Pravoslavno jutro - BANER - KRAJ

Razgovorioveri1

sveti apostoli

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован

raspored5a

spc.rs

eparhija-sumadijska.org.rs

radiozlatousti.rs

verujem.org

 

Предавање у Народној библиотеци

08-03-2015

Biblioteka

У уторак, 03. марта 2015. године, у просторијама градске библиотеке у Јагодини, одржано је предавање на тему „Хришћански смисао болести и патње“ у организацији свештенства града Јагодине. Гост-предавач био је протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор богословије „Свети Јован Златоусти“ у Крагујевцу и професор Богословског факултета Универзитета у Београду.

Реализована промоција књиге ''Несвети а свети'' у Јагодини

06-02-2015

unnamed 1

На радост организатора сала, градске библиотеке била је испуњена до последњег места радозналих слушалаца, који су дошли да се упознају са тренутно можда најчитанијом руском књигом „Несвети а свети“.

Промоција 15. – ог броја Светосавског часописа „Растко“

18-10-2014

5.

16. октобра у просторијама ОШ “17.октобар“ у оквиру прослављања Дана школе, одржана је промоција 15.-ог броја часописа „Растко“. Часопис „Растко“ излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, а по одобрењу директора школе Госпође Биљане Милановић. Часопис уређује вероучитељ Борис Милосављевић. Стручни консултанти часописа су педагог школе Марина Антонијевић и вероучитељ протођакон Нинослав Дирак, док је за лектуру текста задужен наставник српког језика Маја Алексић...

Mолебан за благословен почетак школске године у беличком намесништву

15-09-2014

1

Прослављање овог великог празника како и доликује започело је служењем Свете Литургије у сви храмовима на територији овог намесништва. Најсвечаније је било у храму Светих апостола Петра и Павла где је Светој Литургији присуствовао велики број деце предвођени својим вероучитељима и катихетама, који су учествовање у Светој Литургији пројавили прелепим певањем, као и приступањем Чаши Господњој.

АТАНАСИЈЕ (Јевтић), б. Херцеговачки - митрополит Месогее и Лавреотике Николај

Огледало, загонетка, личност. Икона, недоумица, истина.

СликаTasa1

Исфлекан, али не прљав. Раса пробушена, поцепана, закрпљена, истрошена, кратка, накриво одевена. Раскопчан око врата. Скуфија стара, знојава, изношена, набачена на главу какобило, никада како треба. Чарапе кратке, савијене на доле, виде се ноге, сасвим црвене, отечене. Ципеле у јадном стању; увек одлепљене, упропашћене. Све старо, у ритама, за бацање. Можда све то овде задобија вредност и служи свом циљу скривања ризнице.

Фигура посебна, накрива. Слика лоше урађена.

Лице оштрих црта. Неуобичајено. Дивље. Тамнопуто. Пуно бора. Очи проницљиве, оштре.

Тело дебело, нескладно, тешкопокретљиво. Форма обимна, незграпна. Запуштено.

Ход тежак, несиметричан.

Глас као гавран. Оштар, тврд, нагао, безбојан. Када пева постаје још гори, руши се сваки осећај музикалности. Потпуно одсуство музикалности.

Реч изобилна, али без структуре, скаче са теме на тему.

Начин неорганизован, овлашан, често без дискреције, непредвидив.

Литург који прави неред. Све помера са свог места. Само Свети Путир остаје на свом месту, збринут и непоколебив. Поредак узмиче пред збрком, а типик пред бучним тумачењима, навике се изобличавају. Као што он сам воли да каже: „мирујем... немиран“.

Поред њега, ако си важан, биваш приморан да ћутиш, да заборавиш на свој значај или се изнутра буниш. Ако проговориш, трошиш своје достојанство. Ако си детенце, прво се уплашиш, а затим полудиш од одушевљења. Ако си његов, трпиш и збуњујеш се. Ако си у часу богослужења и пожуриш да учиниш оно што знаш, чујеш оно што никада ниси ни помислио. Ако си организован, сасвим губиш ритам. Ако си како треба, не знаш где да се сакријеш.

Тип несистематичан, несиметричан, хаотичан. За вид и за слух готово одбојан.

Ако судиш и размишљаш, биваш саблажњен. Ако останеш при томе што видиш и не размишљаш, одбацујеш га са манијом.

Речено је статуа, слика, изглед човека. Сигурно мало претеран у негативном нагласку. Надам се да ћу у наставку успоставити равнотежу.

Загонетка

Глас његов непријатан, ритам непостојећи, рима тешка; али реч његова магична, нечувена, аутентична, аутентична, истинита по садржају.

