Однос између Цркве и државе је општеевропска и релевантна тема у свим познијим европским државама. То је „горућа“ тема, најкасније од Карла Великог, а у суштини још од времена мисије покрштавања германских племена. Ради се, дакле, о оном периоду када су први германски владари примили крштење и истовремено га прописали за све своје саплеменике. Била је то пре свега политичка а не верска одлука, мотивисана личним разлозима.
 
Однос између Цркве и државе доноси са собом напетост која се мора издржати и која се не може решити једноставно одвајањем Цркве и државе уставом или неким другим законским одредбама, јер такви прописи воде само у нови стадијум, али не и ка решењу свих проблема. Ови проблеми нису отклоњени ни у земљама у којима се нека врста одвајања одавно спроводи, рецимо у Сједињеним Америчким Државама. А колико је то одвајање проблематично видимо већ по томе што у сваком храму виси национална застава САД. У овој земљи се, исто тако, већ готово двадесет година води жучна дебата о моралним и етичким вредностима, коју је провоцирала конзервативна страна. Наиме, тамо се на однос између државе и хришћанства гледа веома различито.
 
И у државама Африке и Латинске Америке ова тема је данас од велике важности за уобличавање јавног живота. Треба ли Цркве помињати у уставу? Које слободе Цркве добијају? Какву им улогу друштво додељује, примера ради, у васпитању, отварању школа или давању права хришћанским Црквама да оснивају болнице или образовне установе? Која је то друга могућност дијалога између Цркве и државе, која се овим Црквама гарантује, или им се пак ускраћује?
 
Стање у Азији, где су хришћанске Цркве у екстремној мањини, је посве другачије.Тамо, наиме, и овај проблем поприма обележја особитих деформација те напетости и концентрише се у највећем броју случајева на слободу вероисповести и питања људских права. Исламске државе су још од времена Мухамеда преко тзв. „система милета“ (милет, застарели турцизам у српском језику има следећа значења: народ, нижи сталеж, етничка или конфесионална мањина – прим. прев), инкапсулирале и издвојиле хришћанске Цркве као посебне народе и на тај начин опет створиле један нарочити облик односа Црква – држава.
 
У савременим државама средње и средњоисточне Европе пре свега су актуелна питања позитивне људске слободе, тј. могућности увођења и држања часова веронауке, права слободе штампе, али у смислу: да ли хришћански чланци треба да нађу места у световним новинама, затим питање поседа и враћања (одузетог) власништва, као и других давања државе каква су, нпр.: плате свештеника, додељивање храмова и кућа свештеним лицима, као и суфинансирање дијаконијâ (нем. Diakonie, у Евангелистичкој Цркви: социјални рад при црквеним општинама – прим. прев.).
 
Међутим, ово су само последње изопачене форме, будући да је и сама тема далеко старијег датума. Ако се вратимо Библији и поново обратимо пажњу на свештену историју, открићемо већ у 1. књизи Самуиловој како су свештеници критиковали устројство државе и да су га одобрили такорећи преко воље. Однос оптерећен бројним напетостима између царства и пророкâ испуњава једну трећину Старог Завета.
 
И, најзад, врхунац налазимо у Новом Завету: Исуса Назарећанина убијају државне власти. То никако није било убиство које је починио појединац. А које је државно тело било егзекутор? Јевреји су кривицу пребацивали на Римљане, а ови опет на Јевреје. Неки Јевреји данас говоре да је то био неспоразум између двеју власти, такорећи службени инцидент, који се морао и могао избећи.
 
У сваком случају, откако је Господ Исус Христос распет од стране државних власти, свуда где постоји распеће поставља се питање: У каквој ми то држави живимо? А државе се не мере само по социјалним давањима, спортским догађајима, индустријском профиту, већ и по мученицима које стварају – по оним тихим мученицима што су пострадали због односа државе према њима и по великанима који су јавно погубљени: по Сократу и Сенеки, Јустину Мученику и Јану Хусу, Бонхеферу (Воnhоeffer) и Митрополиту петроградском Јовану, првом од око 150 православних епископа у Русији, који су били присиљени да приме мученичку смрт.
 
