Духовник окупља своја духовна чеда на скајпу, парохијски свештеник доступан на фејсбуку, молитвеник на андроиду, верник дугогодишњи члан православних форума. Ништа необично. Део црквеног живота одавно се преселио на интернет, за вернике он је постао не само место информисања, већ и место окупљања, виртуелна заједница. Да ли је следећи корак електронска црква? У западном хришћанству виртуелне парохије већ постоје, а њихово оснивање затражили су и православци: стотинак младих верника Бугарске православне цркве замолило је своју патријаршију да им направе виртуелну парохију са православним храмом у оквиру интернет пројекта „Други живот“. Такав концепт, међутим, највећи је могући промашај, истиче презвитер Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске православне цркве, који је ову тему разматрао у својој најновијој књизи „Дигитални изазов – Путеви хришћанства у цивилизацији бинарног кода“.
–  У оба случаја је реч о изразито ниском нивоу црквене свести и неразумевању суштине бића Цркве. Цела прича око електронске цркве је заправо иронична, с обзиром на то да у виртуелним парохијама верници могу да се информишу о црквеном животу, али им сâм тај живот промиче, ако ни због чега другог, онда зато што се не могу виртуелно причестити. Било би добро да сваки православни сајт на насловној страни и на уочљивом месту има позив са почетка Јовановог јеванђеља „Дођи и види!“. Тиме се јасно даје до знања да је примаран жив физички однос у црквеној заједници. Та порука је симболичка, али веома важна. Свештеници треба стално да указују да право знање није информисање, већ богопознање, а њега нема ван молитве и свете литургије – истиче презвитер Оливер Суботић.
Имитација живота и паралелна стварност какву нуди интернет потпуно је страна духу цркве, пренос уживо никако не може надоместити заједништво у литургији, исповест губи своју смисао ако је у електронској форми, а не у директном разговору са свештеником. То не значи да црква зазире од нових технологија, напротив, она користи њихове предности како би олакшала своју мисију. Не зазире се ни од црквених форума и електронског контакта са верницима, али уз опрез да виртуелни живот не замени подвижничко-литургијски, што се понекад дешава. Презвитер Оливер Суботић наводи да свештеник којем више пастирског времена одлази на комуникацију у електронској сфери, а мање остаје за директан разговор и молитву мора нешто коренито да измени у свом мисионарском раду. С друге стране, примећује да неки верници остављају постове на православним форумима и у време када би требало да су на литургији, али и да усвајају непримерену интернет-комуникацију.
– Данас, међутим, нису проблем само поткултурни речник који се понекад примети у дискусијама о узвишеним теолошким темама и бизарни случајеви форума на којима се упоредо са дубоким теолошким мислима појављују и десетине чудних смајлија и још чудније сличице учесника, што све заједно води ка нарушавању специфичног рељефа и естетике хришћанске поруке. Далеко је већи проблем чињеница да у огромном броју случајева псеудонимни учесници виртуелних сабрања имају већи степен везаности за људе са којима су свакодневно на форуму, групи, друштвеној мрежи, него са онима са којима су сваке недеље на литургијској служби. То је већ питање идентитета и померања његовог тежишта – истиче презвитер Оливер Суботић.
Једна од добрих страна интернета је доступност црквене литературе на светској мрежи. О томе сведочи и један конкретан пример. Верници су на дан када се прославља Свети СерафимМолитва у виртуелној парохији
 