Изглед његов, непривлачан; али поглед магнетичан, проницљив.

Појава чудна, али његов додир егзистенцијално миловање. Из далека – дивља звер; из близа детенце... 76 година. Велико дете!

Када га гледаш, показује се нељубазним, те журиш да га осудиш; када га упознаш, пред собом видиш једног ретког господара. Осим речи, он увек има и нечег материјалног да пружи. Он никада не заборавља доброчинство и искрено озвраћа захвалност, увек изворно, искусно али без претварања. Увек га престиже.

Када га слушаш спонтано, он је тежак, распарчан, неусаглашен; ако га пратиш жедно, он је река мудрости, извор истине, доживљај духовне различитости, слутња јединствене вредности.

Као цвет пун трња, које штите своју ризницу. Дивљи цвет који ипак рађа живот и миомирише. Сасвим је стран цвећу из цвећара за трговину. На њему ничега намештеног. Ничега извештаченог. Сасвим без технике. Недодирнут историјским током, друштвеним схватањем, лажју компромиса, али веома присутан у збивањима.

Он је и епископ. Никаква веза са уобичајеном сликом епископа. Ни стил, ни начин, ни реч, ни израз лица не указују на уобичајено. Његова архијерејска митра, панагија, дикирије и трикирије, одежде, све је чудно. Али све слободно од експлоатације тржишта, од навика многих, од преовладавајућих менталитета. Све следи ритам практичне логике, следи ритам његове слободе. Немогуће га је клонирати, опонашати.

Он ништа не крије. Нема никаквог покушаја да улепша ствари да заокружи реч, шта више, он спонтано погоршава слику о себи. Помаже ти да му нанесеш неправду. Можда чак није ни свестан тога. Непретенциозан. Супротан лицемерју. Заиста истинит.

Ко је он. Шта хоће свим тим? Шта представља? Да ли јесте или се показује? Да ли је неблагородност то што има, или у себи скрива ризницу господства? Да ли је својеглав, чудан или скривени великан?

Личност

Ум блистав и просвећен. У свему гибак и лако покретан. Знања недокучива. Памћење бескрајно. Мисао брза. Хитрина и живост. Суд и синтеза јединствени. Поима дубоко. Још дивније од знања и доживљаја његова креативно понирање у тајну истине и живота.

Ширина схватања. У њему места има за све; у уму, али много више у срцу. Он је васељенски и свесветски и надсветски човек. Присуство пуно сигурности и силе. Савестан и храбар. Неустрашив. Смелост и иницијатива. Младост и свежина. Креативан и разоран. Пун живота.

Предањски и новатор. Шаљив и дубок. Пун истине.

Дубоко његово сродство са веома дубоком прошлошћу, предањем; јака његова веза са оним што је даље од есхатона. Борац са временом и његов победник. Јединствен. Непоновљив. Пун слободе.

Познавање историје задивљујуће, светоотачки осећај убедљив, богословска равнотежа неуобичајена, ретко познавање философије, познавалац детаља истине, и њених тајни.

Уопште није важно где се родио; шта и где је студирао, где је путовао, колико књига је написао. Није налик ни на кога, срећом. Не личи ни на добре ни на велике. Он има своју доброту и своју величину. Он је прави велики човек.

Он увек говори о тајни божанског Оваплоћења. Христос – савршени Бог и савршени човек, Богочовек. На тој основи веома божанствен и веома човечан, и више од тога: оба заједно; и веома смирен.

Срце које се прелива добротом, спремно за највећу жртву. Друштво његово су напаћени, заборављени, наги, онеправдовани. Учен као ретко ко, друштвен као нико. Пријатељи његови – деца. Дете је и он сам. Мудрост старца, једноставност детета. Остареће и остаће дете. Прима Царство Божије као један од те деце. Он постаје свима све и чини све „најмањој браћи Господњој“.

Наизглед диваљ, а у срцу светост. Без благодати у слици, пун благодати у личности. Пун љубави и апсолутно слободан.

Богословље

Пред нама је нова књига владике Атанасија Од слобода до љубави. Једно поглавље говори о хуманизму Светог Николаја Кавасиле, а другоно нествореним енергијама Божијим по Светом Григорију Палами. Читајући те текстове, срећеш се, не са обичним професором који те учи, нити са образованим епископом писцем коме се дивиш, већ са једним рођеним богословом. Дубоко познавање дела ове двојице великих отаца богослова и историјских елемената, који представљају оквир живота њиховог. Види се живи однос са етосом и богословљем њиховим. Углавном се, пак, чује богословски дах једног савременог богослова.

