Готово да је немогуће пронаћи неку од институција савремене Западне демократије а да није у некаквој вези са хришћанством. Тако је и у случају данашњег затворског система чије је појављивање проузроковано многим новим тенденцијама епохе у којој је настајао, али које је у самим коренима носило хришћанско наслеђе и искуство Западне цркве. Претече савремених затвора су се појавиле у тек формираним САД крајем 18. века, под директним утицајем протестантских заједница. Али више од чињенице да су протестантске заједнице подстакле формирање ових затвора, хришћанско наслеђе се види у самој идеји рехабилитације, где је боравак у затвору требао да служи повратку у заједницу, а не само као казна за учињени преступ и заштиту заједнице.
 
До краја 18. века затвор је био место где се чекала пресуда која је најчешће била јавна сурова физичка казна, батинање, сакаћење или погубљење. Само у случају лакших преступа, изрицана је казна присилног рада у рудницима, веслања на галијама, или осуда на тежак рад у колонијама. Кривично законодавство је имало за циљ да оптимизује формулу у којој је жртва задовољена, преступник кажњен, а заједница заштићена од будућих преступа. Истовремено, казна је морала да буде и одраз способности владара да обезбеди сигурност својим поданицима и искаже његову праведност. Веза између затварања као казне за преступ и рехабилитације не налази се у законским уредбама средњевековних држава, али је црквена пракса богата примерима оваквог приступа. Канонско право са својим мерама удаљавања од заједнице управо ради повратка заједници је данас тешко препознатљива подлога овом приступу који се појавио у казненом законодавству. Иако се Просветитељство посматра као прекретница, промене у приступу криминалу и кривичном законодавству су биле уочљиве широм Европе знатно пре краја 18. века и Француске револуције.
 
Без обзира што су претече савременог затворског система основане у САД, модели су пренети у европске државе, које су примењена решења прилагођавале сопственим потребама. Од православних земаља, Русија је овај модел применила врло брзо. Специфичност Православља у Русији, овој служби је дала посебан тон, и данас захваљујући великом труду свештеника у затворима царске Русије, постоји помало романтична слика о духовном старању у затворима. Остали православни народи, како су се ослобађали од Турског ропства и успостављали своје националне државе, вршили су уређење и модернизацију државних система по западним узорима. Тако су и преузимали модел затворског система, и у оквиру својих скромних материјалних могућности углавном законодавно регулисали услове у затворима, који су затим ретко били спровођени у дело, али је у свима било присутно затворско свештенство.
 
Пошто је сама философија новог начина кажњавања истицала значај духовне обнове, пре свега у области морала и интензивној религијској дисциплини, затвори су од самог оснивања имали духовне ауторитете – капелане. Али убрзо, поред проповеди и верских служби, капелани су преузели и друге активности попут описмењавања, са одговарајућим комисијама су доносили процене о степену поправке затворених, цензурисали писма, и уопште су у свакој области затворске дисциплине имали значајан утицај. Тако је већ на почетку, служба капелана померена од духовног и стављена у позицију деловања затворског службеника. У време оснивања ових затвора процес смештања вере у домен личног је тек био у фази припреме, тако да је интерес заједнице још увек био повезиван, пре свега, са моралним садржајима вере.
 
Временом, ова улога капелана се мењала, а у деветнаестом веку, опште присутни полет стварања новог човека утицао је на постепено потискивање и маргинализовање ове службе у многим областима. Научни елан, рационализам и позитивистички приступ, развој и рашчлањивање наука, све већи утицај социологије и политичко-економских теорија које су на замаху индустријске револуције све више добијале на значају, довео је до тога – да на почетку свеобухватна улога капелана све више буде замењивана службама професионалаца, психолога, васпитача, лекара и слично. Међутим, иако скрајнут, овај носилац затворске службе, задужен за духовну обнову затворених никада није укинут. Процес формирања националних држава у 19. веку је довео до организованог и системског успостављања закона. Ови процеси су правно одвајали државу од Цркве али као и у многим другим областима живота, и овде није повучена јасна граница, те реторика државних органа о покајању, и духовном преобраћању затвореника није превазиђена. Духовно старање је остало присутно у затворима, дајући на тај начин верски ауторитет државним властима, истовремено показујући одређено старање за затворенике. Иако је читав систем изнова теоретизован и реструктуиран, и упркос све израженијој секуларизацији, религија је задржана као важан чинилац затворског система. Оно што се заиста догодило било је преузимање капелана од Цркве и стављање у државну службу. Рад духовних лица у затворима је стављан под ауторитет и власт Министарстава унутрашњих послова. Црква је држави помагала у моралној рехабилитацији. Реформа затвора која се одвијала у другој половини 19. и у првим деценијама 20. века довела је до савршенства употребу религије за постизање дисциплине. Улога капелана и затворских свештеника је била намењена превасходно за постављање затвореника на „прави пут“. У скоро свим земљама затвореници су имали многоструке религиозне обавезе, обавезу присуства на службама, а све ради верске дисциплине као средства обнове. Тако је током процеса одвајања Цркве и државе религија практично стављена у службу интереса који држава остварује у затвору.
 
