Pravoslavno jutro - BANER - KRAJ

Razgovorioveri1

sveti apostoli

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован

raspored5a

spc.rs

eparhija-sumadijska.org.rs

radiozlatousti.rs

verujem.org

 

Предавање у Народној библиотеци

08-03-2015

Biblioteka

У уторак, 03. марта 2015. године, у просторијама градске библиотеке у Јагодини, одржано је предавање на тему „Хришћански смисао болести и патње“ у организацији свештенства града Јагодине. Гост-предавач био је протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор богословије „Свети Јован Златоусти“ у Крагујевцу и професор Богословског факултета Универзитета у Београду.

Реализована промоција књиге ''Несвети а свети'' у Јагодини

06-02-2015

unnamed 1

На радост организатора сала, градске библиотеке била је испуњена до последњег места радозналих слушалаца, који су дошли да се упознају са тренутно можда најчитанијом руском књигом „Несвети а свети“.

Промоција 15. – ог броја Светосавског часописа „Растко“

18-10-2014

5.

16. октобра у просторијама ОШ “17.октобар“ у оквиру прослављања Дана школе, одржана је промоција 15.-ог броја часописа „Растко“. Часопис „Растко“ излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, а по одобрењу директора школе Госпође Биљане Милановић. Часопис уређује вероучитељ Борис Милосављевић. Стручни консултанти часописа су педагог школе Марина Антонијевић и вероучитељ протођакон Нинослав Дирак, док је за лектуру текста задужен наставник српког језика Маја Алексић...

Mолебан за благословен почетак школске године у беличком намесништву

15-09-2014

1

Прослављање овог великог празника како и доликује започело је служењем Свете Литургије у сви храмовима на територији овог намесништва. Најсвечаније је било у храму Светих апостола Петра и Павла где је Светој Литургији присуствовао велики број деце предвођени својим вероучитељима и катихетама, који су учествовање у Светој Литургији пројавили прелепим певањем, као и приступањем Чаши Господњој.

Велики четвртак

Veliki.cetvrtak.1Пред празник Пасху, у четвртак, Христос се са ученицима вратио у Јерусалим где је на тај дан, који се иначе прославља као Велики Четвртак била Тајна вечера. Исус је тада установио Свету Тајну Причешћа уз речи: "Узмите, једите; ово је тело моје." и "Пијте из ње сви; Јер ово је крв моја Новога Завета која се пролива за многе ради отпуштења грехова" (Мт. 26:26-28). Ове се речи могу чути на свакој Светој Литургији чији је централни део Свето Причешће.

Такође је својим ученицима опрао ноге учећи их тако сопственим примером како треба да служе једни другима.

Заповедио им је и да љубе једни друге: "Да љубите једни друге као што ја вас љубим" (Јн. 15:12), и отворено говорио о предстојећем Му страдању и свему што има да се збије.

Ту изговара и Првосвештеничку молитву где се моли за своје ученике као и за све оне који због њихових речи буду поверовали. Да их Господ Бог избави од злога и да буду са Њим где је он и да гледају Славу његову (Јн. 17:24).

Те ноћи Христа су се одрекла два његова ученика: Јуда Искариотски и Симон Петар. Христос је пред свима рекао: "Заиста вам кажем; један од вас издаће ме" (Мт.26:21). "А Јуда издајник његов одговарајући рече: да нисам ја учитељу? Рече му (Исус): Ти каза" (Мт. 26:25). "Рече му Петар: Нећу те се одрећи макар морао и умријети с тобом" (Мт. 26:35). (Ваља напоменути да је Јуда још на Велику Среду отишао код јеврејских првосвештеника и рекао: "Шта ћете ми дати и ја ћу вам га издати? А они му положише тридесет сребреника" (Мт. 26:15) чиме је уствари већ дан пре издао Исуса. Због сећања на издајство Господа средом се пости).

Потом Исус одлази у Гетсимански врт, где се знајући за сва страдања која Му предстоје моли Оцу своме: "Ава, Оче, све је могуће теби; пронеси ову чашу мимо мене; али опет не како ја хоћу него како ти" (Мк.14:36). Јуда је знао за поменути врт, јер се Исус ту често окупљао са својим ученицима, и ту је дошао са слугама првосвештеника и фарисеја. Исуса им је показао Целивајући Га јер им беше рекао: "Кога пољубим, тај је" (Лк. 22:47), Исус га је упитао "Јудо, зар цјеливом издајеш Сина Човјечијега?"(Лк. 22:48). Јуда није ништа одговорио. Тако су Исуса одвели пред првосвештеника да му суди.

izdaja515

Те ноћи, ученици су били као стадо без пастира, изгубљени и очајни. Тада је Петар, који је бескрајно волео Христа, поклекао и три пута Га се од вечери до зоре одрекао. Питали су га да ли је он један од ученика и да ли је био са Исусом, Петар је одговорио да не зна ко је он и да га не познаје. Кад је трећи пут изустио да није, запевао је петао. Петар се тада сетио речи Исусових да ће га се и он три пута одрећи пре него што запева петао. Петар је схватио колики је његов пад, покајао се из дубине душе и плакао је горким, чемерним сузама, молећи опроштај. 

Јуда пак је схватио да је то што је урадио ужасно. Дошао је у храм и бацио новац, рекавши да је издао крв невину, али његово окорело срце није било спремно на покајање, он није могао да се покаје и моли за опроштај, зато се у очајању обесио и тако је додао себи и неопростиви грех самоубиства. И тако је за разлику од Петра (који је постао једним од највећих апостола) назван сином погибли.

Првосвештеници нису хтели у благајну храма да ставе новац који је Јуда бацио, зато што је то новац за крв. За тај новац је купљена њива да буде место на којем ће се сахрањивати странци. Њиву су прозвали «Крвна њива», зато што је за крвави новац купљена. Зора следећег дана није најављивала ништа добро, био је то дан Христовог коначног страдања и највећих мука, Велики петак.

 

 

СИНАКСАР НА СВЕТИ И ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК

(Чита се на јутрењу, после шесте песме)

 

Стихови на свето прање ногу ученицима:
„На вечери пере ноге ученицима Бог, чија је нога некада навече Едемом ходила.“
Стихови на Тајну вечеру:
„Девојка вечера се поставља: Пасха законита, и Пасха нова - крв и тело Господње.''
Стихови на чудесну молитву:
„Молиш се Христе, и на лицу страхота: зној као капље крви,
молитвом хваташ непријатеља да смрт заиста уништиш.“
Стихови на издајство:
„Зашто вам требаху ножеви, зашто коље, варалице народа,
против Онога који је хтео да умре ради спасења света?“

 

На Свети и Велики четвртак свети оци, који су добро уредили преузето од светих апостола, светих и божанских Јеванђеља, предали су нам да празнујемо четири догађаја: свето прање ногу ученицима, Тајну вечеру, тј. предавање страшних тајни нама, чудесну молитву и само издајство.

Будући да се јудејска Пасха морала учинити у петак, а пошто је приличило да истина буде у складу са праобразом, тј. да би тада и Христос био принет као пасха за нас, Господ наш Исус Христос је, по речима светих отаца, учинио Пасху са ученицима пре тога, у четвртак навече. То вече и цео петак Јудејци сматрају као један дан, јер они тако рачунају дане. Зато ју је и учинио тада, са ученицима, како кажу неки, међу њима свети Златоусти, по закону, пре свега стојећи, опојасан, у сандалама, ослоњен на жезла: дакле, онако како налаже закон, да не би био преступник закона. То је припремио Зеведеј; он је носио глинени крчаг воде, како говори Атанасије Велики, мада други имају другачије мишљење о томе. Затим, показујући ученицима то што је учињено, предаје тајну и наше Пасхе у великој горњој одаји, када је већ наступила ноћ. ''А кад би увече'', каже се, ''седе за трпезу са Дванаесторицом ученика''. Видиш да то није била законска Пасха: овде се седи, овде је вечера, хлеб и вода, а тамо све печено на ватри и бесквасно. Пред сами почетак вечере (тако говори свети Златоусти), Христос устаде, одложи своје горње хаљине и насу воду у умиваоник, и све то учини сам, да би тиме посрамио Јуду, а уједно подсетио остале ученике да не траже старешинство. Христос поучава ученике и након прања ногу, показавши то сопственим примером, и говори: ''Који хоће да буде први нвка буде последњи од свију''. Изгледа да је Христос опрао ноге прво Јуди, који је безочно седео у прочељу. Петар, последњи ученик коме је Христос пришао, ватренији од осталих, брањаше Учитељу, али одмах након тога са задовољством дозволи. Кад опра њихове ноге и показа да ће се узвисити сваки онај који себе понизује, и поново узе хаљине и седе, поче да их поучава да воле један другога и не траже старешинство. А док су они јели, Христос поведе разговор о томе да ће га издати, али не помену име тог издајника. Пошто те речи збунише ученике, Исус рече тихо самом Јовану: ''Онај коме ја додам хлеб да умочи, тај ће ме издати''. Да је Петар ово чуо, он би, онакав, плаховитији од свих ученика, убио Јуду. Још рече: ''Који умочи са мном руку у здјелу... '' и заиста се десило и једно и друго. Недуго након овога, узе хлеб и рече: ''Узмите, једите''; исто тако узе и чашу и рече: ''Пијте из ње сви, ово је Крв моја новога завета, ово чините за мој спомен''. И сам је, извршавајући то, јео и пио с њима. Обрати пажњу на то да хлеб, а не бесквасне хлебове, назива својим телом, да би се посрамили они који на жртву приносе бесквасне хлебове. Кад је Јуда заложио хлеб, у њега је ушао сатана: он га је и раније искушавао, а сада се потпуно (у њега) уселио. Кад је изашао, каже се, договорио се са првосвештеницима да им изда Христа за тридесет сребрника. Ученици се после вечере упутише на Маслинску гору, у једно место које се зове Гетсиманија. После извесног времена, Исус им рече: ''Сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ'' (Мт 26,31 и Мк14,29). Петар му (на ово) одговори: ''Нећу те се одрећи макар морао и умрети с тобом!'' А било је већ касно, тј. беше дубока ноћ. Исус рече: ''Пре него што петао запева, три пута ћеш ме се одрећи''. Управо тако се и десило: када је Петра обузео превелики страх, Бог је показао слабост људске природе. Управо зато је њему касније уручио цео свет да би он, искусивши на себи лаку колебљивост људске природе, био милостив према грешницима. Петрово троструко одрицање, дакле, изображава грех свих људи против Бога: прво, заповест, коју је Адам преступио, друго, преступање писаног закона, и треће, најзад, против самог оваплоћеног Логоса. То је касније Спаситељ поново исцелио када је на три пута постављено питање: ''Петре, љубиш ли ме'', три пута исказано исповедање. После овога речима: ''Жалосна је душа моја до смрти'' ставља до знања ученицима да је смрт страшна за све и тиме открива своју људску црту. Затим одступи од њих колико се може каменом добацити, и три пута изговори молитву: ''Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја''. И још: ''Оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова!'' Он је ово, с једне стране, говорио као човек, а са друге, у исти мах је вешто одбијао ђавола, да овај последњи, мислећи да је Христос, чим се толико плаши, обичан човек, не би спречио тајну крсне смрти. Кад се врати, и нађе ученике где спавају, обрати се Петру речима: ''Зар не могасте један час пробдети са мном?'' то јест ти, који си обећао да ћеш се подвизавати чак до смрти, тако спаваш заједно с осталима. Кад пређе на другу страну потока Кедрона, где беше врт, Он тамо застаде са својим ученицима. Често је Он имао обичај да долази овамо, зато што је и Јуда знао ово место. Онда Јуда узе неколико војника и у присуству народа приближи се Исусу, пољуби га, и тиме им даде знак да је тај. А ово учини зато што је често задржавани (Исус) неприметно одлазио од њих. Али овде сам Христос први изиђе пред њих, и запита их: ''Кога тражите?'' Они га ипак не познаше, иако их ноћ није у томе спречавала пошто су, каже се, биле упаљене буктиње и светиљке, већ, обузети страхом, одступише назад. А кад поново приђе, сам им се обрати. Када Јуда показа уговорени знак, Христос рече: ''Пријатељу, на то ли си дошао?'' то јест оно ради чега си дошао, Јудо, чини благовремено. И том приликом их опомену: ''Као на разбојника изашли сте с ножевима и кољем да ме ухватите!'' А ноћу су дошли да не би изазвали неко негодовање у народу.