Не задовољава се само понављањем и анализом њихових мишљења и ставова, већ предузима анатомско удубљивање у њихове тајне и динамично интервенише богословски градећи на њиховом темељу. Говори богословски као својим матерњим језиком.

Читајући Григорија Паламу

Један поглед на друго предавање. Онако како он сам пише.

За приступање тајни Божијој постоји само један пут, откривење Божије пре свега у творевини, затим у промислу, избављењу, у домостроју спасења, то јест откривење Божије у историји (стр. 203).

Да би објаснио разликовање између Божије суштине и енергија Његових, тврди да Сушти није постојећи, него да је он сасвим други, Свети, „другачији“. Поред њега постоји другачија стварност, постоји свет (стр. 204). Јављање живога Бога као личности јесу „нестворене енергије“ Његове. Сушти не постоји у древној јелинској философији, као ни божанство, у средњем роду, нигде се не сусреће у Библији. Није Сушти из бића, већ је биће из Суштога. Личност има првенство (стр. 205). Сушти је првоначална реалност (стр. 206).

Дела Божија су Његова слободна дејства. Да ли ће их Он чинити или не, питање је Његове слободе, што претпоставља Њега као личност. Дела Божије: свет, човек, нису производи нужности, нити су производи дејства (=енергије) и воље, већ су дела Делатника и Вољнога (стр. 208). Не можемо да прихватимо Бога без енергије (стр. 209). Не говоримо о својствима Божијим, већ о дејствима (=енергијама) (стр. 215) Дејствујућег, које нам Га објављују.

Претходи да су Отац, Син и Свети Дух у заједништву између себе а затим констатујемо да имају једну заједничку суштину (стр. 210). Богословљем о Енергијама Божијим, Палама нам указује на Живог, библијског Бога, Који ничим није одредив, него је жива личност, битујућа личност (стр. 210).

Још је и слободан, не везан за питање смрти или бесмртности, постојања - непостојања. Речено важи за дела Егова (стр. 211). Он није везан Природом, чак ни својом Суштином. Он њу има, а не она Њега.

И антрополошке последице: нисмо створени да бисмо постојали, већ да непрестано општимо (стр. 216). Вечни живот није неко блажено гледање Бога, већ живо заједничарење живих личности (стр. 218). Зато смрт није наша слепа судбина. Треба да устанемо против ње. Ми смо призвани у живот. Не можемо да не будемо револуционари против смрти (стр. 207).

Кроз Светог Николу Кавасилу

Речено нас води ка другој омилији о хуманизму Светог Николе Кавасиле, у којој срећемо изразе попут: отворено богословље, слобода и живот.

Говорећи о Кавасилином христоцентричном хуманизму, оно што непрестано понавља јесте то да је човек биће отворено, створено за живот, да непрестано учествује у животу, да живи, да се развија, да расте, да је у непрестаном динамичном покрету и богаћењу (стр. 90).

Кавасилу назива отвореним богословом и веома питомим човеком, који, како каже, није ни против Паламе, нити је много за њега. Он човека види, не издвојено, већ у односу са Христом, не само као Богом, већ као Богом Који је постао човек. Ослобођен од монофизитског искушења, изражава христолошку и христоцентричну антропологију. Очи, жеље, тежњу према љубави, све је у човеку створено од Бога да би упућивало Христу, али као Богочовеку (стр. 88).

Обожење је сједињење са Христом, али без ишчезавања, него са испуњењем у Христу, и живљење у пуноћи. Имамо вечну могућност за узрастање и напредовање, за пуноћу живота (стр. 95).

Живот значи разрастање човека и учешће, непрестано општење, тј. могућност учешћа и општења све више и више. Само тако човек превазилази своје оквире (стр. 90). Религија, када није реч о живом Богу и живом човеку и њиховом сусрету, постаје идол (стр. 91). Човек је створен за живот, што значи за општење, то јест за љубав. Није створен да се затвори у себе, већ да непрестано превазилази себе дајући све силе своје (стр.93).

То је одговор на изазов савременог хуманизма. Ако својим умишљеним достигнућима учинимо човека биолошки другачијим, срозаћемо га у беспомоћно стање (на пример помагалима за срце и дисање са иструлелим мозгом или учинивши га генетски јаким а душевно неспособним), тако измењеног у људскости, да се упиташ: да ли уопште вреди сав тај труд који се зове историја или цивилизација или наука или човеков покушај (стр. 97).

