Pravoslavno jutro - BANER - KRAJ

Razgovorioveri1

sveti apostoli

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован

raspored5a

spc.rs

eparhija-sumadijska.org.rs

radiozlatousti.rs

verujem.org

 

Предавање у Народној библиотеци

08-03-2015

Biblioteka

У уторак, 03. марта 2015. године, у просторијама градске библиотеке у Јагодини, одржано је предавање на тему „Хришћански смисао болести и патње“ у организацији свештенства града Јагодине. Гост-предавач био је протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор богословије „Свети Јован Златоусти“ у Крагујевцу и професор Богословског факултета Универзитета у Београду.

Реализована промоција књиге ''Несвети а свети'' у Јагодини

06-02-2015

unnamed 1

На радост организатора сала, градске библиотеке била је испуњена до последњег места радозналих слушалаца, који су дошли да се упознају са тренутно можда најчитанијом руском књигом „Несвети а свети“.

Промоција 15. – ог броја Светосавског часописа „Растко“

18-10-2014

5.

16. октобра у просторијама ОШ “17.октобар“ у оквиру прослављања Дана школе, одржана је промоција 15.-ог броја часописа „Растко“. Часопис „Растко“ излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, а по одобрењу директора школе Госпође Биљане Милановић. Часопис уређује вероучитељ Борис Милосављевић. Стручни консултанти часописа су педагог школе Марина Антонијевић и вероучитељ протођакон Нинослав Дирак, док је за лектуру текста задужен наставник српког језика Маја Алексић...

Mолебан за благословен почетак школске године у беличком намесништву

15-09-2014

1

Прослављање овог великог празника како и доликује започело је служењем Свете Литургије у сви храмовима на територији овог намесништва. Најсвечаније је било у храму Светих апостола Петра и Павла где је Светој Литургији присуствовао велики број деце предвођени својим вероучитељима и катихетама, који су учествовање у Светој Литургији пројавили прелепим певањем, као и приступањем Чаши Господњој.

Химнографија Страсне седмице

    „Узнећу вас са собом у Небески Јерусалим“
    Господ Који иде на вољно страдање
     Апостолима говораше на путу:
    „Ево улазим у Јерусалим,
    и Син Човечији биће предат,
    као што је и писано за Њега“.
    Хајдемо, дакле,
    и ми мисли своје очистивши, за Њим!
    да будемо разапети са Њим!
    И умртвимо Њега ради животна уживања,
    да бисмо и васкрсли са Њим,
    и чули Га како говори:
    „Не идем у земаљски Јерусалим
    да страдам:
    него идем Оцу своме и Оцу Вашем,
    Богу своме и Богу вашем,
    и узнећу вас са собом у Небески Јерусалим
    у Царство Небеско“.
Хвалитељна Великог понедељка, глас 1.
 
   „Плодове достојне покајања приносимо Христу“
    Побојавши се, браћо, страшне претње
    сасушеној смокви због неродства,
    Плодове достојне покајања
    приносимо Христу
    Који нам дарује велику милост!
Јутрење Великог понедељка, апостих, глас 8.
 
   „О душо моја, пази да не заспиш“
    Гле, Женик долази у поноћ
    и блажен је слуга
    кога затекне буднога,
    а недостојан је слуга
    кога нађе заспалога.
    О душо моја, пази да не заспиш,
    да не будеш предата на смрт
    и изгнана из Царства.
    Већ, прени се и завапи:
    „Свети, Свети, Свети јеси, Боже наш,
    и, Богородицом, Мајком својом,
    помилуј нас!“.
Велики уторак, тропар, глас 8.
 
   „Ко ће испитати бездан мноштва грехова мојих“
    Жена која паде у многе грехе, Господе,
    осетивши Твоје Божанство,
    уброја се у жене – мироносице,
    и Теби миро пре погреба приноси, ридајући:
    „Авај мени! јер ноћ ми је
    распаљивање блуда незадрживог,
    а мрачна и без зрака је жеља греха.
    Али, прими потоке мојих суза,
    Ти Који из облака изводиш морске воде.
    Пригни ухо своје к уздисању срца мојега,
    Ти Који си савио небеса
    неизрецивим сбисхођењем својим.
    Да целивам пречисте ноге Твоје,
    и убришем их косом главе своје,
    од којих се Ева у Рају,
    у предвече шум ушима чувши, у страху сакрила.
    Ко ће испитати бездан мноштва грехова мојих
    и бездане дубине судова Твојих, о Спаситељу душе моје?
    Не презри ме, слушкињу своју,
    Ти Који имаш неизмерну милост.“
Јутрење Велике среде, апостих, глас 8.
 
   „Просветли одећу душе моје“
    Спаситељу мој,
    свадбену творевину Твоју видим,
    а немам одеће да у њу уђем.
    Просветли одећу душе моје,
    Светлодавче, и спаси ме!
Велика среда, Егзапостилар, глас 3.
 
   „Блажен је онај који верно прими Господа“
    Идите к томе и томе,
    Онај Који све зна унапред
    рече Апостолима,
    и блажен је онај који верно прима Господа.
    Горњу одају срца примивши,
    и вечеру побожности.
Вечерња Велике среде, тропар
 
   „Премудрост Божија која бездане обуздава“
    Премудрост Божија
    која држи неодрживу,
    и горњу у ваздуху воду,
    и бездане обуздава
    и мора укроћава,
    воду улива у умиваоник,
    и ноге слугама пере Господар.
Јутрење Великог четвртка, песма 5, тропар
 
    „Гостопримства Владичиног да се насладимо“
    Гостопримства Владичиног,
    и бесмртне Трпезе, на Горњем месту,
    ходите верни, узвишеним мислима,
    да се насладимо, научивши се
    преузвишеном знању од Логоса,
    Којег величамо.
Јутрење Великог четвртка, канон, песма 9, ирмос, глас 6.
 
    „Гробови се отворише, мртви устадоше“
    Када си у нови гроб положен био за све,
    избавитељу свих,
    Ад свеподругљиви, видећи Ре, ужасну се;
    довратнице се поломише,
    врата се разбише,
    гробови се отворише, мртви устадоше.
    тада Адам благодарно, радујући се,
    клицаше Ти:
    Слава снисхођењу Твоме,
    Човекољупче!
Стиховна стихира на вечерњу Великог петка, глас 2.
 
