Један од најомиљенијих духовних дарова коринтских хришћана био је дар говорења језика (глосолалија, 1Кор 14). О чему се заправо ради и како се апостол Павле, на основу еклисиолошких принципа изнесених у прошлом прилогу, односи према овој теми?

У претходном прилогу изложили смо основне еклисиолошке принципе садржане у 12. глави 1. Посланице Коринћанима апостола Павла. У редовима који следе намеравамо да покажемо како апостол примењује ове принципе на конкретном проблему који се јавио у коринтској црквеној заједници. Реч је о дару говорења језика – глосолалији – који је био нарочито омиљен код Коринћана.

ДАР ГОВОРЕЊА ЈЕЗИКА У КОРИНТУ

Дар говорења језика апостол Павле назива „glw/ssai“ или „glw,ssaij lalei/n“. Из онога што апостол пише о овоме духовном дару можемо констатовати неколико података. Прво, чини се да је дар говорења језика био нарочито практикован на богослужбеним сабрањима црквене заједнице у Коринту. Друго, на сабрањима црквене заједнице неретко су били присутни и нехришћани (14,23). Треће, поједини чланови заједнице говорили су језике, а да истовремено није било никога ко би тумачио то што они говоре (14,27–28). Резултат тога је била немогућност да присутни хришћани имају „корист“ (12,7) од овога дара. Четврто, чини се да је у коринтској заједници постојала извесна конкуренција између оних који су имали дар језика и оних који су имали дар пророштва (14,1–3).

Феномен говорења језика или глосолалија представља озбиљан проблем за данашње тумаче. Основна потешкоћа да данас разумемо природу и пројаву овог феномена лежи у чињеници да га апостол Павле не описује, већ је он њему и његовим адресатима добро познат, те нема разлога да се посебно осврће на детаље везане за њега. Од малог броја информација које апостол нуди у своме тексту могу се извести неколико карактеристика глосолалије: а) говорење језика је неразумљиво (14,2.7–11), б) говорење језика је форма молитве која се узноси Богу у виду благодарења (14,2.15), в) приликом говорења језика неопходно је присуство тумача (14,27) који и сам може поседовати дар језика (14,13), мада апостол на једном другом месту наводи тумачење језика као посебан духовни дар (12,10).

ОПШТИ РЕЛИГИЈСКИ ФЕНОМЕН

Божански инспирисани дар говорења језика није био непознат грчко-римском религијском свету. На незнабожачким богослужењима посвећеним култовима појединих богова, на пример Диониса и Кибеле, верници су падали у религијска усхићења и говорили неразумљиве језике. Нарочито је карактеристично место из 1Кор 14,23: „Ако се, дакле, скупи сва црква на једно место, па сви узговоре језике, а уђу неупућени или неверујући, неће ли рећи да лудујете?“ Овде се користи карактеристичан глагол „лудовати“ (mai,nesqai), који упућује на екстатичне религијске доживљаје из античког света. Нехришћани који се затекну на црквеном сабрању стичу утисак једне екстатичне заједнице, сличне незнабожачким сабрањима. С друге стране, није јасно до ког степена је екстаза обузимала онога ко говори језицима. Из описа апостола Павла чини се да језици нису били потпуно без смисла, већ да је постојала могућност да се преведу на језик разумљив присутнима. Такође је и онај који говори језик могао да протумачи присутнима шта је рекао (14,13).

АНЂЕОСКИ ЈЕЗИЦИ

Неки тумачи сматрају да су поједини коринтски хришћани тврдили за себе да говоре „анђеоске језике“ који се помињу у 1Кор 13,1. У јудејској литератури овај феномени није непознат. Тако се, на пример, у једном апокрифном спису о Јову говори о томе да његове ћерке говоре анђеоске језике. Иако апостол не забрањује, већ напротив, подржава контролисано практиковање дара говорења (анђеоских) језика, у 13,8 он исти тај дар приписује незрелом добу личности (13,8) и сматра да тај дар неће опстати после Другог доласка Господњег.

