Pravoslavno jutro - BANER - KRAJ

Razgovorioveri1

sveti apostoli

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован

raspored5a

spc.rs

eparhija-sumadijska.org.rs

radiozlatousti.rs

verujem.org

 

Предавање у Народној библиотеци

08-03-2015

Biblioteka

У уторак, 03. марта 2015. године, у просторијама градске библиотеке у Јагодини, одржано је предавање на тему „Хришћански смисао болести и патње“ у организацији свештенства града Јагодине. Гост-предавач био је протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор богословије „Свети Јован Златоусти“ у Крагујевцу и професор Богословског факултета Универзитета у Београду.

Реализована промоција књиге ''Несвети а свети'' у Јагодини

06-02-2015

unnamed 1

На радост организатора сала, градске библиотеке била је испуњена до последњег места радозналих слушалаца, који су дошли да се упознају са тренутно можда најчитанијом руском књигом „Несвети а свети“.

Промоција 15. – ог броја Светосавског часописа „Растко“

18-10-2014

5.

16. октобра у просторијама ОШ “17.октобар“ у оквиру прослављања Дана школе, одржана је промоција 15.-ог броја часописа „Растко“. Часопис „Растко“ излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, а по одобрењу директора школе Госпође Биљане Милановић. Часопис уређује вероучитељ Борис Милосављевић. Стручни консултанти часописа су педагог школе Марина Антонијевић и вероучитељ протођакон Нинослав Дирак, док је за лектуру текста задужен наставник српког језика Маја Алексић...

Mолебан за благословен почетак школске године у беличком намесништву

15-09-2014

1

Прослављање овог великог празника како и доликује започело је служењем Свете Литургије у сви храмовима на територији овог намесништва. Најсвечаније је било у храму Светих апостола Петра и Павла где је Светој Литургији присуствовао велики број деце предвођени својим вероучитељима и катихетама, који су учествовање у Светој Литургији пројавили прелепим певањем, као и приступањем Чаши Господњој.

Пост-промена философије живота


Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику - икони, али и по обличију - прилици. "Прилик" је нешто што иде ка Лику.

Register to read more...

Подвиг и пост


Пост, бдење, молитва, милосрђе и свако друго добро дело, које бива Христа ради, представља начин за задобијање Духа Светог (који је истински циљ хришћанског живота)... Само добро дело које бива Христа ради, доноси полод Духа Светог. Ниједно дело које се не чини ради Христа, чак и да је добро, неће имати награду у животу будућег века, јер ни у садашњем животу не доноси благослов Божији. (Григорије Ниски)

Register to read more...

Порекло Пређеосвећене Литургије


 У светлости научних података тог времена питање о пореклу ове литургије је било тешко решиво, чак и на плану хипотеза, зато што најранија сведочанства о постојању те литургије датирају с почетка VII века. Једно од тих сведочанстава се налази у Пасхалној хроници, где се каже да се "те године, при цариградском Патријарху Сергију, од прве недеље поста, четвртог индикта (615. год.) почело певати да се уздигне у време преношења Пређеосвећених Дарова из скевофилакиона на престо, после јерејевих речи "по дару Христа Твога", народ одмах почиње "Сада силе небеске са нама невидљиво служе. Ево улази Цар славе, ево већ принесена тајанствена Жртва долази. Са вером и љубављу приступамо да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја".

Друго сведочанство се налази у житију преп. Георгија Хозевита (крај VI - почетак VII в.). Писац житија, ученик преп. Георгија - Антоније говори да је преподобни имао обичај да у недељни дан, после свеноћног бденија, пошаље младића Зенона у Јерихон по просфоре за случај да тога дана дође неко да се помоли у манастиру. Понекад је Зенон у време Евхаристије стајао близу олтара и слушао речи молитве коју је читао препод. Георгије освећујући Дарове и он их је упамтио. Једне недеље, враћајући се са просфорама из

Јерихона, Зенон је размишљао о тим речима. Тада сиђе Дух Свети и освети и просфоре и младића. Преподобном Герисаму, који се у то време одмарао после свеноћног бденија, јави се анђео и рече: "Устани, презвитеру и саврши Пређеосвећену службу над оним приношењем које доноси младић, јер је оно освећено".

