Овде, међу нама, има један народ који је извојевао једну другу и много лепшу победу – победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби!

Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боља вођства. Али то је, у ствари, изразито материјална победа. Ту победу су они однели 

Али овде, међу нама, има један народ који је извојевао једну другу и много лепшу победу – победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби!

 spomenik

Споменик војницима Војске Краљевине Југославије на Српском војничком гробљу у Еверсбургу – Оснабрик. Погинули су током британског бомбардовања у заробљеничком логору ОФЛАГ VI/Ц у Оснабрику 6. децембра 1944. године

Овим речима је Фридрих Грисендорф започео своју опроштајну проповед у Евербургу, крај Оснабрика у Немачкој. Овај протестантски пастор је био веома образован и добро информисан човек. Као изасланик немачког цара Вилхелма II примио је од америчког председника Вудроа Вилсона његов програм у 14 тачака о самоопредељењу народа. Пред одлазак у пензију, он је пред својим парохијанима одржао једну од најлепших беседа изречених о једном народу.

Током Другог светског рата око 250 000 војника Југословенске краљевске војске, највећим делом Срба, било је заробљено у логорима Трећег рајха. Један од њих се налазио се у Оснабрику. „Офлаг VI/Ц“ је био присилни дом за око 6000 српских официра. Живели су у веома тешким условима, а несрећу је погоршало и бомбардовање британске авијације 1944. године. Њихово понашање током заробљеништва инспирисало је Фридриха Грисендорфа да одржи своју беседу.

Ми смо их раније само донекле познавали. Али смо, исто тако, знали шта смо чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо стотине Срба који су бранили земљу; за једног убијеног нашег војника, који је иначе представљао власт окупатора – насилника. Па, не само да смо то чинили, него смо благонаклоно гледали како су на Србе тамо пуцали са свију страна.

Знали смо да се овде, међу нам, налази пет хиљада официра Срба који су некада представљали друштвену снагу у својој земљи, а сада су личили на живе костуре, изнемогли и малаксали од глади. Знали смо да код Срба тиња веровање: Ко се не освети, тај се не посвети. И ми смо се, заиста, плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се да ће они, по нашој капитулацији, радити оно што смо ми са њима чинили. Замишљали смо јасно ту трагедију и већ видели нашу децу како пливају канализацијом или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање, рушење и разарање наших домова!

Међутим, како је било?

Кад су пукле заробљеничке жице и кад се пет хиљада живих костура српских нашло у нашој средини, ти костури су миловали нашу децу и давали им бомбоне! Разговарали су са нама. Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили!

Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик; тек сада схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била “Србија”!

Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским песмама које је наш Гете тако волео…

Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.

 преузето са: akademskikrug.rs

 

 

 

Категорија: Култура и друштво

 

 

 

 

 

 

 

raspored5c

Повратак на врх