Богослов

У неком тренутку, када говори о Фотију Великом и његовој школи, помиње ширину њиховог знања, говорећи: Колико много су ти људи читали... зато су и могли много да ураде, као Кирило и Методије (стр. 87). Такву ширину знања срећемо и код епископа Атанасија. Али то само по себи нема велики значај.

Са јединственим широкогрудим смирењем он признаје вредност свих савремених богослова. Нека допусти, међутим, и нама да исповедимо: други могу бити значајни, али он нас надахњује сигурношћу истинитог. Не дивимо му се због његових дарова. Имамо поверење за критеријум истине којим одишу његова реч и живот. Богословље његово је отворено, живо и утемељено, отачко, истинито, убедљиво Православно. Његова богословска реч, премда има јак темељ знања, није интелектуална нити мислилачка. Иако се изражава веома срдачно, није сентименталан нити раздражљив. Чује се као свевремен, стабилан, аутентичан. Произноси се веома са срцем кадрим да све потврди, али не и да га понесе.Tasa2

Плод такве антропологије је отворен човек. Тако бисмо могли сажето да окарактеришемо епископа Атанасија: човек отворен, човек љубави и слободе. ЊЕгово дело и живот не само да одишу слободом и љубављу, већ и откривају њега самог као слободног и љубећег. Будући сам слободан, ослобађа и нас. Да употребимо његове речи, својом великом љубављу, дарује свима нама радост постојања и заједништва у љубави, која је врхунац (стр. 93). Он нам помаже да саздамо себе за вечност (стр. 92).

Благодаримо њему.

Са јелинског превео Д. Ристић 

Извор: pouke.org

Био једном један Змај

zmaj1

Мање познате песме које је Јован Јовановић Змај исписао и посветио отаџбини сместили су га под кров српског Пантеона. Оне су биле оно надахнуће и српском ратару да се мобилизацији у предстојећим ратовима одазове без дилеме, и српском војнику да издржи сваку тегобу и изиђе као победник.

Сам помен имена Јована Јовановића – Чика Јове Змаја побудиће у читаоцу најразличитије асоцијације. Дуже од века уз његову поезију стасавају генерације. Деца га памтe по непролазним стиховима и песмарицама које им је оставио у наслеђе или по одрастању уз емисију Невен, снимљену по мотивима из његових дела. За неке ће Јован Јовановић Змај бити препознатљив по нежним и елегичним мотивима из Ђулића увеока, за неке по националним и родољубивим стиховима. Мало ко ће знати да је нумеру Песмо моја (већ си на полету), коју је после више деценија изводио Здравко Чолић, спевао баш Змај, као и да је крилатица Песма нас је одржала – њојзи хвала заправо његова, из 1881. године. 

Јован Јовановић се родио у Новом Саду 1833. Потекао је у грађанској породици која му је омогућила пристојно школовање. Када се после завршених студија вратио у родни град, започео је завидну каријеру. Најпре се доказао у свом лекарском звању. Као човек од пера, написао је нешто прозних текстова и бавио се превођењем, али је фокус свог рада усмерио према поезији. Покретао је књижевне и сатиричне часописе, испуњавајући их својим песмама, помагао српску елиту око које се стварало језгро националног покрета под Светозаром Милетићем. Године 1864. основао је часопис „Змај“, по коме је и добио препознатљив надимак. У имену часописа поиграо се датумом (3. мај) када је, у јеку револуције, на Мајској скупштини 1848. била проглашена Српска Војводина. На самом крају XIX века неколико година био је и драматург Народног позоришта у Београду.

Змај је пленио својом мишљу и карактером. Идиличан брак са Ружом Личанин и петоро деце које му је родила, претапао је у збирку под називом Ђулићи. Песму су му осликавале велику радост и полет. Несрећа се у виду болести напречац надвила над њиховим домом . Однела је животе све деце и његове вољене Руже. Своје јаде и боли Змај је потом исплакао у збирци Ђулићи увеоци. Када је изгубио своју, окренуо се свој деци света. Посветио им је бројне песме које до данашњих дана красе ђачке читанке. Последње године живота провео је у Сремској Каменици. Пишући до касно у ноћ за популарни лист Невен, уснуо је 1904. и више се није будио.

zmaj2Према оцени књижевне критике, поезија Јована Јовановића Змаја била је „песнички израз духовног и душевног живота српског народа“. Његово стваралаштво не мери се збиркама, већ обимним књигама поезије. У одабиру школске поезије занемарана је његова државотворна и родољубива мисао изражена у стиховима. Једна од најлепших песама, спевана 1891. у спомен братства православних и Срба муслимана, носи назив Алија. Алији се обраћа православни врсник у жељи да све разлике оставе по страни, само са једним питањем: Знаш ли да смо браћа? Алија му одговара проливеном сузом.