    „Устаните, молите се“
    Господе, ходећи на страдање вољно,
    говорио си ученицима својим:
    ако не могасте један час пробдети са мном,
    како обећасте да умрете за мене?
    барем Јуду погледајте, како не спава,
    но труди се да ме преда безаконицима.
    устаните, молите се,
    да се ко не одрекне мене,
    гледајући ме на Крсту.
    Дуготрпљиви, слава Теби!
Јутрење Великог петка, антифон, глас 7.
 
 
    „Просветли ме дрветом Крста свога“
    Доброга си разбојника
    магновено удостоји Раја, Господе.
    Просветли ме дрветом Крста свога
    и спаси ме!
Велики петак, егзапостилар
 
    „Јер си Ти Син и Бог мој“
    Гледајући обчица своје Јагње
    како Га вуку на заклање,
    иђаше за Њим Марија, расплетене косе,
    са другим женама говорећи:
    „Куда идеш, Чедо?
    Ради чега живот свој брзо завршаваш?
    Да није опет свадба у Кани,
    и тамо сада журиш,
    да им од воде вино начиниш?
    Да ли да идем са Тобом, Чедо,
    или радије да Те чекам?
    Реци ми реч, Логосе, не пролазећи ћутке мимо мене,
    Ти Који си ме чисту сачувао.
    Јер си Ти Син и Бог мој!“
Икос канона Распећу Господњем на повечерју Великог петка
 
   „Стичемо бесмртни живот“
    Ми који се напајамо
    двоструком реком,
    изливеном из Твог ребра,
    као из једнога извора,
    стичемо бесмртни живот.
Статија Великог петка, прва, стих 71.
 
   „Засијао си јасно после смрти“
    Сунце јасно сија после ноћи,
    Логосе, а и Ти засијао си јасно после смрти,
    васкрснувши као из ложнице.
Статија Великог петка, друга, стих 27.
 
   „Јер ћу васкрснути, јер ћу се прославити“
    Не оплакуј ме, мајко,
    гледајући у гробу Сина,
    Кога у утроби бесемено заче.
    Јер ћу васкрснути,
    јер ћу се прославити.
    И узнећу у слави, непрестано као Бог,
    све који Те с вером и љубављу величају.
Ирмос Канона, песма 9, глас 6, на јутрењу Велике суботе
 
   „Раздери тапију наших прегрешења“
    Шестог дана,
    у шести час
    приковао си на Крст
    грех који Адам почини у Рају.
    Раздери тапију наших прегрешења,
    Христе Боже, и спаси нас!
Молитва шестог часа
 
    „Умртви страсти наше плоти“
    У девети час
    примио си смрт у телу за нас.
    Умртви страсти наше плоти,
    Христе Боже, и спаси нас!
Молитва деветог часа
 
   „Племенити Јосиф, скинувши с дрвета... “
    Племенити Јосиф, скинувши с дрвета
    пречисто Тело Твоје,
    пови га у чисто платно с мирисима,
    и положи га у гроб нов.
Велика субота, тропар, глас 2.
 
   „Долази да даде себе за храну вернима“
    Нека умре свако тело човечије,
    и нека стоји са страхом и трепетом,
    и ништа земаљско у себи нека не помишља:
    јер Цар царева и Господ господара
    долази да буде заклан
    и да даде себе за храну вернима,
    а испред Њега иду хорови Анђела:
    са свим Началствима и Властима,
    са Херувима многооким
    и Серафимима шестокрилим,
    заклањајући своје лице и певајући химну:
    Алилуја, алилуја, алилуја!
Песма која се на Литургији светог апостола Јакова пева уместо Херувике
 
   „Ово је благословена субота“
    Ово је благословена субота, 11. април 2009
    јер ће Христос, Који усну,
    устати у трећи дан.
Велика субота, стих из кондака
 
   „Неизрециво чудо“
    Неизврециво чудо!
    Онај Који је у пећи избавио преподобне младиће из пламена,
    полаже се у гроб мртав,
    бездихан, на спасење нас који певамо:
    Избавитељу Боже, благословен јеси!
Канон на јутрењу Велике суботе, песма 7, ирмос, глас 2

Улазак Христов у Јерусалим - Цвети

CvetiУлазак Христов у Јерусалим - Цвети (грч: Η Είσοδος του Χριστού στα Ιεροσόλυμα), покретни празник који се слави сутрадан по васкрсењу Лазаревом, тј. Лазаревој суботи (Врбица), шесте недеље Великог поста и недељу дана пред Васкрс. Установљен у Јерусалиму крајем IV века за успомену на последњи, царски и свечани улазак Господа Исуса Христа у свети град Јерусалим, јашући на магарету, шест дана пре Пасхе (Мт 21,1-10; Јн 12,12-18). Том приликом народ Га је дочекао као Цара, простирући своје хаљине и гранчице дрвећа, носећи у рукама палмове гранчице.

Тога дана је Исус Христос, праћен својим ученицима и мноштвом народа, кренуо из села Витиније у Јерусалим. Дошавши до села Витфага, у подножју Маслинске горе, рече двојици ученика: "Идите у село које је пред вами, и одмах ћете наћи магарицу привезану и магаре с њом; одрешите је и доведите, И ако вам ко год шта рекне, кажите: требају Господу! - и одмах ће их дати". Ученици урадише како им је Христос заповедио, и кад доведоше магаре, Он га узјаха и на њему крете у Јерусалим.

Глас да долази Спаситељ, онај што је васкрсао Лазара, брзо се раширио и мноштво народа Му се придружило. Једни су га сусретали с палминим гранчицама у руци, друти су бацали своје хаљине на пут куда ће проћи, трећи су резали гранчице од дрвета и бацали на пут. Када Исус Христос изиђе на Маслинску гору, они који га пратише повикаше: "Осана Сину Давидовом! Благословен који иде у име Господње, цар Израиљев!" Али Исус је целим путем био жалостан, и кад силазаше низ гору, он баци поглед на Јерусалим у долини, заплака се и рече: "О, Јерусалиме! Кад би ти знао, особито у овај дан, шта је за срећу твоју; али је сад сакривено од твојих очију. Јер ће доћи дани да ће те опколити непријатељи твоји са свих страна, и разбиће тебе и децу твоју и неће оставити у теби камен на камену за то што ниси познао време у које си похођен".

