Младост је, чини се, свуда присутна роба. Као квалитет по себи, младост се афирмише кроз рекламе, политику, моду, глуму или спорт – укратко, афирмише се кроз све врсте популарних садржаја који су права икона доба апостериорности.
Вера у прогрес је једна од најважнијих, ако не управо и суштинска одлика модернизма. Идеја да је човек разумно и слободно биће које може својим умним и физичким снагама разумевати и мењати свет – јесте једна од типичних одлика просветитељства што је и интелектуална и духовна база модерне и модернизма. Вера у прогрес је последица вере у могућност промене и то могућност позитивне промене – као што је развој друштва или побољшање услова човековог живота – за шта је сазнавање и разумевање природе и човека нужан предуслов.
 
Овај идејни оптимизам на ком почива модерни свет се често трансформише у лош прогресивизам. Под тим подразумевам не просто веру у могућност напретка већ императив прогреса као једне веома специфично схваћене идеје, чија су својства највидљивија у конзумеристичком менталитету. Конзумеризам представља метастазу лошег прогресивизма. Он почива на потреби за сталном променом, за непрекидним „иновацијама“. Ова „иновативност“, у којој најчешће одсуствује стварна иновација, доводи до једног парадокса – све почиње да убрзано застарева. Управо због императива промене и неутољиве жеђи за „новим“ (другачијим) све постаје краткотрајно, а динамика пролазности постаје све интензивнија. Добар пример ове логике је Facebook. „Постови“ на Facebook-у трају колико траје данашња „иновација“ – неколико минута, најдуже сати, будући да толико дуго данашња „иновација“ може угасити конзументску жеђ за новим садржајима. Након тога долазе други („нови“) садржаји. Овај лош прогресивизам нужно завршава у негирању аутентичне вере у саму могућност самог напретка. Конзумеризам није ништа друго него глад за стимулусима, за том најраспрострањенијом дрогом савремености. Без ефикасних спољних стимулуса више није могуће функционисати. Стимулуси, у виду друштвених мрежа, мобилних телефона, музике, телевизије итд., чине да се осећамо живим и активним; они одржавају нашу пажњу у атмосфери бесмисла. Будући да нема смисла, стимуланс долази као његова ефектна замена. Али трајање ове дроге је веома ограничено, и зато мора бити стално изнова понављано, стално храњено (привидно) „новим“ садржајима и ефектима. 
 
Вилхелм Шмид (Wilhelm Schmid) с правом констатује да „живимо у епоси апостериорности“.[1]
Апостериорност је једна од нежељених, можда и неочекиваних, али у суштини логичних последица модернистичке вере у прогрес и прогресивизам. Све застарева, тако да неутољива жеђ за будућим (која се огледа у трагању за стално „новим“ и „другачијим“) постаје заправо непрекидна афирмација прошлости. У епоси апостериорности аутентична будућност више није могућа.
 
Интересантна је у овом контексту експлоатација младости у савременом добу. Младост је, чини се, свуда присутна роба. Као квалитет по себи, младост се афирмише кроз рекламе, политику, моду, глуму или спорт [2](што је све данас сведено пре свега на медијски спектакл у функцији бизниса, уз неретко присуство мноштва нетранспарентности и нелегалности). Младост се, укратко, афирмише кроз све врсте популарних садржаја који су права икона доба апостериорности.
Међутим, ако пажљивије погледамо ове примере видећемо да није сама младост оно што се афирмише. Своју афирмацију заправо доживљава једна слика биолошке младости која треба да задовољи конзументски менталитет навикнут на стално нове стимулусе. Овако схваћена и репрезентована младост пружа ефектан укус (неопходне) новине. Младост је овде елемент заводљиве слике о савршенству које, будући недоступно у реалности, постоји као слика. Зато је аутентичан контакт са реалношћу, укључујући ту и младост, у ствари деградиран и онемогућен. Само је слика (младости) коју истиче доба апостериорности начин да се ужива без непријатног продора реалности.
 
Императив „младости“ не срећемо само тамо где је биолошка младост неопходан услов одређене активности (нпр. одређене гране спорта), већ у готово свим сегментима културе. Сувише често се данас чује како је потребно заменити „старе“ генерације „младим снагама“. Овај захтев обично истичу „нове“ и „прогресивистичке“ снаге, које желе промене и напредак. Оно што се, међутим, заборавља при истицању ових захтева јесте да младост сама по себи није никакав гарант нових или прогресивних тежњи, нити критеријум за било шта што није непосредно повезано са одређеним биолошким функцијама организма. Напротив, управо је апсурдно детерминисати квалитет човека (појединца) апстрактним одликама које су одвојене од конкретних личности. Често се игнорише веома лако проверљива чињеница да постоје многи, биолошки млади, људи који су склонији ретроградним идеологијама, који су конзервативнији и несклонији променама, прогресу па и револуцији од оних старијих. Заборавља се и да су многи млади (поготову они који су образовани у „новим“ и „реформисаним“ образовним институцијама) мање способни за многе делатности од „старих“. Коначно, превиђа се једноставна чињеница да су људи пре свега појединци и да су као такви различити, те да је та различитост пре свега индивидуалне природе, а не старосне. Због тога није тешко срести како креативне младе, тако и креативне старе, како професионалце међу младима тако и професионалце међу старима, како неодговорне младе тако и неодговорне старије људе итд. Ово није аргумент у прилог старости, већ аргумент у прилог тези о бесмислености издвајања једног, нужно променљивог, аспекта личности на основу ког се онда даје оцена о читавој личности. Исту ситуацију имамо када се тај један аспект уопштава до нивоа безличног принципа, поготову када је то аспект над којим сама личност нема контролу, што није само случај са младошћу или старошћу, већ и са расном, полном и другим колективним припадностима. 
 
