Пре него што почну два велика периода поста којима се припремамо за Христово Рођење (Божић) и Његово Васкрсење (Пасху), недељно чтеније (из Јеванђеља – прим. прев.) нас позива да прочитамо познату причу о Милостивом Самарјанину (Лк. 10, 25-37).

Овај пасус нам нуди један од најбољих примера начина на који су рани Оци Цркве напредовали од дословног до духовног читања текста, од разматрања основне поруке аутора Светог Писма до алегоријског тумачења које је настојало да из текста извуче узвишеније или дубље „скривено“ значење. Они су се у свом покушају да иза речи у пасусу распознају символичке алузије на Христа, Цркву и хришћански живот уопште ослањали на алегорију.

Савремени тумачи, од Крида [Creed] до Фицмајера [Fitzmayer], наглашавају оно што они сматрају дословним или историјским значењем пасуса: значење које је апостол Лука схватио када је желео да пренесе и протумачи Христову поруку. Многи то значење проналазе у последњим речима које Христос упућује јеврејском законику: „Иди па и ти чини тако“. Он га саветује да буде ближњи другима без обзира на њихово етничко порекло или друге околности и да то чини вршећи дела милосрђа.

Древни Оци су, с друге стране, гледали изнад најочигледнијег значења пасуса како би распознали оно што су сматрали скривенијим али потпунијим духовним значењем. Они су сматрали да је ово sensus plenior [„потпуније значење“ – прим. прев.] садржано у пасусу који је написао апостол Лука, надахнут Духом Светим. А управо тај исти Дух Свети, сматрали су они, надахњује читаоца или тумача пасуса да разазна то скривено, символичко значење.

То не значи да су они пронашли два различита и неповезана значења у тексту, једно дословно и једно духовно. За њихову ерминевтику – или тумачењски приступ – од суштинске важности је убеђење да је духовно значење укорењено у дословном значењу и да из њега потиче. Постоји потпуни континуитет између ова два значења; овај пасус у суштини карактерише „двоструко значење“, истовремено и дословно и духовно. Историјску и алегоријску егзегезу тако не треба схватати као два различита или чак супротстављена начина да се открије значење датог пасуса, као што то данас сматрају многи научници. Тачније, оне се допуњују и подједнако су неопходне за разумевање поруке коју Бог жели да открије кроз текст библијског аутора.

СПАСЕЊСКА ПОРУКА

Историјску и алегоријску егзегезу тако не треба схватати као два различита или чак супротстављена начина да се открије значење датог пасуса, као што то данас сматрају многи научници. Тачније, оне се допуњују и подједнако су неопходне за разумевање поруке коју Бог жели да открије кроз текст библијског аутора.

АЛЕГОРИЈСКИ МЕТОД

Велики проучавалац Светог Писма из трећег века, Ориген Алeксандријски, се, следећи Св. Иринеја Лионског (Adv. Haer. III:17:3), позива на древно тумачење приче о Милостивом Самарјанину, по којем се у пребијеном Јеврејину види Адам, у Јерусалиму слика Раја, у Јерихону – пали свет, у разбојницима – демонски непријатељи, у свештенику – јеврејски закон, у левиту – пророци, а у Самарјанину – Христос. На типичан начин Ориген наставља да из текста извлачи символично (хиперболично?) значење, видевши у ранама човековим слику људске непослушности, у Самарјаниновом кљусету – Тело Христово (није јасно у ком смислу), и у гостионици у коју је Самарјанин одвео рањеног човека – Цркву (Омилија 34 на Јеванђеље по Луки, PG 13:1886/1888). Настављајући своје тумачење ка алегоријском претеривању, он у два динара проналази символ Оца и Сина (а због чега не символ „две природе“?), у гостионичару – епископски ауторитет Цркве, и у Самарјаниновом обећању да ће да се врати – пророчку слику Другог Доласка.

На који начин ми треба да проценимо овакву врсту тумачења? Данас би многе егзегете ово тумачење одбациле као радикално и необично удаљавање од „стварног значења“ овог пасуса. И заиста су Оригенова сјајна тумачења Светог Писма често обележена претераном употребом алегорије, а ова омилија није изузетак.