Током овог периода, сасвим у складу са процесима, а на основу наслеђених и укорењених искустава, у затворима многих држава видимо присутно ограничење за све који не припадају већинској вери. Вера већине је фаворизована, и сви су били обавезни, без обзира на своју веру, да се у затвору подвргну религиозном дисциплиновању које је спровођено службом већинске религије.
 
Тек након Другог светског рата са успостављањем неприкосновености људских права као темеља нове будућности и опредељености да се у Европи не догоде страдања и злочини попут оних у Другом светском рату, овакав приступ религији у затворима почео је да се мења. Место и улога капелана се постепено померала од затворског чиновника до особе задужене за духовну бригу, а појам религиозне бриге је замењен духовним старањем.)
 
Принцип религиозне обавезе је искључен, и вера је од обавезе, замењена у право затвореника, које ако жели, може да оствари, а држава је дужна да се побрине да му то омогући. Постављање људских права за један од темеља затворског система донело је Црквама ослобођење, јер су по први пут од формирања савременог затворског система ослобођене од деловања у корист државе. Деловање може да буде пре свега у корист члана своје Цркве, и у корист читаве Цркве, у складу са темељним поставкама вере, а не са појединим садржајима вере, нпр. попут морала. На овај начин су права додељена свима а не само већинској религији, што је омогућило да свако може да оствари бригу за чланове своје заједнице.
 
Овај процес који се одвијао у земљама западне Европе, омогућио је и Православним Црквама у тим државама да делују у корист својих чланова који су лишени слободе, било да су осуђени, било да чекају на истрагу, суђење, изрицање казне, тј. да су притворени. Код већине православних народа који су се у 20. веку нашли под комунистичким режимима који су Цркву прогласили непријатељем и сурово прогањали, не само да је прекинут процес трансформације службе затворских свештеника који се одвијао на Западу, већ је и виши и нижи црквени клир, искусио методе преваспитавања које су комунистички режими спроводили у затворима. Поштовање људских права као једног од темеља савременог затворског система омогућило је Православним Црквама да након пада комунизма обнове своју пастирску службу у затворима. Већина Православних Цркава је са државама у којима се налазе направила уговоре за остваривање свог и права својих верника на пастирско старање у затворима, и то је процес који траје последњих 20 година. Вишегодишња растућа тенденција броја затворске популације је дала на значају духовној бризи у затворима, нарочито због могућности различитих верских заједница и Цркава за бригу и укључивање лица у заједницу након изласка из затвора. Разлози за пораст броја затворених су вишеструки и дотичу се свих сфера савременог друштва, политике и економије, свега што се одражава на социјалне односе. Највећи број изречених мера је због разбојништва, крађа, промета и употребе наркотика и убистава, а управо бивше комунистичке државе заузимају првих 10 места у Европи по стопи затворених (броју затворених на 100.000 становника). Све већи број затвореника долази из маргинализованих и проблематичних група друштва (уз велики број зависника од наркотика и ментално болесних), затим етничких мањина и ваневропских народа. Од 1982. г. до 2009. г., у чак 18 европских земаља је забележено повећање броја затвореника од 85%, при чему за 33 земље не постоје комплетни подаци. У првој деценији 21 века, просечно повећање затворске популације на европском нивоу износи 24,6%, при чему је више од две трећине земаља Европе забележило раст већи од 20%. (Сви подаци су изнети на 16. Конференцији директора затворских установа у Страсбуру, “Working together to promote the social reintegration of prisoners„Council of Europe, 13–14 October 2011). Затворски систем, који функционише са свим својим преправкама и редефинисањем последњих 150 година, показује се неадекватним за решавање данашњих проблема.
 
