Pravoslavno jutro - BANER - KRAJ

Razgovorioveri1

sveti apostoli

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован

raspored5a

spc.rs

eparhija-sumadijska.org.rs

radiozlatousti.rs

verujem.org

 

Предавање у Народној библиотеци

08-03-2015

Biblioteka

У уторак, 03. марта 2015. године, у просторијама градске библиотеке у Јагодини, одржано је предавање на тему „Хришћански смисао болести и патње“ у организацији свештенства града Јагодине. Гост-предавач био је протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор богословије „Свети Јован Златоусти“ у Крагујевцу и професор Богословског факултета Универзитета у Београду.

Реализована промоција књиге ''Несвети а свети'' у Јагодини

06-02-2015

unnamed 1

На радост организатора сала, градске библиотеке била је испуњена до последњег места радозналих слушалаца, који су дошли да се упознају са тренутно можда најчитанијом руском књигом „Несвети а свети“.

Промоција 15. – ог броја Светосавског часописа „Растко“

18-10-2014

5.

16. октобра у просторијама ОШ “17.октобар“ у оквиру прослављања Дана школе, одржана је промоција 15.-ог броја часописа „Растко“. Часопис „Растко“ излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, а по одобрењу директора школе Госпође Биљане Милановић. Часопис уређује вероучитељ Борис Милосављевић. Стручни консултанти часописа су педагог школе Марина Антонијевић и вероучитељ протођакон Нинослав Дирак, док је за лектуру текста задужен наставник српког језика Маја Алексић...

Mолебан за благословен почетак школске године у беличком намесништву

15-09-2014

1

Прослављање овог великог празника како и доликује започело је служењем Свете Литургије у сви храмовима на територији овог намесништва. Најсвечаније је било у храму Светих апостола Петра и Павла где је Светој Литургији присуствовао велики број деце предвођени својим вероучитељима и катихетама, који су учествовање у Светој Литургији пројавили прелепим певањем, као и приступањем Чаши Господњој.

Преподобна мати Параскева - Света Петка

sveta-petkaСвета Петка или Параскева (грч. Παρασκευή - петак) је била хришћанска подвижница из 11. века.
 
Родила се у граду Епивату (Пиват - на турском Бојадис), који се налазише између Силимврије и Цариграда у Тракији половином десетог столећа. Она беше српског порекла, из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског (989-996).
 
Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: "Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде" (Мк. 8,34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих. Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи строгим отшеличким животом, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11. столећу. Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.
 
Богоугодни хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле у Трново, да би опет биле враћене у Цариград, а из Цариграда у Београд. Сада се свете и чудесне мошти, Свете Петке налазе у румунском граду Јашију.
 
Широм наше земље налази се и велики број лековитих извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у Калемегданској тврђави у Београду где су њене мошти дуго времена почивале.
 
Тропар (глас 4): Пустиноје и безмолвније житије возљубивши, и во след Христа жениха твојего усердно потекши и того благоје иго во јуности твојеј вземши, кресним знаменијем и мисленим врагом мужески во оружившисја: постническими подвиги, постом и молитвами и слезними капљами, углије страстеј угасила јеси достославнаја Параскево и ниње в небеснем чертозје с мудрими дјевами предстојашчи Христу моли о нас почитујушчих честнују памјат твоју.
 
Света Петко, Божја светитељко, моли Бога за нас.
 
Удостојила си се гледања лица Божја, као чедо нашег народа, славна Петко светитељко, па имамо слободу теби говорити, сродници нашој, и тебе молити за спашење душа наших.
 
Слава си и похвала Београду, где чудотворна вода твоја привлачи множине многе, као негда Витезда, и даје слепима вид, узетим здравље, малаксалим снагу, и свима бодрост и радост, Христова девице, наша помоћнице.
 
Буди и надаље стража нашем престоном граду, утврди га у Православљу, помози верницима, подигни недужне и тужне, а усопшим родитељима нашим, браћи и деци измоли вечни покој и вечно спасење, света Петко, Божја светитељко.
Свима помози, па и мени не одмози.
Добре у добру сложи, и свако им добро умножи.
Да се кроз тебе прослави Бог у Тројци, навек века Амин.

Свети апостол Тома

Свети Николај Српски

Житије Светог Апостола Томе, званог Близанац, Апостола велике Индије

 

Sv.Toma1 Sv.Toma Sv.Toma4 Sv.Toma3 

 

Овај свети апостол Тома беше родом од града Панеада у Галилеји. Када Господ наш и Спас Исус Христос хођаше по селима н градовима проповедајући своју спасоносну науку, тада се догоди да га и Тома виде и чу. Па кад Га слушаше, речи Господње падаху му на срце као мед, а кад још виде многа чудеса Његова, он се прилепи уз Исуса срцем и душом, и не могаше се више одвојити од Њега, никад сит Његових слатких речи и никад насићен Његовог божанског лица. Видећи његову глад за истином и жеђ за правдом Господ Исус уврсти Тому у дванаест великих апостола Својих. Како је велику љубав имао Тома ка Господу Исусу, види се из описа светог Јована јеванђелиста. Када Господ беше отишао из Јудеје, где га Жидови хтедоше убити, прими једног дана вест од Марте и Марије, да је брат њихов Лазар умро. Тада рече Исус ученицима, да треба опет одмах да се врате У Јудеју - Ученици га одвраћаху говорећи му, да ће га Жидови убити. Али Исус остаде при своме. Тада храбри Тома рече својим друговима: "Хајдемо и ми да помремо с Њим!" (Јн. 11,16).

По васкрсењу Христовом, не беше Тома међу апостолима када се васкрсли Господ жив јави. Па када му апостоли рекоше: "Видесмо Господа", Тома им не поверова (а то беше по Божијем промислу, да би се васкрсење Господње јаче посведочило за будућа поколења). Рече им Тома: "Док не видим на рукама његовим ране од ексера, и не метнем прсте своје у ране од ексера, и не метнем прсте своје у ране његове, нећу вјеровати". После осам дана јави се васкрсли Господ и учини по вољи Томи, показујући му ране своје. Видевши и добро уверивши се Тома узвикну пун радости: Тле, Господ мој и Бог мој!" (Јн. 20, 24). По Вазнесењу Господњем и по силаску Духа Светога на апостоле, разиђоше се апостоли по разним народима и земљама на проповед Јеванђеља. Тома свети би упућен у велику Индију. Путујући на далек пут Тома прође земљу Партију и Мидију, и Персију и Гирканију, и Бактрију, и Брахманију, па видећи свуда гнусно идолопоклонство у највећем јеку, би веома ожалошћен. Но јави му се Господ Христос и укрепи га и ободри рекавши му да се ништа не боји и не сумња, јер ће Он бити с њим.