Све се то дешавало пред празник Пасхе, па се у Јерусалиму беше сакупило света из многих крајева. Угледавши Исусов улазак у Јерусалим, многи се запиташе: "Ко је то?", а из гомиле народа одговорише: "Исус, пророк из Назарета Галилејског". Потом Христос уђе у храм, где су били кљасти и сакати, смилова се на њих и све их исцели. Међу народом и децом завлада велико одушевљење, те му клицаху: "Осана, Сину Давидовом, Цару Израиљском!" Слушајући то, приђоше Му неки фарисеји, па му рекоше: "Чујеш ли то што ови говоре?", нашта им он одговори: "Зар нисте никада читали: из уста мале деце и одојчади, начинио си себи хвалу".

Целог дана је Исус Христос држао проповеди у храму, а увече се са својим ученицима вратио у Витинију.

Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника. Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља како Христос јаше на магарету, а прате Га ученици, док народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.

Лазарева субота - библијски у литургијски смисао празника

VaskrsenjlazaraВРБИЦА - ЛАЗАРЕВА СУБОТА (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота Св. праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног пребивања у гробу. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник са полуваскрсним богослужењем у великом је поштовању код Срба, и многе породице славе Лазареву суботу као своју Крсну славу.

На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, одн. Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри око каквог извора. Пратећи елементи овог празника, имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице - данашње врбове њихова су замена. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу, сутрадан, на Цвети, носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване по кућама.

На Врбицу, тј. у Суботу Лазареву после подне, увек се држала литија изван храма. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века, од Силвије Аквитанке, која је описала богослужење Јерусалимске цркве тога времена. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе. Зато се ова литија и назива Врбицом. Гранчице врба освећују се посебном молитвом и кропљењем освећеном водом на Цвети, на јутрењу, и деле се вернима, који их чувају током године уз славску икону.

 Тропар, гл. 1.

Уверавајући нас пре Твог страдања у опште васкрсење, из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже. Због тога и ми, као деца, носећи знаке победе, Теби, победиоцу смрти, кличемо: Осана на висинама, нека је Благословен Онај Који долази у име Господње!

Кондак, гл. 2.

Радост свих, Господ Христос, Истина, Светлост, Живот и Васкрсење свега, свима се јавио на Земљи Својом добротом, и постао образ Васкрсења, свима дајући Божански опроштај грехова.

 

БЛАГОСЛОВЕН КОЈИ ДОЛАЗИ У ИМЕ ГОСПОДЊЕ

(Проповед светог Григорија Паламе у Цветну недељу)

Свима је потребно старање, труд и пажња, али не свима у истој мери јер је ово потребније онима који су одевени у славу, богатство и власт, и који су учени и поседују мудост, ако желе да се спасу. То се види из Еванђеља Христовог које је прочитано јуче и данас (на Лазареву суботу и Цвети). Када је чудо над Лазаром савршено, и када је Христос потпуно јасно пројавио да је Он Бог, народ је то прихватио и поверовао, док су неки кнезови, то јест књижевници и фарисеји, били толико далеко од вере да су неразумно смишљали зло против Њега и, по свом безумљу, желели да смрти предају Онога Који је, и кроз то што је рекао и кроз то што је учинио, представио себе као Господара живота и смрти. Зар не би свако рекао, како су они лако могли да схвате да је Он раван Оцу, онда када је Христос подигао очи ка небу и рекао: „Оче, благодарим Ти што си ме услишио“. Јер Он је сам тада појаснио: „А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, верују да си ме Ти послао“ (Јован, 11, 41-42), то јест зато да би они знали да је Он једино са Богом и да долази од Оца и да се Њему ни у чему не супротставља, него да по вољи Очевој твори чудеса. Подигао је пред свима очи своје ка Оцу, и обратио му се тим речима, како би они схватили да је Он, Који говори на земљи, раван Највишем Оцу, Који је на небесима. Саветовање је претходило како почетку стварања које је требало да приведе човека у биће, тако и сада – приликом пресаздања човека у лику Лазара. Тада је, намеравајући да створи човека, Отац рекао Сину ''Да начинимо човека'', и Син је послушао, па је тако човек дошао у живот. Овде пак, сада, када је Син говорио, Отац га је послушао, и тако је Лазар оживео.

Видите ли овде исту част и једнако поштовање? Ове речи, иако због народа изговорене у облику молитве, нису биле речи молитве, него власти и господарења: ''Лазаре, изађи напоље!'' – и одмах је Лазар, четири дана мртав, стао пред Њега жив; зар нису дакле једно били заповест Живог и молитва Животворног? Он је викнуо громким гласом, и то је било ради присутних, јер могао је не само тихо, него и само вољом да га васкрсне, и то издалека, док је још камен лежао на гробу. Он је пак пришао гробу и рекао присутнима да склоне камен, те су сви осетили задах распадања и тада је громким гласом позвао Лазара, позвао га к себи, и баш тада га је васкрсао. И све то – зато да би они видели сопственим очима – јер су били крај гроба, да би сопственим носем осетили смрад мртваца који је четири дана био у гробу, и да би осетили сопственим додиром – пошто су својим рукама дотакли камен када су га уклањали са гроба, затим плаштаницу и убрус на глави када су их одвијали, као и да би лично чули глас Господњи – који је допирао до ушију свих присутних: кроз све то, дакле, они су спознали и поверовали да је Он – Онај Који ''зове непостојеће као постојеће'' (Римљанима 4, 17), који све носи речју силе своје и Који је у почетку једном својом речју све привео из небића у биће.

