Pravoslavno jutro - BANER - KRAJ

Razgovorioveri1

sveti apostoli

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован

raspored5a

spc.rs

eparhija-sumadijska.org.rs

radiozlatousti.rs

verujem.org

 

Предавање у Народној библиотеци

08-03-2015

Biblioteka

У уторак, 03. марта 2015. године, у просторијама градске библиотеке у Јагодини, одржано је предавање на тему „Хришћански смисао болести и патње“ у организацији свештенства града Јагодине. Гост-предавач био је протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор богословије „Свети Јован Златоусти“ у Крагујевцу и професор Богословског факултета Универзитета у Београду.

Реализована промоција књиге ''Несвети а свети'' у Јагодини

06-02-2015

unnamed 1

На радост организатора сала, градске библиотеке била је испуњена до последњег места радозналих слушалаца, који су дошли да се упознају са тренутно можда најчитанијом руском књигом „Несвети а свети“.

Промоција 15. – ог броја Светосавског часописа „Растко“

18-10-2014

5.

16. октобра у просторијама ОШ “17.октобар“ у оквиру прослављања Дана школе, одржана је промоција 15.-ог броја часописа „Растко“. Часопис „Растко“ излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, а по одобрењу директора школе Госпође Биљане Милановић. Часопис уређује вероучитељ Борис Милосављевић. Стручни консултанти часописа су педагог школе Марина Антонијевић и вероучитељ протођакон Нинослав Дирак, док је за лектуру текста задужен наставник српког језика Маја Алексић...

Mолебан за благословен почетак школске године у беличком намесништву

15-09-2014

1

Прослављање овог великог празника како и доликује започело је служењем Свете Литургије у сви храмовима на територији овог намесништва. Најсвечаније је било у храму Светих апостола Петра и Павла где је Светој Литургији присуствовао велики број деце предвођени својим вероучитељима и катихетама, који су учествовање у Светој Литургији пројавили прелепим певањем, као и приступањем Чаши Господњој.

Свети Архијерејски Сабор

SaborЦрква је Једна, Света, Саборна и Апостолска. Саборност у Цркви значи једномислије и исто делање.

Правило које одржава равнотежу између помесне Цркве, нпр. Српске Цркве и свих Православних Цркава широм света, а да при том не води ка светској Цркви, јесу Сабори који доносе одлуке о свим питањима која се тичу општих интереса, односно „општег јединства". На саборима учествују само епископи, и то са једнаким правима. Једна помесна Црква, на пример, која је искључена са Сабора због тога што је искључен њен епископ, дужна је да прихвата одлуке Сабора. Међутим, када и њен епископ учествује у Сабору, тада одлуке нису туђе нити су наметнуте. Оне у самој помесној Цркви бивају спровођене кроз епископа који учествује на сабору и заступа ту Цркву. Тако је Црква успела да очува равнотежу: да власт Сабора никада не буде нешто што је изнад помесних Цркава, него да представља израз јединства помесних Цркава израз сабрања свих у једноме средишту. Како вели свети Игнатије Антиохијски, епископи „по свим крајевима васељене пребивају у вери Исуса Христа", односно сви се подударају у вери у Христа имају истоветно расуђивање, а то је изражено кроз Сабор. Према томе, Сабор не представља установу која је изнад помесне Цркве, него установу која изражава јединство, истоветност, Једномислије" и узајамност помесних Цркава. Нешто такво се, у смислу устројства и организације, постиже чињеницом да сви епископи равноправно и својевољно учествују на Саборима. Самим тим, одлуке Сабора нису стране животу помесних Цркава.

Црква, када је то сматрала неопходним, сабирала на такозване Васељенске саборе, који су само из тог разлога задобијали већи ауторитет и значај него неки помесни сабор, а било је и таквих у историји.

Власт једног Сабора, па био он и васељенски, није у томе да се створи некаква установа која ће бити изнад помесних Цркава, него да се створи један орган који ће изражавати Једномислије" и јединство помесних Цркава. На такав начин треба да посматрамо Сабор. Толико што се тиче помесности, васељенства и католичности Цркве.