Наши истраживачи су, у недостатку других извора, обилато користили рад Лава Аљација посвећен том питању који обилује изводима из јако ретких рукописа Ватиканске библиотеке. Нарочито је Аљације, наводећи извештаје из "Црквене историје" Сократа Схоластика о многообразној богослужбеној пракси његовог времена, исказао претпоставку да je речи историчара: "у Александрији у среду и у такозвани петак читају се Писма и учитељи их тумаче, и бива све као и на синаксису, осим савршавања Тајни (δίχα της των μηστιριων τελετης)" могуће схватити као указивање на постојање литургије Пређеосвећених Дарова у Александрији. На тим основама је Смирнов-Платонов преводећи дати цитат истовремено га и коментарисао као да он указује на Литургију Пређеосвећених Дарова. После речи "петак" он је у заграде унео "у Четрдесет-ницу"; реч "синаксис" која је уопште означавала молитвено сабирање (а не само евхаристијско) ом је заменио речју "литургија", а реч τελετης је превео речју "освећење". Резултат је био следећи: "У Александрији, у среду и у дан који називамо петком (у Четрдесетницу) читају се Писма и учитељи их објашњавају, и бива све што припада литургији, осим освећивања Тајни".

Још је само преостало да се нађе потврда за такав коментар извештаја Сократа Схоластика и она је била пронађена у мало после тога објављеном трактату под називом Реч Софронија, Патријарха Јерусалимског која садржи сву црквену историју и подробно објашњење свега што се дешава у Божанском свештенодејствију где се каже: "Сада се више од других у употреби свештенодејства Великог Василија и Јована Златоуста, са Литургијом Пређеосвећених Дарова за коју једни говоре да је она Јаковљева, названог братом Господњим, други - Петра, Врховног Апостола, а остали - других". Ове речи су обадвојици истраживача биле довољне да настанак Литургије Пређеосвећених Дарова сместе у апостолска времена. Том искушењу није избегао ни млади професор Кијевске духовне академије А. А. Дмитријевски. Нашавши у Синајској библиотеци рукопис са ђаконским прозбама за Литургију Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова, он је тим поводом писао: "Нема сумње да се чин Литургије Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова јавио у пракси Јерусалимске Цркве веома рано... Одатле је он продро у Антиохијску Патријаршију и Синајску Архиепископију... Василије Велики... је, сходно потребама свога времена, прегледао овај последњи чин, скратио га и чак унео молитве сопственог дела. У том поново редигованом виду чин Литургије Пређеосвећених Дарова је чак усвојио име последњег редактора и био уведен у богослужбену праксу Константинопољ-ске Цркве, а отуда се распространио по целом хришћанском Истоку, потиснувши на крају чин Литургије Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова, о чијем су се постојању сачували прилично неодређени подаци само у књижевним изворима тога доба.

Но, убрзо је ова хипотеза била оповргнута када је професор Н. Ф. Красносељцев објавио своје налазе из области древних тумачења Литургије. Упоредивши трактат приписиван Софронију Патријарху Јерусалимском са Сказањем црквеним и тајноводственим под именом Германа Патријарха Константинопољског (VIII век) и са Кратким расуђивањем о тајнама и начинима Божанствене Литургије Теодора, Епикопа Андидског, он је установио да прва глава Софронијеве Речи буквално понавља 32-у главу Кратког расуђивања Теодора Андидског, следећих седам глава Речи на неким местима се подударају са Германовим Сказивањем , а осталих 12 глава Речи се готово у потпуности подударају са текстом Теодора Андидског. У закључку проф. Н. Красносељцев је дошао до закључка да је "дело које је Ман издао под Софронијевим именом заправо производ непознатог каснијег компилатора (који је живео не пре XII века, то јест после Теодора Андидског са чијим тумачењем има много сличности) или двојице: једнога који је живео не пре VIII века и другог који је живео не пре XII века. Ово дело је управо она Црквена историја која се, у мање или више прерађеном и интерполираном облику, среће у византијској књижевности нарочито често, понекад без навођења имена аутора, понекад под разним именима". Данас у науци не постоје два мишљења о Речи под именом Софронија, Патријарха Јерусалимског. "Der unvollständig erhaltne Commentarius Lithurgicus ist unecht (XII Jh.)" - "сачуван непотпун фалсификован литургијски коментар (XII век)" - читамо у Патрологији Б. Алтнера у вези са Речју приписаном Софронију.