СТРАНИ ЈЕЗИЦИ

Један део светоотачког тумачења овог феномена повезује дар говорења језика са пројавом „других (страних) језика“, као на дан Педесетнице (Дап 2,4). То би значило да они који говоре језике у ствари говоре постојеће, стране језике, а не потпуно непознате или анђеоске. Ово тумачење било је било доминантно у читавом средњем веку и поједини тумачи га заступају и данас. Аргументи који говоре у прилог овог тумачења су: а) „језик“ о коме је реч у 1Кор је заправо страни језик, б) тумачење језика о коме се говоре је заправо превођење, в) апостол Павле у 14,11 повезује „глас“ и неразумевање као отуђење, дакле неразумевање страног језика, г) цитат из Ис 28,11 у ст. 21 говори о онима који говоре друге (туђе) језике. Међутим, постоје неколико приговора који се могу упутити овој тези: а) у опису силаска Светога Духа на апостоле у Дап 2 акценат је на чињеници да присутни чују апостолску проповед на своме језику, а не да апостоли говоре стране језике, б) „тумачење“ не мора нужно да значи превођење, в) из апостолових излагања у 1Кор 14 чини се да је говорење језика неразумљиво и неразговетно, тако да подсећа на раштимовани оркестар (14,7–8), г) цитат из пророка Исаије се мора схватити у ширем контексту Павлових излагања, тако да не упућује нужно на говорење страних језика.

ЈЕЗИЦИ И ПРОРОШТВА

Чини се да не постоји коначно објашњење за садржај коринтске глосолалије, као и њене тачне пројаве на сабрањима тамошње црквене заједнице. Оно до чега је Павлу свакако веома стало је да хришћанска заједница не практикује овај духовни дар на начин сличан свом религијском окружењу. Зато их упозорава да њихово практиковање говорења језика може подсећати на „лудовање“ (14,23), слично, на пример, екстатичним стањима у ритуалима богу Дионису. С друге стране, треба имати у виду да су коринтски хришћани у прошлости, пре свог крштења, били незнабошци, и да су екстатична стања која резултирају даром говорења језика можда практиковали у незнабожачким култовима. Апостол Павле не жели такво стање у заједници. Отуда његов апел да се број оних који говоре језике на сабрањима ограничи на два или три (14,27). У овом смислу треба разумети и апостолово инсистирање да је пророштво веће од дара језика: пророштво је директно откривење Божије, оно је јасна и разговетна реч, а не екстатична и неразумљива, оно је подложно контроли заједнице која може да разликује духове пророштва (14,24–25), дар је Божији коме треба да теже верни (14,1.39), оно има за циљ изградњу Цркве и доприноси њеном мисионарском раду (14,3–4).

ЕКЛИСИЈАЛНА ДИМЕНЗИЈА ДАРА ГОВОРЕЊА ЈЕЗИКА

Пратећи аргументацију апостола Павла постаје јасно да дарови који се практикују на црквеним сабрањима треба да испуњавају следеће услове: прво, услов је љубав која је критеријум садржаја и вредности сваког духовног дара (1Кор 13; 14,1). Други услов је изградња Цркве, односно то колико сваки појединачни духовни дар доприноси изградњи Цркве и у којој мери доприноси њеној мисији као сведочењу хришћанске вере. Глосолалија, иако је важна и иако је не треба запостављати (14,39), не испуњава овај услов, пошто остаје на нивоу личног религијског доживљаја.

По апостолу Павлу, реч Цркве ни у ком случају не сме бити ограничена на монолог, ма колико он био религијски упечатљив. Монолог и окретање самоме себи треба да буду замењени речју која изграђује Цркву као заједницу многих, са једне, и речју која пружа сведочанство вере спољном свету, са друге стране.

др Предраг Драгутиновић

Категорија: Тумачења и беседе

 

 

 

 

 

 

 

raspored5c

Повратак на врх