За разлику од функционисања законодавства и администрације у држави, канонске одредбе Цркве не могу се разумети без осврта на еклисиологију, то јест на богословска начела која руководе природом Цркве. Основне институције црквене управе, као што је то сабор, неодвојиве су од суштине Цркве, и зато је свако одвајање догме од основних управних институција не само неоправдано, него и опасно.

Темеље саборске институције не само неопходно тражити унутар Цркве, већ да се они и налазе у најстаријим изворима Новог Завета, то јест у посланицама Св. Апостола Павла и у устројству првих евхаристијских заједница.

Најзначајнији историјски догађај који нас обавезује да историјске темеље саборске институције тражимо унутар Цркве и, свакако, у устројству првих евхаристијских заједница, јесте тај да су сабори од почетка, по својој природи, били епископални.

Видимо да у Новом Завету углавном постоје два вида саборности. Један је Апостолски сабор који је описан у Делима апостолским (Дап. 15; види Гал. 2). Други вид саборности, који се појављује већ у Посланицама Св. Апостола Павла и утиче на развој саборске институције следећих векова, а везан је опет за одлуке о учешћу или не у Светом Причешћу.

Циљ никад није био формулисање вере саме по себи, већ суд о учешћу или не у Светом Причешћу. Циљ сабора је одувек био повезан са Светим Причешћем. Ето зашто је битно правилно разумевање институције Сабора у контексту еклисиологије и саме суштине Цркве.

Институција сабора, бар са становишта православног богословља, представља основ управљања и канонског устројства Цркве. Свака аутокефална Црква има свој сабор и незамисливо је да било који законодавац, било црквени или државни, сабор замени управним органом другог вида, колективног или појединачног карактера. Мада је током историје било оваквих покушаја.

За разлику од функционисања законодавства и администрације у држави, канонске одредбе Цркве не могу се разумети без осврта на саму суштину Цркве, то јест на богословска начела која руководе природом Цркве. Основне институције црквене управе, као што је то сабор, неодвојиве су од суштине Цркве, и зато је свако одвајање догме од основних управних институција не само неоправдано, него и опасно.

Темеље саборске институције не само да је неопходно тражити унутар Цркве, већ се они и налазе у најстаријим изворима Новог Завета, то јест у посланицама Св. Апостола Павла и у устројству првих евхаристијских заједница.

Извор: spc.rs

Преполовљење Педесетнице

prepolovljenjeПРЕПОЛОВЉЕЊЕ ПЕДЕСЕТНИЦЕ, ПРЕПОЛОВЉЕЊЕ ПАСХЕ (грч: Μεσοπεντηκοστής), слави се у среду четврте седмице (25. дан) после Васкрса (недеља Раслабљенога). То је дан који повезује два велика празника: Васкрс и Духове. Постанак овог празника, који траје осам дана (оданије овог празника је у среду пете седмице после Васкрса - недеља Самарјанке), везује се за догађај када је Господ Исус Христос у трећој години своје јеванђелске проповеди, на преполовљење старозаветног празника Педесетнице, тј. јеврејског празника Сеница, открио своју славу и силу (Јн 7,14-36), којом приликом је рекао: "Ко је жедан нека дође мени и пије."
Тема празника је Христос као учитељ, с обзиром на део Јеванђеља који се на тај дан чита. Због тога икона празника приказује познати детаљ из Христовог детињства, када су Га Богородица и праведни Јосиф трећег дана пронашли како у храму разговара са учитељима (Лк 2,46-47). На икони се лик дечака Исуса Христа приказује већим од ликова учитеља, символишући на тај начин Његову духовну премоћ.
У појању празника Преполовљења, наизменично се поје Васкрсењу Христовом, и приближавању празника Духова. На дан Преполовљења, служи се Велико вечерње са читањима из Старог Завета - паримејима, а катизма је редовна. На јутрењу није одређен полијелеј, него само Велико славословље. Катавасија на сам дан празника и дан оданија није пасхална, него "Море огустил јеси." На јутрењу и Литургији, уместо "Честњејшују" и "Достоино јест" поје се ирмос: "Лужде матерем дјевство..." На сам празник иде литија на изворе и обавља се мало освећење воде. Преполовљење се празнује осам дана и одаје се у среду пете седмице после Васкрса. На оданију се уместо "Достојно јест" такође поје "Лужде матерем дјевство." Овај празник нема претпразништво.
Тропари и кондаци
Тропар, глас 8. Преполовивши празник, ожеднелу моју душу напој водама побожности, као што си Спаситељу све позивао: Дођите сви који сте ожеднели ка Мени и пијте! Изворе живота нашега, Христе Боже, слава Теби!
Кондак, глас 4. Преполовљавајући законити празник, Створитељу свих и Владико, окупљенима си говорио, Христе Боже: Ходите и захватите воду бесмртности! Зато Ти припадамо и верно кличемо: Милости нам Твоје даруј, јер си Ти Извор нашега живота!

