kolo1

Српско коло је имало бурну прошлост као и српски народ. Мењало се и обликовало заједно с временом. Прихватало новотарије савременог доба, али и очувало оно исконско у себи.


Нација и држава не могу напредовати без неговања традиције, историје, симбола и знаменитости. Међутим, да бисмо нешто неговали, морамо га познавати. Као што родитељи познају своје дете, хране га и негују, тако је и народ родитељ и чувар своје традиције. Традиција, народ и држава се прожимају. Питање је, ипак, колико познајемо своју народну традицију?
 
Нешто најлепше и најведрије што је изнедрио српски народ, чега се држао и у најтежим тренуцима јесу народна песма, музика и игра. Народна игра се у Србији и на Балкану углавном везује за реч коло. Бурна прошлост, утицај различитих држава и култура имале су и своје добре стране. Начинили су народну игру разноврсном и богатом. Коло је једна реч која повезује најразличитије облике, начине и стилове играња у ланцу људи који играју по замишњеном кругу. Тако имамо коло отвореног и затвореног типа, завијено у спиралу, коло које се игра по правој линији, такозваној леси. Негде се оно зове и оро, хоро или танац. Сваки крај у Србији има посебне карактеристике, начин играња и кретања, специфичну ритмику и значај. Тиме се бави етнокореологија. Ипак, први играч у колу – коловођа (понегде танцовођа или танац) свуда је представљао главну фигуру. Био је то онај који плаћа музику да свира, или онај који има водећу улогу у неком ритуалу. Понекад и неки посебан виртуозни играч. Последњи играч у колу називао се –кец. Прекинути ланац играча у колу била је велика срамота и увреда за коловођу.
 
Коло је вековима представљало институцију и друштвени феномен. Било место где се показивало умеће, спретност, али и лепота и богатство. У колу су се „гледали” момак и девојка, ту се бирала животна сапутница. Играло се у најлепшој и најскупоценијој гардероби окићеној различитим накитом од племенитих метала. У деценијама после Другог светског рата полако је почело да ишчезава и губи свој значај са миграцијом становништва и све већим просеком старосног доба на селу.
 
Играло се уз мелодије свиране на фрули, гајдама, тамбурама. У новије време (етнокореолози за то користе термин новија традиција) појавиће се ту и хармоника и виолина. Народна мелодија помешана са звецкањем дуката на девојачком врату, песмом и вриском осликавала је својеврсну атмосферу српског села столећима уназад. Предивне боје народних костима, облици обуће, оглавља и одеће чинили су ову слику још богатијом. Поједина кола играла су се и без музике или само уз пратњу ритма (тапан/гоч, тарабука, даире).
 
Коло се играло углавном на празник и поводом неког весеља у породици (Невестинско оро, Свекрвино). Играло се и у склопу неког ритуала (додоле, лазарице, русалије, коледари). Постојала су у неким крајевима кола која су се играла уназад ради оздрављења особе око које се игра. Играло се и у рату. Иза фронта у тренуцима разоноде. Бројне су фотографије српских војника и официра са Солунског фронта приликом играња у колу. Разлози за игру су били разноврсни. Тако су неке од најтежих и најдостојанственијих игара настале у патњи за родним крајем оних који су морали да га напусте трбухом за крухом. Стварањем нововековне српске државе коло је лагано добило своје место и у урбаној средини. Прилагођено новој средини конака, дворова и балских дворана, коло се развило у оно што данас препознајемо као староградске игре(Краљево коло, Српкиња, Дорћолка, Коло краљице Наталије, Бојарка). Одликовале су се отменошћу и достојанством новонасталог грађанства и дворске елите.
 
Порекло кола је много старије него што се у јавности мисли. Оно представља још један од остатака паганства у нашем народу. Као и многе друге паганске ритуале, црква га је прихватила и оденула га у хришћанско рухо. Схватила је колико је коло значило народу па га можемо наћи и на неким фрескама. Временом је оно постало једно од главних обележја црквених сабора и вашара. Постало је слика црквене порте недељом после литургије.
 kolo2 Дуже од пола века у Србији се аматерски развија правац у уметности који се бави традиционалном народном игром, музиком и песмом. Лаицима је углавном познат под једном, иначе, широком одредницом – фолклор. И данас се развија кроз рад културно-уметничких друштава.
 
Стручњаци кажу да су Срби били веома креативни у стварању кола и да постоји око 1100 тзв. играчких образаца. Називи су разноврсни, а многи садрже и топоним према коме сазнајемо где се играло то коло. Нека од њих су: Велико и Мало бачко коло, Паорско коло, Банатско момачко коло, Буњевачко коло, Мађарац, Ердељана, Тандрчак, Жикино коло, Моравац, Ђурђевка, Баричко, Гружанка, Нова влахиња, Ужичка чарлама, Ерско коло, Колубарац, Моравац, Поп-Маринково коло, Рузмарин, Бањски чачак, Сврљишки чачак, Шиловачки чачак, Лесковачка четворка, Власинка, Селско оро, Катанка, Руменка, Тодорка, Бугарка, Свекрвино оро, Шесторка, Басара, Врањски чочек, Беговско оро, Тешко оро, Дели Агуш, Мемете, Пембе…
 
Коло је имало бурну прошлост као и српски народ. Своје успоне и падове. Мењало се и обликовало заједно с временом. Прихватало новотарије савременог доба, али и очувало оно исконско у себи. Иако ретко, и данас се може видети ван позорница фолклорних ансамбала. Каткад можемо видети оне најупорније како после венчања испред цркве покушају да одиграју коло упркос високим потпетицама и приученим трубачима. Ипак, велики корак бар ка очувању свести о народној традиција, па и о колу, јесте недавно увођење Народне традиције у изборне предмете основних школа.
kolo3 

 Извор: akademskikrug.rs

 

Категорија: Култура и друштво

 

 

 

 

 

 

 

raspored5c

Повратак на врх