Тако је, после свега што се догодило, незлобиви народ поверовао у Њега, и то не само да је ћутећи имао веру, него је почео на делу и на речи да проповеда Његово Божанство. После васкрсења четвородневног Лазара, Господ је, нашавши магарца кога су ученици претходно припремали, како каже еванђелиста Матеј (21, 1), сео на њега и ушао у Јерусалим, сагласно пророштву Захаријином, који је рекао: ''Не бој се кћери Сионска, ево Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак је и јаше на магарици, и магарету, младунчету товарне животиње (Захарија 9, 9). Пророк је овим речима објавио да тај Цар о коме је пророковао представља јединог истинског Цара Сиона. Цар твој, каже он, није страшан, нити љут, нити чини зло, нити води за собом штитоносце и маченосце, или мноштво пешадије и коњаника, нити је грамзив, нити му је потребно да га послужују и да наређује, нити му требају ропство и служење који су нечасни и погубни, него је знак Његов – смирење, сиромаштво и скромност, јер Он долази седећи на магарету, без претње великог мноштва људи. Стога је Он – Једини праведни Цар, Који спасава у праведности; и Он је кротак, јер има нарочиту кротост, како сам каже за себе: ''Научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем'' (Матеј 11, 29).

Када је, дакле, васкрсао Лазар из мртвих, Цар је, седећи на магарцу, тако ушао у Јерусалим. Сви људи – деца, одрасли, старци, простирући своју одећу по путу и са палминим гранчицама у рукама које су символ победе, журно су Му пошли у сусрет, као Животворцу и Оном Који је победио смрт. Пали су ничице пред Њега и онда пошли за Њим, не само на улазу у град, већ и у самом светом месту, певајући у глас: ''Осана сину Давидову, осана на висини''. Похвална песма ''Осана'' узноси се Богу, јер у преводу она значи: ''Спаси Господе''. Додајући ''на висинама'', показали су да се Он песмом прославља не само на земљи и не само од стране људи, већ и од стране ангела на небесима.

Певајући Му тако, они Га признају за Бога, супростављајући се тиме опаком и богоборном плану књижевника и фарисеја који су намеравали да Га убију. Они су о Њему безумно говорили: ''Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења. Ако га оставимо тако, сви ће поверовати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ'' (Јован 11, 47-48). А шта каже народ? – ''Благословен који долази у име Господње'', показујући тако да је Он – Онај Који је од Бога и Оца и који је дошао у име Очево, како је и сам Господ говорио о себи: ''Ја сам дошао у име Оца мојега; изиђох од Оца и дошао сам на свет'' (Јован 5, 43; 16, 28). Под речима: ''Благословено Царство Оца нашег Давида који долази'', подразумева се такво царство, у које ће по пророштву поверовати и многобошци, а нарочито – Римљани. Тај Цар није само нада Израиља, него и ишчекивање многобожаца, и Он, према пророштву Јаковљевом, ''веже за чокот магаре своје, и за племениту лозу младе у магарице своје'' (1 Мојсијева 49, 11). Гранчице винове лозе јесу ученици Господњи, којима је Он рекао: ''Ја сам чокот, ви сте лозе'' (Јован 15, 5). Кроз те лозе, Господ је себи присајединио ''младунче магарице своје'', то јест Нови Израиљ од незнабожаца, оне који су по благодати постали Авраамови синови. Ако то Царство преставља наду и за незнабошце – као да су рекли (они који су дочекали Христа) – зашто бисмо се онда ми који верујемо у Њега плашили Римљана?

Будући, дакле, као деца, не умом него по незлобивости, надахнути Духом Светим, они су Господу принели савршену и најпотпунију химну, сведочећи да је Он, као Бог, оживео четвородневног мртваца Лазара. Видевши таква чудеса и ту децу која певају: ''Осана сину Давидову'', књижевници и фарисеји су узнегодовали и рекли Господу: ''Чујеш ли шта ови говоре?'' (Матеј 21, 16). Како лако би им Господ могао рећи: ''Је ли могуће да још не видите, не чујете, не разумете?'', јер Он, Који је на достојан начин био опеван, обраћајући се онима који су га порицали, могао је рећи: ''Да, на невидљив начин ја чујем оне који расуђују о мени, а такође и оне који ми певају, но и када би они заћутали, камење би проговорило. Ви све до сада нисте разумели пророштво: 'Из уста одојчади и деце начинио си себи хвалу'.'' Било је то велико чудо што и прости, и деца, и неуки на савршен начин богословствују о Богу ваплоћеном ради нас, узевши на своја уста ангелску химну. И као што су ангели на Рождеству Господњем запевали: ''Слава на висини Богу и на земљи мир'' (Лука 2, 14), тако су сада ови, приликом уласка Његовог у Јерусалим запевали одговарајућу химну, говорећи: ''Осана сину Давидову, осана на висини''.

Браћо, будимо и ми, у односу на зло, и млади и стари, а исто тако и кнежеви и потчињени – незлобиви као деца, како бисмо, будући оснажени од Бога, добили награду и понели символ победе не само над мрским страстима, него и над невидљивим и видљивим непријатељима, и да бисмо благодаћу Логоса задобили правовремену помоћ. Управо то младо магаре, на које се нас ради удостојио да седне Господ, било је праслика народа који ће се покорити Њему, а међу којима се налазимо и ми, било да смо кнежеви или потчињени.

Као што у Исусу Христу, како каже Божански апостол, нема ни мушког ни женског пола, ни Јелина ни Јудеја, него су сви – једно, тако у њему нема ни кнеза ни потчињеног него сви ми – вером у Њега, по благодати Његовој – представљамо једно. Налазећи се у Телу Његовом, у Цркви, ми имамо једну главу – Њега; благодаћу Свесветог Духа сједињени смо у један дух; сви смо примили једно крштење; и сви имамо једну наду; и један је наш Бог, над свима, и кроз све, и у свима нама. Љубимо, дакле, један другог, и примимо један другог, и постарајмо се један за другог, јер смо сједињени један с другим. Знак по којем познају да смо ученици Његови јесте – љубав, и очинско наслеђе које нам је Он оставио одлазећи из овог света јесте – љубав. И последњи савет који нам је дао одлазећи Оцу своме утврђује нашу међусобну љубав.