Недеља Раслабљеног

nedelja raslabljenogНЕДЕЉА РАСЛАБЉЕНОГ (грч: Κυριακή του Παραλύτου), четврта недеља после Васкрса-Пасхе, посвећена чудесном исцељењу раслабљеног болесника, који је тридесет осам година боловао (Јован 5, 1-14). У канону ове недеље Црква слави Васкрсење Христово, Свете жене мироносице, Арханђела Михаила, који је заталасавао воду једном годишње (Јован 5, 4) и раслабљеног. Успомена на чудо у Силоамској бањи, код Овчијих врата у Јерусалиму, ове недеље славила се још у IX веку, а данас се успомена слави у недељу, понедељак и уторак четврте седмице после Пасхе.

Овај, као и даљи догађаји, наредних недељних дана, сведоче нам о Божанској свемоћи Господа Исуса Христа и тиме у нама јачају веру у истину Његовог Васкрсења. Осим тога, ови догађаји су се одиграли управо у периоду Педесетнице. Поредак недеље раслабљеног пева се још само у понедељак и уторак, јер се у среду слави нарочити празник - Преполовљење.

 

ПРИЧА O РАСЛАБЉЕНОМ

На трећу недељу после Васкрса у цркви се чита одељак из Јеванђеља по Јовану у коме се говори о томе како је Христос исцелио раслабљенога.

Јеванђелист Јован пише:

"Потом беше празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања која се на јеврејском зове Витезда, и има пет тремова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А онде беше неки човек који тридесет и осам година беше болестан. Кад Исус виде овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесник: Да, Господе, немам човека да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе пре мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе одар свој и хођаше..."(Јован 5, 1-9).

Тако гласи јеванђелска прича о раслабљеном. И многи чувши ову причи кажу себи: ето, опет неко невероватно чудо које не може имати и нема никакве везе са нашим свакодневним животом, интересима, потребама и захтевима. Но, ослушнимо и удубимо се у оно што Јеванђеље говори и схватићемо да се савремени човек, по правилу, вара у погледу те детиње једноставности Јеванђеља и краткоће јеванђелских прича. Савременом човеку се чини да истина о њему самом и његовом животу мора бити сложена и опширна, зато што је и он сам сложен. Но, непролазна сила Јеванђеља и јесте управо у томе што оно све своди на оно најважније, на оно што је прво и основно - на добро и зло, таму и светлост, човека и Бога, живот и смрт. Ако се, пак, усредсредимо и удубимо у Јеванђеље, али не само умом, већ и свецелим својим бићем, схватићемо да је у Јеванђељу - на крају крајева - реч увек реч о оном најважнијем. Јер свака сложеност живота је увек заснована на једноставности вечних питања: добра и зла, живота и смрти, Бога и човека.