Што су стари јади иштетили тешко,

Све ће то преболет срце нам витешко.

Па кад сине слога, звезда наша нова,

Смириће се кости наших прадедова. 

(…)

Учи, дакле, брате, учи децу твоју,

Ја ћу учит моју,

Да се братски грле, сложним духом крепе

Прадедова својих аманете лепе. 

Мало ко је могао попут Змаја да опева значај гусала и националног завета – аманета који се преносио с генерације на генерацију. То је био вишњи мотив његових песама. За најмлађе генерације опеван је у песми Деда и унук. За старије је оставио антологијску песму Светли гробови, спевану 1879. године. Из ње су идеали Србинови просто кипели, остављајући опоруку за потоња времена. Змај подсећа на расуте гробове и недосањане снове свих оних из претходних генерација, које нова поколења не смеју да забораве. Ти светли гробови треба да им у тмини обасјају путеве којима ће ићи, куда су ишли и њихови преци. На старом здравом корену треба да ниче и ново стабло.

Дед унуку, отац сину,

Борац борцу довикив’о:

„Где ја стадох – ти ћеш поћи!“

„Што не могох – ти ћеш моћи!“

„Куд ја нисам – ти ћеш доћи!“

„Што ја почех – ти продужи!“

„Још смо дужни – ти одужи!“ 

Редови које је Јован Јовановић Змај исписао и посветио отаџбини сместили су га под кров непролазног српског Пантеона. Нижу се у ђердан родољубиве песме до данас готово непознате и неправедно заборављене. Оне су се уклапале у идеолошки оквир државног ослобођења и уједињења. Изабране песме, које су најсликовитије одражавале народна хтења и душу, биле су обавезно присутне у ђачким букварима Краљевине Србије и младе југословенске државе. Такве песме биле су оно надахнуће и српском ратару да се мобилизацији у предстојећим ратовима одазове без дилеме, и српском војнику да издржи сваку тегобу и изиђе као победник. После Другог светског рата нове структуре власти окарактерисале су их као непожељне. Једна од таквих Змајевих песама била је и Српска мајка, по много чему симболична за минуло доба.

На меком топлом крилу

Јединка сина њиха,

Љуби га ноћ и дан;

Цвећем му власи кити,

Песмом му слади сан.

 

Расте јој синак, расте,

На своје ноге стаје,

Васцео мајчин свет –

Он, није шала, није:

На грани један цвет.

(…) 

Расте јој синак, расте,

Мајка би звезде с неба

Скидала сваки час,

Да синку, свом јединку,

Од звезда сплете спас.

 

Синак се снагом паше,

А мајка снева свате,

Весеља нада свог;

Топи се од милина

Крај сина јединог.

 

Ал’ зачу се бојна труба:

„за Српство, за слободу!“ –

Мајка му паше мач.

А кад је пао, нико

Није јој чуо плач. 

 zmaj3

Извор: akademskikrug.rs

Хајд’ поведи весело, наше коло шарено

kolo1

Српско коло је имало бурну прошлост као и српски народ. Мењало се и обликовало заједно с временом. Прихватало новотарије савременог доба, али и очувало оно исконско у себи.


Нација и држава не могу напредовати без неговања традиције, историје, симбола и знаменитости. Међутим, да бисмо нешто неговали, морамо га познавати. Као што родитељи познају своје дете, хране га и негују, тако је и народ родитељ и чувар своје традиције. Традиција, народ и држава се прожимају. Питање је, ипак, колико познајемо своју народну традицију?
 
Нешто најлепше и најведрије што је изнедрио српски народ, чега се држао и у најтежим тренуцима јесу народна песма, музика и игра. Народна игра се у Србији и на Балкану углавном везује за реч коло. Бурна прошлост, утицај различитих држава и култура имале су и своје добре стране. Начинили су народну игру разноврсном и богатом. Коло је једна реч која повезује најразличитије облике, начине и стилове играња у ланцу људи који играју по замишњеном кругу. Тако имамо коло отвореног и затвореног типа, завијено у спиралу, коло које се игра по правој линији, такозваној леси. Негде се оно зове и оро, хоро или танац. Сваки крај у Србији има посебне карактеристике, начин играња и кретања, специфичну ритмику и значај. Тиме се бави етнокореологија. Ипак, први играч у колу – коловођа (понегде танцовођа или танац) свуда је представљао главну фигуру. Био је то онај који плаћа музику да свира, или онај који има водећу улогу у неком ритуалу. Понекад и неки посебан виртуозни играч. Последњи играч у колу називао се –кец. Прекинути ланац играча у колу била је велика срамота и увреда за коловођу.
 