Старајмо се да следимо Очински савет и да не одбацимо Његово наслеђе, ни знамења која нам је дао, како тиме не бисмо одбацили – ни синовство, ни благослов, ни учеништво којег нас је удостојио, у да нам се тако не деси да отпаднемо од онога чему се надамо. И као што је на путу за Јерусалим, уочи Страдања Спаситељевих, народ полагао своју одећу пред Њега, и не само народ, него и кнежеви народни (говорим о апостолима Господњим), тако и ми, и кнежеви и потчињени, простримо одежде које су нам својствене, управо – тело наше, покоравајући његове жеље духу, како бисмо се не само удостојили да видимо и да се поклонимо Спасоносним Страдањима Христовим и Светом Васкрсењу, него и да бисмо се насладили сједињењем са Њим. Јер ако ''постадосмо сједињени'', каже апостол, ''са обликом смрти Његове, онда ћемо и са васкрсењем'' (Римљанима 6, 5), које нека сви дочекамо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Животворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Превела са грчког Антонина Пантелић

Недеља пета поста - Глувна

marijаegipcankаА кад узлажаху путем у Јерусалим, Исус иђаше испред њих, а они се чуђаху, и за њим иђаху са страхом.
И узевши опет Дванаесторицу, поче им казивати шта ће му се догодити:
Ево идемо горе у Јерусалим, и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима, и осудиће га на смрт, и предаће га незнабошцима;
И наругаће му се, и шибаће га, и пљуваће га, и убиће га, и трећи дан васкрснуће.
И дођоше пред њега Јаков и Јован, синови Зеведејеви, говорећи: Учитељу, хоћемо да нам учиниш што ћемо то молити.
А он им рече: Шта хоћете да вам учиним?
А они му рекоше: Дај нам да седнемо један с десне стране теби а други са леве, у слави твојој.
А Исус им рече: Не знате шта иштете; можете ли пити чашу коју ја пијем, и крстити се крштењем којим се ја крстим?
А они му рекоше: Можемо. А Исус им рече: Чашу, дакле, коју ја пијем испићете; и крштењем којим се ја крстим крстићете се;
Али да седнете с десне стране мени и с леве није моје да дам, него ће се дати којима је припремљено.
И чувши то десеторица почеше се срдити на Јакова и Јована.
А Исус дозвавши их рече им: Знате да они који се сматрају владарима народа господаре њима, и великаши њихови владају над њима.
Али међу вама да не буде тако; него који хоће да буде међу вама велики, нека вам служи;
И који хоће међу вама да буде први, нека буде свима слуга.
Јер Син Човјечији није дошао да му служе него да служи, и да даде живот свој у откуп за многе.
(Свето Јеванђеље по Марку 10,32-45)
 

* * *

Непрестано руководећи православне хришћане током Четрдесетнице ка освећујућим подвизима поста и покајања, Црква у богослужењу пете седмице теши и храбри оне који посте чињеницом да су прошли већ половину поста, и побуђује да ми „који смо преполовили свештени пут поста треба радосно да хитамо ка будућем васкрсењу". Умножавајући при крају посног попришта побуде ка неослабљеном богоугодном животу, Црква и у петој недељи наставља да нас подсећа како смо ми, који падосмо у грех, слични онима које заробише, те нам заповеда уздање у Господњу милост. „Завапи Христу Богу који је распет за тебе, каже Црква, и који је добровољно примио ране: побрини се за мене, Господе, и спаси ме". Свештене химне које Црква и данас поји на богослужењу пете седмице примљене су у VII и VIII веку од Софронија Јерусалимског, Андрије Критског и Студита - Јосифа и Теодора.

„Да људи не би били лењиви према духовним подвизима", Црква током три дана пете седмице: четвртак, суботу и у васкрсни дан, пружа вернима нарочите подстицаје ка подвизима благочашћа. У четвртак на јутарњем богослужењу Црква поји цео Велики канон св. Андрије Критског и житије св. и преп. Марије Египћанке. Из тих разлога се читање канона св. Андрије Критског у четвртак пете седмице Великог поста негде још назива и стајање Марији Египћанки.

Четвртак пете седмице. Велики канон.

Христе мој, даруј милосрђе Онима
који Ти сада поју Велики канон

Овим речима почиње синаксар у четвртак пете седмице Четрдесетнице, и каже још: „Велики канон неизмериву дирљивост има: сваку, пак, повест Старог и Новог завета забележио је и сабрао, од Адама до самог Христовог вазнесења и апостолске проповеди, поучавајући сваку душу како да ревнује у добру и подражавању у сили: зле да избегава и увек да тежи покајању, сузама, исповедању и другим богоугађањима. Тај канон је толико широк и умилан да може и најжешћу душу довољно да омекша и покрене на добро, само ако се скрушеним срцем и са пажњом поји".

Канон се овај назива великим због мисли и спомена који се у њему налазе: његов плодни аутор га је сложио од осталих канона који у себи не садрже више од по 30 тропара, а овај има 250 тропара и сваки тропар излива неизразиву сладост. Из тих разлога се овај велики канон и произноси у великој Четрдесетници јер дарује велико гануће; произноси се и два пута на повечеријима прве седмице, разврстан у четири прва дана њезина, док се у четвртак пете седмице Четрдесетнице, на јутрењи, чита цео, у пуном издању, заједно са дневним каноном. „Велики канон читамо умилно, каже Црква, скрушеног срца и гласа, на сваки тропар чинећи по три метаније (земна поклона)".

 

Света Марија Египћанкa

Заједно са великим каноном који снажи душе подвижника, Црква произноси и цело житије св. преп. Марије Египћанке, показујући њоме и у њој образац истинског покајања и пример усавршавања верујућих, „покреће нас према Богу и чини да опет постанемо разборити, помаже нам да не паднемо у очај уколико нас неки грех некада зароби". Повест о преп. Марији Египћанки дочарава вид искреног покајања и неизрецивог Божијег човекољубија према онима који искрено желе да се одрекну својих сагрешења.