Прво чудо светог апостола Томе

У то време беше у Индији неки цар Гундафор. Па тај цар Гундафор посла једног свог повереника Авана на западне стране да му нађе добра неимара, који би му саградио двор како имају западни цареви. По Божијему промислу сретне Аван светога Тому, који се беше упутио у Индију, и рече му шта он тражи по свету за свога цара. Тома му се представи као неимар, чему се Аван веома обрадује. И одмах оба уђу у лађу и заплове пут Индије. После дугог пловљења лађа се заустави у једном граду. Оба путника изађу да виде непознати град. Но чим уђу у град чују трубе, које оглашаваху, да цар тога града удаје ћерку, и позива на свадбу све и свакога, богата и нишча, знаног и незнаног. Ко не дође, биће љуто кажњен од цара. Разабравши ово Аван и Тома побоје се казне, па и без воље оду цару на весеље. Буду стављени за трпезу и служени јелом и пићем као и остали гости. Но свети Тома био је снужден и није хтео ништа окусити са цареве незнабожачке трпезе. Тада царев виночерпац приђе апостолу па га ошамари говорећи: " На свадбу си позван, па треба да се веселиш и пијеш као и други!" На то му апостол рече: "Нека ти Господ шгати на тај начин што ће ту руку која ме је ударила пас довући и показати многим!" О какво се чудо догоди! Чудо које показа како рука свевидећег Господа штити своје верне ученике! Јер одмах по том изађе онај виночерпац да захвати хладне воде да расхлади вино. Али на бунару удари га лав и умртви, па му се напи крви и оде. Тада навалише пси и растргоше мртво тело на комаде. А један пас шчепа десну руку, па утрча у двор и баци руку пред госте. Кад сазнаше чија је рука и како се све догоди, сватови осташе запрепашћени. А Тома и Аван брзо усташе и одоше на лађу да отплове за Велику Индију. А сватови викаху: "Или је Бог, или посланик Божији овај што сеђаше са нама!"

Онда цар брзо посла те вратише Тому. Па замоли цар Тому да уђе у чертог брачни и благослови младенце. Тома послуша цара. Но ушавши он поучи младенце вери Христовој и посаветова их да остану чедни и целомудрени, јер је Бог њима наменио нешто веће него рађање телесне деце. Затим се помоли Богу за њих, благослови их и оде у лађу. А младенци кад заспаше, јави им се сам Господ Христос у виду апостола Томе. Кад се они зачудише, како се Тома опет вратио к њима, рече им Господ: "Ја нисам Тома, него брат Томин; и сви они који се одрекну света и последују мени као он, биће ми вечно браћа у царству небесном. Не заборавите, децо, шта вам је Тома рекао. Па ако до краја сачувате девство, примићете венац славе у небеском чертогу мојему". Кад се пробудише младенци, причају једно другом исту визију коју видеше на сну. Изјутра уђе цар да види младенце и да се радује с њима. Тада они наивно рекоше цару, да су се договорили да цео век живе у чистој девствености као брат и сестра. Цар се на то разјари страшно, па досетивши се да је то дошло од Томе, хтеде овога љуто казнити. Стога посла војнике, да Тому ухвате и доведу. Али лађа за Индију већ беше отпловила.


Свети Тома - царев зидар

Када стигоше у Индију, свети Тома и Аван, изађоше пред цара Гундафора, па се Аван поклони цару и рече: царе господине, ево довео сам ти премудра зидара чак из земље Палестине. Цар Гундафор обрадова се, па одведе св. Тому подалеко, показа му место где је желео да му се сазида нов дворац, даде му размере од новога дворца, и уручи му доста злата, па се врати во своја си. А Тома свети, који у ствари беше зидар цара Христа и ничији више, чим прими паре раздаде их бедним и гладним, па се даде на проповедање вере Христове међу незнабожним Индијанима.

После две године дозва цар св. Тому и упита, да ли ће скоро довршити дворац? Одговори му апостол, да је сазидао до крова и да му треба још новаца за кров. Цар му опет даде доста злата и отпусти га. А св. Тома и то злато одмах раздаде сиромасима као и први пут, и опет продужи свој апостолски посао. Али потом дознаде цар од некога, да Тома зидар није ни отпочео посао, него да је све благо што је од цара примио раздао сиротињи, а он стално путује по свој Индији и јавља некаквог новога Бога. Наљути се цар веома, па дозва Тому и упита, је ли сазидао дворац? Рече му Тома: Сазидах врло красан. Тада њему цар: Хајдемо, да видим. А Тома цару: Не можеш га видети у овом веку, но кад се преселиш из овога живота у онај, видећеш га и веселићеш се живећи у њему на век века. Кад то цар чу, помисли да се Тома њему подсмева, па га баци у тамницу, а са њим и Авана, па мишљаше да их оба као варалице сажеже на огњу.

Љутит беше Аван врло и прекореваше Тому говорећи: Преварио си и мене и цара, и сад ћу због тебе живот изгубити. Блажаше га св. Тома речима: Не бој се, нећемо умрети него ћемо бити ослобођени и од цара прослављени. Што се одмах и догоди. А ево како. Разболи се царев брат тог истог дана, и одмах умре. То баци цара у неизмерну тугу. Ангел Божији пак диже душу умрлога у небеса и показа му рајске красоте. Показа му и сјајне дворове, међу којима беше један лепши од осталих. Упита ангел: кажи, у ком би двору желео живети? А царев брат показа на онај најлепши. На то му рече ангел: не можеш ту, јер то је дворац твога брата, што му га сазида Тома зидар, који је сад у тамници. Онда замоли умрли брат ангела, да га спусти на земљу, да би измолио од цара његов дворац. Ангел му то учини. И кад душа уђе у мртво тело, диже се умрли, чему се обрадова цар и сав његов двор. Тада брат исприча цару све где је био и шта је видио. Од твога дворца што ти га сагради Тома зидар нема лепшег ни на небу ни на земљи; него ако ме волиш, поклони ми га, а ти узми све моје имање на земљи. Задиви се цар таквом откривењу свога брата, па брже дозва Тому и Авана из тамнице. Поклони се цар Томи до земље и замоли за опроштај. Тада Тома отвори уста и стаде учити оба брата правој вери. А они с насладом слушаху и све примаху. Онда их обојицу крсти и прими од њих много злата да им зида вечне обитељи на небесима, па их остави а он оде у народ да проповеда Радосну Вест Христову, и да крштава и да цркву уређује.


Свети Дионисије и Пелагија

У то време када Христов лученосац Тома просвећиваше Велику Индију светлошћу истине Христове; када одвраћаше народ од поклоњења идолима и приношења жртава змијама и мајмунима као боговима, и када као медоносна пчела раздаваше свуда чисти и благоухани мед Христов грким душама људским то време, велимо, дођоше светоме Томи изненада мили гости. А ти гости беху они младенци, које Тома беше благословио на свадби у двору онога цара, где је на прави Бога добио шамар од виночерпца царева, као што смо горе повествовали. Тражаху га по свој Индији, па кад га нађоше обрадоваше се као сирочићи кад се опет нађу са оцем својим. Они рекоше, да им је живот у царскоме двору био неподношљиво мучење. Оно мало речи што су онда чули из уста Томиних било је довољно да их отуђи од незнабоштва њихове земље, али није било довољно за њихов даљи пут живота, нити за њихов мир. Зато су превалили тешки пут преко неколико држава, да би само нашли њега и нахранили и одморили душе своје. Искусни мудрац и нежни духовни отац знао је да ће до овога доћи, зато им је при првом сусрету онако мало дао. Не да им утоли глад но напротив да им отвори страшну глад за истином коју сав свет не може наситити. Зато их он сада прими усрдно, и пошто их добро нахрани јеванђелском истином, крсти их, па женику даде име Дионисије, а невести Пелагија. И узе их себи за сапутнике и помоћнике у мисионарском послу по Индији. Па када их виде добро утврђене у вери, он рукоположи Дионисија за епископа, а Пелагији даде крст и благослов да и она проповеда незнабошцима Христову свету веру. Потом ихблагослови и целива па упути у њихову земљу. Повративши се у своју земљу св. Дионисије и Пелагија почеше с апостолским жаром ширити светлост Христову у мраку незнабоштва. Свети Дионисије крштаваше народ и рукополагаше свештенике, а света Пелагија помагаше му срцем и душом и неустрашиво и неуморно, са крстом у руци као непобедивим оружјем, изобличаваше идолопоклонство и указиваше прави пут ка богоугодном животу и вечном спасењу. Они претрпеше од незнабожаца многе поруге и тешка мучења, но то их не поколеба него још већма ојача. Најзад незнабошци бацише у тамницу блажену Пелагију, на смрт је осудише и убише. А њена света душа би од ангела узнета на небо пред Господа Христа у вечиту радост. А свети Дионисије пошто још дуго поживе и свету цркву добро уреди упокоји се и пређе у вечни живот.