Шта је вечно и непролазно у причи о раслабљеном? У средишту ове приче тако очигледно стоје речи које је раслабљени, болесни човек упутио Христу: "Немам човека". То је заиста вапај онога ко је на својој кожи осетио страшну силу људкога егоизма. Свако за себе. Свако брине само о себи. И сви људи нису ништа друго до мноштво слепих, болесних, сухих и узетих, и сви они чекају да се "узбурка вода", сви они очекују помоћ, саосећање, исцељење, утеху. Али... сваки од њих очекује помоћ само за себе. И када се узбурка вода, сваки се гура напред, заборављајући потпуно на друге.

У јеванђелској перспективи ова бања јесте слика света, слика људског друштва, символ самог устројства људске свести. Наравно, у свету је увек могуће наћи много примера превазилажења егоизма, много примера доброте и самопожртвовања. Но, чак и онда када - споља гледано - човек савлада свој егоизма, он и даље изнутра остаје заробљеник „себе“ и „својега“. Ако не себе, онда своје породице и својих: јер кошуља је телу ближа од капута. Ако, то није породица, онда је то свој народ. Ако, то није свој народ онда је то своја класа, или своја партија. Увек, то "своје", обавезно "своје"! И то "своје" се увек супротставља ''туђем'' које се, логично, увек схвата као непожљно и непријатељско. Кажу да је тако устројен свет и да се ту једноставно ништа не може променити. Зар је могуће, одговарамо, да је то последња, објективна и научна истина о човеку и човечанству? Зар је могуће да је у крајњем исходу све у свету засновано на индивидуалном или колективном егоизму, да све живи егоизмом? Капитализам је, кажу, зло зато што је - егоизам. И зато га треба срушити у име комунизма. Али, ни комунизам ништа друго и не ради осим што пропагира "своје": своју идеологију, свој поглед на свет, своју класу, своју партију, то јест - своје и себе против сваког несвога и другога... Изгледа да нема излаза из тог „порочног круга егоизма“. И људи су се - и сами то не примећујући - навикли на живот у свету потпуно отрованом егоизмом. Крв, мржња, страх и - у најбољем случају - равнодушност. Навика таквог живота нас постепено савладава и ми временом престајемо да осећамо ужас егоизма као ужас... Двадесетих година овога века један младић, готово дечак, извршио је самоубиство и за собом оставио опроштајну поруку у којој је писало: "Нећу да живим у свету у коме свако сваког вара...". Тај младић се, нажалост, угушио у егоизму света, није издржао.

О томе говори јеванђелска прича о раслабљеном. И сви ти болесни, сухи - сви су они болесни првенствено од неизлечивог егоизма који их нагони да завапију: "Немам човека!". Нема човека! А то значи да човек почиње тамо где је побеђен егоизам. То значи да је човек, пре свега, лице окренуто ка другом човеку и очи које са саосећањем и љубављу гледају у очи другог човека. То значи да је човек - љубав према другом, састрадање са другим, помоћ другоме човеку.

Јеванђеље даље говори: тај нови и истински човек јављен нам је у Христу и дошао нам је у Христу. Христос долази усамљеном и напаћеном човеку не као неко туђ, већ као свој, долази да би прихватио страдање човеково као своје страдање, да би прихватио живот човеков као свој живот, да би помогао човеку и да би га исцелио. "Хоћеш ли да будеш здрав?". То није питање онога ко хоће нешто неком да наметне, да некога у нешто убеди или да некога потчини себи. То је питање истинске љубави и, стога, истинскога саосећања. Нажалост и "религиозност", такође, може постати егоизам, може постати занетост самим собом и својим. Но, важно је схватити да таква религиозност - ма колико се она представљала као некакво Хришћанство - није Хришћанство... Јер истинско Хришћанство је свецело у пробоју кроз страшне бедеме егоизма, у „пробоју ка љубави“ коју је - по речима апостола Павла - "Бог излио у наша срца". И то је Његова нова и вечна заповест. То је то о чему говори све наше Јеванћеље, сва наша хришћанска вера...