Коло је вековима представљало институцију и друштвени феномен. Било место где се показивало умеће, спретност, али и лепота и богатство. У колу су се „гледали” момак и девојка, ту се бирала животна сапутница. Играло се у најлепшој и најскупоценијој гардероби окићеној различитим накитом од племенитих метала. У деценијама после Другог светског рата полако је почело да ишчезава и губи свој значај са миграцијом становништва и све већим просеком старосног доба на селу.
 
Играло се уз мелодије свиране на фрули, гајдама, тамбурама. У новије време (етнокореолози за то користе термин новија традиција) појавиће се ту и хармоника и виолина. Народна мелодија помешана са звецкањем дуката на девојачком врату, песмом и вриском осликавала је својеврсну атмосферу српског села столећима уназад. Предивне боје народних костима, облици обуће, оглавља и одеће чинили су ову слику још богатијом. Поједина кола играла су се и без музике или само уз пратњу ритма (тапан/гоч, тарабука, даире).
 
Коло се играло углавном на празник и поводом неког весеља у породици (Невестинско оро, Свекрвино). Играло се и у склопу неког ритуала (додоле, лазарице, русалије, коледари). Постојала су у неким крајевима кола која су се играла уназад ради оздрављења особе око које се игра. Играло се и у рату. Иза фронта у тренуцима разоноде. Бројне су фотографије српских војника и официра са Солунског фронта приликом играња у колу. Разлози за игру су били разноврсни. Тако су неке од најтежих и најдостојанственијих игара настале у патњи за родним крајем оних који су морали да га напусте трбухом за крухом. Стварањем нововековне српске државе коло је лагано добило своје место и у урбаној средини. Прилагођено новој средини конака, дворова и балских дворана, коло се развило у оно што данас препознајемо као староградске игре(Краљево коло, Српкиња, Дорћолка, Коло краљице Наталије, Бојарка). Одликовале су се отменошћу и достојанством новонасталог грађанства и дворске елите.
 
Порекло кола је много старије него што се у јавности мисли. Оно представља још један од остатака паганства у нашем народу. Као и многе друге паганске ритуале, црква га је прихватила и оденула га у хришћанско рухо. Схватила је колико је коло значило народу па га можемо наћи и на неким фрескама. Временом је оно постало једно од главних обележја црквених сабора и вашара. Постало је слика црквене порте недељом после литургије.
 kolo2 Дуже од пола века у Србији се аматерски развија правац у уметности који се бави традиционалном народном игром, музиком и песмом. Лаицима је углавном познат под једном, иначе, широком одредницом – фолклор. И данас се развија кроз рад културно-уметничких друштава.
 
Стручњаци кажу да су Срби били веома креативни у стварању кола и да постоји око 1100 тзв. играчких образаца. Називи су разноврсни, а многи садрже и топоним према коме сазнајемо где се играло то коло. Нека од њих су: Велико и Мало бачко коло, Паорско коло, Банатско момачко коло, Буњевачко коло, Мађарац, Ердељана, Тандрчак, Жикино коло, Моравац, Ђурђевка, Баричко, Гружанка, Нова влахиња, Ужичка чарлама, Ерско коло, Колубарац, Моравац, Поп-Маринково коло, Рузмарин, Бањски чачак, Сврљишки чачак, Шиловачки чачак, Лесковачка четворка, Власинка, Селско оро, Катанка, Руменка, Тодорка, Бугарка, Свекрвино оро, Шесторка, Басара, Врањски чочек, Беговско оро, Тешко оро, Дели Агуш, Мемете, Пембе…
 
Коло је имало бурну прошлост као и српски народ. Своје успоне и падове. Мењало се и обликовало заједно с временом. Прихватало новотарије савременог доба, али и очувало оно исконско у себи. Иако ретко, и данас се може видети ван позорница фолклорних ансамбала. Каткад можемо видети оне најупорније како после венчања испред цркве покушају да одиграју коло упркос високим потпетицама и приученим трубачима. Ипак, велики корак бар ка очувању свести о народној традиција, па и о колу, јесте недавно увођење Народне традиције у изборне предмете основних школа.
kolo3 

 Извор: akademskikrug.rs

 