Марија Египћанка је у свом животу сјединила и пројавила две крајности - бездан греха и висоту побожности и врлине. У годинама своје младости, окупирана саблазнима порока, седамнаест година је провела у греху, да би се силом благодати Божије, као заблудела овца поново вратила Цркви. На зов Цркве Марија, која није марила за Божије заповести и која је помрачила у себи Божији лик, божанским промислом се наново благодатно обновила. Рођена је у Египту и већ у дванаестој години осетила је изазов туђинског закона који војује у нашим удовима и занемаривши родитељску љубав, побегла је из њиховог дома у Александрију, на бурно и широко поље света, на тржницу порока. Не нашавши довољно задовољстава у граду, у којем је прилив људи садржан у безброј личности жељних телесних наслада, Марија је смислила да оразноличи свој раскалашни живот путовањем у Јерусалим, заједно са поклоницима који путоваху на Воздвиженије животворног Крста Господњег. Током путовања, и по приспећу, у Јерусалим, она је све до самог празника наставила све дубље и дубље да тоне у бездан разврата. Изгледало је да јој више нема помоћи која би је могла извадити из греховне дубине. Дошавши у Јерусалим на празник Воздвиженија животворног Крста, вучена знатижељом, Марија је заједно са осталим подвижницима и побожним хришћанима, на дан празника, пошла у Божији храм. Али, дошавши у притвор храма она једноставно није могла да, заједно са осталима, ступи у сами храм и приступи животворном Крсту Господњем. Сви остали су неометано ступили унутар храма, а Марија, уз много покушаја и напора, једноставно није могла да прекорачи праг светилишта, невидљиво задржавана божанском силом. Мислећи да њу, као крхку жену, истискује из реда гурање мноштва светине, одлучила је да се некако пробије до средишта масе и да тако заједничким напорима једноставно буде унесена у храм; међутим, опет само њу, чим би се дотакла црквенога прага, нека чудна сила гурала је назад. Три - четири пута је она тако покушавала да уђе у храм, али без успеха. Присутни у храму наслађиваху своја побожна осећања гледањем уздигнутог животворног Дрвета; Марија, пак, посрамљена и ожалошћена, остаде у предворју храма и потресена осећањем стида и кајања горко је заридала схвативши да се у њезином несхватљивом ометању уласка у храм огледа Божија десница Вишњега која јој, као недостојној, не дозвољава да уђе у храм и целива животворни Крст. У пламеној молитви Богу Марија је исповедила све грехе своје заклињући се да ће их све окајати и искупити уколико измоли милост да уђе у храм и поклони се животворном Дрвету. У дубокој скрушености духа и суза, Марија је погледала на икону Богомајке која се налазила на врху зида у предворју и зрак спасоносне наде блеснуо је у њезиној скрушеној души. Марија је молила заједничку Заступницу свих - да је удостоји уласка у храм како би легла пред животворни Крст Сина Њезиног, са тврдим уверењем и намером да до гроба проводи трезвен живот. Невидљивим заступништвом Преблагословене Дјеве, нови покушај Маријин да уђе у храм био је без тешкоће. Она је ушла и, обузета страхом са сузама раскајаног срца, пала је пред животворно Дрво и са дубоким страхопоштовањем и сузама, целивала га је. Тако је одпочело најискреније покајање једне грешнице пред Богом! Вративши се у предворје Марија је опет пред оном истом иконом прионула на молитву призивајући Богомајку да, као сведок њезине одлучности у покајању, дарује јој поуку на путу покајања и тада као да је из даљине чула глас: „Ако пређеш Јордан, пронаћићеш праву утеху".

Напустивши Јерусалим Марија је приступила светим Тајнама у храму Јована Крститеља, у близини Јордана, а потом се осамила у јорданској пустињи где је провела 48 година, скоро без хране и одеће, даноноћно оплакујући грехе своје. У 48. години усамљеничког и веома трудољубивог живота, у време св. Четрдесетнице, у пустињи ју је сусрео преп. Зосима - монах обитељи, који се по обичају током Великог поста удаљавао из манастира тражећи у пустињи пример најузвишенијег монашког самоодрицања, а нашао је ту која је некада била пример раскалашности. Само обличјем човечанског тела, потпуно сувог и опаљеног сунцем, нагог и покривеног једино сребрнастим власима, приказала се Марија Зосимовом погледу. Видевши га, она је нагнала у бекство, али чувши за њом сузну молбу старчеву да га благослови, она је стала и замолила га да јој добаци своју одећу како би се покрила и тако омогућила разговор са њим. На његову упорну молбу Преподобна је смирено открила свој негдашњи живот; казавши му о првој половини свога живота - бурног и превртљивог, и о упорности да се преобрати, Марија му је испричала и о свом животу у пустињи: „Веруј ми, оче Зосима, седамнаест првих година провела сам у овој пустињи борећи се са својим безумним похотама као са љутим зверовима: када сам осећала глад, прохтевало ми се да једем рибу и месо, као што сам то у Египту чинила; пошто сам у свету волела да пијем вино, по некада нисам могла да утолим жеђ ни капима воде; много сам патила од глади и зноја, много од болести. Ранији моји прохтеви су као ватра палили утробу моју; на ум су ми долазиле раније саблажњиве песме и мутиле мир души мојој; преступничке пожуде су ми узбуркавале крв и присиљавале да паднем ничице, да ударам у земљу и са сузама молим помоћ с висине. Трудила сам се да на уму имам моје завете и да их супротставим унутарњим прохтевима тела; призивала сам Божију Мајку у помоћ, као свога јемца; плакала сам горко и дуго, целе дане и целе ноћи и једино тада ме је обасјавала слатка светлост и разгонила невољне мисли".

Седамнаест година је провела Марија у средишту мрачног живота овога света; седамнаест година је трајала њезина тешка борба са грешним пожудама и, најзад, добровољну мученицу посетио је жељени покој духа - плод необичних трудова и подвига, благодатни мир послан од Господа, Који нам свима саветује: приступите мени сви невољни и обремењени и Ја ћу вас одморити. Од тада, Марија се бићем уподобљује ангелима, преузневши се изнад тела и света: Зосима је њу у време молитве видео узнесену од земље како стоји у ваздуху, и видео њезину прозорљивост речима, као и то да је два пута ходала по води Јордана као по сувом, а добила је од Бога и предзнање о времену своје смрти. Испричавши му свој живот, Преподобна га је замолила да идуће године у време Великог поста опет дође у пустињу са светим Даровима како би се причестила. Зосима јој је испунио свету жељу. Примивши Тело и Крв Исуса Христа и сјединивши се тајанствено са Њим, велика подвижница пустиње је умолила Преподобног да на исто место и у исто време дође и следеће године, али Зосима ју је тада већ нашао упокојену, а њене часне мошти је сахранио. Ускоро, пошто је примила причешће од Преподобног, она се упокојила - 530. године, 1. априла.