Тада разљућени Петар извади нож, онакав какав су користили за вечером, и удари првосвештениковог слугу, по имену Малхо, и одсече му десно ухо и тиме стави до знања да првосвештеник није добро ни учио, ни разумевао закон. А Христос забрани Петру, јер није добро да следбеник духовног Оца употребљава мач, и исцели Малхово ухо. Кад ухватише Христа, доведоше га свезаног у двориште првосвештеника Ане, чији је таст био Кајафа. Тамо су се већ били окупили сви који су оптужили Христа: фарисеји и књижевници. Овде, пред слушкињом, Петар се одрече Христа, а када средином ноћи петао запева и трећи пут, он се опомену и горко заплака. А кад би јутро, Христа одведоше од Ане првосвештенику Кајафи, где му попљуваше лице и удараху га, и где беху позвани лажни сведоци, а кад освану дан, Кајафа га предаде Пилату. А они који су га довели, каже се, нису ушли у судницу да се не би оскврнили, него да би могли јести пасху. Ово, дакле, значи да су првосвештеници и фарисеји тада поступили противно закону јер су изменили Пасху, како говори свети Златоусти, будући да је те ноћи требало јести пасху, али су они то одложили због Христовог убиства. А да је управо тада требало да је једу, показао је Христос, који је претходне ноћи окусио вечеру, а затим предао извршену тајну, јер је и истина, како је речено, морала бити у складу са законом. И Јован говори да је све то било пре празника Пасхе, у четвртак и четвртак навече. И ми, дакле, празнујмо, и са страхом чинимо спомен на те страшне и неисказане догађаје и дела.

Неисказаном милошћу Твојом, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.

 

Протојереј Александар Шмеман

ЕВХАРИСТИЈА

1.

evharistijaОвај свет је одбацио Христа. А он је био савршен израз живота, онако као што га је Бог хтео. Раздробљени живот света био је сакупљен у Његовом животу. Он је био жила куцавица света, а свет Га је убио. Али, у том убиству умро је и свет. Он је изгубио последњу шансу да постане рај, оно за шта га је Бог створио. Ми можемо развијати нову и бољу материјалну културу. Можемо изграђивати хуманије друштво, које нас чак може очувати да не уништимо једни друге. Али када је Христос, истинити живот света, био одбачен, то је био почетак краја. То је одбијање имало и своје финале: за учињено добро Он је био разапет. Паскал је рекао: "Христос је у агонији до свршетка света". 

Међутим, има се утисак да хришћанство често проповеда како патња и страдање могу на неки начин да буду отклоњени ако људи чврсто реше да покушају да живе хришћанским животом. То се дешава стога, што хришћанство кад тако мисли, заборавља само себе, заборавља да оно мора пре свега да стоји на крсту. Не ради се о томе да овај свет не може да буде бољи: сигурно да је један од наших циљева да радимо на миру, правди и слободи. Но, ако свет може да буде бољи, он не може никад да задобије оно место које му је одредио Бог. Хришћанство не презире свет. Свет је сам себе презрео када је на Голготи презрео Онога који је био његова права суштина. "На свету бејаше и свет кроза њ поста и свет Га не позна" (Јн, 1:10). Ако озбиљно размислимо о стварном значењу, стварном смислу ових речи, ми знамо да смо као хришћани, пре свега, сведоци тога краја: краја све природне радости; краја сваког задовољства човека са светом и са самим собом; краја, најзад, самог живота као разумног и разумно организованог "тржења среће". Хришћани не морају да чекају на модерне предлагаче егзистенцијалистичког немира, разочараности и апсурдности да би били свесни свега овога. Иако су у току своје дуге историје хришћани веома често заборављали значење и смисао крста и уживали у животу као да се "ништа није догодило", а и сваки од нас је веома често узимао "предах", ми знамо да је у свету у коме је Христос умро, "природни живот" доведен до свог краја. 

2.

Па ипак, од самог свог почетка хришћанство је било проглас радости, једине могуће радости на земљи. Оно објављује као немогућу сваку радост, коју смо раније сматрали као могућу. Али, у овој немогућности, на самом дну ове таме, оно објављује и буди мисао о новој, свеобухватној радости, и са овом радошћу оно преобраћа Крај у Почетак. Без проглашења ове радости хришћанство је непојмљиво. Само преко радости Црква је била победница у свету, а хришћанство је изгубило свет када је изгубило радост и престало да буде веродостојан сведок радости. Од свих оптужби против хришћана најстрашнију је изрекао Ниче, кад је рекао да у хришћанству нема радости. 

Стога за часак заборавимо дискусију о Цркви, њеној мисији, њеним методама, не зато што је ова дискусија погрешна или непотребна, него зато што све то може бити корисно и имати значења само у фундаменталном контексту, а тај контекст је "в е л и к а р а д о с т" из које се у хришћанству све друго развило и добило свој смисао. "Не бојте се, јер гле, јављам вам велику радост", тако почиње Еванђеље, а завршава се: "И они му се поклонише и вратише се у Јерусалим, с великом радошћу" (Лк, 2:10; 24:52). И ми морамо поново да проникнемо у значење велике радости. Ми треба, ако је то могуће, да учествујемо у њој пре него што отпочнемо дискусију о било чему другом, програмима и мисијама, пројектима и техничким питањима. 

Ипак, радост није нешто што се може дефинисати или анализирати. Човек просто улази у радост. "Уђи у радост господара свога" (Мт, 25:21). И ми немамо никакав други начин да уђемо у радост, нити да је разумемо, осим кроз једну једину делатност, која је од почетка била за Цркву и извор и испуњење радости: кроз свету тајну радости, евхаристију. 

Евхаристија је, литургија. Но онај ко данас употреби израз литургија, веома брзо ће бити увучен у полемику. Јер за неке "литургички настројене" литургија је најважнија, ако не, и једина од свих активности Цркве. За друге опет она је естетско и спиритуално одступање од стварног задатка Цркве. 

Данас постоје тзв. "литургичке" и "нелитургичке" цркве и хришћани. Међутим, сва ова препирка је непотребна, јер има своје корене у погрешном схватању, "литургичком" разумевању литургије. Иза таквог схватања се крије свођење литургије на категорију "култа"; њено дефинисање као "сакралног" акта богослужења, који се као такав разликује не само од "профане" области живота, него чак и од свих других активности саме Цркве. Но то није право значење грчке речи литургија.. Израз је означавао првобитно неку радњу кроз коју група људи постаје у заједници нешто више од простог скупа индивидуа, нешто више него збор њених делова. Он је такође значио функцију или "службу" човека или групе у корист или за рачун целе заједнице. Тако је литургија старог Израиља била скупни, заједнички рад изабране мањине да би припремила свет за долазак Месије. И у том самом акту припреме изабрани су постали оно што су им говорили да јесу: Израиљ Божији, изабрано оруђе Божијег плана. 

Отуда сама Црква је литургија, служење, позив на делатност у овоме свету, по узору на Христа; она је сведочење Христа и Његовог царства. Стога евхаристичкој литургији не треба да се приступи, нити да се она схвата само у "литургичким" или "култним" терминима. Баш као што хришћанство може и мора да се сматра као крај религије, исто тако и хришћанска литургија, а нарочито евхаристија, представљају у ствари крај култа, крај "светих" религијских радњи изолованих и стављених насупрот "профаном" животу заједнице. Дакле, први услов за правилно разумевање литургије је у томе да се заборави специфична "литургичка побожност". 

Евхаристија је света тајна. Међутим, онај ко каже "света тајна", пада у противуречност. Ако говоримо о светој тајни, где је онда Логос, Реч? Зар сами себе не доводимо у опасност "сакраментализма" и "магије", у издају духовног карактера хришћанства? У овом тренутку на ова питања не може да се да одговор. Јер прави циљ овог размишљања управо је у томе да се покаже да контекст у коме се постављају сва ова питања није и једини могући контекст. За сада је довољно да кажемо само ово: Евхаристија је улазак Цркве у радост свога Господа. А ући у ту радост, као и бити њен сведок у свету основни је позив Цркве, њена права литургија, света тајна, којом она "постаје оно што јесте". 

У кратком опису Евхаристије који следи, дотаћи ћемо се првенствено православне евхаристичке литургије и то из два разлога: прво, у области литургије може се говорити са увереношћу само онда ако је човек доживео то о чему говори, а мој доживљај има корен у православном предању. И друго, једнодушно мишљење "литурголога" јесте да је православна литургија најбоље очувала оне елементе који чине тему ове књиге. 

3.

Служење, вршење евхаристије може најпре да се схвати као путовање или процесија. То је путовање Цркве у димензију Царства Божијег. Употребљавамо ову реч "димензија" јер изгледа да она најбоље одражава начин нашег тајновитог уласка у васкрсли живот Христа. Слика је "оживљена" ако се посматра у три уместо у две димензије. Присутност треће димензије дозвољава нам да много боље видимо стварну слику онога што је било снимљено на фотографији. Скоро на исти начин, мада је наравно, свака аналогија осуђена на неуспех, наш улазак у присутност Христа, улазак је у четврту димензију, која нам дозвољава да видимо крајњу реалност Живота. То није бежање из света. Пре се може рећи да је то долазак на раскршће са којег се реалност света може видети много потпуније. 

Путовање почиње онда када хришћани оставе своје домове и постеље. Они стварно остављају свој живот у овоме садашњем и конкретном свету, и без обзира да ли треба да путују петнаест миља или да пређу само неколико улица, светотајински акт се већ дешава, акт који је услов свега осталог што треба да се деси. Јер они су сада на путу да образују цркву, или да будем прецизнији, да буду преображени у Цркву Божију. Они су били до тог момента појединци, неки бели, неки црни, неки сиромашни, неки богати, били су "природни" свет и природна заједница. Сада су они позвани да се "саберу на једно место", да понесу са собом своје животе, свој "свет" и да буду нешто више него што су били: нова заједница са новим животом. Ми смо ту већ превазишли категорије заједничког богослужења и молитве. Сврха овог "сабирања заједно" није у томе да се природној заједници просто дода религијска димензија, да се она "побољша", учини "одговорнијом", више хришћанском. Циљ је да се оствари пуноћа Цркве, а то значи да буде присутан Онај у коме све добија свој крај и има свој почетак.  

Значи, литургија почиње као стварно одвајање од света. У нашем покушају да хришћанство учинимо примамљивим за човека са улице, ми смо често умањили, или чак и сасвим заборавили, ово неопходно одвајање. Ми се упорно трудимо и желимо да хришћанство учинимо "разумљивим" и "прихватљивим" за овог митског "модерног" човека са улице. А заборављамо да Христос, о коме говоримо, "није од овог света", и да Га после Његовог васкрсења нису препознали чак ни Његови ученици. Марија Магдалина је помислила да је вртар. Када су Његова два ученика ишли у Емаус "Исус им се приближи и иђаше са њима, а они Га нису препознали све док није узео хлеб и благосиљао га и преломивши даваше им" (Лк. 24,15-16-30). Он се јавио дванаесторици "кроз затворена врата". Очигледно је да више није било довољно да се једноставно зна да је Он син Маријин. Није постојала никаква физичка нужност по којој би се Он препознао. Другим речима, Он више није био "део" овога света, ове реалности. Препознати Га, ући у радост Његове присутности, бити с Њим, значило је преобратити се у другу реалност. Христова прослављеност нема у себи принудни, објективни доказ Његовог унижења и крста. Његова прослављеност је позната само преко тајанствене смрти у крстионици, преко помазања Духом Светим. Позната је она само у пуноћи Цркве, када се она спрема да дочека Господа и да учествује у Његовом васкрслом животу. 

Рани хришћани су били свесни да морају да се вазнесу на небо, где се и Христос вазнео, да би постали Храм Духа Светога. 

Они су такође били свесни да је ово вазнесење основни услов њиховог постојања у свету, њиховог служења свету. Јер тамо ''на небу'' они су били загњурени у нови живот Царства небеског, а када су се после овог "литургијског вазнесења" враћали у свет, њихова лица су зрачила светлошћу, "радошћу и миром" тога Царства. Они су, заиста, били Његови сведоци. Они нису доносили никакве програме нити теорије; али ма где да су долазили, клијало је семе Царства небеског, вера је била огњена, живот је бивао преображен, немогуће је постојало могућим. Они су били сведоци, а кад су их питали "откуда сија та светлост, где је извор њене снаге", они су знали шта да одговоре и знали су куда да поведу људе. А данас? У Цркви данас ми тако често сусрећемо исти онај стари свет, а не Христа и Његово Царство. Ми не схватамо да данас нигде не стижемо, јер иза себе ништа не остављамо, никакво место. 

4.