Каква је ми­си­ја жен­а у пра­во­сла­вљу

Же­на тре­ба да по­шту­је му­жа, а муж да је во­ли, ра­ди се све на то­ме да оне по­ста­ну – му­шкар­ци, каже чувена водитељка Дина Чолић

 zeneПри­ја­ло је би­ти му­шка­рац на не­дав­но одр­жа­ној три­би­ни „Же­не у пра­во­сла­вљу”. У згра­ди Ваз­не­сен­ске цр­кве би­ло је ве­о­ма те­сно и спар­но, али је вре­де­ло из­др­жа­ти. Јер ре­че­ни­це ко­је су се ни­за­ле, при­ја­ле су сва­ком му­шком уху ко­је се та­мо за­те­кло, као бај­ко­ви­та му­зи­ка: же­на је, да­кле, та ко­ја одр­жа­ва по­ро­ди­цу. Она тре­ба да бу­де до­бра мај­ка, же­на и ба­ка, по­слу­шна су­пру­га. И да при том не бу­де по­кор­на.  


Да су, са дру­ге стра­не, не­ка­да­шњу во­ди­тељ­ску зве­зду бив­ше Ју­го­сла­ви­је Ди­ну Чо­лић-Ан­ђел­ко­вић, мо­на­хи­њу Те­о­до­ру Ва­сић, на­ме­сни­цу ма­на­сти­ра Ва­ве­де­ња у Бе­о­гра­ду, као и ле­кар­ку ур­гент­не ме­ди­ци­не, за­по­сле­ну у Хит­ној по­мо­ћи, др Зо­ри­цу Ку­бу­ро­вић, ко­је су опи­си­ва­ле жен­ску ми­си­ју у пра­во­слав­ном све­ту, слу­ша­ле фе­ми­нист­ки­ње или бор­ци за људ­ска пра­ва – ве­ро­ват­но би све три би­ле осум­њи­че­не за про­ма­чи­стич­ку, ре­тро­град­ну по­ли­ти­ку усме­ре­ну про­тив по­ли­тич­ки ко­рект­не рав­но­прав­но­сти по­ло­ва.

– Же­на тре­ба да по­шту­је му­жа, а муж да је во­ли. Са­вре­ме­не же­не су из­гу­би­ле ту уло­гу. Ра­ди се све на то­ме да оне по­ста­ну – му­шкар­ци. Али, све ка­ри­је­ре, по­слов­не и по­ли­тич­ке, јед­ном про­ђу. И шта на кра­ју оста­је? Не­срећ­на, уса­мље­на же­на без по­ро­ди­це. Ђа­во, ме­ђу­тим, ни­је за­вр­шио свој по­сао са уни­шта­ва­њем пра­во­сла­вља  и по­ро­ди­це. На то­ме се и да­ље ин­тен­зив­но ра­ди – при­ча јед­на од нај­а­трак­тив­ни­јих во­ди­тељ­ки СФРЈ.

На пи­та­ње ка­ко су нај­леп­ше но­ге СФРЈ за­ко­ра­чи­ле у пра­во­сла­вље, Ди­на Чо­лић од­го­ва­ра: 
– Кад сам по­кри­ла но­ге, от­кри­ла сам ум, ср­це и ду­шу. И ја сам жи­ве­ла жи­вот сво­је ге­не­ра­ци­је: од ко­му­ни­зма, хи­пи-по­кре­та, во­ђе­на оним сти­хом: „Узми све што ти жи­вот пру­жа”. У јед­ном тре­нут­ку сам схва­ти­ла – то ни­је то – ка­же она.  
Док­тор­ка Ку­бу­ро­вић је ту кад за­гу­сти, кад те­ло по­пу­сти. Али ле­кар у Хит­ној по­мо­ћи и пи­сац у сло­бод­но вре­ме, тру­ди се да за­ле­чи и по­ко­ју ра­ње­ну ду­шу.    

– Иако нас дру­штве­не на­у­ке уче да су му­шка­рац и же­на јед­на­ки у сва­ком по­гле­ду, жи­вот­на прак­са је по­ка­за­ла да је при­хва­та­ње тог на­о­ко исти­ни­тог и већ оп­штег ме­ста у фи­ло­зо­фи­ји, пра­ву, со­ци­о­ло­ги­ји, не са­мо на­шко­ди­ло же­на­ма, не­го и му­шкар­ци­ма, по­ро­ди­ци и оп­штем устрој­ству дру­штва. Оп­ште беш­ча­шће ко­је је же­ну све­ло на сред­ство ра­да, у име јед­на­ко­сти са му­шкар­цем, еман­ци­па­ци­је и сти­ца­ња илу­зи­је по­ли­тич­ких пра­ва и еко­ном­ске са­мо­стал­но­сти, по­че­ло је нај­пре уби­ја­њем ве­ре у же­ни. Тај про­цес обез­бо­же­ња, до­след­но и упор­но спро­во­ђен кроз исто­ри­ју, у на­шем ве­ку је до­вео до ра­за­ра­ња то­ли­ко по­ро­ди­ца, до уби­ја­ња то­ли­ко за­че­те де­це, да ни­је­дан ге­но­цид ни­је ра­ван том зло­чи­ну, ко­ји је у пра­во­слав­ном све­ту по­чео одва­ја­њем же­не од ње­не су­шти­не, ње­ним на­мер­ним и на­сил­ним скре­та­њем са бо­го­чо­ве­чан­ског пу­та.