 

Из Индије у Јерусалим

У то време упокоји се Пресвета Богородица у Јерусалиму. И Господ који ни на крсту није заборављао на своју мајку, него ју је препоручио старању једноме од апостола, светоме Јовану, није ју оставио ни у смрти без одавања поште и чести која јој је доликовала Са свих страна света Он је на облацима тренутно пренео своје славне апостоле на погреб пречисте Матере своје (да тиме и нас поучи како ваља чествовати своје родитеље). И сви се апостоли у једном магновењу нађоше на Сиону пред одром Богородичиним, сви осим св. апостола Томе. Затекоше још свету Пречисту живу. И она, старица, неизмерно се обрадова свим великим апостолима Сина свога и Бога. Са свима се поразговара, са свима се опрости, све их благослови, па предаде душу своју пречисту самоме Христу. Тада апостоли са свећама и псалмопјенијем пренеше свето тело Богородичино са Сиона у Гетсиманију и ту чесно погребоше. Трећи дан по том стиже и велики просветитељ Индије, свети Тома. Ожалошћен што је одоцнио, он хтеде пошто пото да види и целива тело Мајке Божије. Тада сви апостоли сиђоше и отворише гроб, али гроб беше празан. Јер тело њено беше узето на небо. И тако наш славни Тома као што је неверовањем постигао јаче потврђење васкрсења, тако својим одоцњењем открио вазнесење Богородице на небо.


Чудеса Св. Томе у Мелипуру

Из Јерусалима врати се св. Тома опет у Индију онако исто како је узет из Индије и пренесен у Јерусалим, тј. на облаку. Пошто посети установљене цркве у разним местима, оде у државу Мелипур. И хођаше по селима и градовима учећи народ правој и јединој истинитој науци, која није од смртна човека но од безсмртнога Бога.

А да је та наука од Бога то свети Тома потврђиваше чудесима великим. Он исцељиваше болеснике од сваке болести и изгоњаше зле духове из сумашедших. И тако многи се одвраћаху од лажних веровања и обраћаху Христу. Почеше се рушити храмови идолски а зидати цркве православне. При зидању једне цркве хтедоше Индијани превући стабло једног огромног дрвета за грађу црквену. Али стабло беше тако тешко да га чак и упрегнути слонови не могаху помаћи. Кад се људи пожалише своме крститељу светоме Томи, Тома се прекрсти, па веза оно стабло својим појасом и одмах га лако превуче као неку шибљику на неко одређено место.

Али ускоро за тим учини Тома једно много веће чудо. Неки жрец незнабожачки омрзе светога Тому и напуни се зависти према њему. Јер сви Индијани, које Тома беше крстио, не хтеше ни погледати на идолске храмове нити на њихове жречеве. Онда се догоди да тај жрец у љутини уби свога сина, па научен од сатане и гоњен завишћу оптужи св. Тому као убицу свога сина. Наста велика молва. Тому везаше и хтедоше убити. Али не беше ни једнога сведока. И народ и судије беху у недоумици и колебању. Тада Тома рече, нека га одвежу и одведу ка мртвацу, и одмах ће се знати, ко је убица. Одвезаше га дакле и доведоше над мртвацем. Тома се прекрсти и помоли Богу, па викну иза гласа мртвацу: "Кажи, заповедам ти у име Господа мога Исуса Христа, кажи младићу, ко ти уби!". А мртвац викну: "Отац мој уби ме". Тако жрец паде сам у ј аму коју је за другог копао. А многи народ видећи ово страшно чудо, викаше: " Томин Бог је једини прави Бог"!


Сукоб с Махараџом

Пошто св. Тома уреди цркву у Мелипуру, отпутова са својим ученицима у далеку страну Каламидију. У тој земљи цароваше махараџа Муздеј. А тај махараџа имаше великаша Каризија. Жена овог великаша зваше се Мигдонија. Жена пак махараџина зваше се царица Тертијана.

Чим стиже у Каламвдију свети Тома просу божанску науку као небеско семе на њиве душа људских. И убрзо, помоћу речи и многих чудеса, обрати велики број незнабожаца ка светлости Христовој. Ту обрати и крсти и једну жену по имену Синдикију. Ова блажена Синдикија у верности поче и сама ширити науку св. Томе као иосланика Христа Бога. Она казиваше и ватрено доказиваше ову спасоносну науку и Мигдонији, жени махараџина великаша Каризија. Мигдонија слушаше речи нечувене њене рођаке Синдикије. И срце јој гораше од тих речи. Па пожели лично видети и чути Божијег посланика Индији, светога Тому. Преобуче се дакле у одело просте жене, па оде са Синдикијом, и виде и чу светога Тому. И кад се поврати, она посведневно разговараше са Синдикијом о апостолу Христову и његовим речима. Промени и сав живот свој и поче живети по хришћански. И гнушаше се брачне везе са мужем паганином. Ожалошћен због тога Каризије замоли махараџу да пошље своју жену царицу Тертијану, да усаветује и умудри Мигдонију, која јој беше сестра. Махараџа учини по жељи свога великаша и посла царицу Тертијану сестри јој Мигдонији. Када Тертијана дође и поче испитивати сестру о узроку њене нагле промене, Мигдонија јој са таквим одушевљењем казиваше о новој науци коју је чула из уста апостола Христова, да царица и сама пожели да види и чује Тому. И тако обе преобучене у одело простих жена тајно одоше из двора и нашавши Тому где говори народу, слушаху га обе сестре са неисказаном насладом. Онда позваше светог благовесника у двор, да их боље на само поучи. Свети Тома учини по вољи, и пошто их добро утврди у вери, крсти их. Одмах потом крсти он и сина Махараџина Азана и још неке великаше. Како се крсти царица Тертијана, она не хтеде више да се дотакне свога мужа као некрштена паганина. Запрепашћени махараџа рече Каризију: Шта је ово? Хтедох повратити теби твоју жену па и ја изгубих своју! Онда обојица почеше трагати за узроцима такве промене на својим женама, и најзад сазнадоше о светом Томи и његовом делању међу Индијанима: о новој науци коју он проповеда, о чудесима која твори, о жалби жречева идолских што им храмови запустеше због Томе. Чувши све то разјари се махараџа Муздеј па нареди да се Тома ухвати и баци у тамницу. То слуге његове одмах и извршише.


Страдања, смрт и победа Св. ап. Томе

Када изведоше св. Тому на суд пред махараџу, упита га овај љутито: - Јеси ли ти роб или слободан?

Ја сам, одговори апостол спокојно, роб Онога над ким ти немаш власти. Господар је мој Творац неба и земље, једини истинити Бог. Он ме је и послао у ову земљу, да вас изведем из мрака заблуда у светлост истине.

Разјарени Махараџа нареди те усијаше гвоздене даске, па ставише Тому на њих.