 Александар Шмеман

 

Недеља Четврта Раслабљеног

Ето постао си здрав, више не греши, да ти се шта горе не догоди (Јн.5,14). Грех не погађа само душу, него и тело. У неким случајевима је то врло очигледно. У другим случајевима то није тако јасно, премда истина да су болести тела све и увек од греха, и због греха - остаје истина. Грех се збива у души и одмах делује на њу чинећи је болесном. Међутим, пошто је живот телу од душе, код болесне душе ни живот не може бити здрав. Наносећи мрак и тугу, грех не може благотворно утицати на крв у којој се налази основа телесног здравља. Но, ако се сетимо да грех одваја од Бога који је извор живота, и чини да човек долази у несагласност са свим законима који делују у њему самом и у природи - зачудићемо се како грешник уопште остаје жив после греха. То је само по милости Божијој која чека покајање и обраћење. Из тога следи да болесник треба пре сваког другог дела да пожури да се очисти од греха и да своју савест помири са Богом. Тиме ће се поставити основа за благотворно дејство лекова. Један знаменити лекар није приступио лечењу све док се болесник није исповедио и причестио Светим Тајнама. И што је болест била тежа, утолико је он упорније захтевао (духовну припрему ) .

 

Свети Теофан Затворник 

„Мисли за сваки дан у години“ 

Хиландар, 1997.

Васкрсење Христово

VaskrsenjeВаскрсење Христово је највећи догађај у историји. По њему се хришћанство разликује од свих осталих религија.

Оснивачи свих других религија су смртници, док је Глава Цркве васкрсли Христос. Васкрсење Христово је обнављање људске природе, пресаздање људског рода, живљење есхатолошке реалности. Када говоримо о Васкрсењу, ми га не одвајамо од Крста, будући да су и Крст и Васкрсење два пола искуства ослобађања, као што се и молимо у Цркви: „Крстом Твојим радост (дође) целом свету, свагда благосиљајући Господа, Васкрсењу Твоме певамо" или пак „Крсту Твоме клањамо се, Владико, и Васкрсење Твоје свето прослављамо".
 Апостол Павле јасно проповеда: Ако Христос није устао, узалуд вера наша (1. Кор. 15, 17). Вера своју истинитост и силу дугује светлом догађају Васкрсења Христовог. Без њега су хришћани јаднији од свију људи (1. Кор. 15, 19).

Црква Христово Васкрсење празнује од тренутка Његовог силаска у ад (пакао, јевр. шеол, прим. прев.), где је од власти смрти и ђавола ослободио душе старозаветних праведника. Ево на који начин то празнује наша Црква. Из богослужбених текстова јасно је да празновање Васкрсења почиње од Великог петка, као што видимо из последовања јутрења на Велику суботу, када се износи плаштаница. Исто тако, и беседе Светих Отаца на Велики петак заправо говоре о васкрсењу и победи. То се испољава и у свештеној иконографији Васкрсења.

Црква је одредила да се за истинску икону Васкрсења Христовог сматра изображење Његовог силаска у ад. Наравно, постоје и иконе Васкрсења које изображавају Христово јављање мироносицама и ученицима, али је икона Васкрсења превасходно изображење уништења смрти. Оно се догодило Христовом силаском у ад, када је Његова душа, заједно с Његовим божанством (тј. с Његовом божанском природом), сишла у ад да би ослободила душе старозаветних праведника који су га ишчекивали као Избавитеља.
Изображење Васкрсења Христовим силаском у ад има многе и озбиљне богословске разлоге. Као прво, зато што нико није видео Христа у часу када је устао, кад је изашао из гроба „запечаћеног каменом". Земљотрес и силазак анђела који је одвалио плочу са гроба догодили су се да би се жене-мироносице увериле да је Христос васкрсао. Као друго, зато што је Христова душа, сједињена с Његовом божанством, сишла у ад и уништила власт смрти и ђавола, будући да је Он Својом сопственом смрћу победио смрт. Из православног предања јасно се види да је Христовом смрћу потпуно поражена смрт. Услед тога, у Цркви певамо: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт победи..." Његова тријумфална победа над смрћу догодила се свакако у оном часу када је Христова душа, сједињена с божанством (божанском природом), уништила смрт. Као треће, Христос је Својим силаском у ад од смрти ослободио Адама и Еву. Дакле, пошто је посредством Адама дошло до пада васцелог људског рода и пошто је он наш родоначалник, тако и посредством Адамовог васкрсења окушамо плодове васкрсења и спасења. Због јединства човечије природе, оно што се догодило праоцу, догодило се и васцелој човечијој природи.
Из тих разлога се карактеристичном иконом Васкрсења Христовог сматра Његов силазак у ад, јер је суштина празника Васкрсења умртвљавање смрти и свргавање ђавола: Умртвљење смрти и адово укидање празнујемо, певамо у Цркви. Рушење ада и умртвљавање смрти јесу најдубљи смисао празника Васкрсења.
У Светом Писму изображњење ада се користи символично, да би означило власт смрти и ђавола. У том смислу су каракретистичне речи апостола Павла: А пошто та деца имају заједницу у крви и месу, и Он узе најприснијег удела у томе, да смрћу смрт сатре, онога који има моћ смрти, ђавола, и да избави оне који од страха од смрти целога живота бејаху кривци за своје робовање (Јевр. 2, 14-15). Моћ (сила) смрти се, дакле, изједначује са влашћу ђавола.