Та­ко ре­че др Ку­бу­ро­вић. Ка­кав, он­да, она лек про­пи­су­је? Ево ре­цеп­та: 
– Же­на је­сте раз­ли­чи­та од му­шкар­ца – и те­ле­сно и ум­но и осе­ћај­но. Њен жи­вот је раз­ли­чит од жи­во­та му­шкар­ца, а та­ко и тре­ба да бу­де. Њи­хо­ва раз­ли­чи­тост плод је раз­ли­чи­тих основ­них уло­га да­тих му­шкар­цу и же­ни лич­но од Бо­га. Али, за­то што им је Бог дао бе­смрт­ну ду­шу ко­ја ни­је ни му­шка ни жен­ска, му­шка­рац и же­на су рав­но­ча­сни у по­гле­ду сло­бо­де да иза­бе­ру свој пут и да њи­ме иду, сле­де­ћи све­те. И исти су у по­гле­ду че­жње за Бож­јом љу­ба­вљу и у по­гле­ду сна­ге љу­ба­ви пре­ма Бо­гу. Од­сјај те љу­ба­ви огле­да се у њи­хо­вој уза­јам­ној љу­ба­ви, љу­ба­ви пре­ма по­том­ству, на­ро­ду, људ­ском ро­ду и у мно­гим дру­гим љу­ба­ви­ма у ко­ји­ма се ис­по­ља­ва њи­хов пут обо­же­ња.

И мо­на­хи­ња Те­о­до­ра Ва­сић, на­ме­сни­ца ма­на­сти­ра Ва­ве­де­ње у Бе­о­гра­ду, сле­ди тај траг. За­то по­ру­чу­је да је тра­ге­ди­ја чо­ве­ка и чо­ве­чан­ства у тр­ча­њу за ла­жним ци­ље­ви­ма и за­то им жи­вот, ко­ји је нај­ве­ћи дар, ни­је ра­дост не­го не­сре­ћа и јур­ња­ва, ва­ља­ње у пра­ши­ни од ко­је су ство­ре­ни.

– Сва­ки чо­век тре­ба да раз­у­ме и да раз­ми­шља о сми­слу жи­во­та.  Тре­ба да осе­ти и бу­де све­стан од­го­вор­но­сти пред Бо­гом и свим љу­ди­ма. За­тим да се пре­о­кре­не да жи­ви, не за се­бе (јер ће би­ти уса­мљен и не­сре­тан, пра­зан), већ да жи­ви ис­пу­ња­ва­ју­ћи во­љу Бож­ју. Хри­шћан­ство ни­је не­ка бо­го­слов­ска ше­ма, не­го прак­ти­чан жи­вот. Му­шка­рац-муж је по­себ­но слу­же­ње Бо­гу. А ми све то та­ко ола­ко и по­вр­шно схва­та­мо. Муж тре­ба да бу­де до­бар чо­век, уз­о­ран, по­штен, пле­ме­нит, пун раз­у­ме­ва­ња, љу­ба­ви, да бу­де за­штит­ник и стуб сво­је по­ро­ди­це.

Да по­шту­је же­ну и де­цу ко­ју му је Бог дао, јер ће од­го­ва­ра­ти за њих. Муж тре­ба да са же­ном жи­ви у љу­ба­ви и са­гла­сју, да се до­го­ва­ра­ју о све­му, али да је он тај ко­ји до­но­си од­лу­ке, за ко­је и од­го­ва­ра. Не сме да бу­де чо­век ко­ји фи­зич­ки или пси­хич­ки мал­тре­ти­ра сво­ју же­ну или де­цу. Не­го да се бри­не о њи­ма, да вас­пи­та­ва де­цу и чу­ва сво­ју по­ро­ди­цу и свој углед, тру­де­ћи се да кроз све то, кроз за­јед­нич­ки жи­вот ис­пу­ња­ва за­по­ве­сти Бож­је – пре­по­ру­чу­је ма­ти Те­о­до­ра.

Александар Апостоловски

Извор:politika.rs