Генезу Литургије Пређеосвећених Дарова научници виде у самопричешћивању, то јесте, у кућном причешћивању Светим Хлебом донетим из евхаристијског сабрања. Таквог мишљења се држе и Смирнов-Платонов и Малиновски, али су они постанак те благочестиве традиције датирали у апостолска времена, будући да се, по Василију Великом, та традиција јавила у условима прогонā. "Није нимало опасно", писао је он, "ако неко у време гоњења, када нема свештеника или служашчег, мора да узима причешће својом сопственом руком - то је и непотребно доказивати, зато што нас стари обичај у ово уверава". Хришћанима који, из било каквог разлога нису учествовали у Евхаристији, ђакони су доносили причешће кући већ у време Св. Јустина Мученика и Философа. Тертулијан говори о самопричешћивању као о обичној, свакодневној појави. У писму жени он је саветује да се, у случају његове смрти, не удаје за паганинаа као један од разлога за то он наводи самопричешћи-вање: "Неће ли он (то јест муж-паганин - прим. Н. У.) приметити да ти као да нешто тајно једеш пре вечери? И када сазна да је то ништа друго до хлеб, шта ће он у своме незнању помислити о теби?". Климент Александријски извештава да се при ломљењу евхаристијског хлеба свакоме из народа дозвољавало да однесе неколико парчади кући.

                                                                                                                                  НИКОЛАЈ УСПЕНСКИ

У Данима ослободјења: О спомен-костурници бораца Црвене армије

Преко пута Градског гробља налази се спомен-костурница која је посвећена борцима Црвене армије. Уобичајени назив за место где се налази костурница назива се „Руско гробље“. Овај споменик представља подсетник на период ослобођења Јагодине и Србије у Другом светском рату и допринос совјетске Црвене армије поразу снага фашизма на овим просторима.

 oslobodjenje1

Немачке јединице биле су заузете чувањем комуникација за повлачење својих снага из Грчке. У западној Србији биле су углавном размештене јединице Руског заштитног корпуса (војна формација састављена од припадника руске емиграције избегле после Октобарске револуције и која се борила на страни Немаца).

Почетком септембра 1944. године јединице Недићеве Српске државне страже стављене су под команду генерала Драже Михаиловића. У Јагодини је 6. септембра формиран Српски ударни корпус од припадника јединица Српске државне страже и Српске граничне страже. У другој половини септембра 1944. године јединице Црвене армије избијају на југословенско-румунску границу.

Стаљин је затражио дозволу од вођства партизанског покрета да јединице Црвене армије оперишу на територији Југославије, што је јако подигло углед руководства Народно-ослободилачког покрета. Маршал Тито се споразумео са владом СССР-а и Главном командом Црвене армије о заједничким дејствима јединица НОВЈ (Народно-ослободилачке војске Југославије) и оних трупа Црвене армије чији је задатак био да из Румуније и Бугарске наступају ка Будимпешти преко источног дела Југославије.

Са начелником штаба Трећег украјинског фронта Сергејем Семјоновичем Бирјузовим разрадио је планове заједничких операција и утаначио садејство совјетско-југословенских трупа у тим операцијама. Трећи украјински фронт формиран је 20. октобра 1943. године преименовањем тадашњег Југозападног фронта. Фронт је иначе у војној терминологији Црвене армије означавао војну формацију коју је чинила група армија у чијем саставу је обавезно била и ваздухопловна армија.

У саставу Трећег украјинског фронта налазила се 17. ваздухопловна армија. До почетка августа 1944. године јединице ове групације водиле су борбе за ослобођење јужних области Совјетског Савеза од Немаца. У августу месецу јединице Другог и Трећег украјинског фронта ослобађају Румунију. Током септембра јединице Црвене армије воде борбе у Бугарској.

Челне јединице 57. армије, која је тада уврштена у састав Трећег украјинског фронта, 28. септембра су избиле на југословенско-бугарску границу и почеле да је прелазе. Јединице ове армије учествовале су у борбама за ослобођење овог дела Поморавља.

 oslobodjenje2Напоредо са нападом на Београд вођене су борбе и на другим одсецима фронта: јединице совјетског 68. стрељачког корпуса (57. армија) и 17. дивизије НОВЈ водиле су борбе за ослобођење Јагодине и Крагујевца, а совјетски 64. стрељачки корпус, 2. пролетерска дивизија (у чијем саставу су се борили партизани са подручја Јагодине и околине) и део снага 45. дивизије НОВЈ борили су се у рејону Трстеника, Параћина и Ћуприје.

