Покушај једног алтернативног тумачења.

 

„Духом су били деца. Простодушни. Оличавали су рајску безазленост, чедну наду у искупљење; били су прави представници блаженства које је проповедао Христос; једног дана они ће спасити свет од пропасти.“

 

Јан Кефелек, Варварска свадба

 

У  романима великог британског писца и књижевног социјалног реформатора Чарлса Дикенса Мартин Чазлвит и Давид Коперфилд два јунака, Марк Тапли и господин Дик, представљају најпозитивније ликове. Обојица су на свој начин специфични, готово „душевно оболели“. Њихово понашање је са социјалне тачке гледишта проблематично, не уклапају се у друштвене конвенције и норме. На неки начин су клинички случајеви. Међутим, обојица играју кључне улоге у животима главних јунака, младог Мартина Чазлвита и Давида Коперфилда. Они их својим спонтаним реакцијама извлаче из тешких, безнадежних ситуација, чак су заслужни за то да двојица главних јунака уопште преживљавају невоље које су их снашле. У својим књижевним делима Чарлс Дикенс на тај начин велича и афирмише маргинализоване, простодушне, „душевно оболеле“ људе који у свакој епохи представљају известан терет и изазов, показујући да управо они, безазлени, чисти и спонтани, могу да одиграју пресудну улогу у сложеним животним околностима.

 

БЛАЖЕНИ УСКРАЋЕНИ ЗА ЗЕМАЉСКУ СРЕЋУ

 

Исус из Назарета је у време свог земаљског деловања нарочиту пажњу поклањао првенствено маргинализованим, болесним, социјално неупотребљивим и неуклопљеним члановима друштва. Лечио је људе са инвалидитетом: слепе, одузете, психички оболеле. Када је Јован Крститељ послао двојицу ученика, како приповеда Матеј (10, 2–6), да питају Исуса да ли је он тај који ће доћи или не, он одговара: „Идите и јавите Јовану оно што чујете и видите: слепи прогледавају и хроми ходе, губави се чисте и глухи чују, мртви устају и сиромашнима се проповеда Еванђеље. И благо ономе који се не саблазни о мене.“ Евидентно је да је овакав Исусов однос према болеснима, немоћнима и сиромашнима могао да изазове саблазан код његових сународника. Међутим, управо је главна карактеристика Христовог виђења човека била фаворизација оних који немају никакве афирмације у земаљском животу. Тај јединствени став најјасније је изражен у еванђелским блаженствима.

 

БЛАЖЕНСТВА У ЕВАНЂЕЉИМА

 

Када је реч о блаженствима у Еванђељима, прво на шта се помисли су блаженства у Еванђељу по Матеју изговорена у оквиру Исусове беседе на гори (Мт 5,1–13). Нешто мање позната је верзија текста блаженстава која је сачувана у Еванђељу по Луки у оквиру Исусовог говора на пољу (Лк 6,20–26). Разлог томе је с једне стране интензивнија богослужбена употреба Матејевог текста, с друге пак чињеница да је Лукина верзија знатно краћа. Обе верзије текста блаженстава нуде један кратак резиме Исусовог учења. Уочљива разлика између два текста састоји се у томе што су блаженства у Еванђељу по Луки литерарно укомпонована антитетички: после четири блаженства следе четири „тешко вама“. На овај начин Лука приказује Исусов говор као говор месијанског пророка. Код обојице Еванђелиста блаженства представљају програмске текстове чија ће експликација бити доследно спровођена кроз даљи ток Еванђеља. То нарочито важи за Луку који ће низом парабола конфротирати богатство и сиромаштво, материјално благостање и немаштину. Блаженства су дакле централни антрополошки текстови у Еванђељима по Матеју и Луки и представљају Исусово суштинско виђење човека, његове судбине и будуће перспективе. Блага вест Христова упућена је првенствено онима који „нису срећни“, који не уживају у благодетима овога света. Може ли се у том контексту сагледати и блаженство упућено „сиромашним духом“ чије је Царство небеско? Ко су „сиромашни духом“ којима је обећана будућа срећа?