Православна литургија почиње свечаним славословљем: "Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и у све векове". Од самог почетка најављен је циљ: путовање у Царство небеско. Ми тамо идемо и то не символично него реално. На језику Библије, а то је и језик Цркве, благословити Царство не значи просто, клицати му. То значи изјавити да је оно наш циљ, крај свих наших жеља и интереса, нашег целог живота, највећа и последња вредност целокупног нашег постојања. Благословити то значи прихватити у љубави; значи и кретање у правцу онога што се љуби и прихвата. Црква постаје тако скуп, сабор оних којима је откривен крајњи циљ целокупног живота и свих оних који су га прихватили. Ово прихватање изражено је у свечаном одговору на словословље: Амин. То је заиста једна од најважнијих речи у свету, јер изражава сагласност Цркве да следи Христа у Његовом вазнесењу ка Оцу да би учинио да ово вазнесење буде судбина човекова. То је Христов дар нама, јер једино у Њему ми можемо Богу казати: Амин, или боље речено, сам Христос је наш Амин Богу, а Црква је Амин Христу. Према овом Амину одлучена је судбина људског рода. Он открива да је покрет у правцу Бога отпочео. Међутим, још смо на самом почетку. Ми смо напустили "овај свет". Сабрали смо се. Чули смо благу вест о нашем крајњем циљу. Рекли смо Амин овој благовести. Ми смо еклисија (), одзив на овај позив и заповест. И ми почињемо са "заједничким молитвама и прозбама", заједничким и радосним чином хвале. Још једном мора бити наглашен радосни карактер евхаристијског скупа. Јер средњевековно истицање крста, мада није било погрешно, било је једнострано. Литургија је, пре свега другог, радосни сабор оних који ће се сусрести са васкрслим Господом и ући са Њим у "брачне одаје". И баш та радост ишчекивања и то очекивање радости изражени су у пјенију, у обреду, у одеждама и кађењу, у тој целокупној "лепоти" литургије, која је тако често била проглашавана за непотребну па чак и грешну. 

Заиста она није нужна јер смо ми превазишли категорију нужног. Лепота није никад "неопходна", "функционална" или "корисна". И када у очекивању некога кога волимо, ставимо диван столњак на сто, а сто украсимо свећама и цвећем, чинимо све ово не због неопходности, већ из љубави. А Црква је љубав, очекивање и радост. Она је према нашој, православној традицији: небо на земљи, радост повраћеног детињства, оне слободне радости, безусловне и без интереса, која је једина у стању да преобрази свет. У нашој одраслој "озбиљној" побожности, ми тражимо дефиниције и оправдања, а оне имају свој корен у страху; страху од изопачености, скретања, "паганских утицаја" и чега само не. Међутим, "онај који је у страху није савршен у љубави" (1 Јн, 4:18). Догод хришћани буду волели Царство Божије, а не само дискутовали о њему, они ће га "представљати" и изображавати га уметношћу и лепотом. И онај који обавља тајну радости, појављиваће се у предивном стихару, јер је одевен у славу Царства небеског, јер се Бог појавио у слави, чак у облику човека. У евхаристији ми стојимо у присуству Христа, и као Мојсије пред Богом, ми треба да будемо покривени Његовом славом. Сам Христос је носио нешивен хитон, који ни војници под крстом нису хтели да деле, односно цепају; он није био купљен на тржници већ, по свој вероватноћи изаткан руком некога ко је имао много љубави. Да, лепота наших припрема за евхаристију нема практичну корист. Романо Гвардини је паметно говорио о овој "бескорисној" лепоти. 0 литургији он каже: 

"Човеку је уз помоћ благодати дата могућност да прилагоди своје биће да постане оно што по Божанском опредељењу треба да буде и жуди да буде, дете Божије. У литургији он треба да иде Богу који даје радост његовој младости"... ''Зато што је живот литургије већи од онога у коме јој обична реалност даје или могућност или форму израза, она узима подесне форме и методе, из оне области у којој се оне могу једино пронаћи, тј. у уметности. Она говори одмерено и мелодично. Она примењује обликоване, ритмичке покрете; она је обучена у боје и одежде, чудне за свакодневни живот. Она је у вишем смислу живот једног детета код кога је све у слици, мелодији и песми. Какав чудесни призор показује литургија! Она уједињује чин, дејство и реалност у натприродно детињство пред Богом". 

5.

Следећи чин литургије је вход (улазак): долазак свештеника у олтар. Овоме су давана сва могућа символична објашњења, али вход није "символ". То је само кретање Цркве, пролаз из старог у ново, из "овога света" у "свет који долази"; као такав вход представља суштински покрет литургичког "пута". У "овом свету" олтар не постоји, а храм је разрушен. Јер једини олтар је сам Христос, Његова човечанска природа, коју је узео, обожио и учинио је храмом Божијим, олтаром Своје присутности. И Христос се узнео на небо. На тај начин олтар је знак да нам је у Христу дарован приступ у небо, да је Црква пролаз за небо, улазак у небеско светиште и да само "уласком", узношењем на небо, Црква испуњава сама себе, постаје оно што јесте. И тако вход у евхаристију, ово приближавање свештеника олтару, а са њим и целе Цркве, није символ. То је крсни и одлучујући чин у коме је објављивање и установљавање праве димензије свете тајне. 

Не ради се о "благодати" која силази, ради се о Цркви која улази у "благодат", а благодат значи нову твар, Царство Божије, Свет који долази. И пошто свештеник приступи олтару, Црква поје химну, коју анђели вечито певају код престола Божијег "Свети Боже, свети Силни, свети Бесмртни"  а свештеник говори: "Боже свети коме певају серафими трисветим гласом, кога херувими славослове, и коме се клањају све небеске силе..." 

Нису овде анђели ради украса и инспирације. Они овде стоје управо ради неба, славног и непојмљивог, о коме знамо само једну ствар: да од вечности одзвања хвалоспевом Божанске славе и светости. "Свети", то је право име Божије и то Бога "не научника и философа" већ живог Бога вере. Знање о Богу засновано је на дефиницијама и дистинкцијама: познавање Бога води оној једној, непојмљивој и, очигледно, неизбежној речи: свети. У овој речи ми изражавамо и то да је Бог Апсолутно Други и Један о коме ми не знамо ништа, и да је Он крај све наше глади, свих наших жеља, неприступни који покреће сву нашу вољу, тајанствено благо које нас привлачи и стварно ништа друго и не треба знати осим Њега. "Свети" то је реч, песма, "реакција" Цркве када улази у небо, када стоји пред небеском славом Божијом. 

6.

Сада по први пут од када је почело евхаристијско путовање, свештеник се окреће према народу. До овог момента он је био онај који води Цркву у њеном успону. Али сада покрет је достигао свој циљ. И свештеник, чије је литургисање јединствена функција и послушање у Цркви да изобрази, да учини присутном свештеничку службу самог Христа  говори народу: "Мир свима". У Христу човек се враћа Богу и у Христу Бог постаје човек. Као нови Адам, као савршени човек, Он нас води Богу. Као оваплоћени Бог, Он нам открива Оца и мири нас са Богом. Он је наш мир, измирено са Богом, божански опроштај, заједништво. И мир, који свештеник објављује и призива на нас, мир је Христов, установљен између Бога и Његовог света, у који смо ми као Црква ушли. 

У овом миру "који превазилази сваки разум", сада почиње литургија речи. 

Западни хришћани нису навикли да разликују реч од свете тајне, тако да је њима, можда, тешко да разумеју, да је по православном схватању литургија речи исто толико светотајинска, колико је и света тајна "еванђелска". Света тајна је пројава речи. И све док не буде превазиђено лажно двојство између речи и свете тајне, а нарочито док се не постигне истинито значење хришћанског "сакраментализма" (светотајства) у свој његовој чудесности, немогуће је схватити значење ни речи ни тајне. Објава речи је пар екселанс на светотајински чин, јер то је чин који преображава. Он мења људске речи Еванђеља у Реч Божију и у пројаву Царства Божијег. Он мења и човека који слуша Реч у примаоца Речи и у Храм Духа Светога... Сваке суботе увече, на свечаном васкрсном бденију на свечаном входу се износи Еванђеље усред храма, међу вернике. Са овим чином се манифестује и објављује дан Господњи. Јер Еванђеље није само сведочанство о Христовом васкрсењу: Реч Божија то је вечити долазак к нама васцелог Господа, то је сама сила и радост васкрсења.  

На литургији читању Еванђеља претходи "алилуја" певање тајанствене "Тхеофорус" (Богоносне) речи, која означава радосни поздрав оних који гледају долазак Господа, који знају да је он присутан и који изражавају своју радост због ове славне "Парусије". Ево га!  могао би да буде скоро адекватан превод ове непреводиве речи. 

Управо стога читање и проповедање Еванђеља је у Православној цркви литургијски чин, нераздвојни и битни део свете тајне. Оно се слуша као Реч Божија а прима се у Духу Светоме, тј. у Цркви која је живот Речи и њен "раст" у свету. 

7.

Хлеб и вино: да бисмо разумели њихово основно и вечито значење у евхаристији, морамо за моменат заборавити бескрајне препирке, које су их мало по мало промениле у "елементе", заборавити скоро апстрактне теолошке спекулације. Заиста то је један од главних дефеката теологије о св. тајнама: теолози примењују на евхаристију читав низ апстрактних питања да би је сабили у властити интелектуални оквир мишљења, уместо да следе поредак евхаристијског тока и хода са прогресивним откривањем његовог значења. При оваквом приступу, оно што се, у ствари, изгубило из сфере теолошког интересовања и истраживања, била је управо сама литургија. Од свега су остали само изоловани "моменти", "формуле" и "услови ваљаности". Оно што је ишчезло била је евхаристија, као органски свеобухватни, свепреображајни акт целе Цркве; остали су "битни" и "небитни" делови, "елементи" "посвећења" итд. Тако, на пример, да би објаснили и дефинисали значење евхаристије, неки теолози иду тако далеко, да говоре да је реч "евхаристија" непотребна; она постаје ирелевантна. А за ране свете Оце Цркве евхаристија је била кључна реч, која је давала јединство, значење и смисао свим "елементима" литургије. Оци Цркве називали су евхаристијом жртвени хлеб и вино, њихово приношење и освећење и најзад причешће. Све ово била је Евхаристија и све ово могло се разумети само у вези са евхаристијом. 

Како се даље одвија евхаристијска литургија, долази време да Богу принесемо целокупност свих наших живота, да Му принесемо себе саме, целокупност света у коме живимо. Ово је прво значење нашег приношења на олтар елемената наше хране. Јер ми већ знамо да је храна живот, да је она сам принцип живота и да је цео свет створен да би био храна за човека. Ми такође знамо да приношење Богу ове хране, овог света, овог живота представља почетну "евхаристијску" функцију човека, само његово осмишљење као човека. Знамо да смо створени као вршиоци свете тајне живота, њене трансформације у живот у Богу, заједничарства са Богом. Знамо да је прави живот "евхаристичан", покрет љубави и слављења, покрет у правцу Бога, покрет у коме једино може да буде откривен смисао и вредност свега што постоји. Ми знамо да смо овај евхаристијски живот изгубили и најзад да је у Христу и новом Адаму, савршеном човеку, овај евхаристијски живот за човека био поново васпостављен. Јер, Он Сам био је савршена евхаристија. Христос у потпуној послушности, љубави и захвалности принео је Себе Богу. 

Бог је био његов живот, а Христос је овај евхаристијски, савршени живот дао нама. У њему Бог је постао нашим животом. 

И тако, ово приношење Богу хлеба и вина, тј. хране коју морамо да једемо да бисмо живели, представља приношење Богу нас самих, наших живота и целог света. "Узимамо у своје руке цео свет, као да је јабука!", каже један руски песник. То је наша евхаристија. То је радња коју Адам није успео да изврши, а у Христу је постала суштина самог човековог живота: радња слављења и благодарности у којој се свака радост и страдање, свака лепота, а и сваки промашај, свака глад и задовољство, стављају у однос са својим последњим Крајем и добијају свој коначни, потпуни смисао. Да. Заиста, то је жртва: али жртва је најприроднији акт човеков, сама суштина његовог живота. Човек је жртвено биће јер се његов живот осмишљава кроз љубав, а љубав је жртвена, она даје вредност, даје смисао самом животу, преноси живот другима и даје га другима; у овом давању, у овој жртви, љубав проналази смисао радости живота. 

Богу приносимо и свет и себе, али то чинимо у Христу и у сећању на Њега. Чинимо то у Христу, зато што је Он већ принео Богу све што је требало да принесе. Он је извршио ову евхаристију једанпут и за све, и није ништа остало што није било принето. У Њему је био Живот, а овај живот, који је Он предао Богу је живот свих нас. Црква припада свима онима који су били примљени у евхаристијски живот Христов. И ми то чинимо у сећању на Њега, јер приносећи непрестано наш живот и наш свет Богу, ми сваки пут откривамо да нема ничег другог, што би могло да се понуди и принесе, осим самог Христа  који је Живот Света, пуноћа свега што постоји. То је Његова евхаристија и Он је Онај који евхаристију приноси. Као што каже молитва приношења: "Ти си Онај који приноси и Који се приноси". Литургија нас је увела у свеобухватну евхаристију Христову, и открила нам да је Христос једина евхаристија, и једино приношење света. Ми се непрестано враћамо да понудимо наше животе, ми приносимо и "жртвујемо", тј. дајемо Богу оно што је Он нама даровао; сваки пут ми долазимо до краја свих Жртава, свих приноса, сваке евхаристије, јер нам се сваки пут открива да је Христос принео све што постоји и да је и Он и све што постоји било принето у Његовом приношењу Себе Самога. Ми смо укључени у Христову евхаристију и Христос је наша Евхаристија. 