Већина држава, иначе, покушава да избегне директне и јавне верске прогоне. Напротив, оне као повод за упућивање прекора проналазе било какве другачије аргументе, на пример, незаконитости у финансијском пословању, будући да, по њиховом мишљењу, прелазак у хришћанство треба сматрати антагонизмом, а одлучивање од заједнице извршавати као судски поступак (смртна казна). Непосредни верски прогони упражњавају се, нажалост, у исламској и неким религијама природних или тзв. „примитивних“ народа. Не би требало заборавити да је у 19. веку Кореја дала неколико хиљада мученика, што представља највећи прогон у Азији.
 
А зашто ова тема има такву тежину и због чега је многи избегавају?
 
Поједини хришћани се, посматрано са две тачке гледишта, нагло мењају као држављани и/или као хришћани.
 
Две реалности стоје једна насупрот другој – civitas Dei и civitas terena. Видљиви људи (власт) против Цркве, која није само пуки привид, и против сасвим невидљивог Бога и Његовог Закона што пред верујуће, ипак, поставља велике захтеве. Ова двострука лојалност причињава нам тешкоће, а ми – са благонаклоношћу и оданошћу – настојимо да удовољимо обема странама.
 
Постоје, међутим, и друге врсте лојалности. Још у средњем веку теологија је говорила о три царства: о хришћанској Цркви (ecclesia), о држави (politea, одн. res pubIica) и о економији (oeconomia/familia). За сваког појединца постоје најразличитије индивидуалности, нпр.: радни односи уопште или национална привреда једне државе. Чак ни сама држава не представља јединство. Јер ту су град и округ са својим интересима између одбране и привреде, затим културна политика и национална држава опет са понекад опречним интересима између одбране и привреде или културе и традиције. Ни Црква не представља посве јасну институцију.Многи људи позивају се у најмању руку у истој мери на своје лично право на исповедање вере као на своју савест. Остале – различите – лојалности налазимо код људи као учесника у саобраћају, као потрошача, као осигураника или ТВ гледалаца.
 
Па ипак, однос држава – Црква је фундаменталног карактера, будући да он полаже право на видљив и површан ауторитет насупрот скривеној, али трајној вечности.
 
Али, не треба ли ово питање разумети на следећи начин: „Коме Ти припадаш – држави или Цркви?“ То питање је, свакако, било постављано и раније. Оно, међутим, има одређену важност само повремено, наиме у апокалиптичним временима екстремних прогона, када се заправо и ваља определити за једну или за другу страну. Уосталом, просечни Европљанин би на питање: „Где Ти спадаш?“ данас дао веома јасне одговоре:
 
(1) имам породицу и посао; 
 
(2) држављанин сам ове земље; 
 
(3) припадам такође још и Цркви или неком одговарајућем удружењу.
 
Исус захтева другачији редослед ствари, али не зато да би их користио једну против друге. „Подајте, дакле, ћесарево ћесару, а Божије Богу“ (Лк. 20, 25). То није никаква напоредост, већ одређивање приоритета.
 
У сваком случају, боље је не злоупотребљавати државу против Бога, или обрнуто. Ми, дакако, нећемо никакву Божију или апсолутистичку, али хоћемо толерантну државу, како бисмо у њу могли да уведемо екуменски појам, sustainable (енгл. придев са значењима: одржив, оправдан, изведен од глагола sustain = носити, поткрепити, хранити – прим. прев.) такву државу која је у стању да „носи“ човека.
 
На овом месту бих желео да укажем нарочито на фундаменталан значај 13. поглавља Посланице Римљанима Светог апостола Павла, али не у оној добро познатој, исувише срдачној протестантској традицији. Текст Посланице Римљанима 13, 1–7 је веома сложен, па чак и рафиниран. Он, додуше, почиње позивом на покоравање држави – што је, да тако кажемо, само амбалажа, а тиме се и завршава – али се у средини налазе неколике формулације које нам омогућавају да уочимо, као нпр. у 4. стиху, да је власт „слуга Божији теби за добро“. Ова тврдња није разумљива сама по себи и не важи у свим случајевима. На три места се држава у овом тексту назива diakоnоs (грчки: слуга Божији), а на једном liturg (грчки: слуга државе). Текст Посланице Римљанима ваљало би читати изнутра, из самог његовог центра. Јер, само када је држава слуга Божији, тада смо и ми обавезни на послушност њој.
 