Совјетске јединице улазе у Свилајнац 8. октобра, а у Деспотовац 9. октобра 1944. године. Немци су најјачи отпор пружили на сектору Поморавља. Борбе су трајале од 10. до 17. октобра. И поред великих жртава совјетске јединице су успеле да овладају десном обалом Мораве. Параћин и Ћуприју трупе Црвене армије су ослободиле 13. октобра. Тако је тежиште напада померено у правцу немачког главног упоришта – Јагодине. Одлучне борбе за ослобођење Јагодине вођене су у периоду од 15. до 17. октобра 1944. године. Немци су се повукли из Јагодине у ноћи 16. и 17. октобра. Минирали су и дигли у ваздух све мостове на Белици. Од експлозија настрадале су околне зграде, а нарочито оне које су се налазиле у околини Каменог моста. У раним јутарњим сатима 17. октобра у Јагодину су ушле јединице 113. и 223. стрељачке дивизије Црвене армије. Грађани су изашли на улице обасипајући војнике радосним поклицима и цвећем. Група омладинки сашила је заставу намењену црвеноармејцима и она је предата, тада, потпуковнику Матвеју Марковичу Пузиревском (1908-1990), команданту 1041. пука.

oslobodjenje3

Поред пролетерских симбола (звезде петокраке, српа и чекића) на црвеној застави је извезен и текст: „1041. пуку – ослободиоцима Јагодине – 17. октобар 1944“. Ова застава је заједно са заставом пука ношена приликом ослобађања многих градова, као и на паради одржаној у Београду. Застава се налази у Централном музеју Совјетске армије у Москви. Поподне 17. октобра, совјетске и партизанске јединице улазе, без борбе, у Рековац. У Јагодину су 19. октобра ушле јединице 20. српске бригаде 45. дивизије НОВЈ. На великом народном збору одржаном испред Занатског дома, истакнуто је да је победа над Хитлеровом Немачком близу и да се сада наш народ може развијати у миру и демократији.

Приликом ослобођења Јагодине погинуло је 13 становника града и одређен број војника Црвене армије. Погинули црвеноармејци сахрањени су у Мијатовцу, Мајуру, у дворишту Нове цркве.

Након ослобођења Београда 20. октобра 1944.г., јединице Трећег украјинског фронта су у складу са југословенско-совјетским споразумом, продужиле наступање у правцу Будимпеште водећи жестоке борбе против немачких и мађарских јединица. Будимпешта је ослобођена 13. фебруара 1945. г. У првој половини марта јединице овог фронта су сломиле немачку офанзиву код језера Балатон. Потом су заједно са јединицама Другог украјинског фронта кренуле према Аустрији и њеној престоници Бечу. Совјетске јединице су ослободиле Беч 13. априла 1945. године. Трећи украјински фронт је расформиран 15. јуна 1945. године.

 oslobodjenje4

Решењем Секретаријата за социјалну политику и комунална питања Савезног извршног већа (савезна влада тадашње ФНРЈ) од 20. септембра 1961. године формирана је комисија за подизање костурнице и уређења гробља бораца Црвене армије у Светозареву (назив Јагодине у периоду 1946-1992. г.). Костурницу је пројектовао београдски архитекта Н. Мишовић.

На пословима уређења овог спомен-комплекса радило је Грађевинско предузеће „Поморавље“ из Светозарева. Током четири месеца вршена је есхумација посмртних остатака црвеноармејаца палих у борбама октобра и новембра 1944. године.

Посмртни остаци бораца Црвене армије прикупљани су са подручја тадашњих срезова Светозарево, Ниш, Крушевац, Крагујевац, Краљево, Чачак, Ваљево и Ужице односно територије Србије без Београда и Горњег Милановца. Земни остаци су полагани у лимене сандуке чију израду је финансирао Секретаријат за социјалну политику и комунална питања СИВ-а. У 222 велика и 56 малих лимених сандука прикупљени су посмртни остаци 1171 припадника Црвене армије палих у борбама за ослобођење Србије 1944. године.