 

КО СУ „СИРОМАШНИ ДУХОМ“ (МТ 5,3)?

 

Док су у Еванђељу по Луки блажени сиромашни, дакле блажени они који немају материјалних добара (Лк 6,20), у Еванђељу по Матеју блаженство је упућено „сиромашнима духом“ (Мт 5,3). За разлику од јасноће Лукиног блаженства сиромашних, Матејева верзија текста углавном изазива недоумицу. Управо та недоумица проузроковала је богату историју тумачења овог загонетног места. Формулација „сиромашни духом“ јединствена је у Новоме Завету, али се појављује и у новозаветним текстовима савременим Кумранским рукописима и тамо има значење да Бог охрабрује „сиромашне духом“, даје снагу онима који су клонули. У Еванђељу по Матеју свакако није реч о сиромашнима који су само лишени материјалних добара, већ реч „духом“ упућује на фигуративно разумевање. Потешкоћа у разумевању Мт 5,3 углавном се пројављивала у томе што није јасно да ли под „духом“ треба разумети људски дух или Дух Божији. У историји тумачења се формулација „сиромашни духом“ углавном схватала као „блажени понизни“, тј. блажени они који сами себе понижавају, блажени они који су добровољно „сиромашни“, „понизни“. Стога се „сиромаштво духом“ схватало не као стање, већ као став: блажени су они који се добровољно и свесно понижавају у духу. Иако материјална немаштина у Мт 5,3 остаје у сенци духовне или психичке немаштине, било је покушаја да се ова формулација доведе у везу са ставом према богатству. „Духовно сиромаштво“ би следствено овом тумачењу било везано за унутрашњи став према богатству: духовно сиромашни не граде свој идентитет на материјалном богатству (уп. такође Мт 6,19–20).

 

ЈЕДНО АЛТЕРНАТИВНО ТУМАЧЕЊЕ

 

Тумачење које у „сиромашинма духом“ види пре свега особе са менталним инвалидитетом се понекад појављивало, али никада није заживело као највероватније. Оно укратко гласи: „сиромашни духом“ су они које свет са медицинског и социјалног становишта посматра као „психички оболеле“, као „умно заостале“. Они ништа немају од царства земаљског, оно им је ускраћено – компензација тог земаљског дефицита је на небу. Овакво схватање Мт 5,3 разумева „дух“ као антрополошку категорију, а не божанску. Да су блажени они који су сиромашни Духом Божијим, тврдња је која је тешко одржива како у контексту Еванђеља по Матеју, тако и у контексту целокупног Светог Писма. Наиме, хришћани су носиоци Духа Божијег у виду на крштењу примљене божанске благодати. Стога је незамисливо да се велича и блаженим проглашава стање сиромаштва Духом Божијим. С друге стране, „дух“ се у Новоме Завету често појављује као антрополошка категорија (уп. 1Кор 5,4; 14,14; 16,18; 2Кор 2,13; 7,1; Рим 1,9; Гал 6,18; Фил 4,23; Флмн 25) која алудира на човекову самосвест, на његово сопство. Ако се дакле „дух“ у Мт 5,3 схвати као антрополошка категорија, онда су „сиромашни духом“ они људи који су ускраћени за адекватно саморазумевање. Као такви они су свакако лишени и духовних добара којима располаже једна личност (уп. 1Кор 12,1 и даље). Њихово сиромаштво овде на земљи преточиће се у благослов у Царству небеском. У том смислу сиромаштво духом треба пре разумети као стање, а не као став. Свима који се налазе у том стању и свима који љубављу и бригом окружују особе у том стању Христос благовести небеску наду и на тај начин све остале упозорава да се са љубављу и поштовањем односе према онима који својим духовним сиромаштвом сада и овде представљају знак долазећег Царства, превреднујући све „природне“ и „нормалне“ вредности које подразумева земаљска егзистенција.

 
Категорија: Тумачења и беседе

 

 

 

 

 

 

 

raspored5c

Повратак на врх