Из тог разлога, у православном предању пакао није једноставно неко место, него господарење смрти и ђавола. За душе оних људи који се налазе у власти ђавола и смрти кажемо да се налазе у аду, односно паклу. Управо би у том смислу требало да разматрамо учење Цркве о Христовом силаску у ад, када је Христос прихватио да умре и тако ступио у власт смрти, а онда силом Свог божажанства победио смрт, учинио је потпуно немоћном и лишеном силе, дајући Својом сопственом силом и влашћу сваком човеку могућност да избегне господарење, власт и силу смрти и ђавола.
О Христовом силаску у ад налазимо сведочење у Саборној посланици апостола Петра, у којој се каже: Зато и Христос једанпут за грехе наше пострада, праведник за неправеднике, да нас приведе Богу, усмрћен телом, а оживевши духом, којим и сиђе да проповеда духовима у тамници (1. Петр. 3, 18-19). 



У црквеном предању, много је речено о Христовом силаску у ад, и то у смислу да је Он ступио у власт и царство смрти. Постоје значајни тропари који се певају на вечерњој на Пасху (Васкрс), а који почињу реченицом „данас јецајима вапи". У њима се каже да је ад (пакао) представљен како јеца, а онда, између осталог, говоре и о томе да је Он поништио његову власт, јер је Христос ослободио оне над којима је пакао вековима имао власт. Карактеристичне су речи: Развеја се сила моја, Пастир се распео и Адама васкрсао.., испразни гроб Распети и не надјача сила смрти.

За ово место веома је значајно и Поучно слово св. Јована Златоустог, које читамо после васкршње литургије. Поред осталог, овде је речено да се ад (пакао), кад је сусрео Христа, огорчио и поништио, да је био унижен, умртвљен и свргнут... У наставку је речено да је ад, са Христовом смрћу на крсту, примио смртно тело, а нашао се пред Божанством, примио земљу-прах а сусрео небо, да је примио оно што је видео, тј. људско тело, људску природу, а био побеђен од Онога Којега није видео, односно од Божанства.

Учење Цркве о Христовом силаску у ад описао је и свети Јован Дамаскин у једном тропару пасхалног канона. Навешћу га у целини, будући да је он свима познат: „Сишао си у преисподњу и поништио резе вечне што су држале свезане, Христе, и тродневно, као Јона из кита, из гроба васкрсао".

Свети Епифаније, епископ кипарски, у омилији на Васкрсење даје чудесан опис Христовог силаска у ад и свега онога што се тамо догодило, тумачећи у вези с тим Давидов псалам (Пс. 23, ст. 7-10).

