.За савременике по Европи, нагло настали споразум балканских хришћана био је раван чуду: „Четири силе пређоше на моменат, преко многих сметњи, интрига и несугласица које их сво време од ослобођења држаху удаљене. Дух споразумевања постигнут у матичним државама пренео се и на њихове сународнике који живе у Константиновом граду: „Цариградски Грци и Словени за трен су заборавили на све око себе, и преко нас су слали поздраве својој браћи и својим земљама...“
 
Своје чуђење пред овим догађајем није крио ни сам турски султан: „Кад су му (султану) саопштили да Грци и Бугари иду као савезници: „Зар је то могуће?... Грци и Бугари заједно – па то је бар било увек лако спречити.“ Стога Турска не губи наду да ће успети да се споразуме са Грцима до задњег момента: „Порти је остала још једина нада у Грке и она се свом енергијом бацила на ту страну. Грцима су обећаване многобројне и широке повластице на штету Срба и Бугара, понуђене су им концесије о којима никад дотле није могло бити речи...“ Такво понашање Турске према Грцима није остало непознато осталим чланицама савеза и стварало је подозрење. „Изненадио нас је поступак према Грцима. Да се Турци нису у последњем тренутку споразумели са Грцима? Да Балкански савез није окрњен сад кад је изгледало да је јачи но икада?“
 
Европски дворови нису пред грчким краљем крили своје ишчуђавање, па и згражавање, како је могао да се укључи у савез са својим словенским суседима. Он је одговарао да га је на тај корак принудила чињеница што од стране те исте Европе није ништа учињено на заштити хришћана који су били под турском влашћу.
 
Тополац, Петар Јокић, учесник устанка (1804) и казивач о времену ратовања Црног Ђорђа, током своје приче о биткама у којима учествује, више пута истиче како војска добија наредбу за покрет, али се не зна где се иде. У том погледу није се скоро ништа изменило ни сто година касније. Командант артиљеријског пука креће са топовима из Ужица само са назнаком правца: „У осам часова кренуло се. Где?... Цела варош је изашла на испраћај њихових дичних брђана. Цвеће, јабуке, радост свакоме на лицу. Где ће батерија на концентрацију, за нас је све још тајна! После тридесет километара марша заноћимо у биваку пред селом Негришором... После 210 километара и осам дана марша стигосмо концентрационој тачки. Овде је штаб треће армије. Дакле ми смо у њеном саставу.“
 
Очигледно да учесник мало може да зна о ономе шта се око њега збива. Чак мање и од будућег просечног читаоца записаних сећања. Тим поводом јавља се питање шта је знање о ратовању уопште и које знање је „квалитетније“ – оно које има учесник догађаја и које је много пута засведочено као врло оскудно, или оно што га стиче каснији истраживач, прикупљањем вести из више веродостојних извора?
 
„Погледај на карту те види где је Прокупље. Ми смо сад у њему где ћемо даље, не знам“ – поручује, тек касније целом свету познати, Гаврило Принцип, који се као „безимени гимназијалац“ уписао у добровољце и стигао до Прокупља, одакле се јавља свом пријатељу поштанском дописницом 25. септембра. Онда је одлучено пред сам почетак сукоба да добровољно уписани ђаци буду враћени. Међу њима био је и будући актер сарајевског Видовдана 1914. године. По другој верзији, мање вероватној, али упркос томе шире распрострањеној он није ни примљен у добровољачки одред, услед телесне слабости и неухрањености, о чему се закључује по начину његовог патничког живота током школовања.
 
Грађе за „незнање“ код самих савременика има исувише и са разних страна: „По званичним извештајима публикованим после битке на Куманову изгледало је да је борба вођена десетог и једанаестог октобра око овог града била незнатних размера и споредног значаја...“
 
Потом се за могућности стварних знања јављају и даље тешкоће. Само учесник битака може да пореди своје искуство са извештајима сачуваним по званичним дневницима врховне команде о операцијама и тако да их „проверава“. Потом ти дневници одлазе у архиву где ће за потоње истраживање бити једини извор вести са далеко мање могућности провере.
 
Континуитет духовног живота и кроз ратовање има разне облике: „Резервиста прича како ће краљ опалити први топ јер му је вели, при поласку деда причао да је и краљ Милан пред почетак рата са Турцима (1876) то урадио... Питам једног дечка зна ли куда ћемо а он развезао читаву историју о Косовском боју... Довде ми се чинило да ће се све ово можда свршити само демонстрацијом на граници... Генералу Живковићу ово је четврти рат и сам каже да је од свих досадашњих најкрвавији... Први српско-турски рат затекао је двадесетогодишњег младића генерала Живковића као наредника питомца 11. класе старе артиљеријске школе. На истом овом терену на коме је као главни командант сада водио јаку армију, учествовао је као наредник...“
 