Али Бог расхлади даске водом, и слуга Божији оста неповређен. Онда га доведоше пред кип бога сунца. Али кад апостол стаде пред тај кип, направи знамење крста, и кип се одједном сав истопи као да беше од воска. Видећи ова велика чудеса многи народ прими веру Христову. А цар у очајању не знаде шта да чини. Јер не смеде од народа јавно да погуби св. Тому. Онда предаде Тому петорици војника да га воде далеко и убију. На овоме путу беху са Томом неки крштени великаш Сифор, кога апостол рукоположи за свештеника, и Азан, махараџин крштени син, кога рукоположи за ђакона. Посаветова их, поучи их и препоручи их да држе веру и пазе цркву, охрабри их и благослови, па клече и уздиже руке на молитву. Утом га прострелише пет војника са пет стрела. Тако и св. Тома задоби пет рана као и његов Господ, који прими његову свету душу у небесну непролазну славу. А тело Томино сахранише чесно ученици његови, Сифор и Азан, и оплакаше га као сирочићи свога оца. У томе часу када војници убише светог Тому, полуде млађи син махараџе Муздеја...


Махараџа - покајник

У двору махараџе Муздеја настаде тешка жалост због младог кнеза који сиђе с ума. И страшан беше. Урлаше дању и ноћу. Свет је далеко обилазио двор махараџин. Тражише му чаре и хећиме на све стране; али све узалуд. А махараџа знађаше због чега то би, као и у кога је лек. Па сломи своју гордост, и једне ноћи са везаним сином дође на гроб светог Томе. Па клече и у молитви мољаше светог Тому да му опрости тешке грехе, и да му исцели полуделог сина, обећавајући да ако тај дар прими од апостола, крстиће се са целим домом. Онда нареди да откопају гроб, да би се болесник дотакао моштију свеца Божијега. Али у гробу не нађоше мошти. Неки ученици беху пренели тело св. Томе у Месопотамију. Тада махараџа са великом вером, узе шаку прашине из гроба и метну у недра и на главу своме сину. И одмах нечисти дух изађе из младића, и младић би здрав и присебан. Неизмерно радостан врати се махараџа са сином кући. И неописано весеље наста у двору. Само се о светом Томи говораше. Онда махараџа позва свештеника Сифора и свога сина ђакона Азана, те крстише њега, и његову родбину, и многе друге великаше.

Богу нашему слава на веки.

Амин.

Покров Пресвете Богородице

PokrovПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ (грч: Σκέπης της Θεοτόκου), празник установљен у Русији у току XII века у част Пресвете Богородице, коју је у Влахернском храму видео (902) преподобни Андреј Јуродиви са својим учеником Епифанијем у току бденија. Празнује се 1. октобра. Иако се појављивање Пресвете Богородице десило у Цариграду, овај празник слави се само у помесним црквама словенских народа. Овај празник је познат и под именом Покровице, Богородичин покров и Женски празник.
Покров Пресвете Богородице јесте њен омофор (покривач) који је она разастрла над Хришћанима - у виђењу које је имао преподобни Андреј Јуродиви и његов ученик Епифаније у Влахернском храму у Цариграду, док су били на молитви. Наиме, мноштво народа се сабрало на молитву за спас отаџбине и отклањање ратне опасности од Сарацена половином X века. Храм је био пун, и у четврти час бденија, указала се Пресвета Богородица с мноштвом светих, са раширеним омофором како закриљује Хришћане који се моле. То појављивање Мајке Божије и њен заштитнички гест су били јака морална подршка за Грке, па су Сарацени били потиснути и поражени. Након тих догађаја, установљен је празник Покрова Пресвете Богородице. Тај празник је храмовни дан више храмова у нашој помесној цркви - између осталих, и у Пећкој Патријаришји.

Воздвижење Часног Крста - Крстовдан

krstovdanОвога дана празнују се два догађаја у вези са часним Крстом Христовим: прво проналазак часног Крста на Голготи, и друго повратак часног Крста из Персије опет у Јерусалим. Обилазећи Свету Земљу света царица Јелена намисли да потражи часни Крст Христов. Неки старац Јеврејин, по имену Јуда, једини знаде мјесто где се Крст нахођаше, па присиљен од царице изјави, да је Крст закопан под храмом Венериним, кога подиже на Голготи цар Адријан. Царица нареди, те порушише тај идолски храм, па копајући у дубину нађоше три крста. Док царица бјеше у недоумици, како да распозна Крст Христов, пролажаше мимо тога мјеста пратња са мртвацем. Тада патријарх Макарије рече, да мећу на мртваца редом један по један крст. Када метнуше први и други крст, мртвац лежаше непромењено. А када ставише на њ трећи крст, мртвац оживје. По томе познаше, да је то часни и животворни Крст Христов. Метнуше га по том и на једну болесну жену, и жена оздрави.

Тада патријарх уздиже крст, да га сав народ види, а народ са сузама пјеваше: Господе помилуј! Царица Јелена направи ковчег од сребра и положи у њ часни Крст. Доцније цар Хозрој освојивши Јерусалим, одведе многи народ у ропство и однесе Крст Господњи у Персију. У Персији Крст је лежао 14 година. 628. године цар грчки Ираклије побједи Хозроја и са славом поврати Крст у Јерусалим. Ушавши у град цар Ираклије ношаше Крст на својим леђима. Но на једанпут стаде цар и не могаше ни корака крочити. Патријарх Захарија виде ангела, који спречаваше цару да у раскошном царском одјелу иде под Крстом и то по оном путу по коме је Господ, бос и понижен, ходио. То виђење објави патријарх цару. Тада се цар свуче, па у бједној одјећи и босоног узе Крст, изнесе га на Голготу, и положи у храм Васкрсења, на радост и утеху цјелог хришћанског свјета.

 


 

Вековима су на дан воздвижења, тј. уздизања, Часнога Крста архијереји – стојећи на средини цркве, окружени множином свештеника – подизали Крст високо изнад глава сабраних верника и осењивали њиме све четири стране света, док је хор за то време громогласно певао „Господе, помилуј!“. То је био празник хришћанскога царства које се родило под знаком Крста у онај дан када је цар Константин имао виђење Крста на небу над којим је писало: „Овим знаком ћеш победити!“.Тако је празник Воздвижења Часног Крста – празник победе Хришћанства над царствима, културама и цивилизацијама овога света, празник оног хришћанског света који се распао и распада на наше очи. Као и сваке године и ове ћемо празновати тај свечани и древни хришћански празник. И опет ће хор радосно певати: „Крст је сила царева, крст је лепота васељене!“. Међутим, и ове ће године, поново, око храма у коме празнујемо Воздвижење Часнога Крста тутњати својом буком огромни град који је потпуно равнодушан према празнику што се празнује у црквама, град који са тим празником нема апсолутно никакве везе. Милиони људи ће наставити да живе својим сва-кодневним животом, са својим бригама, интересовањима, радостима и жалостима које немају никакве везе са оним што се на тај дан збива у црквама. Како се онда, уопште, усуђујемо да поново говоримо о хришћанској победи, да опет и опет говоримо о томе да је Крст Господњи – наша неуништива победа?

Нажалост, морамо признати да је заиста много хришћана који уопште не би знали да одговоре на ово питање. Многи хришћани су се већ навикли на то да је Црква изгнана на маргиине живота, да је Црква изгнана из културе, из свакодневице, из школе, једном речју – одасвуда. Многи хришћани су се једноставно задовољили тиме што им безбожни свет са презиром допушта да „обављају своје верске обреде“, али под условом да живе нечујно и послушно и да га ни на који начин не ометају да организује свој живот без Бога, без Христа, без вере и молитве. Ти и такви, посустали хришћани више се готово и не сећају шта је рекао Христос оне ноћи када је полазио на Распеће: „У свету ће те имати жалост, али храбрите се, јер сам пбедио свет“.