Како се поворка даље креће, она носи хлеб и вино према часној трпези и ми знамо да је то Сам Христос, који у свом евхаристијском узношењу води Богу све нас и целокупност нашег живота. То је разлог што баш у овом моменту литургије ми спомињемо или се сећамо: "Да се сети Господ Бог у царству своме..." Сећање је акт љубави. Бог се нас сећа и Његово сећање, Његова љубав су темељи света. У Христу ми се сећамо. Ми поново постајемо бића пријемчива за љубав и ми се сећамо. Црква у својој одвојености од овога света, на свом путу према небу, сећа се света, сећа се свих људи, сећа се свега створеног, води све у љубави према Богу. Евхаристија је света тајна космичког сећања: то је заиста васпостављање љубави, која је живот света. 

8.

Сада су хлеб и вино на часној трпези покривени, сакривени, као што је и наш "живот сакривен са Христом у Богу" (Кол, 3:3). Ту лежи цео живот сакривен у Богу, који је Христос поново вратио Богу. А свештеник каже: "Волимо један другог да бисмо једнодушно исповедали..." И следи пољубац мира, једна од основних радњи хришћанске литургије. Црква, ако хоће да буде Црква, мора да буде откровењем те Божанске љубави, коју је Бог "излио у срца наша". Ништа није у Цркви "ваљано" без ове љубави, јер без ње ништа није ни могуће. Садржина Христове евхаристије је љубав и у њу ми можемо ући и бити њени судеоници, само кроз љубав. Ми сами нисмо способни за овакву љубав. Ту љубав смо ми изгубили. Њу нам је Христос даровао, а тај дар је Црква. Црква је установљена кроз љубав и на љубави и у овоме свету она постоји да "посведочи" љубав, да је репрезентује и да учини да љубав увек буде присутна. Само љубав ствара и преображава: она је, према томе, основни "принцип" свете тајне. 

9.

"Уздигнимо наша срца", каже свештенослужитељ», а народ одговара: "Уздигли смо их ка Господу". Евхаристија је "анафора", уздизање наших приноса и нас самих. То је узношење Цркве у небо. "Али што да бринем о небу", каже свети Јован Златоусти, "када сам ја сам постао небо"? Често је евхаристија тумачена само у вези са светим даровима: шта се "дешава" са хлебом и вином, зашто, и када се то дешава? Али ми морамо да схватимо да оно што се "дешава" са хлебом и вином, дешава се зато што се пре свега десило са нама, са Црквом. Десило се зато што смо ми "обрадовали" Цркву, а то значи да смо следили Христа у Његовом вазнесењу. Он нас је примио за своју трпезу у Царству Своме; речено терминима теологије, ми смо ушли у есхатон и сада стојимо иза времена и простора; "зато што се све то најпре десило нама, нешто ће се десити хлебу и вину''. 

"Уздигнимо срца", каже свештенослужитељ. "Уздигли смо их ка Господу", одговарају верни. "Заблагодаримо Господу" (евхаристисомен), каже свештенослужитељ. 

10.

Кад човек стоји пред престолом Божијим, када је испунио све што му је Бог дао да испуни, кад су сви греси опроштени, радост повраћена, тада за њега не постоји ништа друго, него да узноси хвалу Богу. Евхаристија (захваљивање) је стање савршеног човека. Евхаристија је рајски живот. Евхаристија је једини, прави и потпуни одговор човека на Божије стварање, искупљење и дар небески. Али овај савршени човек који стоји пред Богом је  Христос. Само у Њему било је испуњено и враћено небу све што је Бог дао човеку. Он је једино савршено евхаристијско биће. Он је евхаристија света. У Његовој евхаристији и кроз њу сва твар постаје оно што је увек требало да буде, а није успела да буде. 

"Достојно је и праведно хвалити Те"... одговара народ, изражавајући у овим речима ону безусловну потчињеност, са којом права "религија" и почиње. Јер, вера није плод интелектуалног истраживања или Паскаловог "паушалног тврђења". Она није некакво разумско решење бесмислености и страха пред животом. Она не настаје из "недостатка нечега", већ у крајњој линији долази из пуноће, љубави и радости. "Достојно је и праведно", изражава све ово. То је једини могући одговор на божански позив: да живимо и да примимо изобиље живота. 

Тиме свештеник почиње Велику молитву Евхаристије: 

"Достојно је и праведно певати Теби, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Теби благодарити, Теби се клањати на сваком месту Твога владичества Јер Ти си Бог неисказани, несхватљиви, невидљиви, недостижни; 

увек си Онај који јеси и непроменљив... Нас си позвао из небића у биће и кад смо отпали од Тебе, ти си нас поново подигао и ниси престао да твориш све, све чиниш, све док нас ниси на небо уздигао и даровао нам Твоје будуће царство... Благодаримо за све ово Теби и Твом јединородном Сину и Духу Твоме Светоме, за све што знамо и што не знамо, за сва доброчинства јавна или тајна, учињена на нама..." 

Почетак евхаристијске молитве је обично означен као "увод". И мада овај увод постоји у свим познатим евхаристијским чиновима, није му посвећена одговарајућа пажња у развоју евхаристијске теологије. "Увод" је нешто што не припада целини књиге. Теолози су га зато занемарили у жељи да дођу до стварних "проблема" као што су: освећење, претварање дарова, жртва и друго. У овоме се и налази главни "дефект" школске теологије. Теологија евхаристије је престала да буде евхаристијска и тако је нестао евхаристијски дух из целог разумевања свете тајне, из самог живота Цркве. Дуге контроверзе о речима установљења и призиву Духа Светог (епиклеза), које су вековима трајале између Истока и Запада, добар су пример овога "неевхаристијског" стања у историји теологије о светој тајни. 

Међутим, морамо бити свесни да је баш овај увод, овај акт, ове речи, "овај чин хвале", оно што стварно "чини могућим" све оно што потом следи. Евхаристија Христа и Христос као Евхаристија "пролаз" је којим се стиже до трпезе у Царству Божијем; то је оно што нас уздиже у небо, чини нас учесницима Божанског обеда. Јер евхаристија, захвалност и слављење, основни је облик и садржина новог живота који нам је Бог даровао, када нас је у Христу са собом помирио. Помирење, опроштај, сила живота, све ово има своју сврху и пуноћу у новом стању бића, а овај нови стил живота који је евхаристија, једини је прави живот створења са Богом и у Богу, једина права веза између Бога и света. То је, заиста, "увод" у свет који треба да дође, то су врата која воде у Царство Божије; ми то исповедамо и проповедамо када, говорећи о Царству које треба да буде, тврдимо да нас је Бог већ тим обдарио. Ова будућност нам је дата у прошлости, да би могла постати и сама садашњост, сами живот Цркве, њено сада. 

11.

И тако "увод" достиже своју пуноћу у "Свјат, свјат" вечите доксологије, славославља, које је тајна суштина свега што постоји: "Небо и земља су пуни славе Твоје". Ми треба да се узнесемо на небо у Христу, да бисмо видели и разумели створени свет у његовој суштини као прослављање Бога, као одговор на Божанску љубав, кроз коју творевина постаје оно што је хтео Бог да она буде: захвалност, евхаристија, обожавање. Овде, у небеској димензији Цркве са "хиљадама архангела и миријадама анђела, са херувимима и серафимима... који лебде у висини ношени својим крилима", можемо се најзад "изразити", а наш израз је: 

"Свети, свети, свети је Господ Саваот; 
Небо и земља су пуни славе Твоје, 
Осана на висини, 
Благословен који иде у име Господње". 

Ово је крајњи циљ свега што постоји, крај, сврха и испуњење, јер је ово почетак, принцип Стварања. 

12.

Док стојимо тако пред Богом, сећајући се свега што је за нас учинио, и док Му нудимо своју захвалност за сва Његова добра, неизбежно откривамо да је Христос садржина свих захваљивања и сећања. Сво сећање је на крају крајева сећање на Христа, сво захваљивање је најзад захваљивање за Христа. "У Њему бејаше живот, а тај живот бејаше светлост људима". А у светлу евхаристије видимо да је Христос заиста живот и светлост свега што постоји и слава, која испуњава небо и земљу. И нема ничег другог чега би се сећали, ничег зашта би захваљивали, јер у Њему све налази своје биће, свој живот, свој крај. И стога нас "Свјат" води на тако једноставан, прост, тако логичан начин овом једном Човеку, овој једној ноћи, једином овом догађају у коме је овај свет једном за свагда сазнао потпуни свој суд и своје спасење. Али не значи да, пошто смо отпевали Свјат и исповедили Божанску величину и славу, то треба оставити, да бисмо продужили следећи део молитве, сећање на Тајну вечеру. Не, и то са разлога што је сећање пуноћа наше доксологије. Опет је то евхаристија која нас "природно" води у саму срж и садржину сваког сећања и свега захваљивања. 

"Свети си и пресвет и величанствена је слава Твоја! 
Ти си тако заволео Твој свет да си и Сина Свога Јединороднога дао, 
да сваки који верује у Њега не погине него да има 
живот вечни. 
Који, када је дошао, 
и ради нас испунио сав домострој спасења 
у ноћи у којој је био предан, 
или боље, у којој Сам Себе предаде за живот света, 
узе хлеб у своје свете, пречисте и непорочне руке 
и пошто је заблагодарио и благословио га и осветио, 
преломивши даде га својим светим ученицима и апостолима говорећи: 
"Узмите једите ово је тело моје које се ломи за вас ради опроштења грехова". 
 

На исти начин после вечере, Он узе чашу говорећи: 

"Пијте из ње сви: Ово је крв моја Новога завета, која се пролива за вас и за многе ради опроштења грехова". 

И док стојимо пред Богом, нема ничег другог чега се можемо сећати, и што би могли понети са собом и принети Богу, осим овог саможртвовања Христа, јер у овоме су била испуњена сва захваљивања, сва сећања, сва приношења, тј. цео живот човека и света. 

Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега онога што се ради нас десило: 
крста, гроба, васкрсења у трећи дан, вазнесења у небеса, седења с десне стране и другог славног поновног доласка, Теби приносимо Твоје од Твојих ради свих и за све. 

13.

До овог тренутка евхаристија је била наше узношење у Христу, наш улазак кроз Њега у "свет који ће доћи". А сада, у овом евхаристијском приносу у Христу свих ствари Јединоме, коме оне припадају и у коме оне једино могу и да постоје, чин узношења долази до свог краја. Ми смо за пасхалном трпезом Царства небеског. Све што смо принели, храну, наш живот, себе саме, и цео свет, принели смо у Христу и као Христос, који је сам примио у себе наш живот и постао је нашим животом. Сада нам се све ово враћа као дар новог живота и стога обавезно као храна. "Ово је моје тело, ово је моја крв. Узмите, једите, пијте..." 

И поколења богослова постављају исто питање: 

како је то могуће? Како се то дешава? И шта се стварно дешава у овом претварању? Када се то тачно дешава? Шта је узрок? Изгледа да ни један одговор није задовољавајући. Символ? Али шта је символ? Супстанца, случајност (акцидент)? И човек одмах осећа да нешто недостаје у свим овим теоријама, у којима је света тајна сведена на категорије времена, твари и узрочности, све на саме категорије "овога света". 

Нешто недостаје зато што теолози мисле о светој тајни, а заборављају литургију. Као добар научник, теолог најпре изолује објекат који проучава, своди га на један моменат, на један "феномен", и тада, прелазећи од општег на посебно, од познатог на непознато, даје дефиницију из које, у ствари, произлази далеко више питања него што она даје одговора. Међутим, суштина нашег става је у схватању да је цела литургија светотајинска, то јест, да је она један преображавајући акт, један узлазни чин, а основни циљ овог чина уздизања јесте да нас изведе из "овог света" и да нас учини учесницима света који долази. У овоме свету, који је осудио Христа, а самим тим осудио и себе, ни хлеб, ни вино, не могу постати тело и крв Христова. Ништа што је део овога света не може да буде "посвећено". Али, литургија Цркве је увек једна "анафора", уздизање, узношење. Црква добија своју пуноћу у небесима, у ономе новом еону, кога је Христос утемељио својом смрћу, васкрсењем и вазнесењем и који је на дан Педесетнице био дат Цркви као њен живот, као "циљ" према коме се она креће. У овоме свету Христос је распет, Његово тело је ломљено, Његова крв проливена. И ми морамо да изађемо из овог света, ми се морамо вазнети на небо у Христу, да бисмо постали учесници света који долази. 

Али тај свет који "долази" није неки свет који је различит од света који је Бог створио и нама даровао. То је овај наш свет, усавршен у Христу, али још не и у нама. То је овај наш свет искупљен и васпостављен, у коме Христос испуњава све ствари самим собом. 

