Постоји низ оних који су поред Живојина Мишића били „изненађени“ почетком рата. Може се, чак саставити дуга листа „изненађења“ како према каснијим исказима учесника тако и по текстовима истраживача. „Битка на Куманову била је за све нас почев од ђенерала Путника па до последњег члана војске највеће изненађење, јер је нико није очекивао на том месту...“ „Битка на Куманову била је добијена у један сат по подне 11. октобра. Али ни после завршетка борби ни дуго после тога наши нису знали шта је учињено на оном месту. Тек сутрадан кад су наши обишли бојиште и видели страховити број мртвих и рањених Турака као и силну артиљерију од Пчиње па до Скопске Црне Горе увидели су да је то озбиљна битка... И поред присуства турске артиљерије башибозука, коњице ни један од нас ни не наслућиваше да ћемо овде водити крвави бој – решавајући битку. Сви рачунасмо на некакав моментан застанак док не стигну остале снаге.“
 
 
Ноћ 9/10. октобра „На целом бојишту није било ни једног знака, који би у најмањој мери могао наговестити да је непријатељска главна снага ту, у непосредној близини пред фронтом... Све је било као поручено да се потпуно успава пажња војске...  „Да нам је те вечери неко казао да ћемо ми сутра терет дана понети на нашим плећима и да ће то бити један од најзначајнијих догађаја у нашој историји и да ће се сутрашња ситуација свом тежином сручити на нас ми бисмо му се у очи насмејали. ... Сви извештаји гласе да Турака нема нигде у близини! Зар наша коњица није напред?!... Турци су на Овчем Пољу тачно онако како их је поставила наша врховна команда...?“
 
Говори се и о „изненађењу“ код противничке стране: „Да Турци 1912. нису били изненађени брзином мобилизације и концентрације наше војске, која је одмах почела операције, врло је вероватно да би они потражили решење сукоба на Овчем Пољу“.
 
Неки као славни научник Милутин Миланковић о почетку рата су сазнали тек на дан мобилизације – и то на путу за факултет где је мислио да одржи редовно предавање.
 
„Било је то 17. септ. 1912. г... На путу ка Универзитету сретох свога колегу и пријатеља Станоја Станојевића.
 
Куда? – запита ме.
 
На Универзитет, да одржим своје предавање. „На лево круг“ – рече ми заповедничким војничким гласом.
 
Забезекнух се, а он ми исприча да су сва предавања отказана, јер ће у два сата поподне бити објављена општа мобилизација.
 
Тачно у то доба растрчаше се новинари по улици са засебним издањима којима се саопштавало наређење краља Петра да се целокупна војска стави у мобилно стање...“
 
О предстојећем рату брбљало се по целом Београду да је то чак и до овог основном послу преданог научника дошло али то су „приче“. „И врапци“ у Београду су цвркутали да ће се главна битка бити на Овчем Пољу. То је морало бити познато и турском војном изасланику у Београду и турској војној команди.
 
Тад је турски војни аташе у Београду био Фети паша, касније у почетку рата командант VII корпуса турске вардарске војске. То постављење није било случајно: „Фети-паша по објави рата, као што веле, поручивао је својим познаницима у Београду, где је он дуго био турски посланик, да иако му је врло жао, пошто веома воли Србе, ипак ће са својом војском морати доћи у Београд“.
 
Чуло истраживача познатог научника упућује на закључак да је Турска под утиском тих вести чинила одговарајуће измене свог плана али за инертне Србе то је „висока наука“ па су се надали да генерал Путник о томе води рачуна. „Одговори да начелник нашег Ђенералштаба, Радомир Путник, сигурно води рачуна и о свима тим могућностима и да о томе нема шта да се бринемо“ а испоставило се да је Путник у том погледу још „већи Србин“ од своје околине, те је и сам веровао у причу о одлучујућем сукобу на Овчем Пољу.
 