Због свега наведеног, услови и потребе са којима се данас Православне Цркве суочавају у вршењу своје пастирске бриге у затворима, поред старих, садрже многобројне нове изазове. Чињеница да су данас затвори мултиетнички и мултирелигијски простори, у којима мора да буде обезбеђено поштовање свих људских права за сваку од група. У државама, где се служба капелана финансира новцем пореских обвезника, и где су капелани под управом министра правде, у затворима постоје тимови капелана састављени од припадника различитих вера, којима управља главни капелан. Пошто су затворско особље, ови тимови капелана учествују у свим активностима као и остало затворско особље, тренинзима, састанцима, курсевима, уопште у свим уобичајеним и ванредним активностима. Овај рад са затворском популацијом чија је карактеристика разноврсност, подразумева развијену равноправну сарадњу и међусобно познавање главних учења других вера. Чињеница да су државни службеници, захтева од капелана препознавање и избегавање притисака и ситуација у којима могу да буду искоришћени ван области свог духовног деловања. Такође, капелани се обучавају за сарадњу са локалним и националним службама за подршку затвореника. Сама природа места службе захтева од капелана пре свега испуњавање и поштовање свих мера сигурности, разних ограничења и професионални однос са осталим затворским особљем. У земљама Западне Европе, у којима је дошло до постепене трансформације службе капелана, углавном су развијени механизми за отклањање недостатака и неправилности у раду службе капелана, како у односима међу самим капеланима различитих вера, тако и у односима капелана и осталог затворског особља.
 
Чињеница је да у бившим комунистичким земљама ови механизми не делују ефикасно и често се јављају проблеми у односима капелана различитих вера, нарочито у земљама где су односи различитих вера традиционално били проблематични. Државне власти најчешће подржавају ове сукобе фаворизовањем, тј пружањем већег простора за деловање некој од вера, и примењивањем законских решења која на формално исправан начин сужавају деловање друге. Зато се и поставља питање да ли је уопште добро пребацивање духовне бриге о затвореним у одговорност државе формирањем затворске духовничке службе под управом министра правде, што је у многим посткомунистичким земљама случај.
 
Затвори свакако представљају посебно окружење за обављање духовне бриге, која у случају Православне Цркве мора да буде заснована на богослужбеном животу, као изворишту читаве духовности Цркве. Када је духовник државни чиновник антиномије су неминовне већ у самим поставкама, зато што треба да истине вере усаглашава са потребама и вредностима државе и друштва, што се историјски исувише често показало као штетно за Цркву. Превазилажење антиномија држава–Царство Божје, грађанин–човек, закон–хришћански етос, преступ–светост, сигурност–духовна брига, што свештеник у затвору мора да оствари својом службом, могуће је у условима када је свештеник није државни службеник, већ слуга Божији који не доноси суд већ светлост истина Јеванђеља, наравно поштујући специфичност услова у којима служи.
 
---------------------------------------------
 
Историја савременог затворског система траје од 1800. г. до данас. Разликујемо неколико фаза – пенитрациони покрет 1829–1865. г., реформацију 1870–1910. г., индустријски затворски модел 1900–1940. г., транзициони период, од 1935–1960. г., и период пренасељености од 1980. г. до данас. Развој савременог затворског система укључује нове поставке и преиспитивање философије кажњавања, кривичног законодавства, односа према криминалу, и везан је за стварање нових визија од почетка новог века до данас, са укључивањем свих политичких, економских и социјалних приступа човеку. Први савремени затвори су постављени на новој философији кажњавања, настали су у САД, у Пенсилванији и Њујорку. Били су засновани на два различита приступа, који су у основи садржали исто, тежак рад, дисциплину, религију и међусобну комуникацију затворених сведену на минимум. Ови модели су даље усавршавани, а архитектура затвора је прилагођена философским поставкама казне и преваспитавања. Моделе су преузеле европске државе, где су даље усавршавани. Све до средине седамдесетих година затворима су се бавили криминолози, када је пажњу проблему кажњавања скренуо Мишел Фуко својим делом Дисциплина и казна. Данас је бављење проблемима затвора и кажњавања углавном препуштено криминолозима, правницима, социолозима и психолозима, уз неизоставну употребу у политичке сврхе.
 
---------------------------------------------
 
На основу Закона о извршењу казни лишења слободе из 1929. г. у Краљевини СХС, било је предвиђено да сваки затвор има по једног православног и католичког свештеника, али и хонорарног вероучитеља друге вере по указаној потреби. Недељом је одлазак у Цркву био обавезан, што су комунисти извргавали руглу, ометајући службу различитим звуковима, попут кијања, кашљања, и слично. Затворска популација Краљевине Југославије су углавном били комунисти и други политички затвореници, као и припадници најсиромашнијих слојева који су у крајњој беди чинили крађе. Закон из 1929. г. је спадао у једне од најнапреднијих европских закона, али је недостатак средстава, као и незаинтересованост свих нивоа државне управе за спровођење истог учинио да нема никаквих резултата.
Јереј Глигорије Марковић
Категорија: Култура и друштво

 

 

 

 

 

 

 

raspored5c

Повратак на врх