А пошто је Бог створио свет да нам буде храна, и дао нам храну као средство општења са Њим, живљења у Њему, то је нова храна новог живота коју примамо од Бога у Царству небеском сам Христос. Он је наш хлеб. Јер од самог почетка, сва наша глад за Христом и сав наш хлеб био је символ Христа, символ који је морао да постане стварност. Христос је постао човек и живео је у овоме свету. Он је јео и пио, а то значи да је свет у коме је Он учествовао, да је сама храна нашег света постала Његово тело, Његов живот. Али Његов живот био је потпуно, апсолутно евхаристичан, сав преображен у заједничарство са Богом и сав вазнесен на небо. И сада Он дели свој прослављени живот са нама: "Узмите, једите..." 

Предложили смо хлеб у знак сећања на Христа, јер знамо да је Христос живот, и стога, сва наша храна мора да води к Њему. Сада, када овај хлеб примамо из Његових руку, знамо да је Он преузео цео живот, испунио га Собом, учинио га оним што је он требало да буде: заједничарство са Богом, света тајна његове присутности и љубави. Само у Царству Божијем ми можемо исповедати, заједно са светим Василијем: 

"Овај хлеб је заиста пречасно тело нашег Господа, ово вино пречасна крв Христова". Што је "натприродно" овде у овоме свету, тамо у ономе свету је откривено као "природно". Црква осмишљава саму себе кроз литургију, да би нас увек водила "тамо" и чинила да будемо оно што јесмо. 

14.

Дух Свети чини хлеб телом и вино крвљу Христовом. Православна црква је увек инсистирала на томе да се претварање (/метаволи) евхаристијских елемената врши епиклезом, призивањем Духа Светога, а не речима установљења тајне. Ипак, ово су учење често погрешно разумевали сами православни. Његова суштина није у томе да се замени једна "узрочност" речи установљења, другом, различитом "формулом"; овде се ради о откривању есхатолошког карактера свете тајне. Свети Дух долази у "последњи и велики дан" Педесетнице. 

Он показује свет који долази. Он установљава Царство Божије. Он нас увек води у онострано. Бити у Духу значи бити у небесима, јер Царство Божије је "радост и мир у Духу Светоме". И тако у евхаристији Дух је онај који запечаћује и потврђује наше узношење у небо, који преображава Цркву у тело Христово и стога показује елементе наших приноса као заједницу у Духу Светом. У томе је освећење (интерцесио) свете тајне. 

15.

Али пре него што се причестимо небеске хране, преостаје још један апсолутно битни чин: молитвено заузимање, ходатајство (интерцесио). Бити у Христу значи бити као Христос. То значи да треба да учинимо да наш живот буде идентичан Његовом животу; да сваки наш чин буде чин Његовог живота. А пошто Он увек живи да би "ходатајствовао", посредовао, за све "који преко Њега долазе Богу" (Јев.7,25) и ми не можемо а да не прихватимо Његово ходатајство, заступништво, као своје. Црква није друштво у које се бежи из овога света, било групно или појединачно, да би се окусило вечно блаженство. Причешће није "мистични доживљај". Ми пијемо из чаше Христове, јер је Он сам себе предао за живот света. Хлеб на дискосу и вино у путиру подсећају нас на оваплоћење Сина Божијег, на крст и на смрт. И то је радост Царства небеског, која нас подстиче да се сећамо света и да се за њега молимо. Заједница са Светим Духом омогућава нам да волимо свет Христовом љубављу. Евхаристија је света тајна јединства и тренутак истине. У њој ми видимо свет у Христу, онакав какав је он стварно, а не онакав каквог га ми видимо из нашег субјективног угла посматрања, који је ограничен и пристрасан. Ходатајаствовање, мољење и брига за друге почиње овде, у слави месијанске трпезе, где је и прави почетак мисије Цркве. И када смо "одложили све бриге", чини нам се да смо оставили овај свет, а, у ствари, тек тада смо га открили у свој његовој реалности. 

Ходатајствовање чини једину реалну припрему за причешће. Јер у причешћу и кроз њега, ми постајемо не само једно тело и један дух, већ бивамо обновљени за ону једнодушност и љубав коју је изгубио свет. И сада, у Молитви Господњој ми резимирамо велику евхаристијску молитву. У њој свака молба одражава потпуну и целокупну оданост Царству Божијем у свету. То је молитва коју нам је сам Христос дао и учинио да она буде наша молитва, исто као што је учинио да Његов Отац буде и наш Отац. Нико није достојан да прими причешће. Нико није за њега припремљен. У овом тренутку све заслуге, сва праведност и оданост, нестају и губе се. Живот нам се враћа као дар, слободан и божански дар. И баш због тога у Православној цркви ми евхаристијске елементе називамо светим даровима. Адам је поново уведен у рај, извучен из ништавила постаје крунисани краљ свега створеног. Све је слободно, ништа не дугујемо, а ипак је све дато. И стога највећа смерност и послушање је у томе да се прими дар, да кажемо "да", у радости и благодарности. Ништа сами не можемо да учинимо у тренутку када смо причасници, јер тада сви постајемо оно што је од вечности Бог хтео да будемо. 

16.

И сада је дошло време да се вратимо у свет. "Изађимо у миру", каже свештеник излазећи из олтара; ово је последња заповест литургије. Ми не смемо да останемо на Таворској гори. Иако знамо да је добро бити тамо, ми се враћамо. Но, "ми смо видели истиниту светлост, ми смо примили Духа небескога". И као сведоци Духа, морамо "отићи" и отпочети мисију Цркве, која нема краја. Евхаристија је била крај путовања, крај времена. И сада је поново почетак, а ствари које су биле немогуће поново су нам откривене као могуће. Време света је постало временом Цркве, временом спасења и избављења. Бог нас је учинио компетентним, одговорним, као што је рекао Пол Клодел, да будемо Божији сведоци, да испунимо оно што је Он учинио и што увек чини. То је смисао евхаристије. Због тога мисија Цркве почиње у литургији вазнесења, јер једино оно омогућава литургију, служење послања.

Велика среда

velikasredaУ овај дан два догађаја доминирају у богослужбеним текстовима. To су покајање блудне жене која излива миро на ноге Господа и помисао злочестивог Јуде на издају свога Учитеља (као и појава истоветне, богоубиствене мисли код непрајатеља Христових).

Овде, као да на неки начин имамо праобраз онога шта ће се десити. Наиме, у центру је Христос, невина жртва; пред Његовим ногама је блудница која се каје и која тражи опроштај за учињене грехове, исто оно шта ће, разапет на крсту, учинити и благоразумни разбојник који је поверовао у Господа. Са друге стране је Јуда, који осуђује покајно молитвени акт блудне жене, тј. њен поступак да на ноге Спаситеља излива скупоцено миро. И управо, док ова жена покајно плаче крај ногу Спаситеља света, у Јуди се појављује помисао и жеља да изда свога Избавитеља.

Грешница целива ноге које ће убрзо са два клина бити приковане за крст, а опроштај њених грехова подарује јој Онај који је спреман да страда и да сваког човека заштати Својим безгрешаим телом, преузимајући терет страдања. To је суштина речи пророка Исаије, који каже: "Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар беше на њему на шега мира ради, и раном његовом ми се исцелисмо" (Ис. 53,5).

Крајњи грех је одбацивање, неприхватање божанске и жавотворне истине, исто као и одбацивање љубави која се даје у замеиу за страдања, а управо у пројављеном користољубљу и Јудиној похлепи, можемо видети немерљиву нељубав и гордост коју грех постојано носи са собом.

Покајни плач блуднице са свом силином препознајемо у самогласнима монахиње Касијане (јутрења, 8. глас). Овде, кроз уста грешнице, света Црква излаже један од основних догмата: Jloгoc страдава ради избављења човека који је због грехопада изгубио заједницу са Творцем.

Господе, жена која је пала у многе грехе,
осетивши Твоје Божанство,
узела је чин мироносице,
и ридајући Теби миро пре погреба приноси.
Авај мени! Говорећи јер ноћ ми је
распаљивање блуда неиздрживог,
а мрачна и без зрака је жеља Греха!
 
Прими моје изворе суза,
Ти који облацима низводиш воду мора.
Пригни се мојим срдачним уздасима,
Ти који си приклонио небеса
неизрецивим снисхођењем твојим.
 
Да целивам пречисте ноге твоје,
и обришем их опет косом главе моје,
од којих се Ева у рају,
предвече шум ушима чувши,
страхом сакрила.
 
Мноштва Грехова мојих,
и бездане судова твојих ко ће испитати.
Душеспашче Спасв мој,
не презри мене, слушкињу твоју,
Ти који имаш неизмерну милост.

Ова стихира се проузноси у Велику среду (на сједињењу са литургијом пређеосвећених Дарова), на Господе Теби зовем... Кроз лик блудне жене, овде се на покајне сузе позивају сви грешници, сви они који су пали у блуд јер он (блуд), он је онај оштри жалац, клинови који забадају у руке и ноге распетог Христа јер, грех је заправо изопачење, све оно шта је супротно Христу и Његовом учењу.

 

Синаксар на Свету и Велику среду

Стихови:

Жена помаза Христово тело миром, и тако претече Никодимову смирну и алоју.

На свету и велику среду свети оци су заповедиди да чинимо спомен на жену блудницу, која је помазала Господа миром, јер се то десило пред сама Спаситељева страдања.

Када је Господ дошао у Јерусалим и налазио се у кући Симона губавога, приступила му је жена (блудница) и излила на Његову главу скупоцено миро. Ту је установљено (да њој чинимо спомен) с циљем да се, по речи Спаситеља, свуда и свима проповеда о том њеном дирљивом поступку. Којом побудом се она руководила? Пошто је приметила да је Христос сажаљив према свима и дружељубив, нарочито сада, када је видела да је Он ушао у кућу губавога, а закон је налагао да се такав сматра нечистим и одлученим од друштва, она је закључила да ће Он, као и Симонову губу, исцелити и њену душевну болест. И ето, док је Он увече седео за трпезом, она је излива на Његову главу миро, вредно око три стотине динара, то јест шездесет асарија, десет пенеза и три сребреника. Ученици су је спречавали, посебно Јуда Искариотски, но Христос је стао у њену заштиту да они не би прекинули њену добру намеру. При томе је споменуо и свој погреб, и тако одвраћао Јуду од издајства и удостојио жену части тиме што ће се свуда по целом свету проповедати о њеном добром делу.

Морамо нагласити да се, по некима, иста ова жена подразумева код свих јеванђелиста. Али то није тачно. Тројица, каже свети Златоусти (у Беседи 13 на Матеја), говоре о истој, и називају је блудницом, а код Јована је потпуно друга, и то хвале достојна Марија, Лазарева сестра, коју је одликовао частан живот, и коју Христос, да је била блудница, не би волео. Од њих је ова последња Марија, шест дана пре Пасхе, у својој кући, у Витанији, док је Он увече седео за трпезом, извршила помазање тако што је излила миро на пречисте ноге и обрисала их својом косом, и тиме показала да га изузетно поштује. Она је принела миро Христу као Богу, јер је добро знала (Изл. 30; Пост. 28 и 35) да је уље приношено Богу и у жртвама, да су миром помазивани и свештеници, да је и Јаков прелио уљем камен посвећен Богу. Она је то, очигледно, принела ради благодарности Учитељу, као Богу, за оживљење свога брата. Зато јој се и не обећава награда. Ту се и гунђање чује једино Јуде, као лакомог човека. Свети Матеј и Марко казују да је друга жена, и то блудница, два дана пре Пасхе, када је Христос још боравио у тој истој Витанији, у кући Симона губавога, увече, док је седео за трпезом излила то скупоцено миро на Његову главу. Због тога своје негодовање према блудници исказују и ученици, који су изврсно знали с каквим усрђем је то учињено да би се добила Христова милост. Њој је и награда одређена у томе што ће то добро дело бити прослављано свуда по свету. Према томе, неки разумеју једну, Златоусти, пак, по овоме, две жене. Има и оних који признају чак три: две горе поменуте, у самом приближавању Христових страдања, а осим ових и трећу, тачније речено прву, која је то приредила негде око половине јеванђелске проповеди. Она је била и блудница, и грешница, и излила је миро наХристове ноге, али не у кући губавога, него фарисеја Симона и без присуства непознатих. Тада се једино сам фарисеј саблазнио. Као награду Спаситељ јој је дао отпуштење грехова. Управо о њој свети Лука казује око средине свог Јеванђеља (7,36-50), као што је речено. Непосредно после казивања о тој блудници, он наставља говор на следећи начин: И би послије тога, и он прохођаше по градовима и по селима проповиједајући и благовијестећи Царство Божије (Лк 8,1), из чега јасно произилази да то није било за време страдања. Према томе, судећи по времену, и по месту, и по личностима, и по кућама, напокон, по самом начину миропомазања, изгледа, да су то биле три жене: две блуднице, а трећа је Лазарева сестра Марија, коју је одликовао свети живот. И једна кућа је кућа фарисеја Симона, друга је губавог Симона у Витанији, и трећа је кућа она у којој су живеле Марија и Марта, Лазареве сестре, у истој тој Витанији, а из овога се мора закључити да су Христу биле приређене и две трпезе, и обе у Витанији. Једна је учињена шест дана пре Пасхе у Лазаревом дому, у којој је с Њим учествовао и Лазар, о чему син грома говори овако: А Исус на шест дана прије Пасхе дође у Витанију, гдје бјеше Лазар који умрије, кога он подиже из мртвих. Ондје му пак зготовише вечеру, и Марта служаше, а Лазар бјеше један од оних што сјеђаху са њим за трпезом. А Марија, узевши литру правога нардова скупоцјенога мириса, помаза ноге Исусове, и обриса косом својом ноге његове (Јн. 12,13).

