zmaj1

Мање познате песме које је Јован Јовановић Змај исписао и посветио отаџбини сместили су га под кров српског Пантеона. Оне су биле оно надахнуће и српском ратару да се мобилизацији у предстојећим ратовима одазове без дилеме, и српском војнику да издржи сваку тегобу и изиђе као победник.

Сам помен имена Јована Јовановића – Чика Јове Змаја побудиће у читаоцу најразличитије асоцијације. Дуже од века уз његову поезију стасавају генерације. Деца га памтe по непролазним стиховима и песмарицама које им је оставио у наслеђе или по одрастању уз емисију Невен, снимљену по мотивима из његових дела. За неке ће Јован Јовановић Змај бити препознатљив по нежним и елегичним мотивима из Ђулића увеока, за неке по националним и родољубивим стиховима. Мало ко ће знати да је нумеру Песмо моја (већ си на полету), коју је после више деценија изводио Здравко Чолић, спевао баш Змај, као и да је крилатица Песма нас је одржала – њојзи хвала заправо његова, из 1881. године. 

Јован Јовановић се родио у Новом Саду 1833. Потекао је у грађанској породици која му је омогућила пристојно школовање. Када се после завршених студија вратио у родни град, започео је завидну каријеру. Најпре се доказао у свом лекарском звању. Као човек од пера, написао је нешто прозних текстова и бавио се превођењем, али је фокус свог рада усмерио према поезији. Покретао је књижевне и сатиричне часописе, испуњавајући их својим песмама, помагао српску елиту око које се стварало језгро националног покрета под Светозаром Милетићем. Године 1864. основао је часопис „Змај“, по коме је и добио препознатљив надимак. У имену часописа поиграо се датумом (3. мај) када је, у јеку револуције, на Мајској скупштини 1848. била проглашена Српска Војводина. На самом крају XIX века неколико година био је и драматург Народног позоришта у Београду.

Змај је пленио својом мишљу и карактером. Идиличан брак са Ружом Личанин и петоро деце које му је родила, претапао је у збирку под називом Ђулићи. Песму су му осликавале велику радост и полет. Несрећа се у виду болести напречац надвила над њиховим домом . Однела је животе све деце и његове вољене Руже. Своје јаде и боли Змај је потом исплакао у збирци Ђулићи увеоци. Када је изгубио своју, окренуо се свој деци света. Посветио им је бројне песме које до данашњих дана красе ђачке читанке. Последње године живота провео је у Сремској Каменици. Пишући до касно у ноћ за популарни лист Невен, уснуо је 1904. и више се није будио.

zmaj2Према оцени књижевне критике, поезија Јована Јовановића Змаја била је „песнички израз духовног и душевног живота српског народа“. Његово стваралаштво не мери се збиркама, већ обимним књигама поезије. У одабиру школске поезије занемарана је његова државотворна и родољубива мисао изражена у стиховима. Једна од најлепших песама, спевана 1891. у спомен братства православних и Срба муслимана, носи назив Алија. Алији се обраћа православни врсник у жељи да све разлике оставе по страни, само са једним питањем: Знаш ли да смо браћа? Алија му одговара проливеном сузом.

Што су стари јади иштетили тешко,

Све ће то преболет срце нам витешко.

Па кад сине слога, звезда наша нова,

Смириће се кости наших прадедова. 

(…)

Учи, дакле, брате, учи децу твоју,

Ја ћу учит моју,

Да се братски грле, сложним духом крепе

Прадедова својих аманете лепе. 

Мало ко је могао попут Змаја да опева значај гусала и националног завета – аманета који се преносио с генерације на генерацију. То је био вишњи мотив његових песама. За најмлађе генерације опеван је у песми Деда и унук. За старије је оставио антологијску песму Светли гробови, спевану 1879. године. Из ње су идеали Србинови просто кипели, остављајући опоруку за потоња времена. Змај подсећа на расуте гробове и недосањане снове свих оних из претходних генерација, које нова поколења не смеју да забораве. Ти светли гробови треба да им у тмини обасјају путеве којима ће ићи, куда су ишли и њихови преци. На старом здравом корену треба да ниче и ново стабло.

Дед унуку, отац сину,

Борац борцу довикив’о:

„Где ја стадох – ти ћеш поћи!“

„Што не могох – ти ћеш моћи!“

„Куд ја нисам – ти ћеш доћи!“

„Што ја почех – ти продужи!“

„Још смо дужни – ти одужи!“ 

Редови које је Јован Јовановић Змај исписао и посветио отаџбини сместили су га под кров непролазног српског Пантеона. Нижу се у ђердан родољубиве песме до данас готово непознате и неправедно заборављене. Оне су се уклапале у идеолошки оквир државног ослобођења и уједињења. Изабране песме, које су најсликовитије одражавале народна хтења и душу, биле су обавезно присутне у ђачким букварима Краљевине Србије и младе југословенске државе. Такве песме биле су оно надахнуће и српском ратару да се мобилизацији у предстојећим ратовима одазове без дилеме, и српском војнику да издржи сваку тегобу и изиђе као победник. После Другог светског рата нове структуре власти окарактерисале су их као непожељне. Једна од таквих Змајевих песама била је и Српска мајка, по много чему симболична за минуло доба.

На меком топлом крилу

Јединка сина њиха,

Љуби га ноћ и дан;

Цвећем му власи кити,

Песмом му слади сан.

 

Расте јој синак, расте,

На своје ноге стаје,

Васцео мајчин свет –

Он, није шала, није:

На грани један цвет.

(…) 

Расте јој синак, расте,

Мајка би звезде с неба

Скидала сваки час,

Да синку, свом јединку,

Од звезда сплете спас.

 

Синак се снагом паше,

А мајка снева свате,

Весеља нада свог;

Топи се од милина

Крај сина јединог.

 

Ал’ зачу се бојна труба:

„за Српство, за слободу!“ –

Мајка му паше мач.

А кад је пао, нико

Није јој чуо плач. 

 zmaj3

Извор: akademskikrug.rs

Категорија: Култура и друштво

 

 

 

 

 

 

 

raspored5c

Повратак на врх