Духовник окупља своја духовна чеда на скајпу, парохијски свештеник доступан на фејсбуку, молитвеник на андроиду, верник дугогодишњи члан православних форума. Ништа необично. Део црквеног живота одавно се преселио на интернет, за вернике он је постао не само место информисања, већ и место окупљања, виртуелна заједница. Да ли је следећи корак електронска црква? У западном хришћанству виртуелне парохије већ постоје, а њихово оснивање затражили су и православци: стотинак младих верника Бугарске православне цркве замолило је своју патријаршију да им направе виртуелну парохију са православним храмом у оквиру интернет пројекта „Други живот“. Такав концепт, међутим, највећи је могући промашај, истиче презвитер Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске православне цркве, који је ову тему разматрао у својој најновијој књизи „Дигитални изазов – Путеви хришћанства у цивилизацији бинарног кода“.
–  У оба случаја је реч о изразито ниском нивоу црквене свести и неразумевању суштине бића Цркве. Цела прича око електронске цркве је заправо иронична, с обзиром на то да у виртуелним парохијама верници могу да се информишу о црквеном животу, али им сâм тај живот промиче, ако ни због чега другог, онда зато што се не могу виртуелно причестити. Било би добро да сваки православни сајт на насловној страни и на уочљивом месту има позив са почетка Јовановог јеванђеља „Дођи и види!“. Тиме се јасно даје до знања да је примаран жив физички однос у црквеној заједници. Та порука је симболичка, али веома важна. Свештеници треба стално да указују да право знање није информисање, већ богопознање, а њега нема ван молитве и свете литургије – истиче презвитер Оливер Суботић.
Имитација живота и паралелна стварност какву нуди интернет потпуно је страна духу цркве, пренос уживо никако не може надоместити заједништво у литургији, исповест губи своју смисао ако је у електронској форми, а не у директном разговору са свештеником. То не значи да црква зазире од нових технологија, напротив, она користи њихове предности како би олакшала своју мисију. Не зазире се ни од црквених форума и електронског контакта са верницима, али уз опрез да виртуелни живот не замени подвижничко-литургијски, што се понекад дешава. Презвитер Оливер Суботић наводи да свештеник којем више пастирског времена одлази на комуникацију у електронској сфери, а мање остаје за директан разговор и молитву мора нешто коренито да измени у свом мисионарском раду. С друге стране, примећује да неки верници остављају постове на православним форумима и у време када би требало да су на литургији, али и да усвајају непримерену интернет-комуникацију.
– Данас, међутим, нису проблем само поткултурни речник који се понекад примети у дискусијама о узвишеним теолошким темама и бизарни случајеви форума на којима се упоредо са дубоким теолошким мислима појављују и десетине чудних смајлија и још чудније сличице учесника, што све заједно води ка нарушавању специфичног рељефа и естетике хришћанске поруке. Далеко је већи проблем чињеница да у огромном броју случајева псеудонимни учесници виртуелних сабрања имају већи степен везаности за људе са којима су свакодневно на форуму, групи, друштвеној мрежи, него са онима са којима су сваке недеље на литургијској служби. То је већ питање идентитета и померања његовог тежишта – истиче презвитер Оливер Суботић.
Једна од добрих страна интернета је доступност црквене литературе на светској мрежи. О томе сведочи и један конкретан пример. Верници су на дан када се прославља Свети Серафим Саровски, велики руски светитељ, донели колач у цркву да га пресеку, али свештеник није имао тропар посвећен овом светитељу. Обред је, ипак, обављен захваљујући интернету и руској апликацији за андроид телефоне: тропар је брзо пронађен, а свештеник је са кадионицом у једној и телефоном у другој руци пресекао колач. Наравно, у шали је одмах добио и надимак ај-поп, који алудира на познату марку паметних телефона ајфон. 
– Изразито позитивна ствар је то што су Свето писмо и дела Светих отаца постали апсолутно доступни у глобалном домену. То је поготово важно у случајевима земаља у којима антихришћански и ауторитарни режими не дозвољавају штампање и дистрибуцију јеванђеља. Други веома важан позитиван аспекат огледа се на организационом плану мисије јер је неупоредиво лакше остварити глобални контакт на сваком нивоу црквене структуре и организовати мисионарски рад – каже презвитер Оливер Суботић.
Јелена Чалија
 
 Саровски, велики руски светитељ, донели колач у цркву да га пресеку, али свештеник није имао тропар посвећен овом светитељу. Обред је, ипак, обављен захваљујући интернету и руској апликацији за андроид телефоне: тропар је брзо пронађен, а свештеник је са кадионицом у једној и телефоном у другој руци пресекао колач. Наравно, у шали је одмах добио и надимак ај-поп, који алудира на познату марку паметних телефона ајфон. 
– Изразито позитивна ствар је то што су Свето писмо и дела Светих отаца постали апсолутно доступни у глобалном домену. То је поготово важно у случајевима земаља у којима антихришћански и ауторитарни режими не дозвољавају штампање и дистрибуцију јеванђеља. Други веома важан позитиван аспекат огледа се на организационом плану мисије јер је неупоредиво лакше остварити глобални контакт на сваком нивоу црквене структуре и организовати мисионарски рад – каже презвитер Оливер Суботић.
 
Јелена Чалија, преузето из ''Политике''
Категорија: Култура и друштво

 

 

 

 

 

 

 

raspored5c

Повратак на врх