Друга вечера била је приређена Њему два дана пре Пасхе, када се Христос још налазио у Витанији, у кући Симона губавога, када му је и блудница пришла да излије скупоцено миро: тако казује свети Матеј и преноси Христове речи ученицима: Знате да ће за два дана бити Пасха, и убрзо након овога наставља: А кад Исус бјеше у Витанији у кући Симона губавога, приступи му жена са алавастровом посудом мириса скупоцјенога, и изли на главу његову када сјеђаше за трпезом (Мт. 26,2 и 6-7). С њим је сагласан и Марко, који говори: Бијаху још два дана до празника Пасхе и бесквасних хљебова… И кад он бијаше у Витанији у кући Симона губавога и сјеђаше за трпезом, дође жена(Мк.14,1,3) итд. Заступници тврдње да четворица јеванђелиста говоре о једној те истој жени која је помазала Господа миром, да су Симон фарисеј и.Симон губави, кога неки сматрају чак оцем Лазара и његових сестара Марије и Марте, једна те иста личност, да се ради о једној те истој вечери, једној те истој његовој кући, у Витанији, где је наводно била и велика горња одаја, застрта и припремљена и где је била Тајна вечера – мисле погрешно. Те две вечере биле су припремљене Христу изван Јерусалима, у Витанији, шест и два дана, како је речено, пре законом одређене Пасхе, а и жене су принеле Христу миро на различит начин. А Тајна вечера и велика горња одаја биле су припремљене у самом граду Јерусалиму један дан пре законом одређене Пасхе и Христових страдања, по мишљењу једних, у кући непознатог човека, а по мишљењу других у кући Његовог ученика и напрсника Јована, на светом Сиону, у којој су се и ученици скривали због страха од Јудејаца, у којој је Тома после Васкрсења метнуо свој прст у ране од клинова и своју руку у Христова ребра, у којој је, на Педесетницу, Свети Дух сишао на апостоле, и у којој су учињена разна друга скривена и тајанствена дела.

Имајући ово у виду, нама се чини да више одговара истини Златоустово мишљење, по коме се ту говори о две жене: једној, о којој тројица јеванђелиста говоре да је, као блудница и грешница, излила миро на Христову главу, и другој, код Јована, Марији, Лазаревој сестри, која је принела миро и излила га, и то на Христове божанске ноге. Једна ствар је, такође, вечера у Витанији, а сасвим друга – Тајна вечера. То је јасно чак из тога што Спаситељ, после казивања о тој блудници, шаље ученике у град да припреме Пасху. Идите у град томе и томе, и кажите му: … код тебе ћу да учиним Пасху са ученицима својим (Мт. 2б,18). И још: И срешће вас човјек који носи крчаг воде… и он ће вам показати готову велику горњу одају, застрту и припремљену: ондје нам зготовите (Мк. 14,13-16; Лк. 22,8-13), очито, предстојећу законску Пасху, коју је, дошавши, и учинио с ученицима, како говори божанствени Златоусти. Затим, за време вечере, тј. Тајне вечере, након божанственог прања ногу ученицима, Христос поново седа за трпезу, предаје и нашу Пасху на истом том столу, како додаје златоречиви Јован. И то је тачно. А дивни Јован, као и Марко, божанствени јеванђелисти, означили су и квалитет мира тако што су га назвали чистим и скупоценим. Мисле да “пистикон” тј. верно, значи право, неразблажено и испитане чистоте, а можда је то и назив најбољег и првокласног мира. Марко додаје да је жена од усрђа чак разбила и суд, за који каже да је од алавастра, зато што је грло тог суда било преуско. Тај стаклени суд, како говори свети Епифаније, није имао ручке, и назива се викион. Миро је било састављено од многих материја, а углавном од смирне миомирисног цвета кинамона, мирисног корена, миомирисног исопа и уља.

Духовним миром помазани, Христе Боже, ослободи нас од страсти које наваљују на нас, и помилуј нас, јер један је свети и човекољубац. Амин.

Дани Страсне седмице

raspece1

СТРАСНА СЕДМИЦА (грчки: Μεγάλη Εβδομάδα - Велика седмица)

Последња седмица Васкршњег поста пре Пасхе - Васкрса, проводила се од најстаријих времена у најстрожем посту. Апостолске установе прописују да се ове седмице употребљавају само хлеб, со и воће, а Велики петак и Велика субота су потпуно без хране. Од давнина се назива Великом седмицом. 

Будући да се Света четрдесетница завршава у петак, пред Суботу светог и праведног Лазара, Јерусалимска црква је ову суботу прибројавала Великој седмици. Сваки дан ове седмице, назива се у богослужбеним књигама, светим и великим због светих и великих догађаја који су се збили тих дана. Сваки дан има своју тему, а сви заједно се проводе у посту без уља, изузев Великог четвртка који се сматра празничним даном, јер је овога дана установљена Света тајна Евхаристије. Богослужење ових дана изложено је у Посном триоду. Посни триод ову седмицу назива Седмицом спасоносних страдања.

Сава, епископ шумадијски 

 

ВЕЛИКИ ПОНЕДЕЉАК (грчки: Μεγάλη Δευτέρα)

Понедељак Страсне (Страдалне) седмице посвећен је последњим догађајима из земаљског живота Господа Исуса Христа који су предсказани у животу страдалног Јосифа, сина старозаветног патријарха Јакова. Попут Јосифа, кога су браћа из зависти бацила у јаму, а затим га продала да би он касније владао Египтом, и Спаситељ је предат у руке грешника, осуђен, распет и сахрањен, а после Свога Васкрсења влада светом. 

Поред успомене на Јосифа, старозаветног страдалника, служба овога дана посвећена је и проклетству смокве коју је Спаситељ због њене неплодности осудио да се осуши (Мт 21, 17-22; Мк 11, 19-26), а она је слика јеврејске синагоге која је Спаситеља предала на смрт. 

Три песме ο целомудреном Јосифу, праобразу Господа Исуса Христа, за службу овога дана написао је Роман Слаткопевац, а остале песме свети Андреј Критски, свети Јован Дамаскин и Косма Мајумски.

Сава, епископ шумадијски

 

ВЕЛИКИ УТОРАК (грчки: Μεγάλη Τρίτη)

Уторак Страсне (Страдалне) седмице својом службом посвећеном јеванђелском казивању ο десет девојака учи Хришћане да буду увек спремни, попут пет мудрих девојака да Христа, небеског Женика, дочекају и сретну, не само целомудреношћу, већ и добрим делима (јелејем, који се спомиње у одељку који се чита тог дана на Пређеосвећеној Литургији), јер за спасење није довољна само девственост већ и дела хришћанског милосрђа. Поред ове приче, читају се још и друге две: ο талантима и ο Страшном Суду. Песме за службу овога дана написали су Роман Слаткопевац, Косма Мајумски и свети Андреј Критски.

Сава, епископ шумадијски

 

ВЕЛИКА СРЕДА (грчки Μεγάλη Τετάρτη)

Богослужбене химне овога дана говоре ο жени грешници која је миром помазала Исуса Христа (Лк 7, 36-50). На Велику среду престаје се са служењем Пређеосвећене Литургије као и са читањем молитве светог Јефрема Сирина коју прате велики поклони.

Владимир Вукашиновић

 

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК (грчки: Μεγάλη Πέμπτη)

Четвртак Страсне (Страдалне) седмице, у својој служби сећа се свештеног омивања ногу Aпостола од стране Спаситеља, Тајне вечере, односно установљења Свете тајне Евхаристије и натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења Свете Евхаристије - тајне Христовог Тела и Крви, тајне Светог Причешћа. Од изречених речи: "Ово чините у мој спомен..." (Лк 22, 19; 1 Кор 11, 24), па до данас, Света Евхаристија служи се на свим Православним престолима докле Господ поново не дође. 

У току вечере, Господ је открио издајство једног од својих ученика, а потом је са својим ученицима отишао у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти. 

На Литургији Великог четвртка освећује се, по потреби, Свето миро у саборним храмовима у седиштима аутокефалних цркава, чије је варење почело на Велики понедељак. На овој Литургији такође се освећују и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко целе године. Уместо херувимске песме, причасне и песме "Да исполњатсја.." пева се део молитве пред Причешће: "Вечери твојеја тајнија.." Увече се држи велико бденије и чита се Дванаест страсних Јеванђеља, у којима су описана страдања Господња. 

За успомену на омивање ногу од стране Спаситеља, у саборним храмовима појединих цркава и данас се врши чин омивања ногу после одслужене архијерејске Литургије светог Василија Великог, нарочито у Јерусалиму. У Српској Православној цркви, овај чин се вршио већ у првој половини четрнаестог века, као што се види из Типика српског архиепископа Никодима. У Карловачкој Митрополији обновио га је Митрополит Павле Ненадовић.

Сава, епископ шумадијски 

 

СТРАСНА ЈЕВАНЂЕЉА (грчки: Δώδεκα Ευαγγελίων - Дванаест Јеванђеља)

Ова јеванђеља излажу садржину страдања Христових - зато се и зову страсна; у питању су Христове страсти, то јест страдања. Има 12 страсних Јеванђеља према броју сати ноћи. Одломци ο Христовом страдању узети из сва четири Јеванђеља и распоређени за читање, а између одломака иду антифони - песме које за овај празник имају велику садржајну сличност с текстовима Јеванђеља. Читају се на јутрењу Великог петка, и она, заједно са антифонима који се певају, треба да верне мотивишу да целу ноћ проведу у молитви - како би се усличили Апостолима, који су са својим Учитељем провели ноћ у Гетсиманском врту. Припев који претходи и следи читању Јеванђеља, није редован, него посебан и садржајно је сагласан и дану и текстовима ο страдању Христовом; он гласи: "Слава дуготрпљењу Твоме, Господе". Њихов избор и употреба за овај дан потиче из раних векова. Свети Јован Златоусти говори ο њима као одређеном појму и пракси за Велики петак, односно Велики четвртак навече.

Димитрије Калезић

 

ВЕЛИКИ ПЕТАК (грчки: Μεγάλη Παρασκευή)

Петак Страсне (Страдалне) седмице је дан крсног страдања Господњег. На тај дан, Црква се сећа догађаја који су непосредно претходили Распећу; почевши од извођења Исуса Христа пред суд Понтија Пилата, неуспелог покушаја да Га оптуже, па до гласног викања јудејског народа: "Распни Га!"; ношења крста кроз град, на путу према Голготи; разапињања и праштања џелатима речима: "Оче, опрости им, јер не знају шта раде"; умирања, скидања са крста, помазивања миром, повијања Тела платном и полагања у гроб; постављања страже да чува гроб да неко не украде Тело Господње. 

Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву. 

У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се из: јутрења - на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња, тј. опело Христово, са изношењем плаштанице. После вечерње, поје се мало повечерје са каноном ο распећу Господњем, такозвани Плач Пресвете Богородице, чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост.

Владимир Вукашиновић 

 

ВЕЛИКА СУБОТА (грчки: Μεγάλο Σάββατο)

Овај дан посвећен је успомени на погреб Господа Исуса Христа и Његов силазак у Ад. Присуство Христово у гробу је Телом, а духом је био у Аду, а у исто време је на престолу био са Оцем и Духом, самим тим што је Он свеприсутни Бог, неодвојив од друга два лица Свете Тројице. То је она субота у коју је Господ Исус Христос показао да је дошао крај старом веку који је био обележен светковањем суботњег дана, и отпочео нови век у коме се светкује дан Његовог Васкрсења, дан есхате, дан који сви Хришћани жељно очекују - Други Христов долазак. 