А послушност се пројављује само уколико нека држава заиста служи Добру. Јер, у тексту нигде не пише: „Свеједно шта држава одн. војска њених чиновника чини – ви то морате следити!“ Овој скривеној структури текста није поклоњено довољно пажње.
 
У истом смислу поучавао је и Лутер. Он је истицао оба ова аспекта, наиме, да држава или владар морају бити добри, а тамо где властодржац постане обестан, поремећен, охол и тиранин, Лутер више није захтевао никакву послушност, него је допуштао право на отпор. Међутим, Лутер је ова два аспекта – „грађанин и хришћанин“ посматрао пре свега заједно и увек је изнова одвраћао хришћане од повлачења из државе. Јер, ко треба да буде држава, ако не ми?
 
Стога и није добро ако се Црква, с једне стране, повлачи из политичког живота, а с друге, финансирање свештеничких плата препушта у знатној мери држави. Тиме она (Црква) губи своју слободу и независност.
 
Но могли бисмо понудити и овакве аргументе: верници не дају довољно прилогâ; тако никада нећемо моћи да издржавамо свештенство! То је само половична истина. Јер, ако је продукт Еванђеља добар, ако дакле верници од њега имају неке користи, онда ће га они и плаћати. То видимо у многим младим хришћанским Црквама у Азији, где ниједна држава не даје ни једну једину пару за Цркву, већ, напротив, још и тражи од ње. У Јапану, примера ради, отприлике тридесет породица (што ће рећи приближно педесетак запослених) већ издржава једног пароха. То су увек заједнице од најмање 60–80 особа (укључујући и децу). Њихово учешће у богослужењима је велико и креће се од 80–90%; а када се окупи више од 80–90 верника, заједница се дели и оснива се нова! У Европи се, пак, проблем састоји у томе што многи пароси полажу право на традиционалне привилегије које су релативно скупе, а које црквене општине више нису у стању да 
 
суфинансирају.
 
Илустроваћемо то следећим примером: један црквени „производ“, који је деловао уверљиво, био је апел за помоћ жртвама глади у земљама Трећег света. Од 1959. године постоји фондација „Хлеб за Трећи свет“, која сада годишње сакупи око 130 милиона немачких марака. Како се тим послом бавимо у нашој кући у Штутгарту – лично сам могао стећи увид у те механизме. Добро ми је познато са каквом се брижљивошћу воде ове акције, да би се, нажалост, опет уз помоћ вешто вођене рекламне кампање, прикупљена помоћ за жртве глади, суша и болести „продавала“ у црквеним општинама.
 
ИСТОРИЈСКИ ПРЕГЛЕД
 
Многи сматрају да је у средњем веку Црква од самог почетка уживала известан приоритет, а то је заблуда. Црква је најпре била једнозначно функција племенског вођства, нпр. франачких или саксонских кнежева. Када би једном била донета одлука да неко племе у целини прелази у хришћанство, тада би племенски владари запошљавали одговарајуће хришћанске служитеље, односно бискупе, оснивали манастире и обезбеђивали средства за подизање задужбина. Они су, поред тога, вршили и поделу на парохије, градили нове храмове, оснивали семинаре (духовне школе) и одлучивали о томе какав ће се однос успоставити са Римом а какав неће. Рим је, уосталом, као седиште главног бискупа, био у периоду од сеобе народâ па све до почетка другог миленијума у великој кризи. Нарочито је X век био карактеристичан по бројним метежима и смутњама, толико израженим, да се могло поставити питање опстанка папске власти, док је Источни Рим (Константинопољ) одн. Византијска Црква у то време била прилично стабилна.
 
Овој првој фази (500–1050. године) посебно обележје давало је тзв. „властито црквено право“, тј. владари су имали право да на својој територији одређују све структуре, док су бригу о правом држању вере сматрали својом одговорношћу.
 