Оно „право“ и конкретно стигло је ипак неочекивано. И најмоћнији умови Европе тога времена су веровали да ће се ипак проћи без рата. „Турска је живела у уверењу потпуне безбедности од стране Балкана и Влада је дала Парламенту чак и изјаву да никада балкански хоризонт није био спокојнији. Турски кругови су били толико уверени да се балканске државе не могу споразумети“.
 
Тридесет пет година раније покушала је, тада само аутономна кнежевина, Србија да сама намири рачуне са Турцима. Млада држава која тек стиче своју војску наивно је веровала да то неће бити тешко. Сматрало се како ће то изгледати као парадна шетња до Ниша. А потом и даље: „У савршеном потцењивању Турске, мишљаше свак од ових команданата да ће лако до Цариграда стићи моћи. Нажалост већ најближа будућност белодано ју доказала ову самообману.“
 
Нешто од тог неоснованог оптимизма живело је и 1912. године и ако су тада водећи официри на првом месту Радомир Путник, Живојин Мишић, Степа Степановић – „далеке“ 1876. били тек на почетку војне каријере или су услед рата прекидали своје војничко школовање.
 
Живојин Мишић говори о крају јула а незнања и „незнања“ о ономе шта предстоји само за неколико дана има и до средине септембра иако се понешто „зуцкало“ као што обично бива. „Дознадох (посредно) да ће рата бити али то је већ био 12. септембар а дотле никад ништа не чух.“
 
Извођење тако опсежних припрема као што је набавка и складиштење хране по већ испражњеним касарнама и школама чији су житељи у редовним приликама сада под видом маневра недељама „на терену“ није могло остати потпуно у тајности.
 
Више старешине о томе упорно и доследно ћуте док „оперативци“ понешто причају људима у које имају поверења: „зашто сам онда ја напунио инжињерску касарну са брашном од сутерена до тавана. За рат се спрема свуда и шта има да (се) крије“.
 
„Нешто се начуло, па су питали мене да ли што више нисам сазнао у Београду Пошто сам видео да сви који то знају, тако брижљиво крију, рекох да не знам ништа више од њих, јер кога год сам питао, одговорио ми је да то није могуће“. И чување тајне има свој механизам и своје „тајне“.
 
И сам Никола Пашић још другог септембра изјављује човеку у кога има поверење: „Могу вам рећи да за рат са Турском има 90% истине, а 10% да га неће бити“.
 
И према поменутом сведочењу Живојина Мишића, маневар у лето имао је на уму могући одговор на напад аустроугарске војске. У стању насталом током анексионе кризе после 1908. рачунало се на већу могућност сукоба са империјом са севера него са Турцима, што говоре и други. Међутим, та чињеница се кроз литературу губи тако да се ствара утисак како се мислило само на ослобођење јужног српског простора. „Треба још узети на ум да народ и друштво у Србији нису последњих година никако били спремани за овај рат, за рат против Турака. Рат против Турака дошао је углавном сасвим изненада. У току ноћи стигла нам је вест о анексији Босне и Херцеговине. Говорило се о неизбежности рата. Наређен је сазив резервиста. Ове су се вести врло брзо пронеле кроз цео пук. У разговорима се истицала велика непријатељска снага али се овако закључивало: „Непријатељска је војска много велика, силна и спремна. Али, ако нас нападну, запамтиће нас као никога дотле“.
 
Гледано очима бившег дипломате то изгледа овако: „Гроф Ерентал нас је пробудио и отворио нам очи пред опасношћу која нам је од Аустроугарске претила. Ова опасност била је велика и стварна... Србија је почела озбиљно да се спрема војнички и постала је снажна што су и показали доцнији ратови... Говорио сам му о претњама Аустроугарске и о њеном могућем упаду у Србију, да бих из његових уста чуо шта би Русија у том случају радила... Рекао ми је да зна да је положај Србије најтежи и да нам прети инвазија од стране Аустроугарске али да су у Русији и народ и Влада одсудно  противни каквом рату...“
 
Рат са Турцима до кога долази после успешно склопљеног савеза хришћанских држава стиже нагло и „непланирано“
 
Живорад Јанковић
Категорија: Историја

 

 

 

 

 

 

 

raspored5c

Повратак на врх