Други проблем са овом конзументском екплоатацијом младости састоји се у немогућности да се јасно одреди сам садржај појмова „младост“ и „старост“. У различитим временима и различитим културама „младост“ и „старост“ су схваћене на веома различите начине. Некада је човек са четрдесет година био сматран старим, док се данас у развијеним земљама (услед продужења животног и радног века, побољшавања услова живота и сл.) сматра младим. Сходно томе, некада су мушкарци и жене са шеснаест година сматрани сасвим зрелим, не само у биолошком већ и социјалном погледу, што данас више није случај. Такође, појмови „младости“ и „старости“ функционишу на различите начине у различитим контекстима унутар једне исте културе. Тако су тенисери или фудбалери у својим тридесетим већ „старци“ (сениори) ако не и „пензионери“, док су научници, мислиоци или државници у својим тридесетим најчешће схваћени још као „бебе“ а у четрдесетим су тек у раној „младости“. Сваки биолошки и психолошки узраст има своје предности и своја ограничења. Биолошка младост (тј. еластичност и ефикасност појединих ткива и органа) нужно пролази али се развој човека тим проласком не зауставља. Човеков живот, кроз све своје промене, јесте заправо икона непрекидног развоја, а за хришћане та икона иконизује непрекидно узрастање до „мере раста пуноће Христове.“ (Ефес 4:13). Свођење личности на старосни узраст, било да је реч о истицању нечије „младости“ или „старости“ те посматрању и (пр)оцењивању конкретне појединачне егзистенције на основу тог кључа јесте не само ретроградно већ и антихумано. Овај метод је обично присутан у патерналистичком дискурсу („још је он/она млад/а“ па не може/не разуме и сл.) коме позивање на нечију младост представља заправо начин a priori дисквалификације, при чему се младост поистовећује са незрелошћу. Са друге стране, исти метод примењен на „старост“ је присутан у (квази) револуционарном и прогресивистичком дискурсу, где је „старост“ некога или нечега довољан разлог за одбацивање или чак уништење.
 
Интересантно је такође да су тоталитарне идеологије (нпр. фашизам, нацизам, бољшевизам) веома склоне величању „младости“. Али и то величање младости је управо једно обезличено величање, где се не афирмише личност човека и њени потенцијали (укључујући ту и потенцијале биолошког узраста) већ се афирмише један тоталитарни и суштински антихумани принцип као начин легитимације одређених друштвених и политичких пракси. Слично се дешава и у епоси апостериорности. Младост је, као и све друго, експлоатисана као роба, која управо зато што је постала роба (намења конзумацији) заправо не афирмише своје потенцијале. Младост као конзументски стимулус управо онемогућава аутентичну младост, зато што личност и њена конкретна вредност у конкретној егзистенцији није сводива на апстрактне детерминанте нити на (такође апстрактне) колективе. Јер младост јесте афирмисана само онда када је схваћена у својој пролазној природи, када је сврсисходно проживљена и када прераста у зрелост (шта год под тим подразумевали). Другим речима, младост нема свој иманентни садржај већ је њен садржај трансцендентни. Њена манифестација је у њеној пролазности, а њен смисао у ономе што доноси. 
 
Али ово не значи да се смисао младости коначно огледа у старости (коначно, људски живот, чак и у својим најдужим манифестацијама, је исувише кратак да би човек могао да остари) зато што и старост тежи непрекидној трансценденцији, односно развоју и животу који нема крај.
 
Лош прогресивизам се, стога, испоставља као један спектакл ефемерности у коме је човек, у виду маске, понуђен као роба. Ефемерно се тако не сагледава из перспективе трансцендентног већ из перспективе стимуланса који виртуелизују поједине аспекте човека, одузимајући им њихову људску садржину. Конзумација стимуланса има само једну тенденцију, да се продужи у бескрај, чиме постаје лоша слика трансцендентности ка којој се, кроз саму конзумацију стимулуса, тежи. Отрежњење се, као крајње непријатно искуство, непрекидно одлаже. Па ипак, пре или касније, продор реалног је неизбежан, а повратак из реалности виртуелног која је почивала на ефикасним стимулансима је веома болан.
 
--------------------------------
ФУСНОТЕ:
[1] Wilhelm Schmid, „Auf der Suche nach einer anderen Moderne“, у: Nach der Postmoderne (Andreas Steffens, prir.), Düsseldorf-Bensheil: Bollman Verlag, 1992, 55. 
 
[2] Видети у овом смислу класично дело Жила Липовецког Царство Пролазног (Сремски Карловци-Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1992).

др Давор Џалто
Категорија: Култура и друштво

 

 

 

 

 

 

 

raspored5c

Повратак на врх