Софроније, патријарх јерусалимски, који је живео почетком VII века, саставио је опширно житије преп. Марије Египћанке које се и сада чита на богослужењу. А свети преп. Андрија Критски, звани и јерусалимски због монашких подвига у Јерусалиму, као изасланик јерусалимског патријарха Теодора на шести Васељенски Сабор 691. године, донео је собом у Константинопољ житије преп. Марије заједно са својим каноном знаним под именом велики. Од тога времена до сада, Православна Саборна Црква чита тај канон, а установила је да се и житије Преподобне чита у четвртак пете седмице Четрдесетнице, а у васкрсни дан те седмице савршава спомен у част Преподобне, оличавајући у њој обличје истинског покајања!

Труда ради бдења, Црква у четвртак служи Литургију Пређеосвећених Дарова и олакшава пост. 


Субота седмице. Акатист Богородици

У суботу пете седмице Црква врши молебни чин акатиста или похвале Пресветој Богородици Одигитрији, почињући причу на тај дан овим стиховима:

Град обухваћен ратом, непрестаним песмама

Благодарно опева силну Заштитницу.

На основу приче древног предања, након вазнесења Господа, св. евангелиста Лука, иконописац, насликао је лик Божије Мајке и показао јој га. Видевши своју слику Она се сетила свога ранијег пророчанства: „од сада ће ме блаженом звати сви нараштаји", те рече: „благодат Моја нека буде са овом иконом". Свети Лука је послао икону у Антиохију уваженом Теофилу (Лк 1:3), за кога је написао и коме је послао своје Евангелије и књигу Дела Апостолска. Из Антиохије, где су верујући са великим страхопоштовањем поштовали благодатну икону, она је после много година пренесена у Јерусалим; Евдокија, супруга грчког императора Теодосија Другог (408-450), која је путовала на поклоњење светим местима, пренела је икону из Јерусалима у Константинопољ, сестри свога супруга - св. Пулхерији, као знак мира и љубави. У Константинопољу је икона Богородичина, захваљујући побожности и расположењу Пулхеријином, постављена у Влахернској цркви где се чувала и Њезина часна риза, и где је постала позната под именом Влахернска. Благочестива Пулхерија је устројила да се у Влахернском храму, једном недељно - у уторак, чини молебан Богородици.

Икона Богомајке коју је насликао евангелиста Лука и која је била постављена у Константинопољском храму, чинила је многа благодатна знамења. Јавивши се једном двама слепцима Богомајка их је привела у Влахернску цркву икони својој, и даровала им вид. Због овога благодатног знамења, ову чудотворну икону почеше називати Одигитрија тј. путовођа, заступница и помоћница. Овај назив чудотворној икони Богомајке сачувао се од тада за свагда, а утемељио се трикратним избављењем Константинопоља од силних непријатеља, које Црква достојно приписује невидивом заступништву Одигитрије.

Прво избављење је било у време императора Ираклија 626. године од Персијанаца, Авара и Скита. Војсковођа Хозроје, Сарвар, покоривши Сирију, Палестину и Египат, неометано је са силном војском дошао до Хризопоља (садашња Скутара), рушећи хришћанске храмове и приморавајући хришћане да се клањају Сунцу. Да би одвукао персијску војску од своје престонице, Ираклије је мимо надања Персијанаца ударио у њихов бок. Сазнавши о царевом походу аварски хан је одлучио да искористи његово одсуство из отаџбине подмукло нарушивши мир и са поморским и копненим силама устремио се иза граница Империје. Грци се збунише. Непријатељ је опколио Константинопољ - и са мора и са копна, те је град постао потпуно незаштићен. Патријарх Сергије је тешио житеље престонице саветујући их да се сво уздање усмери на Бога и његову Пречисту Мајку: „Будите храбри, чеда, говорио је он, уздајмо се у једнога Бога узданицу нашег спасења и од свега срца и душе пружимо му своје руке и погледе; Он ће растерати невољу која нас окружује и разорити све планове наших противника". Патријарх је са свештеним иконама Богомајке и са мноштвом придошлог народа извршио унутар зидина града крсну литију, храбрећи браниоце града. Персијанци и Авари продираху са Истока и са Запада не би ли спалили околину главног града: патријарх, узевши нерукотворени лик Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа, икону Одигитрије, драгоцену Ризу Пресвете Дјеве Марије и животвореће Дрво Крста, и учинивши два пута крсни опход по зидовима града мољаше се са сузама: „Васкрсни, Господе! -и разбећиће се непријатељи Твоји; и ишчезнуће као дим, и растопиће се као восак од огња". Дошавши тако литијом до залива патријарх је погрузио часну ризу Богомајке у мирне воде залива. Дејством благодатног промисла, море се узбуркало и потопило непријатељске бродове; непријатељи на копну беху побијени мачем и протерани. Тако је Бог својим милосрђем и заступништвом Богомајке даровао Грцима победу над непријатељима, од којих не само да је била повраћена територија коју они освојише у грчким провинцијама, него за свагда беше уништена њихова сила. Сам патријарх, утешен брзом помоћи Пресвете Богородице, целу ту ноћ је одстојао приносећи небеској Заступници химне хвале и благодарноти; успомену на чудесно избављење Константинопоља Црква је за свагда очувала, потомака ради, у нарочитом празновању са којим је касније сјединила успомену на двократно још избављење Константинопоља од непријатеља, уз помоћ Одигитрије.

Након тридесет и шест година од првог избављења Константинопољ је, заступништвом Одигитрије у време Константина Погонота (668-685), други пут спасен од Сарацена који су током седам година опседали Византију. Највећи део бродова и тридесет хиљада непријатеља, молитвама Цркве и заступништвом Богородице изгинуше под зидинама града од грчког дејства и претрпених бродолома.