НЕОЧЕКИВАНА АЛЕГОРИЈА

Да ли је чиста случајност то што Самарјанин, налик Христу Првосвештенику, испуњава моралне обавезе свештеникâ и левитâ, који, вероватно, то не чине због претеране забринутости у вези са обредном чистотом (избегавају крв рањеног човека, одбијају да дотакну леш)? Да ли је нерасудно видети – у поступцима Самарјаниновим – алузије на Исусово исцелитељско и спасоносно дело (Лекар болеснима и страдалнима; Пастир изгубљене овце, коју на својим плећима носи назад у стадо)?

ИКОНИЧНОСТ НЕБЕСКИХ СТВАРНОСТИ

Ако су многи древни Оци следили овај приступ, они су, пак, чинили то из богословски исправног разлога. Упркос извртању које алегоријско тумачење може да унесе у пасус из Светог Писма, такав приступ има предност јер подвлачи основну истину. Ако за озбиљно узмемо појам „надахнућа“, то значи да иза и изнад Светог Писма као целине постоји „трансцендентно значење“ на које Писмо указује. Иако можда ни Христу ни јеванђелисти Луки намера није била да други у личности Самарјанина виде слику самога Христа, може се начинити прикладна екстраполација од дословног значења приче до „потпунијег“ или „узвишенијег“ значења, тако што ћемо признати да нас многи детаљи приче заправо позивају да у њој видимо алузије које се могу исправно изразити алегоријски.

На пример, да ли је чиста случајност то што Самарјанин, налик Христу Првосвештенику, испуњава моралне обавезе свештеникâ и левитâ, који, вероватно, то не чине због претеране забринутости у вези са обредном чистотом (избегавају крв рањеног човека, одбијају да дотакну леш)? Да ли је нерасудно видети – у поступцима Самарјаниновим – алузије на Исусово исцелитељско и спасоносно дело (Лекар болеснима и страдалнима; Пастир изгубљене овце, коју на својим плећима носи назад у стадо)? Или видети у гостионици и гостионичару алузију на Тело верујућих које је призвано да настави Христово исцелитељско, спасоносно дело у свету? Или чак опазити у Самарјаниновом обећању да ће се вратити и платити сав дуг слику Онога који ће поново доћи да саврши своје искупитељско дело за спасење света?

СУШТИНСКО ЗНАЧЕЊЕ ЈЕВАНЂЕЉА

Ако овакве повезаности нису биле присутне у уму јеванђелисте док је писао своје Јеванђеље, користећи елементе из усменог и писаног предања (његов такозвани „L“ извор), зар нису оне могле бити присутне у самом Христовом уму док је причао ову причу и законику и многим људима укључујући и каснија покољења? Или, нису ли можда овакве повезаности биле присутне у Васкрслом Христу када је наставио да своју Реч изговара кроз јеванђелисту путем надахњујућег дела Духа Светога?

С друге стране, већина тумача ће реторичка питања овакве врсте одбацити као егзегетску јерес: као алегоријску маштарију која је наметнута иначе јасној причи која дозвољава једино дословно тумачење.

Ипак су црквени Оци изнад слова видели суштинско значење Јеванђеља. Алегорија је за њих представљала средство које им је дозвољавало да, упркос честим претеривањима, опазе и пренесу основну истину. Сваки пасус, свака реч канонског Писма је испуњена Духом Божијим који говори кроз оне сасвим људске речи, како би нам открила присуство и смисао Васкрслог Христа у нашем животу и у Његовом свету.

„А ова [чуда] су записана“, каже други јеванђелиста, „да верујете да Исус јесте Христос, Син Божији, и да верујући имате живот у име његово“ (Јн. 20, 31).

Изворник: John Breck, God With Us: 

Critical Issues in Christian Life and Faith, 

St Vladimir’s Seminary Press 2003, стр. 126-129 (поглавље 16: „Discerning 

Scripture’s ‘Spiritual’ Meaning“). 

 

Са енглеског превела Маријана Петровић.

Категорија: Тумачења и беседе

 

 

 

 

 

 

 

raspored5c

Повратак на врх