздрављам вас у Господу и ја Тертије, који написах ову посланицу“ (Рим. 16, 22). Овде налазимо назнаке о коришћењу писара или секретара код хришћана већ у првом веку нове ере. Овај нам податак директно говори да је Апостол Павле користио секретарске услуге за писање појединих посланица. На неколико места Апостол Павле напомиње чињеницу да је неке посланице писао својом руком (или је само писао поздрав на крају посланице): „Поздрав мојом руком, Павловом, што је знак у свакој посланици...“ (2 Сол. 3, 16); „Поздрав мојом руком Павловом“ (1 Кор. 16, 21); „Ја, Павле, написах својом руком...“ (Филим. 19); „Поздрав мојом руком Павловом...“ (Кол. 4, 18); и на једном месту има напомена о његовом великом рукописанију као показатељ да је посланицу написао својом руком: „Видите како вам великим словима написах својом руком!“ (Гал. 6, 11). Као што видимо, хришћани су (на неки начин) за писање а и ширење својих списа наследили римску преписивачку традицију. Само што хришћански преписивачи нису имали однос са својим надређеним као да служе господару, већ су служили брату у Христу.
 
ПРЕПИСИВАЧКА ДЕЛАТНОСТ У II ВЕКУ
Ранохришћанска пророчка књига Пастир (Јермин) представља литерарни извор у којем са налази неколико података о хришћанском преписивању књига. Ова књига потиче из прве половине II века (140/150 године) и њено писање је завршено највероватније у Риму. Постоји неколико теорија о Јермином идентитету. Према ранохришћанској традиције, писац ове књиге један је од Седамдесеторице – Свети Јерма, кога Апостол Павле спомиње као свог сарадника у Риму (Рим. 16, 14). У етиопском преводу ове књиге писац се назива „пророк Јерма“. Спис из друге половине II века (написан у Риму) Мураторијев фрагмент бележи да је Јерма био брат римског епископа Пија (140–155) и да је своју књигу Пастир написао у време његовог (Пијевог) епископовања у Риму. Јероним Стридонски о њему пише: „Јерма, којега пишући Римљанима Апостол (Павле) помиње (Рим. 16, 14), како тврде, аутор је књиге која се зове Пастир, и која се у неким грчким црквама чита јавно пред народом. И заиста је књига корисна, и многи стари писци користили су (из ње) сведочанства, но код Латина она је скоро непозната“.
Када се Јерма помолио на путу у место Куме, небо се отворило и видео је жену која је држала у рукама књигу. На крају молитве она му је рекла шта да ради са књигом: „Потом, када устадох са молитве, видех наспрам мене старицу, коју сам и лане видео, како хода и чита једну књижицу. И рече ми: Можеш ли објавити ово изабраницима Божијим? Ја јој рекох: Госпођо, толико да запамтим не могу; него дај ми књижицу да је препишем. Узми је, рече, и вратићеш ми је. Ја је узех, и отишавши у један крај њиве, преписивах све слово по слово, јер слогове не могах наћи. А када заврших (препис) слова из књижице, изненада ми би књижица узета из руке, а ко је узе, не видех“ (Јерм. 2, 5, 3–4). После петнаест дана од овог догађаја, Јерма је у сну имао виђење: „Би ми откривено, браћо, док спавах, од стране једног прелепог младића, који ми говораше: Старица од које си добио књижицу, ко мислиш да је? Ја рекох: Сибила. Вараш се, рече, није (она). Ко је, дакле? Рекох ја. Црква, одговори он. Рекох му: А зашто је старица? Зато што је, вели, пре свих створена, зато је старица; и ради ње је свет саздан. После овога видех виђење у моме дому. Дође старица и запита ме да ли сам већ дао (ону) књигу презвитерима (Цркве). Одговорих да нисам дао. Добро си, вели, учинио, јер имам речи да додам. А када завршим све речи, биће кроз тебе објављено свима изабранима. Написаћеш, дакле, две књижице и послаћеш једну Клименту, а једну Грапти. Климент ће је послати у спољне градове, јер је то њему поверено. А Грапта ће поучити удовице и сирочад. Ти пак прочитаћеш је у овом граду са презвитерима, предстојницима Цркве“ (Јерм. 2, 8, 1–3).
Ови примери нам најбоље илуструју репродукцију и ширење ранохришћанских списа. Овде налазимо непрофесионалну писмену особу која има довољно читалачких и писарских способности да преузме преписивање текста. Јерма је био ослобођени роб, који је очигледно негде стекао вештину преписивања (био је близак са црквеним старешинама у Риму), иако то нигде у књизи није наговестио. Овакав приватан (или индивидуалан) модел преписивања списа и њихово ширење карактеристичан је за период од I–III века. По оснивању великих и озбиљних хришћанских библиотека крајем III и почетком IV века (као што је на пример била библиотека у Кесарији Кападокијској), које су имале богат књижни фонд и преписивачке радионице, почела је озбиљнија издавачка делатност.
ђакон мр Ненад Идризовић
Категорија: Историја

 

 

 

 

 

 

 

raspored5c

Повратак на врх