Секуларни принцип је у интересу цркве

Верске заједнице имају право да изразе своје мишљење о било ком проблему који сматрају релевантним

dzaltodavor

Зашто секуларна држава? Једна од најзначајнијих тековина модерног доба је идеја о институционалној одвојености верског (или „духовног”) од онога што је државно и што припада „јавној ствари”. Овај базични принцип модерне државе је важан зато што он штити како државу и друштво, тако и цркву, односно верске заједнице. Мешање вере и државне политике по правилу није имало позитивне ефекте, пре свега по само хришћанство. Тежња ка „сакрализацији” државе, то јест ка јачој повезаности између институција цркве и државе, те преплитању верских норми и учења са државним законима, нужно води секуларизацији саме цркве. То, наравно, не значи да држава и верске заједнице не могу сарађивати на пољу културе, образовања или хуманитарних активности.

Црква и брига за „националне интересе”.За разлику од неких других религија, хришћанство, па тако и православље, пре свега је персоналистичка религија а не религија племена, нације или државе. У цркви и теологији се користи појам „народа Божјег”, али тај појам не имплицира „нацију” већ заједницу верних, односно саму Цркву (црква = заједница). Припадност тој заједници требало би да буде базирана на љубави и на слободној одлуци сваког појединца да буде Христов ученик и члан Цркве као „тела Христовог”. То значи да припадност одређеној нацији, племену, раси, класи, роду... не представља било какав критеријум за припадност Цркви. Смисао постојања Цркве је да спасава свет од пропадљивости и смрти, објављујући Царство небеско као, из хришћанске перспективе, смисао свега постојећег. Културни и историјски конструкти и категорије попут државе и нације за хришћане немају апсолутни већ релативни и пролазни карактер. То не значи, наравно, да је хришћанство аисторијска или антиисторијска вера, већ само значи да је за хришћане људска личност једина трајна и непролазна вредност, а све друго задобија свој смисао тек у светлу личног начина постојања.

Есхатологија vs. институција. Ова „мистичка” и есхатолошка реалност Цркве није, наравно, увек и историјска реалност хришћанства. Хришћанство, као и највећи број других религија, има у историји и своју институционалну димензију, а друштвене и политичке институције, па тако и религијске, налазе се у непрекидном искушењу да јачају и шире свој утицај и моћ у друштву. Тако често институционално деловање једне верске заједнице може доћи у конфликт са самим њеним учењем.

Рат и мир цркве и државе. Проблеми на релацији држава–црква настају пре свега из 1) жеље државе и њених представника да користе (то јест злоупотребљавају) цркву и веру у политичке сврхе (на пример коришћење угледа и популарности вере и цркве како би се придобили људи да подрже одређену политичку опцију), или 2) жеље институције цркве и верских заједница уопште, те појединих њихових представника, да остваре одређену политичку и (или) финансијску моћ и утицај у друштву.

Из перспективе православне вере одвојеност цркве и државе су неопходност, будући да држава и црква нису самерљиве категорије. Држава је категорија нужности, нешто што припада „палом” свету, и као такво у историји не може бити засновано на базичном принципу хришћанства – на љубави и слободи. Држави су неопходни закони и инструменти (легалне) силе, будући да нису сви чланови једног друштва склони да на друге људе гледају као на „иконе Божје”.

Са друге стране, један од примарних задатака модерне државе је да обезбеди максималну слободу за све припаднике друштва, до мере док та слобода на разуман начин не угрожава слободу и права других. Држава такође мора да буде гарант поштовања права појединаца и институција и контролор испуњавања њихових обавеза. Имајући у виду да модерно друштво чине веома различити појединци и групе (укључујући ту и различите верске заједнице), веома је важно да постоји законски оквир који омогућава реализацију права, слобода и обавеза свих, на већ описан начин.

У таквом друштву, једно од основних права јесте и право на слободу изражавања у складу са којим и верске заједнице имају право да изразе своје мишљење о било ком проблему који сматрају релевантним. Спровођење пак политике треба да буде у рукама оних који су за то добили легитимитет грађана, демократским путем, и у интересу читавог друштва.

Директор Института за студије културе и хришћанства, сарадник Института за филозофију и друштвену теорију

Давор Џалто

Извор: politika.rs

Категорија: Култура и друштво

 

 

 

 

 

 

 

raspored5c

Повратак на врх