Свечаност откривања спомен-костурнице заказана је за 15. јул 1962. године. Дана 13. јула у 12 сати припадници ЈНА преузели су почасну стражу пред капелом где су били смештени ковчези са посмртним остацима црвеноармејаца. Почасна стража војника налазила се пред спомеником и криптом. Уношење ковчега у крипту почело је ујутру 14. јула у складу са војним церемонијалом. Током дана унет је највећи део ковчега. За сам церемонијал отварања остављени су ковчези са посмртним остацима 30 официра и бораца Црвене армије. Спомен-комплекс чини и мермерна плоча која се налази поред костурнице на којој је уклесан следећи текст: „БОРЦИМА И ОФИЦИРИМА ХЕРОЈСКЕ ЦРВЕНЕ АРМИЈЕ ПАЛИХ ОКТОБРА И НОВЕМБРА 1944. ГОДИНЕ У ЗАЈЕДНИЧКИМ БОРБАМА ПРОТИВ ФАШИСТИЧКОГ АГРЕСОРА“.

Свечаност полагања ковчега почела је 15. јула у 10 сати. Присуствовале су многе значајне личности, представници друштвено-политичких организација и представници Совјетске амбасаде. Међу присутнима су били: Мома Марковић, савезни секретар за социјалну политику и народно здравље (савезни министар тј. члан СИВ-а), Петар Брајовић, председник Савезног одбора СУБНОР-а, Мома Миловановић и Богољуб Стојановић, чланови Извршног већа НР Србије, Бошко Крстић, потпредседник републичког СУБНОР-а, народни херој, генерал пуковник Милоје Милојевић као представник ЈНА, Владимир Роловић, помоћник држаног секретара за спољне послове и други.

Совјетску амбасаду представљали су Пјотр Дедушкин, отправник послова Амбасаде и Виктор Тарасијевич, војни аташе. На платоу је била присутна почасна јединица ЈНА и војна музика. Говоре су одржали Вита Петковић, председник Народног одбора среза Светозарево и Пјотр Дедушкин испред Амбасаде СССР-а. Потом су уз звуке Лењиновог посмртног марша у крипту положени посмртни остаци 30 припадника Црвене армије. Након тога извршена је почасна паљба и одата је пошта минутом ћутања. Потом су положени венци друштвено-политичких организација и Совјетске амбасаде. Церемонијал је завршен интонирањем совјетске и југословенске химне. На крају догађања, Милош Живановић, председник Среског одбора СУБНОР-а, уручио је војном аташеу Совјетске амбасаде две спомен-књиге са именима сахрањених црвеноармејаца. Након тога уследило је уписивање у спомен-књигу. Примерен текст о овом догађају изашао је у листу „Нови пут“ 20. јула 1962. године.

 oslobodjenj5

Током времена, а нарочито након 1990. године, када почиње транзиција из социјализма у капитализам, долази до запуштања овог значајног споменика. Уз помоћ амбасаде Руске Федерације 2003. године обновљен је и реконструисан овај спомен-комплекс. Том приликом је на улазу према костурници, поред пута, постављено мермерно постоље са металном таблом на којој пише: „СПОМЕН КОСТУРНИЦА ЦРВЕНОАРМЕЈЦИМА ПАЛИМ У БОРБАМА ЗА ОСЛОБОЂЕЊЕ ЈАГОДИНЕ 1944. ГОДИНЕ“.

На споменик поред представника политичких и других организација града Јагодине и организација које негују заједништво са Русијом, венце полажу представници Амбасада Руске Федерације и Украјине.

Спомен-костурница борцима Црвене армије је једина такве врсте у централној Србији. У Београду и Горњем Милановцу поред црвеноармејаца сахрањени су и партизани. Овај споменички комплекс представља још један доказ дубоке повезаности подручја Јагодине са Русијом и руским народом. Корене те повезаности можемо пратити од средњег века (село Трнава код Јагодине помиње се у повељи коју је крајем 14. века руском манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори издала монахиња Јевгенија (кнегиња Милица); потомак по женској линији властеоске породице Јакшић која је управљала Јагодином био је руски цар Иван ИВ Васиљевич Грозни…).

Према сваком споменику који говори о прошлости Јагодине и Србије треба се односити са дужним поштовањем. Спомен-костурница и предмети који су припадали погинулим војницима Црвене армије и који се налазе се у збирци Завичајног музеја представљају значајно сведочанство богате прошлости Јагодине.

 

Душко Грбовић, виши кустос – историчар

Завичајни музеј Јагодина

Извор: noviput.rs