Међутим, наше празновање празника Воздвижења Часног Крста, којом приликом сваки пут изнова изговарамо древне речи о славној победи Хришћанства, ни у ком случају није само ради пуког подсећања на хришћанску победу из прошлости, то јест ради подсећања на нешто што је било, а чега више нема. Смисао празновања овог празника је у томе да се сваки пут изнова удубимо у смисао коју реч „победа“ има у хришћанској вери.

Може бити да тек сада – када смо као хришћани остали без икакве спољашње моћи, спољашње победе, подршке власти, када смо остали без богатства и свега онога што је у прошлости представљало видиви символ, односно знак победе Хришћанства – постајемо истински способни да схватимо да сва та спољашња победа можда и није била стварна победа.

Да, златом и сребром и драгим камењем је био украшен тај Крст који су у прошлости на Крстовдан дизали свештеници изнад глава сабраних верника, али ни злато, ни сребро, ни драго камење нису никада могли да потисну у други план онај првобитни и истински смисао Крста као оруђа срамне и страшне казне, на које је осуђени био прикиван гвозденим клиновима, на коме је разапети човек умирао од жеђи и бола у најтежим мукама.

Имајмо храбрости и поставимо себи питање: нису ли сва хришћанска царства и културе пропале, односно није ли се победа Хришћанства обрнула у пораз управо због тога што смо ми хришћани постали глуви и слепи за тај крајњи смисао и садржај Крста као главнога символа Хришћанства, што смо помислили да је могуће златом и сребром затомити тај суштински смисао Крста, што смо почели да мислимо да све што Бог хоће од нас јесте прослављање пуке прошлости.

Али, поштовати и подизати Крст, певати о Христовој Победи на празник Воздвижења Часног Крста значи, пре свега, веровати у Распетога Христа, веровати у то да је крсни знак – знак оног свепотресног и, по свом смислу, свејединственог пораза који постаје победа и свепобедно славље управо и само због тога што је заиста био пораз, који постаје победа само ако га заиста прихватимо као пораз.

Не, Христос није дошао у свет да би донео некакву спољашњу победу: Он је имао на располагању сву силу Царства Божијег, али се Он одрекао те силе. У тренутку када је био предаван на смрт Христос је рекао: „Зар мислите да не могу умолиши сад Оца Свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела?“ (Мт. 26, 53). Међутим, никада Христос није више био Цар него у оним тренуцима док се – опкољен злобном и разјареном гомилом која Га је вређала – успињао на Голготу, носећи Крст на Својим плећима. Никада није била тако очигледна царственост и царска сила Његова као онога тренутка када Га је Пилат извео пред гомилу, одевеног у пурпурну одежду, са трновим венцем на глави, осуђенога на срамну смрт, намењену искључиво разбојницима, када је Пилат рекао разјареној гомили: „Ево вам вашег Цара!“.

Јер, где је свецела тајна Хришћанства, а тиме и његова победа ако не управо и искључиво у тој радосној вери да је кроз одбаченог, осуђеног и распетог Христа свету просијала љубав и открило се Царство Божије над којим нико и ништа од света нема власти? Све што треба да урадимо јесте да прихватимо Христа – свим својим срцем, свом својом вером и свом својом надом. Ако тога нема онда свака спољашња победа остаје сасвим бесмислена.

Може бити да су нам тај спољашњи пораз хришћанскога света, та немаштина и та одбаченост Хришћанства били на неки начин чак и неопходни да би се наша вера очистила од сваке земаљске гордости, од наде у спољашњу моћ и спољашњу победу|. Да би се очистило наше виђење Крста Христовог који се уздиже над нама и читавим светом, и онда када га ни свет ни ми не видимо.

Уздиже се и побеђује Крст Христов, упркос свему. „Крст – лепота васељене“. И ма у каквим се тминама човек налазио и ма колико у свету – споља гледано – тријумфовало зло, срце хришћаниново зна и чује Христов глас који говори: „Храбрите се јер победих свет!“.

Протојереј Александар Шмеман

 

 

Архимандрит Георгије Капсанис: Крст Христов и његов значај у нашем животу 

 

Часни крст као символ и знак Христа 

Часни крст је најсветији знак и символ наше вере. Све Свете тајне се свршавају призивом Светог Духа и печатом крста: крштење, мирпомазање и божанска евхаристија. Сви свештени благослови су у знаку крста. Свештени храмови, свештени предмети и одежде освећују се часним крстом. Незамислива је било која лигургичка радња или скуп без крста. Крст је и највернији друг сваког православног хришћанина, од тренутка кад се родимо до наше смрти. Крстом се означава и гроб сваког хришћанина. 

Крстимо се често, стављамо знак крста на груди, у станове, на аутомобиле, на радна места, и као што пева Црква: "Крст је чувар целе васељене, Крст је лепота цркве, Крст је царева моћ, Крст је верних потпора, Крст је слава анђела и демонима рана. Крст је још не само најсветији и најдражи, него и незаменњив хришћански символ. Без њега је незамислива Црква Христа распетог. Зато јеретици или не указују дужно поштовање часном крсту, као протестанти или евангелици, или га сасвим неподаштавају као Јеховини сведоци.У Старечнику пише како је св. Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, и они ус му одговорили: "Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се шкропите у Цркви, и од онога што једете на литургији." Онда их је он поново упитао: "Чега се од свега тога највише бојите?" И одговорили су му: "Кад бисте добро одржавали оно што једете на литургији нико од нас не би могао наудити ниједном хришћанину."Дакле, оно чега се демони највише боје јесте крст, крштење и божанско причешће. 

Моћ часног крста 

Благодат и сила часног крста се не налази у његовом облику, тј. самим тим што је крст, него је његова сила у томе што је то крст Христов, средство којим је Христос спасао свет.

То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео за нас, врхуне у крсту. На крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље сажима се у крсту. Св. Григорије Палама нам приповеда како је неко иронично упитао једног од богоносних отаца да ли верујеу Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.На крсту је Богочовек разрешио трагедију људске слободекоја је проузроковала непослушност првостворених, и будући послушан до смрти, и то смрти крсне." (Филипљ. 2, 8). Тако је поново усмерио нашу слободу према нашем Творцу, Тројичној Богу. На крсту је победио смрт ‡ смрћу смрт уништи ‡ тиме што је нашу смрт учинио својом, а својим васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост. Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова.На крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли безграничном љубављу, чак и у часу док Га распињемо. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, своју расејану децу; срушио непробојни зид који нас је делио и "саздао у себи новога човека." (Еф. 2, 15). Крстом је очистио и осветио небо, ваздух и земљу, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу. Отуда је страдао ван зидина града и изван Соломоновог храма, примећује св. Јован Златоусти. Својим распећем, "уздизањем пуним смирења" како каже једна древна молитва, уздигао је и нашу природу која се "кроз лажно уздизање и сујетно кретање спустила до âда". На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности. Наравно, уколико се у овом свету крстоносно боримо против нашег егоизма. Тако је поново успоставио позитиван смисао овога света. 

На крсту је открио себе као јединог доброчиниоца и спаситеља, избавитеља и животодавца универзума, и коначно осујетио свако дело ђавола, његове методе и заблуде, моћ и власт коју је имао над људима. 