Сликовито се изражавајући, он каже да је Христос у ад сишао „богодолично, борбено, самовласно, у пратњи не само дванаест легиона, него небројеног мноштва и хиљада анђела". Пре него што је Христос стигао у сеновите тамнице ада, ту је ступио архистратиг Гаврило да би благовестио о доласку Христовом, јер је управо он о томе благовестио и Пресветој Богородици. Он каже: Подигните врата, кнежеви ваши. У наставку се оглашава арханђео Михаило: Подигните се, врата вечна. Све анђелске силе су ускликнуле: Срушите се, ланци нераскидиви... Уплашите се, тирани безакони. Појавио се Христос и изазвао велики страх, пометњу и ужас. Када су кнежеви ада снажно повикали: Ко је тај Цар славе, све силе небеске су им ускликнуле: Господ моћан и силан, Господ силан у боју, Он је тај Цар славе (Пс. 23, 7-10).
У наставку, свети Епифаније описује задивљујућу Адамову беседу са Христом. Адам је зачуо кораке Христа Који долази, исто као што их је чуо и у рају, после преступа и непослушности. Тада је осетио зебњу и страх, а сада радост и ликовање. Покајани Адам је ускликнуо, обраћајући се свим душама: „Господ мој са свима", а Господ му је на то одговорио: „И са духом твојим!" Затим га је узео за руку и васкрсао, обзнањујући шта је учинио за његово спасење и за спасење васцелог људског рода.
Из свега што је речено, јасно се показује циљ због којега је Христос сишао у ад. У реалности, Он је ступио тамо где је владао ђаво, да би га погубио... Христос је овде свезао ђавола, тако да овај нема више никакву власт над људима... Међутим, Господ је сишао у ад и зато да би све испунио светлошћу Свог божанства. Апостол Павле износи ово учење, говорећи: А оно „узиђе", шта је, осим да прво и сиђе у најдоња места земље? Онај Који сиђе исти је Онај Који и узиђе више свију небеса да испуни све (Еф. 4, 9-10). Према томе, Христов силазак у најдоња места земље догодио се зато да би се све испунило Његовом светлошћу и да би реално била свргнута сила смрти. Уистину, требало би разликовати оно што је енергија Божија која све испуњава и обоготворујућа енергија Божија којој су причасни само обожени. Свети Григорије Богослов каже да је оне што се Богу клањају требало пронаћи не само горе (тј. на небесима), него и доле, како би се све испунило и напунило славом Божијом. У тој перспективи написани су и тропари наше Цркве: Да би се све испунило славом Твојом, сишао си у преисподњу земље. И свети Јован Дамаскин свечано пева: „Сада се све преиспуни светлошћу, и небо, и земља, и преисподња. Нека свака твар слави Васкрсење Христово које се у њој утврди".

Најзад, Христос је сишао у ад да би се и тамо поновило и извршило све оно што се догодило на земљи. Као што је на земљи проповедао о миру, као што је грешнима отпуштао грехе, давао светлост оку слепога и постао узрок спасења свима верујућима и узрок суда над неверјем свих неверујућих, требало је да се то исто догоди и у аду, где су се налазиле душе умрлих, како би васцела људска природа и васцело човечанство зачуло спасоносну вест Христову. Као што је онима који обитавају на земљи изашло Сунце правде, тако је требало да и оне, који су обитавали у тами и у сени смртној обасја светлост Божија (св. Јован Дамаскин)... Наравно, Христовим силаском у ад нису се спасли сви који су се тамо налазили, него само праведници који су, у различитим степенима, достигли обожење. Свети Епифаније каже да се нису спасли сви који су тамо били, него само верујући. То би требало протумачити тако да су Христа препознали они који су током читавог свог живота били у заједници са бестелесним Логосом. Из других места Светог Писма и из светоотачког предања знамо да су просветљење и обожење постојали још у Старом Завету, али за оне који су се удостојили да „виде" бестелесног Логоса и да достигну обожење, с том разликом што тада још није била укинута смрт, због чега су и они силазили у ад. Христос је Својим силаском у ад разрушио власт смрти и сви они, који су имали заједницу с Њим и који су поверовали да је Он силан и моћан, да је Он Спаситељ људи, били су ослобођени.
Једном је Христос у параболи говорио о Свом тродевном васкрсењу, онда кад је рекао: Срушите овај храм и Ја ћу га за три дана подигнути. Јудејци су мислили да говори о Соломоновом храму, за који је било потребно четрдесет шест година да би га изградили. Међутим, Он говораше о храму тела Својега. Чак су и његови ученици ово разумели тек после Његовог васкрсења (в. Јн. 2, 19-22).