Јутрење Велике суботе у новије време не служи се рано изјутра, већ на Велики петак увече. Пред Христовим гробом, уз кађење и држање свећа, врши се слика Христовог погреба. Уз читање целог 118/119 Псалма певају се статије - стихови у којима се слави умрли Спаситељ као Васкрсење и Живот и изражава бол, жалост и туга Пресвете Богородице. Све је ово подељено на три статије. У канону Велике суботе, чије су песме написали Марко Идрунтски (од прве до четврте) и Косма Мајумски (од шесте па до краја), док је ирмосе прве четири песме писала монахиња Касија (810), слави се победа Христова над смрћу и први пут се сазнаје да је овај шабат, ова благословена субота у којој Спаситељ лежи мртав, преблагословена субота. У њој је Спаситељ уснуо, уз Његово обећање да ће Васкрснути у трећи дан. 

При крају јутрења, плаштаница се носи три пута око храма, а после њеног поновног полагања у гроб, чита се пред њом Језекиљево пророштво ο васкрсењу мртвих (Јез 37,1-14), Апостол и Јеванђеље. Великосуботном Литургијом светог Василија Великог почиње Васкрсење. Све до читања Апостола, свештеник служи ову Литургију у црној одежди, а потом облачи белу, јер су се у току ове Литургије крштавали оглашени, који су се током целог Васкршњег поста припремали уздржавањем од хране, молитвама и поукама за крштење, које се увек врши у белим одеждама. Једино на овој Литургији, Јеванђеље се не чита са амвона или са царских двери, већ на Христовом гробу, јер је Анђео на гробу Господњем објавио мироносицама вест ο Христовом Васкрсењу. Велика субота је једина субота у години када се пост састоји у сухоједењу.

Сава, епископ шумадијски 

Типик богослужења Страсне седмице

Повечерје се поје мало са посебним трипјесњецом Триода и увече се служи Јутрење Великог понедељка. На овом јутрењу Црква нас позива да дочекамо "почетак страдања Господњих", "да са очишћеним разумом и умртвљеним страстима пратимо Господа на путу у Јерусалим", "да се распнемо са Њим и да се умртвимо Њега ради за сласти живота", како бисмо "са Њим живели". На овом јутрењу се после "Алилуја" пева дирљиви тропар: "Се Жених грјадет в полуношчи" "косно и велегласно, и со слаткопјенијем равно" три пута. Затим иду три катизме са сједалнима после сваке од њих, а после трећег сједална возглашава се: "И о сподобитисја нам слишанију свјатаго Евангелија..." ("И да се удостојимо слушања светог Јеванђеља") након чега следи читаное Јеванђеља које садржи повест о делима и речима Господа последних дана Његовог земаљског живота, недуго пре крених страдања, а посебно Његове знамените приче и беседе о крају света и Његовом Другом доласку. Током целе Страсне седмице Минеј се у потпуности одлаже и читава служба обавља се само по Триоду. Службе из Минера светима чији спомен пада у Страсну и Светлу седмицу читају се раније, на повечерјима за време читавог Великог поста. Уместо целог канона узима се само трипјесњец из Триода (а на Велики уторак само двопјесњец), са припевом: "Слава Тебје Боже..." После мале јектеније у све ове дане, до Великог четвртка, пева се дирљиви ексапостилар [светилан] "Чертог Твој вижду, Спасе мој, украшениј, и одјежди не имам, да вниду воњ: просвјети одјејаније души мојеја, Свјетодавче, и спаси мја" ("Двор Твој видим украшен, Спасе мој, а одеће немам да бих ушао унутра: просветли одећу душе моје, Светлодавче, и спаси ме"). Стихира има и на хвалите (мада се "Всјакоје диханије" не пева) и на стиховње. Велико славословље се не пева него се чита и крај јутрења је великопосни. Затим следи великопосни Први час, али без катизме и са кондаком Триода. 
 
На Велики понедељак служе се великопосни часови трећи, шести и девети са изобразительном, а затим литургија Пређеосвећених Дарова. Трећи и шести час имају катизму, певају се тропари часова, кондак
 
Триода и на крају сваког часа, као и обично у посту, чине се велики поклони са молитвом преподобног Јефрема Сиријског. На литургији Пређеосвећених Дарова чита се само Јеванђеље, без апостола и прокимена. Главну особеност часова током прва три дана Страсне седмице представља што се на њима прочита читаво Четверојеванђеље, на тај начин што се Јеванђеље по Матеју прочита из два пута, Јеванђеље по Марку такође из два пута, Јеванђеље по Луки из три пута и Јеванђеље по Товану из два путра, али само до почетка описа светих страдања - до речи: Сада се прослави Син Човечији... '' Тако током ова три дана на свакоме од три часа - трећем, петом и деветом, бива по једно читање, а укупно девет читања.
 
По тој схеми обавља се богослужење у прва три дана Страсне седмице - Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Али сваки од ова три дана има и своје нарочите спомене, те сходно томе и свој садржај богослужбених песама и читања.
 
У Велики понедељак слави се спомен целомудреног Тосифа, кога су браћа из зависти продала у Египат, као праслике Христове, и тога како је Господ проклео неплодну смокву, као праслику јудејског зборишта које је Господа предало на смрт.
 
У Велики уторак спомиње се прича Господа о десет девојака и о талантима, други долазак Господњи и страшни суд.
 
У Велику среду спомиње се како је жена грешница помазала Господа у Витанији, у дому Симона губавога, а истовремено се спомиње и Јудино издајство, које се збило после након догађаја. У песмама се дирљиво и поучно пореди поступак покајане блуднице и ученикаиздајника. У уторак и среду служи се Велико повечерје и носе се црне одежде.
 
У Велику среду пре Литургије уместо отпуста часова са изобразительном, свештеник чита молитву: "Владико многомилостиви..." која се током читавог Великог поста чита на крају Великог повечерја. Приликом читања ове молитве сви који се моле у храму клањају се до земље. Затим свештеник моли опроштај, као на почетку свете Четрдесетнице. Исто чине сви присутни. На крају Литургије, код "Буди имја Господње..." последњи пут се чита молитва преподобног Јефрема Сиријског са три земна поклона и "потпуно престају поклони који се чине у цркви". Овим се коначно завршава све што је карактеристично за великопосно богослужење и почињу посебна богослужења, везана специјално за страдања Господња ("страдална" или "страсна богослужења").
 
 
 
ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК
На Велику среду увече облаче се тамноцрвене одежде, као и за Литургију на Велики четвртак. Служи се Мало повечерје са Трипјесњецом, а за њим, обично увече, јутрење Великог четвртка (према Типику у седми час ноћи, то јест у поноћ).
 
На Велики четвртак спомен је Тајне вечере и смирења Господњег, које се изразило кроз прање ногу Својим ученицима и установљење Свете Тајне Тела и Крви Његове. На јутрењу после "Алилуја" пева се три пута тропар "Јегда славни ученици на умовенији вечери просвјешчахусја..." и одмах после њега, без катизме (Псалтир се одлаже до Томине недеље, осим 17. катизме на Велику суботу), чита се Јеванђеље по Луки, зачало 108, о Тајној Вечери. После Јеванђеља чита се 50. псалам и, без молитве уобичајене за читав пост: "Спаси, Боже, људи Твоја...", одмах почиње канон: "Сеченоје сечетсја море чермноје...". Ексапостилар. "Чертог Твој". Има стихира на хвалите и на стиховње, а Славословље се чита. После "Благо јест", Трисвете песме и "Оче наш" пева се тропар "Јегда славниј...", следи сугуба јектенија и после возгласа и "Утверди Боже..." чита се Час први, са тропаром и кондаком Триода, чију особеност представља то што се између богородичних читају паримеји - "Пророштва Јеремијина" у којима пророк созерцава непријатељство јудејских старешина против Христа, види Његову кротост и незлобивост, са којима Он предаје Себе у руке безаконика и тугује због њих.
 
Трећи, Шести и Девети час савршавају се просто, без певања, са тропаром и кондаком Триода, којима се придодаје Изобразительна, након чега следи отпуст.
 
Литургија светог Василија Великог се спаја се са вечерњем, слично као што бива у навечерје Рождества Христовог и Богојављења. Читају се и три пророчка паримеја, затим мала јектенија, Трисвето и даље по реду Литургија на којој се уместо Херувимске песме, уместо причасног, за време причешћа и уместо "Да испољњатсја уста наша..." пева "Вечери Твојеја тајнија дњес, Сине Божиј, причастника мја прими: не бо врагом Твојим тајну повјем, ни лобзанија Ти дам јако Јуда, но јако разбојник исповједају Тја: помјани мја Господи во Царствији Твојем". Постоји и нарочит отпуст: "Иже за превосходјашчују благост" (На овој Литургији, ако постоји потреба, припремају се Свети Дарови за причешћивање болесних).
 
После заамвоне молитве у саборним храмовима обавља се Чин прања ногу. Архијереј излази на Царске двери, да га нико не придржава, без жезла, и стаје на место за облачење; пред њим један ђакон носи Јеванђеље, а друга двојица бокал и лавор. Свештеници, седећи на горњем месту, споро читају 50. псалам. Протођакон, уз певање 5. песме канона Великог четвртка, доводи на средину храма у паровима дванаесторицу свештеника, који сви седају и тако остају све време, чак и приликом читања Јеванђеља. Протођакон произноси Велику јектенију са нарочитим прозбама: "О јеже благословитисја и освјатитисја умовенију сему...", док архијереј чита молитву. Затим протођакон чита Јеванђеље по Јовану о прању ногу, а за то време архијереј чини све оно што се у тамо говори о Исусу Христу и пере ноге свој дванаесторици свештеника који представљају апостоле. Најстарији међу свештеницима представља апостола Петра и са њим архијереј води дијалог јеванђелским речима. Архијереј сам довршава читање Јеванђеља у коме Господ објашњава значење прања ногу које је обавио. На крају он чита молитву да Господ опере сваку прљавштину и нечистоту душа наших.[1]
 
Током страсне седмице обавља се "мировареније" (кување мира) и освећење мира. Раније је мировареније обављано у Патријаршијској ризници, а освећење мира у Успенској цркви у Москви и у Кијево-Печерској лаври у Кијеву.[2] Свето миро се употребљава: 1. у Светој Тајни Миропомазања, 2. за освећење новог храма - њиме се помазују антиминс, Престо и зидови, и 3. за свечани обред крунисања царева и краљева.
 
 
ВЕЛИКИ ПЕТАК
Велики петак је спомен светих и спасоносних страдања Господа нашег Исуса Христа, Који је ради нас добровольно претрпео пљување, ударце, шамаре, увреде и смрт на крсту. Зато је одређено да се ноћ уочи Великог петка проводи у слушању Јеванђеља о страдањима Христовим. Повест о Христовим страдањима излаже се хронолошким редом, кроз 12 читања изабраних из сва четири Јеванђеља. Ова Јеванђеља читају се током читавог јутрења Великог петка, које се служи на Велики четвртак увече, а према Типику почиње у 2. час ноћи, то јест у 7 сати увече. Зато јутрење Великог петка носи нарочит назив: "Посљедованије (чин, поредак) светих и спасоносних страдања Господа нашег Исуса Христа". Приликом сваког читања Јеванђеља удара се у звоно, тако да број удараца показује редни број Јеванђеља које се чита. Након што буде прочитано и дванаесто Јеванђеље, удара се 12 пута, а затим кратко звоне сва звона. Читање Јеванђеља сви слушају са упаљеним свећама. Након сваког читања пева се: "Слава долготерпјенију Твојему, Господи". Пре првог и последњег Јеванђеља кади се читав храм, почев од средине. Пре читања јереј или архијереј износи Јеванђеље из олтара на средину цркве, где се оно полаже на налоњ и ту остаје до краја последњег читања. Изношење Јеванђеља обавља се после Шестопсалмија, Велике јектеније, "Алилује" и певања тропара "Јегда славнији ученици..." током кога се кади читав храм. Царске двери све време остају отворене. Читања Јеванђеља распоређена су између песама јутрења. Између првог, другог, трећег, четвртог, петог и шестог Јеванђеља одређена су по три антифона, сједалан и мала јектенија. За време сваког сједална јереј кади свети олтар, па се зато не седа: "певамо га стојећи" - каже Типик. Тако читање Јеванђеља на овом јутрењу као да замењује читање катизми. После шестог Јеванђеља певају се "Блажена" са тропарима, а затим се пре седмог Јеванђеља произноси прокимен: "Раздјелиша ризи Моја себје, и об одежди Мојој меташа жребиј". Пред осмо Јеванђеље чита се педесети псалам и пева Трипјесњец. После трипјесњеца и свјетилна "Разбојника благоразумнаго..." чита се девето Јеванђеље. Затим се пева "Всјакоје диханије" са стихирама, и чита се десето Јеванђеље. Након тога читају се Велико славословлю (не пева се), прозбена јектенија и једанаесто Јеванђеље. Следе стихире на стиховње и дванаесто Јеванђеље. Крај јутрења је обичан: "Благо јест", Трисвето, "Оче наш", пева се тропар: "Искупил ни јеси од кљатви законија" сугуба јектенија и нарочит отпуст: "Иже опљеванија и бијенија и заушенија и крест и смерт претерпјевиј..."
 