Смрт Господа на крсту је животворна и избавитељска, дарује живот и избављење:

Јер је ДОБРОВОЉНА

Господ приступа смрти не као осуђеник, него као цар који се жртвује за своје поданике, као што и каже: "Мени се ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши" (Лк. 12, 50). Зато Византинци пишу на крсту: "Цар славе", и сликају Христа не обузетог болом (са обешеним телом које се одржава на истегнутим рукама и изгледа потпуно немоћно), него Господа(ра) и бола (руке на крсту су хоризонталне).

Јер је СТВАРНА СМРТ 

По божанству нестрадални Господ страдао је за нас по телу. Његова људска природа је прошла предсмртну агонију и бол распећа. Требало је да нашу смрт доживи потпуно а не само феноменолошки. У Гетсиманском врту се људска природа заиста уплашила, али се опет покорила божанској вољи и природи. Тако је страдао и умро за спасење и живот света. Јер је ОВАЈ СТРАДАЈУЋИ безгрешан за грешнике. Основна је истина да је Господ био безгрешан јер је Његова људска природа од самог оваплоћења уједињена са божанском, због тога што је ово јединство испостасно јединство у лицу Логоса Божијег. Крст Христов је био јесте "за Јудеје саблазан, за Грке безумље, а за нас верујуће божанска сила и божанска мудрост" (1. Кор. 1, 23). То је највећи парадокс у историји: живот кроз смрт. Кроз проклетство благодат. Кроз понижење слава. Кроз смирење узвишење. Као што каже св. Григорије Палама: "То је, дакле, сила и мудрост Божија, да кроз немоћ победи, да се кроз смирење уздигне, да се кроз сиромаштво обогати." Није случајно што Господ није хтео да остане у слави Преображења и да избегне крст, него је силазећи са Тавора припремио ученике за оно што ће се догодити. Кад Га је Петар саветовао да избегне крсну смрт строго га је укорио: "Иди од мене Сотоно! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско." (Мат. 16, 23). И опет, идући на добровољно страдање каже: "Сад се прослави Син човечији." (Јн. 13, 31). И у другим деловима јеванђеља крст се карактерише као славаХристова (Јун. 12, 23). Слично говори и св. Јован Златоуст: "Крст који је раније био ствар срамоте и казне сада постаје слава и част. А да је крст слава чуј Христа који каже: "Оче, прослави ме славом коју сам имао кодтебе пре него што је свет настао", подразумевајући овде славу крста." 

Учешће хришћана у крсту Христовом 

После укоравања Петра Господ и од својих ученика тражи да живе крстоносно: "Тада Исус рече ученицима: "Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде."(Мат. 16, 24).Синовима Заведејевим и њиховој мајци кји су тражили првенство одговорио је: "Не знате шта тражите. Можете ли пити чашу коју ја пијем, или се крстити крштењем којим ја крштавам. Из ових Господњих речи следи да је "Христос пострадао за нас, остављајући нам пример да идемо Његовим стопама" (1. Петр. 2, 21).Крст није само "облик" или "символ" или "знак" Христа, него је и начин живљења хришћана, или боље рећи, "јединствени начин живљења хришћана."Kао што је истински Христос незамислив без крста, тако је и истински хришћанин незамислив без крста, тј. без учешћа у крсту Христовом, као што нам каже и сâм Спаситељ: "Ко не носи крста својега и за мном не иде, не може бити мој ученик." (Лк. 14, 27). Али шта значи следовати Христу и носити крст, тј. живети крстоносно? 

а) Распети старог човека (тј. страсти) тело са страстима и жељама" (Гал. 5, 24). 

Одбијам старог човека и борим се да из себе искореним грешне и егоистичне страсти, свој егоцентризам и самољубље. А облици самољубља су: маловерје и неверје; равнодушност према ближњем, и још горе, искоришћавање ближњег; телесна уживања и обожавање тела; грамзивост и среброљубље; Злопамћење и клеветање, и свако дело којим рањавамо и ожалошћавамо наше ближње; славољубље и сујета. Сагласно Св. Оцима, самољубив човек не може бити ни богољубив ни човекољубив. Може да опонаша богољубивог и човекољубивог, али у суштини воли једино самога себе. Ако своје самољубље не распнемо на крсту Христовом не можемо бити Његови истински ученици, јер не можемо задобити Његову истинску љубав. Зато Његов ученик ап. Павле и каже: "А ја, Боже сачувај, да се чим другим хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којим се мени разапте свет и ја свету" (Гал. 6, 14).

По св. Исаку Сирину свет је наш острашћени однос према творевини, односно наше страсти. Значи, свет је распет мени и ја сам распет мени и ја сам распет свету, што ће се рећи да избегавам не само грех, него и грешне жеље и грешне помисли.

Ово умртвљење можемо постићи јер смо у Св. тајнама са ‡ умрли и са ‡ васкрсли у Христу. "Који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстимо", те тако можемо "ходити у новом животу" (Римљ. 6, 3-4).

У замрлом животу нам се преко крштења даје нови живот у Христу. Хришћански живот после крштења је борба "могућности" да постане "стварност."Обновљени и даровани нам нови живот у Христу треба да победи и преобрази сваки детаљ мртвог и старог човека. Ова борба је крст.

Тумачећи ову тајну св. Григорије Палама нам говори о нашем бежању од света (прва тајна крста). Затим, кад нас свет преко лоших помисли покушава удаљити од Бога потребно је одстранити свет из нас (друга тајна крста). Прва тајна одговара пракси а друга теорији (сагледавању, сазерцању). 

Овде св. Григорије напомиње да без теорије не можемо очистити нашег унутрашњег човека од лоших и страсних помисли: "Кад преко трактичне врлине стигнемо до теорије, и побољшамо и очистимо нашег унутрашњег човека, и у њему потражимо скривену божанску ризницу, и ту пронађемо царство Божије, онда се распињемо за свет и страсти. Јер се кроз ово преиспитивање у срцу рађа једна топлина која угушује лукаве и нечисте помисли као муве, а души доноси духовни мир и утеху, а тело освећује." 

Св. Исак Сирин такође каже: "Дејство крста је двојако... 

... Једно је у трпљењу телесних невоља и назива се пракса; а друго се састоји у истанчаном (суптилном) деловању ума, у размишљању о Богу и непрестаној молитви, и назива се теорија.По св. Григорију, крст је деловао и у Старом Завету. Постојао је знак крста, одн. многа дела и чуда која су учињена знаком крста, као Мојсијево крстолико пресецање Црвеног мора. Наводи се око двадесет праобраза крста у Старом Завету.Такође су постајали и праведни мужеви који су били праобрази распетог Христа, као нпр. Исак који је својом послушношћу оцу био праобраз Христове до смрти послушности Оцу. Затим Јосиф који је неправедно протеран и претрпео многа искушења.На крају, код свих старозаветних праведника је деловала тајна крста као пракса и теорија, и том силом су побеђивали грех и постајали пријатељи Божији.Крст је деловао и код Аврама када је у себи умртвио љубав према отаxбини и по заповести Божијој пошао у непознату земљу.Крст је деловао и код Мојсија када је одбио почасти фараоновог двора и изабрао страдање за свој народ.Крст је опет деловао када је Бог позвао Мојсија на Синај тражећи да претходно скине обућу са својих ногу, тј. да умртви телесно мудровање силом боговиђења. 