Друга фаза: Црква покушава да задобије примат отприлике од 1050. године, коначно и уз помоћ тзв. „теорије два мача“. (Ово није никакво поређење са питањем духовне слободе и начина аутономног деловања Цркве, каква се постављају у данашње време.) Ова фаза – борба папа с краљевима, која је саблажњавала читаву Европу, свакако нам је најбоље позната. Међутим, и када је реч о тој фази, ваља нам имати на уму још и чињеницу да су бискупи постављани од стране Рима у изузетно малом броју случајева били образовани теолози. Они су, дакако, били образовани црквени људи, али је квалификовано теолошко знање било ретко и развијало се заправо веома постепено, преко универзитетâ, нпр. у Паризу од 1200. године.
 
Трећа фаза: позни средњи век – Моћ папинства пропадала је већ у XV веку зачуђујуће брзо, а регионални владари су преузимали врховну власт. Уосталом, често се понављала пракса да становници градова отерају бискупе или, пак, да ограниче њихову функцију (као у Келну око 1100. године).
 
Четврта фаза: доба реформације – И у овом периоду многи су мислили да је слобода личног веровања поново у потпуности васпостављена и да је верским заједницама дато право првенства над државним структурама, али до тога није дошло. Верници су, додуше, спровели многе локалне реформе, али су одговорност на крају ипак задржала за себе градска већа (савети) многобројних тзв. „слободних градова“ Немачког царства (Рајха) или, пак, владари (кнежеви) који су у својим провинцијама одлучивали о питању: реформа – да или не? Defacto Лутер је посегао за германским властитим црквеним правом, премда је гајио и синодалне идеје, тако да је свака појединачна група верника могла да одлучује о устројству Цркве. А у ствари су, и према Лутеровим схватањима, сенати и владари били они којима је поверавана одговорност. Из те фазе проистекла је, нажалост, јака превласт кнежева, тзв. Summ-Еpiskopat (нем.: главни или општи епископат – прим. прев). И евангелистичке Цркве постале су веома зависне од својих владара, док су се католичке дијецезе необично снажно ослањале на Рим, знатно више него данас. И то представља суштинску разлику у односу на XX столеће.
 
Пета фаза: зато не треба да нас чуди што је након ових интензивних веза појединих владарских кућа са Црквама идеја о одвајању Цркве од државе – захваљујући деловању просветитељског покрета – нашла велики одјек. Био је то широко постављен захтев XIX века, док су се Цркве поново, defacto, после краткотрајне Наполеонове епохе, веома снажно ослањале на државу, тако да се могло говорити о „браку између трона и олтара“. Ова епоха дефинитивно је насилно прекинута 1917/1918. године, пре свега у три империје – у Немачкој, Аустроугарској и Русији. Одвајање Цркве и државе било је планирано, а остваривано је на различите начине. У Немачкој је оно спроведено под формом Вајмарског устава чије су одредбе правоснажне и данас.
 
С друге стране, стварно одвајање, какво је спроведено најпре за време Француске револуције, а затим и у бољшевичком преврату у Русији, допринело је у највећој мери уништењу Цркве. Многи аргументи који се износе у прилог оваквог одвајања пре имају за циљ управо уништење хришћанских Цркава. Тако, Лењинов Фебруарски декрет из 1918. године има наслов „Закон о одвајању Цркве и државе“. Међутим, овде се defacto ради о подржављењу Цркве, о одузимању њене целокупне имовине, као и о мучном, невољном подношењу остатака култа „по милости“ државних власти, о пуким остацима Цркве којој је заправо било намењено уништење. Овај указ био је, нажалост, узор за многе антицрквене мере тридесет година касније, 1948. године, у средњој и источној Европи.
 
На темељу овог искуства, сличног ономе што је чињено у Немачкој у време Хитлера (1934), дошло се године 1945. до закључка о увођењу нове фазе у односе између Цркве и државе и о тежњи за новим партнерством које се, свакако, заснива на извесном одвајању, али се ипак трага за новим видовима сарадње, на добробит грађана и безбедност државе.
Хелмут Штаут
 
Са немачког превела Јелена Кончаревић
Категорија: Култура и друштво

 

 

 

 

 

 

 

raspored5c

Повратак на врх