Први час се не спаја са јутрењем.
 
На Велики петак ујутро, "о другом часу дана", а то је по нашем рачунању у 7 (односно 8) ујутро, служе се Царски часови, на којима се певају посебни тропари, читају старозаветна пророштва о страдањима Христовим, апостолска дела и поново страдална Јеванђеља, тако да се на Првом часу излаже сва повест о страдањима Христовим по јеванђелисти Матеју, на трећем часу по Марку, на Шестом часу по Луки и на Деветом часу по Јовану.
 
Да не би био нарушен најстрожи пост који је за тај дан одређен, као и из нарочитог побожног поштовања према Голготској Жртви која је тога дана принесена, на Велики петак се уопште не служи Литургија, осим ретког изузетка када на тај дан падне празник Благовести, у ком случају се служи Литургија светог Јована Златоуста.
 
Око три (односно четири) сата поподне (према Типику "о десетом часу дана"), када је Господ Исус Христос издахнуо на крету, служи се вечерње. На њему се читају три паримеја: из књиге Изласка, у којој је представљен Мојсије како се моли за преступнички јеврејски народ, као праслика општесветског Голготског Заступника; из књиге о Јову, где је представљен праведни Јов који је после изузетних страдања овенчан милостима Божијим, као слика Божанског Страдалника; и из књиге Исаијине, где је у 53. глави овај пророк, прозван "старозаветним Јеванђелистом", тако живо и са трепетом созерцавао понижение Искупительа света. Затим се чита Апостол - Посланица апостола Павла Коринћанима, где се приповеда о Божанској Премудрости и сили које су се откриле кроз крст Христов и, на крају, чита се заједничка повест о страдањима Христовим из три Јеванђеља - по Матеју, Луки и Товану, као и повест о погребењу Христовом. Потом следе сугуба и прозбена јектенија, које су као и увек одвојене молитвом "Сподоби, Господи", и певају се стихире на стиховње. Приликом певања последнее стихире: "Тебје одјејушчагосја свјетом, јако ризоју", свештенослужитељ кади, обилазећи три пута око плаштанице која представља Господа положеног у гроб, и лежи на Престолу. Уз певање тропара "Благообразниј Јосиф с древа сњем пречистоје тјело Твоје, плаштаницеју чистоју обвив и воњами во гробје новје покрив положи" ("Благообразни Јосиф, скинувши с дрвета пречисто тело Твоје, обави га чистом плаштаницом, и мирисима помазавши положи га у нови гроб") сви свештенослужитељи подижу плаштаницу изнад својих глава и кроз северне двери износе је на средину храма, полажући је тамо на посебно припремљени сто, који служи као слика гроба. Ради изношенна плаштанице предстојатељ се облачи у потпуно одјејаније, а испод плаштанице носи Јеванђеље, које се потом полаже на плаштаницу. Након полагања плаштанице у гроб око ње се три пута кади и произноси се одговарајућа поука. Затим се говори отпуст: "Иже нас ради человјеков и нашего ради спасенија..." сви се клањају пред плаштаницом и целивају је уз певање стихире: "Придите ублажим Јосифа приснопамјатнаго".[3]
 
После вечерња следи Мало повечерје, на коме се пева Канон о распећу Господњем и на плач Пресвете Богородице.
 
Ако на Велики петак падну Благовести, онда се служи Литургија светог Јована Златоуста, која се по обичају спаја са вечерњем. Но, у Типику није речено када се у том случају обавља изношење плаштанице, па је у пракси ово питање решавано на различите начине. У СанктПетербуршкој епархији било је одређено да се по окончању Литургије, одмах након отпуста, певају стихире на стиховње Великог петка, при чему су се свештенослужитељи за то време преоблачили из празничних у црне одежде, а плаштаница је полагана на Престо и уз певање тропара "Благообразниј Јосиф" изношена као и обично. Сличай распоред дао је и митрополит Филарет Московски, с тим што је одредио да се стихире на стиховње певају после Заамвоне молитве.
 
ВЕЛИКА СУБОТА 
Богослужење Велики суботе представља побожно бдење над гробом Господњим. То је спомен на пребивање Господа у гробу и Његов силазак у ад. У седми час ноћи по Типику, а по нашем рачунању у један сат после поноћи, служи се јутрење Велике суботе. На овом јутрењу које данас често бива на Велики петак увече, после шестопсалмија, "Бог Господ", тропара "Благообразниј Јосиф...", Слава, "Јегда снишели јеси к смерти, Животе Бесмертниј..." И ниње, "Мироносицам женам..." пева се 17. катизма: "Блажени непорочни", при чему се после сваког стиха ове катизме певају или читају кратке песме које се називају надгробним похвалама и у којима се прославља умрли и погребени Господ. Ово је плач на гробу Божанског Покојника. При томе, Царске двери се отварају, свештенослужитељи излазе на средину храма и стају пред плаштаницу, па се обавља потпуно кађење читавог храма, почев од плаштанице. Ово надгробно појање дели се на три статије, при чему после сваке следи мала јектенија и кађење. После треће статије певају се Васкрсни тропари: "Ангелскиј собор удивисја..." ("Анђелски сабор се задиви..."). Сви стоје са упаљеним свећама. Следи сједалан, 50. псалам и Канон Велике суботе: "Волноју морскоју" ("Таласима морским"), који описује пометњу неба и земље пред страшним призором - како Њихов Господ лежи у гробу. Канон уједно објашњава значење Спаситељеве крсне смрти, Његовог погреба и силаска у ад. Током певања овог канона свештенослужитељи улазе у олтар. Предстојатељ се облачи у потпуно одјејаније (црно), а након последње стихире на Хвалите, док се пева: "Преблагословена јеси, Богородице Дјево..." опет сви долазе на средину храма, пред плаштаницу. Предстојатељ возглашава: "Слава Тебје, показавшему нам свјет" и пева се Велико славословље, за време кога се гроб са плаштаницом кади три пута унакрст. За време последњег "Свјатиј Боже", које се пева надгробним напевом, свештенослужитељи узимају плаштаницу на.своје главе и обносе је три пута око цркве ("идући на исток и савијајући на запад... уз појање 'Свјатиј Боже'"), при чему настојатељ испод плаштанице носи Јеванђеље. Кад се овај опход заврши (за време опхода звоне сва звона), улазе у храм и плаштаницу опет постављају у гроб. Свештеник возглашава: "Премудрост прости", а затим, док се пева "Благообразии Јосиф", три пута кади око гроба. Поменуто ношење плаштанице означава силазак Господа после смрти у ад и Његово нераздвојно пребивање са Оцем на престолу. Црквене песме и читања која одмах следе уливају наду у васкрсење, па тако настаје промена у расположењу оних који се моле. Чита се тропар пророштва и возглашава прокимен: "Воскресни, Господи, помози нам, и избави нас имене ради Твојего". Потом се чита паримеј из пророштва Језекиљиног о сувим костима које су оживеле у пољу, најављујући васкрсење мртвих, а затим иде други прокимен, опет васкрсни: "Воскресни, Господи, Боже мој, да вознесетсја рука Твоја, не забуди убогих Твојих до конца" и чита се Апостол о томе да нас је Господ Исус Христос искупио од проклетства закона, те да је Он наша Пасха (1.Кор. 5,6-8,заједно са Гал. 3,13-14). Возглас: "Да воскреснет Бог и расточатсја врази Јего" са стиховима, подсећа нас на приближавање Васкрса. Затим се чита Јеванђеље по Матеју (исто као и дванаесто светих страдања), о печаћењу гроба Господњег и постављању страже на њега. Након тога се произноси сугуба и прозбена јектанија, отпуст и следи целивање плаштанице, при чему се пева "Придите ублажим Јосифа приснопамјатнаго...". Овоме се придодаје још и Први час. 
 
Литургија светог Василија Великог се на Велику суботу служи касније него других дана у години, према Типику "о десетом часу дана", то јест после три сата поподне (код нас обично у један поподне). Пре ње служе се обични часови, трећи, шести и девети, уз Изобразитељну са тропарима и кондак Велике суботе. Сама Литургија почиње вечерњем које се већ односи на следећи дан, то јест на Васкрс, па се ту зато са песмама Велике суботе сједињују свечане васкрсне песме, тачније прве четири стихире на "Господи возвах" првог гласа. После "Свјете тихиј" не говори се прокимен, него се одмах возглашава: "Премудрост" и чита се 15 паримеја који садрже пророштва о искупљењу људског рода које је остварено смрћу Сина Божијег. Након читања 6. паримеја пева се свечани припев "Славно бо прослависја", а након 15. паримеја - припев песме тројице младића: "Господа појте и превозносите во всја вјеки". Уместо Трисвете песме пева се "Јелици во Христа креститесја, во Христа облекостесја. Алилуја" у част крштења оглашених које је у старини обављано на Велику суботу. После читања Апостола - који објашњава значење Свете Тајне Крштења, кроз коју бивамо погребени са Христом да бисмо заједно са Њим и устали за нови, безгрешни живот у Богу - уместо обичног "Алилуја", пева се, са стиховима 81. псалма, припев "Воскресни, Боже, суди земљи, јако Ти наследиши во всјех јазицјех". Док се ово поје, свештеници и ђакони у олтару свлаче црно одјејаније и облаче бело, васкрсно. Исто тако мењају се покривачи на Престолу, Жртвенику и свим налоњима, да ништа црно у храму не остане. Ђакон затим у светлој ризи излази на средину храма, како би, попут Анђела који се јавио приликом васкрсења Христовог, благовестио о Васкрсломе, и чита Јеванђеље по Матеју, које говори о земљотресу на гробу Господњем, о Његовом васкрсењу, о јављању женама мироносицама, о бекству стражара и о томе како су их првосвештеници поткупили, као и о јављању Господа ученицима у Галилеји, са заповешћу да иду и науче све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Затим следи Литургија својим уобичајеним поретком, само што се уместо херувимске, пева нарочита песма: "Да молчит всјакаја плот человјеча и да стојит со страхом и трепетом..." Како мали, тако и велики вход врше се око плаштанице, а пред њом се обављају и сва читања и произносе јектеније. Уместо "Достојно" (односно "О тебје радујетсја") пева се ирмос девете песме канона: "Не ридај Мене Мати, зрјашче во гробје..." Причастан: "Воста, јако спја Господ и воскресе спасајај нас". После Литургије обавља се благосиљање хлеба и вина (чита се иста молитва као и на литији, али без спомињања "пшенице и јелеја"). Хлебови и јелеј се освећују зато да би верујући могли да се окрепе, јер се у старини после ове Литургије, која се завршавала касно (у Типику је речено: "еклисијарх треба да пази, да када се Литургија завршава, буде други час ноћи"), верујући се нису разилазили по кућама, него су остајали у храму, слушајући читање књиге Дела апостолских све до самог Васкршњег јутрења. Према Типику читава књига Дела апостолских треба да буде прочитана до четвртог часа ноћи, то јест до десет увече, за када је одређена такозвана "Пасхална полуноћница" - служба која у Типику не носи никакав наслов, а састоји се од читања уводних молитава, канона Велике суботе "Волноју морскоју", Трисвете песме, "Оче наш", певања тропара: "Јегда снишел јеси к смерти, Животе бесмертниј...", кратке сугубе јектеније (као на Малом вечерњу) и васкрсног отпуста. За време девете песме канона свештенослужитељи окаде плаштаницу, однесу је у олтар и положе на Престо, где лежи до оданија празника Васкрса. 
НАПОМЕНЕ:
1 Чин прања ногу до данас је сачуван само у Јерусалиму, где га на Велики четвртак обавља Јерусалимски патријарх.
2 Миро се кува прва три дана Страсне седмице, што је праћено читањем Јеванђеља; а на Велики четвртак архијереј освећује скувано миро, при чему се у ново миро улива неколико капи раније освећеног мира. Миро освећује патријарх или митрополит за читаву своју помесну Цркву, и то на посебно свечаном богослужењу, уз учешће, по могућству, осталих епископа Цркве. Шесто правило Картагинског сабора забрањује презвитерима да освећују миро - прим. прев.
 
3 Српски Типик: Стихиру "Тебје одјејушчагосја свјетом, јако ризоју" поје понајвише свештеник сам и износи плаштаницу, те је полаже у гроб насред цркве овако: свештеник узме са часне трпезе плаштаницу, на раширеним рукама је обнесе око часне трпезе, изнесе на северне двери и положи у гроб; ђакон иде пред н>им и носи свето Јеванђеље, а претходе им свећеносци. Затим "Ниње отпушчајеши", Трисвето, тропар "Благообразни Јосиф", Слава, И ниње, "Мироносицам женам". Док се поју тропари свештеник или ђакон каде гроб три пута унакрст, чине две метаније, целивају плаштаницу и опет чине једну метанију. Док народ целива плаштаницу поје се Мало повечерје.