И завршава св. Григорије: "Недостаје ми време да приповедам о Исусу Навину и судијама и пророцима, цару Давиду и осталима који су деловали тајном крста; заустављали реке и сунце, побеђивали у рату, затварали и отварали небо, чинили облаке кишовитим..."Дакле, "и пре Христове крсне жртве крст је био тај који спасава."Ако је сила крста Христовог деловала код свих старозаветних праведника, разумљиво је да је деловала и код пресвете Богородице Марије која је од почетка успела у томе да "човек одбаци из себе све оно што Богу није угодно." Никада није заокупљала себе чак ни нечистим помислима, а у младости је учинила оно што је Аврам учинио у старости: напустила је своју кућу и родбину и ушла у светињу над светињама где је сјединила свој ум са Богом и остала је непрекидном созерцавању Бога.Наравно, крст је животу Богородице као пракса и теорија није био исти као код старозаветних праведника који су имали удела у греху. За њих је крст био борба за надилажење греха, док је код пречисте Богородице уздизање из силе у силу, из славе у славу, из теорије у теорију. "Од тренутка кад се родила", каже св. Никола Кавасила, "устројавала је пребивалиште за Онога који може да спасе човека, трудила се да беспрекорно уреди обитавалиште Божије, тј. саму себе како би била достојна да Га прими.O овој крсној борби и теорији ‡ виђењу Бога ‡ које је Богородица имала у Светињи над светињама говоре нам у својим беседама на "Ваведење пресвете Богородице" св. Григорије палама и св. Никодим Светогорац.

б) Подносим нехотична искушења живота стрпљиво и без роптања

Тешке и дуге болести, смрт драгих нам лица, као и наша смрт, неправда, незахвалност и запостављеност, прогони које понекад трпимо, сиромаштво и друга искушења, јесу прилике које нас, ако их правилно искористимо, распињу и приближавају Христу. Ако се озлоједимо, бићемо духовно оштећени. Ако их примимо пасивно, стоички, јер не можемо другачије, опет ништа нисмо урадили. Али, ако их прихватимо као посету Бога нама и као прилике за наше духовно усавршавање, тада смо у великом добитку. Добровољно прихватање крсног страдања као дара божанске љубави за наше духовно усавршавање уздиже нас у висину светих мученика. 

Један светогорски аскета је карактеристично рекао:"Једно славословље "Слава ти Боже" у време болести има већу вредност од хиљаду "Господе Исусе Христе" кад смо здрави." 

Христу са-распет апл. Павле нас уверава: "Ако трпимо, с Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2, 12). Овај став су у животу показали сви свети на челу са блаженим и многострадалним Јовом, који се због тога сматра праобразом Христа. Јов је био праведан, није био безбожан и грешан, а ипак је Бог допустио да претрпи неподношљиве болове, док су други безбожни напредовали.Познати православни богослов о. Димитрије Станиаје говорећи о овој теми поучава: "Бог има право давати и одузимати дарове. И човек не би требао прилазити Богу због тога што му је Бог поклонио неке дарове. Такав став према Богу не би био одраз истинске љубави, него само једна оданост због сâмих дарова. То би значило стављати дарове изнад Дародавца. Однос Бога и човека би се, у том случају, заснивао на принципу уговора и човек би могао да каже: "Бићу Ти одан онолико колико ми дајеш." Такав човеков став би значио да је Бог сâм по себи недостојан љубави. Тада би овај однос зависио од интереса, тј. човек само користи дарове које Бог даје. Онда би човек, у суштини, волео једино сâмога себе. Тиме би дарови, као знаци љубави Божије и као начини човековог уласка у лични однос са Богом, изгубили свој смисао.Дарови имају смисао само онда када ступимо у истински лични однос са Богом, однос који је изнад свега тварног. Једино оваква веза не бива оптерећена материјалним идолима. Све наше идеје о стварима и даровима Божјим исчезавају у светлости оваквог односа. Тако очишћени приносимо себе Богу и узносимо се да дијалога љубави са Њим. Тада осећамо да је Бог безгранично већи од свих својих дарова и свега што је стварно. Овим односом бивамо уздигнути на једну другачију раван постојања поново добијамо све оно што смо изгубили.Хришћанин који у себи има љубав Божију за свакога ‡ ону љубав која сачињава нетрулежну и неисцрпиву стварност ‡ осећа да има највећу од свих радости. Већу него што све ствари овога света могу да му пруже, већу и од самог његовог постојања. То је чињеница коју врлински људи откривају у свом страдању. Овај крст се даје човеку како би успео да открије Бога у једној другој равни постојања, у једној апофатичкој дубини. Али, такође, и да другима покаже да постоје и такви који могу остати сједињени са Богом чак и онда кад изгубе све што имају, па и онда кад изгледа да и сâм Бог измиче испред њих."На један посебан начин у страдању Христовом учествовала је и Богородица. "Богородица је суделовала и састрадавала тиме што је допринела узвишеном пражњењу (кенози) Бога Логоса" (св. Григорије Палама).Још од Духом Светим зачећа Логоса у некој светој утроби почела су и нека искушења. Јосиф, не могући да објасни њено надумно зачеће и трудноћу "намисли да је тајно отпусти" (Мат. 1, 19). Треба да је тада био велики бол простодушне девојке Марије.Искушења и тешкоће су биле и кад је тражила место да се породи, јер се ретко дешава да жена спремна за порођај не може да нађе место да роди.Искушење је било и Иродово убијање деце. Искушење је било и бекство у Египат. Без крова на главом у Витлејему, избеглица у Египту.Искушење и агонија приликом поклоњења у Јерусалиму кад је изгубила на три дана свог дванаестогодишњег сина.Сваки Исусов бол за време Његове трогодишње делатности био је њено искушење. 

Саслушајмо св. Николу Кавасилу: "А заједно са својим Сином је учествовала у понижењу и увредама.И када су Га убили они којима је чинио добро, она је заједно са Њим трпела све Његове болове.Узела је учешће у свему што је њен Син учинио за наше спасење. Дала Му је своју крв и тело, учествовала у Његовим мукама и радостима. И кад су Њега на крсту проболи копљем она се осећала као да је и сâма прободена ножем, као што јој је и предсказао св. Симеон. 

И после Вазнесења свог Сина опет је видимо као прву међу апостолима и хришћанима. И као што је при распећу у Христовом "стајала поред крста", тако и после Вазнесења она подиже крст Цркве јер је била једна од првих жртава гоњења хришћана. 

в) Преузимам добровољне трудове и одрицања ради љубави према Богу

Сам Господ нас је учио да је пут јеванђеља узан и тежак, и да Царство Божије трудбеници добијају. Без труда и рада над сâмим собом стари човек неће одступити, страти неће бити искорењене. 

Постом, молитвом, бдењем, метанијама и свеукупном православном аскезом одстрањују се страсти и хришћанин од телесног постаје духован. Подвизава се да према људима и материјалним добрима не би прилазио острашћено. Да се бори не као животиња, него као икона Божија. Да не употребљава свет потрошачки, него евхаристијски. Позната је светоотачка изрека: "Дај крв и добиће дух." Пост Велике четрдесетнице је врло напоран, али без овог напора ‡ сараспећа Христу ‡ не може се доживети радост Васкрса.У нашој православној Цркви, где се подвизавамо крстоносно, добијамо доживљај Васкрса. У нашој Цркви је све васкрсно јер је све крстоносно. Наша Црква је Црква крста и васкрсења. Без крста нема васкрсења. А крст не постоји као крст ако није праћен васкрсењем. Зато ми православни и Велики петак славимо васкрсно, док на Западу и Васкрс славе у знаку крста. "Крсту Твоме клањамо се владико, и свето васкрсење Твоје славимо." 