Најзад, трећи пут, Константинопољ беше сачуван опет од Сарацена, заступништвом Одигитрије, у време цара Лава Исавријанца (716-741). У време царевања Лава Исавријанца, Сарацени опколише Константинопољ са 1800 једрењака, у намери да га разоре. Житељи града, узевши најчасније Дрво Крста Господњег и свету икону Одигитрије, извршише по зидинама града литију, са сузама молећи Господа. Флота сараценска беше скоро сва уништена веома јаком буром у Егејском мору, и једва да десет бродова остадоше цели; непријатељске трупе су у хрпама прекривале острва, обале и улаз у луку.

Иако Синаксар у субошу пете седмице Четрдесетнице говори само о Трократном избављењу Константинопоља, иосредством Богомајке - ипак историја сведочи и о четвртом:

Аскољд и Дир наоружавши 200 бродова прокрчише себи пут, 866.г. у Црно море, пустошећи огњем и мачем обале, и опколише Константинопољ са мора. Имп. Михаил Трећи, који је тада царевао у Константинопољу, беше одсутан због рата са Агарјанима на Црној реци. Дознавши од намесника цариградског о новом непријатељу, пожурио је у ирестоницу; уз велику опасност иробио се кроз обруч непријатељских бродова, немоћан да угрози њихову силу, поуздао се у Госиода, од кога је помоћ и стигла. По сведочанству византијских летописаца, народ се у молитви обратио Богородици у њезином славном храму у Влахерни. Патријарх Фотије је са великим торжеством изнео Њезину ризу на обалу и иогрузио је у море, тихо и сиокојно. Одједном се подиже бура која је разбила и уништила непријатељску флоту, те само незнатни остаци њезини вратише се у Кијев.

Сагласно византијским летописцима, Нестор овако описује следећи догађај.Уплашени небеским гневом, руски безбожници хитно упутише делегацију у Константиноиољ ради светог крштења.

Грамата патријарха Фотија, писана крајем 866. г. источним епископима, сведочи о томе шта се, у ствари, збило. „Руси, пише он, познати по жестини, поробиоци суседних народа, који се у својој дрскости усудише да ратују са римском империјом, већ оставише сујеверје и исповедише Христа, те постадоше наши пријатељи, мада још до недавно беху најзлобнији непријашељи. Они од нас добише епископа и свештеника, испољивши живу усрдност и вољу ка хришћанском богослужењу".

Дивну помоћ Одигитрије, благодатно дарујућу верујућима, Црква помиње и прославља у суботу пете недеље Великог поста из разлога што је прво избављење Константинопоља било око тога времена. Уз то, Богомајка је хитра помоћница и у покајању. Њезиним садејством православни побеђују видљиве и невидљиве непријатеље. Њезином помоћи Грци су много пута победили невернике, а Марија Египатска, коју помињемо у четвртак пете седмице Четрдесетнице, и у следећи васкрсни дан, победила је грех свој.

Богослужење, које се врши у суботу пете седмице Четрдесетнице у част Богородице, назива се похвала и стајање, из разлога што су похвалне химне Богородици верујући првотно произносили стојећи целу ноћ. Због тога се похвална пјенија у част Одигитрије, до данас савршавана у Цркви, називају акатисти или стајања. „Не назива се сједален, јер тада сви људи једноставно стоје (акатист), појући химну Мајци Речи".

Акатист је похвала (панагерик) Богомајци, састављен од 24 песме - 12 кондака и 12 икоса, распоређених саобразно двадесетчетирма словима Грчког алфавита. Ауторство акатиста неки приписују Георгију Писидијском, ђакону Велике Цркве у Константинопољу (половина VII века). Свака песма почиње одговарајућим јој по редоследу словом алфавита - кондак се завршава псаломским: алилуја, а икос архангелским поздравом Богомајци: радуј се. Акатист се завршава кратком молитвом Пресветој Дјеви да Она свагда буде избавитељица хришћана од невоља и искушења. У томе смислу се акатист чита у свима осталим данима године, на почетку или по завршетку других служби похвале; али у суботу акатиста он улази у сами састав богослужења и поји се на јутрењи, и то не сав одједном, него раздељено - у размацима са другим песмама и читањима - у четири различита изласка. Свака пауза почиње и завршава се певањем кондака „Избраној Војвоткињи". Обичај читања акатиста утврдио се после двају нових избављења Константинопоља, заступништвом Богомајке.

У почетку празник акатиста се вршио само у Константинопољу, уствари, само у Влахернском храму, у коме се и чувала чудотворна икона Мајке Божије заједно са свештеним заостацима њезиног земног живота: ризом и појасом Њезиним, и где је народ у ноћ најезде Авара и Персијанаца на град служио свеноћно бдење Богомајци; али у IX веку овај празник је унесен у типик манастира св. Саве, и у типик Студитског манастира, а потом и у Триод, те је од тога времена постао свеопшти обичај у целој Православној Цркви.

У васкрсни дан пете седмице Великог поста, неослабљено побуђујући верне на истинско покајање којим се достиже Царство Божије, Црква причом о богаташу и Лазару, описаном и у химнама, учи да Царство Божије није храна и пиће, већ правда и свето уздржавање. Зато ће у њега ући само они који добра из својих ризница дарују у руке убогих. Заједно са овом поуком, ради охрабрења духовних трудбеника, Црква савршава и службу св. и преп. Марији Египатској, показујући у њој образац истинског покајања, а самим тим показује колико је велика и неизрецива милост Божија и човекољубије према онима који искрено желе да се обрате од својих сагрешења.

Ради утехе и охрабрења онима који посте Православна Црква и у петој недељи Четрдесетнице на Литургији читањем Апостола подсећа о спасоносној сили крсне жртве Божијег Сина за нас. Дошао је Христос, Првосвештеник будућих добара не са крвљу јарчијом нити јунчијом, него Својом крвљу уђе једном за свагда у светињу извршивши вечно искупљење (Јевр 9:11-14). А у читању Евангелија Црква подсећа подвижнике на приближавајућу се радост васкрсења Христовог пророчким речима Исуса Христа, које се читају на Литургији, у евангелију недеље: Ево улазимо у Јерусалим и Син Човечији биће предан првосвештеницима и књижевницима: и наругаће му се и ухватиће га, и попљуваће га, и убиће га, и у трећи дан ће васкрснути (Мк 10:35-46).

Текст преузет из књиге:
Григорије С. Дебољски,
ДАНИ БОГОСЛУЖЕЊА,
Сомбор 1996.