„Још ја умем да гађам! Краљ ми узео три сина, а мене ето увредио. Сад продајем зјале и чувам облаке! Ја сам стари четник. А гле сада ме оставили овде да чучим као чавка на телеграфској дирци! Зашто ме не шаљу у планину? Ја знам од Приштине до Скопља све стазе и богазе... Били смо дошли да нас шаљу у бој. А они нам одговарају: Требају нам само младићи. Па добро, де, бићемо ми и овде отаџбини од користи“. Ова појава није измакла ни страном дописнику Барбију: „Десило се нешто чега никад није било у европским војскама и што треба забележити: овај трећи позив хтео је да крене у бој са активном војском и првим позивом.“
 
Речи гневног разочарења олако „одбачених трећепозиваца“ спремних да се жртвују траже додатно и накнадно размишљање. Постоји низ ситуација где је потребна „маса“, утисак бројности, попуњавање празнина... Можда се могло више учинити да се укључивањем старијих добровољаца способних за рат очува већи број младих људи?
 
У скупштинској расправи која претходи почетку рата чуло се ово: „Ми тражимо за своју браћу у Турској оно што дајемо свакоме који наступи у Србију, било да у њој живи, било да кроз њу прође... Дајемо слободу рада, кретања и вероисповедања свима религијама и свима народностима... Цивилизација узима данас у заштиту од истребљења животиње, па и биље, а у Турској та опасност од истребљења прети читавим народима.“ Стицањем пуне независности српске кнежевине одлукама Берлинског конгреса 1878. године, новоствореној држави постављен је низ услова о понашању према мањинама разних врста.
 
Чим се поставило питање независности Србије, изнет је услов да се у тој земљи прогласи једнакост вера: „Европа сматра изравнање Јевреја с осталим верама као питање части.“ За положај Јевреја у Србији „брине се“ и Турска још и пре Берлинског конгреса.
 
Стога Јован Ристић као српски изасланик на овом скупу пише председнику конгреса Бизмарку: „од свију земаља на Истоку нема ни једне која је толико толерантна у религијским питањима као што је баш Србија... Слободно вршење свију верозаконских обреда није само признато и зајемчено уставом земаљским (члан 119) него им влада чини сваку могућу олакшицу... Што се тиче Јевреја специјално, морам пре свега констатовати да их нема више од 1200 душа. Они уживају у религиозном погледу, потпуну равноправност са својим суграђанима других вера. Ја бих чак могао додати, да су они у неку руку привилеговани, јер док православни хришћани морају своје свештенике сами да издржавају, дотле израиљски рабинер у Београду има од државе субвенцију од 600 динара, њихове школе издржава држава као и друге...“
 
Све државе о којима се расправљало на Берлинском конгресу - међу њима и Турска - преузеле су исту обавезу: „У Отоманском царству разлике у вери и вероисповестима неће моћи да буду сметња да неко из тог разлога буде искључен или спречен да ужива своја грађанска или политичка права, да не буде примљен у јавне службе или да му се не указују почасти или да не обавља разне занате и занимања. Свима без обзира на веру биће дозвољено да сведоче пред судовима. Слобода и јавно вршење свих црквених обреда биће зајамчени свима и никакве сметње неће се моћи правити јерархијском уређењу разних вероисповести нити њиховим односима са својим духовним старешинама.“
 
Турску нико није прозивао ни пре ни после овог конгреса да на својој територији испуни неке сличне услове, што би олакшало живот хришћанског становништва.
 
„Предње одељење – вод потпоручника Драгољуба Петровића, јурну у бес, без јаука паде храбри Петровић. Под вођством јуначког поднаредника Ђорђа Милачића као на крилима полети вод даље кроз страхоту, кроз смрт... паде и Милачић... Има ли силе која ће зауставити поднаредника Димитрија, који као кобац на тројицу кидише и двојицу убија, а трећи му бежи; каплара Милојка Перића који не уме главе сагнути; каплара Војислава Рајчевића који гађа као на стрелишту и ако сав изрешетан; каплара Љубомира Коковића који вија четворицу...“
 
Догађај се сам уклапа и „препоручује“ за песму гуслара тако да певачу преостаје само да га „уобличи“. Аналогије се не морају тражити далеко. На истом простору то се дешава пре сто година.
 
Већ одоше на сусрет Турцима
 
Најнапријед Стојан на мркову
 
За Стојаном Вујо на алату
 
За Вуицом Јанко на ђогату
 
А за Јанком две стотине Срба
 
– - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - -
 
Док ми је Срдана Илије
 
кој` с малијем боја бити неће
 
Веће жели да на трупу уд`ри
 
Док ми је Гаџуљић Степана
 
Он без кавге ручати не може.
 
Живорад Јанковић
Категорија: Историја

 

 

 

 

 

 

 

raspored5c

Повратак на врх