Св. Јован Златоуст "Беседу о крсту" почиње следећим речима: "Данас имамо празник и славље, јер се наш Господ налази прикован на крсту... Крст је темељ нашег спасења, крст је претпоставка безбројних добара." 

У труду и напору подвига и крстоносног живота крије се најтајанственија и најистинскија радост и спокој, као што је и сâм Господ наговестио: "Благо онима који плачу јер ће се утешити". Сузе покајања и подвига су, сагласно св. оцима, радосна туга.

Аскетски је био и живот наше Богородице, нарочито, као што смо рекли, у светињи над светињама. Али и после вазнесења на небо њеног Сина, она је, како каже св. Григорије Палама, живела таквим животом који се може упоредити са најтврђом аскезом. Од Спаситеља и Богородице учили су се крстоносној аскези и св. апостоли, и тај наук предали цркви. 

Наш народ је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос је помогао да се издржи тешко 400-годишњице ропства под Турцима. Тај етос је допринео да се овај нејаки народ охрабри и подигне устанак 1821. г. Просте и неписмене мајке, али од Бога умудрене, училе су своју децу вери, молитви, посту, покајању. Одгајале су истински слободне људе да постану вође у борби за националну слободу.Размислимо какво васпитање данас нудимо својој деци и колико им помажемо да надиђу свој егоцентризам и да постану истински слободни људи?Данас се рекламирају и промовишу и други облици аскезе, неправославни и нехришћански. Јеванђелска и православна аскеза нема никакве везе са аскетским методама разних источњачких, индијских учења типа јоге, где аскеза има антропоцентрички карактер и само је једна гимнастика воље а не сараспеће Христу.У православној Цркви аскеза никада није сама себи циљ који врхуни у самооправдању. Него је увек средство за добијање благодати Духа Светога и истинске љубави према Богу и човеку.За православне хришћане прихватање крста је израз покорности и љубави према Богу. То је уздарје Богу који се жртвовао за нас.Страдања за Христа могу се принети Богу и за саму Цркву, као што је то случај са ап. Павлом: "Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме телу попуњавам што недостаје Христовим патњама, за тело Његово, које је Црква.У страдањима многих мученика (св. Харалампија, св. Модеста, св. Анастасије Римљанке) видимо да они приносе Богу свој бол и смрт за све оне паћенике који ће се на њих у молитвама позвати. То је пример савршене љубави, јер се страдања овде дешавају не само за лично спасење, него и за спасење других. 

Крст и савремени свет 

Живимо у једном свету у којем доминира дух непријатељства према крсту. У свету који за свој идеал има самољубље, који је без морала, у којем је најважније задовољити страсти, лагодно живети, жртвом и љубављу, тј. са крстом, него са егоизмом. 

Овај свет не жели да чује ништа о суздржавању, о господарењу над страстима, о пожртвовању, о посту, о аскези. У суштини, одбија крст и зато се не сусреће са Христом. Остаје у трулежи и смрти, у досади и празнини. Забавља се али се не радује. 

Психологија, педагогика, политика, социологија, прâво, директно се нападају овим духом. Врло добро примећује о. Димитрије Дутко у књизи "О нашем надању": "Очигледно је да понекад и поред наше вере у Христа покушавамо да пут у Царство Божије учинимо лагодним! Свет са својим добрима и техничким прогресом нас је отупео. И ако понекад говоримо о болу и страдању, деси се да одједном кажемо: "Хришћанство је радост." А ипак, радост не долази тако. Радост се не купује. Не купује се новцем. Радост хришћанина се купује трудом и страдањем. Да би се човек спасао наш Господ је висио на крсту. Добровољно. И био је распет и умро. А онда је дошло васкрсење и потом радост. "Онај ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном," рекао је Христос. Неопходно је узети свој крст. А онај ко без крста иде за Христом, није Христа достојан. То нам је сâм Христос врло јасно рекао: "Није мене достојан." А то значи: "вера и љубав таквога човека према Христу нису изворне, не вреде ништа. 

Крст нас плаши и то је природно, јер нам одузима угодност. Бол је нешто страшно за нас, а у ствари, лагодност би требала да буде та која је за нас страшна. Ако мало пажљивије погледамо видећемо да сва савремена зла имају свој извор у лагодности. Труд, страдања, крст су нешто што је добро каже Христос. Само тако Његов јарам постаје лак." Овај свет који одбија крст Христов, мора се данас сусрести са немилосрдним ударцима који су последица његовог антикрсног става; сида, наркоманија, еколошка катастрофа. А решење није тамо где се мисли, одн. у предузимању одређених заштитних средстава. Она су корисна али недовољна. Коренито решење је једино покајање. Јудеји су тражили "знак" од Христа и Он им је одговорио да ће им дати знак пророка Јоне. Односно Његова смрт, погред и васкрсавање (Мат. 12, 39). И данас је то решење за наш безизлаз и долазећу катастрофу. Дакле, избор крстоносног начина живљења као јединог начина живљења. 

Један од западних отаца, бл. Августин, је рекао: "Познајем три крста. Један крст који спасава, и то је крст Христов. Тим крстом се спасава и човек. Други крст је крст разбојника распетог с десне стране. А познајем и трећи крст којим човек може изгубити вечност. То је крст разбојника распетог с леве стране. Типови ових људи (двојица разбојника), представљају целокупно човечанство. Крст разбојника с десне стране прихвата и преузима на себе крст Христов. Крст разбојника са леве стране представља онај део човечанства који не прима крст Христов и тако се губи. И уопште, крст не можемо избећи ни на који начин." Хришћани који живе у овом свету који одбацује крст морају учинити велике напоре да се не би отиснули у свет материјалних вредности. Сваког тренутка су у дилеми избора између два начина живота: крстоносног у Христу или антикрсног, тј. крсне љубави и антикрсног егоизма. Љубављу се сараспињемо Христу, а егоизмом распињемо Христа, постајемо непријатељи крста Христовог. О старим и новим распињачима Христа говори и ап. Павле: "Јер многи за које вам много пута говорих, а сад и плачући говорим, владају се као непријатељи крста Христова; Њихов крај је погибао, њихов бог је трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле оно што је земаљско." (Фил. 3, 18-19). Ђаво покушава да уплаши хришћане како ће, ако изаберу крст бити назадни, неће напредовати, неће опстати ‡ са крстом у руци не напредујеш ‡, него ће постати жртве злоупотребе, па им онда предлаже да они злоупотребе друге, (да не би други злоупотребили њих). 

Тако, будући маловерни, запостављају благодат, моћ и заштиту Божију свих који испуњавају Његове заповести. 

Јевреји су хтели Месију али без крста. И данас људи хоће земаљски рај, али без крста. Зато и нас хришћане позивају да напустимо крстоносни начин живота. 

Ако Антихрист ратује против Христа, чини то јер је Христос распети Христос, а то значи и васкрсли. Антихрист као лажни месија и лажни пророк обећава људима земаљски рај, избављање и спасење без крста. Али како може постојати рај без љубави и љубав без самоодрицања. Устанак против егоизма је најрадикалнији устанак у свету. Интересантно је једно тумачење које тумачи символички број Антихриста 666. На грчком се овај број пише (ХXСт) Христос стран Крсту ‡ српски би ова скраћеница била ХСК ‡ прим. прев). Дакле, спаситељ без крста, што значи Антихрист. 

 

Превео: Зоран Јелисавчић (Овај текст је објављен у књизи КРСТ ХРИСТОВ. Издавач је Задужбина Манастира Хиландара)