У другим случајевима, Христос је јасно говорио о свом тродневном васкрсењу: И поче их учити да Син Човечији треба много да пострада, и да ће Га одбацити старешине, и првосвештеници, и књижевници, и да ће Га убити, и да ће после три дана васкрснути (Мк. 8, 31). Ово учење се толико раширило да су они, који су присуствовали крсној жртви на Голготи, са хулом говорили: Ти Који храм разваљујеш и за три дана саграђујеш, спаси Сам Себе (Мт. 27, 40). Исто тако, архијереји и фарисеји су затражили од Пилата да запечати гроб, јер су се сетили да је Христос за живота говорио: После три дана устаћу (Мт. 27, 63).

Ми кажемо да је Христос после три дана устао из гроба. Наравно, када говоримо о Васкрсењу, ми не кажемо да је умрло божанство (божанска природа), него да се душа, која се одвојила од тела али се није оделила од божанства, опет вратила у тело, и Он је на тај начин васкрсао из гроба.
Христос је васкрсао у јутарњим часовима недеље. Није нам познато тачно време Васкрсења, јер Га нико у том часу није видео, али оно се потврдило кад су жене-мироносице дошле до гроба да би Христово тело помазале миомирисима. Према томе, недеља је, као први дан седмице, истовремено и дан Васкрсења Христовог. Ако је Христос у суботу победио власт смрти, онда је у недељу све уверио да је васкрсао и да је Он победник смрти и ђавола. 
...Веома је значајно да су васкрслог Христа најпре виделе жене-мироносице. Апостоли су били престрашени оним што се догађало и били су затворени у горњој соби (у Јерусалиму), док су жене, и пре него што се сасвим разданило, с љубављу, топлином и одважношћу пошле на гроб да миомирисима помажу Христово тело. Нису се уплашиле ни помрчине, ни пустоши и ненастањености тог места, ни војника. То значи да су човеку, да би се удостојио да види васкрслог Христа, потребни и љубав и одважност. 

Васкрсење Христово не би требало да прослављамо као неки историјски или друштвени догађај, него као догађај онтолошки, а што означава да треба да постанемо причасници благодати Васкрсења. Као подвижничка борба, пост који током Четрдесетнице претходи овом празнику има за свој циљ што потпуније учешће у тајни Васкрсења: сви Свети Оци уче да је за достизање овог циља неопходно очишћење како телесних, тако и душевних чула.

Циљ човековог духовног живота јесте да се сједини са васкрслим Христом, да Га созерцава у дубинама свога срца. Христос васкрсава у срцу, умртвљавајући острашћене помисли које се овде налазе под утицајем ђавола и побеђујући страсне слике и насртаје греха, као што је некад надвладао печате гроба (св. Максим Исповедник). Према томе, овде се не ради о неком спољашњем, обичном празновању, него о празновању унутрашњем и онтолошком. Са тог становишта, св. Григорије Богослов нам саветује да не празнујемо разметљиво и световно, него на божански начин и надсветовно.

Причасност тајни Васкрсења представља опит обожења. Онај, који је посвећен у непојмљиву силу Васкрсења, из искуства зна с којим је циљем Христос створио свет (св. Максим Исповедник). И заиста, човек је створен зато да би достигао обожење и да би се свет („космос") освештао посредством човека. Према томе, онај који је себе посветио овој неизрецивој сили тајне Васкрсења, достиже обожење и испуњава циљ свог постојања, он задобија највеће познање. 

 

Изводи из предавања објављеног у књизи "Празници Господњи", изд. манастира Рођења Пресвете Богородице (Пелагија), 1995.

Превод са новогрчког: Антонина Пантелић