Pravoslavno jutro - BANER - KRAJ

Razgovorioveri1

sveti apostoli

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован

raspored5a

spc.rs

eparhija-sumadijska.org.rs

radiozlatousti.rs

verujem.org

 

Предавање у Народној библиотеци

08-03-2015

Biblioteka

У уторак, 03. марта 2015. године, у просторијама градске библиотеке у Јагодини, одржано је предавање на тему „Хришћански смисао болести и патње“ у организацији свештенства града Јагодине. Гост-предавач био је протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор богословије „Свети Јован Златоусти“ у Крагујевцу и професор Богословског факултета Универзитета у Београду.

Реализована промоција књиге ''Несвети а свети'' у Јагодини

06-02-2015

unnamed 1

На радост организатора сала, градске библиотеке била је испуњена до последњег места радозналих слушалаца, који су дошли да се упознају са тренутно можда најчитанијом руском књигом „Несвети а свети“.

Промоција 15. – ог броја Светосавског часописа „Растко“

18-10-2014

5.

16. октобра у просторијама ОШ “17.октобар“ у оквиру прослављања Дана школе, одржана је промоција 15.-ог броја часописа „Растко“. Часопис „Растко“ излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, а по одобрењу директора школе Госпође Биљане Милановић. Часопис уређује вероучитељ Борис Милосављевић. Стручни консултанти часописа су педагог школе Марина Антонијевић и вероучитељ протођакон Нинослав Дирак, док је за лектуру текста задужен наставник српког језика Маја Алексић...

Mолебан за благословен почетак школске године у беличком намесништву

15-09-2014

1

Прослављање овог великог празника како и доликује започело је служењем Свете Литургије у сви храмовима на територији овог намесништва. Најсвечаније је било у храму Светих апостола Петра и Павла где је Светој Литургији присуствовао велики број деце предвођени својим вероучитељима и катихетама, који су учествовање у Светој Литургији пројавили прелепим певањем, као и приступањем Чаши Господњој.

Недеља Слепог

Nedelja.slepogНЕДЕЉА СЛЕПОГ (грч: Κυριακή του Τυφλού), шеста недеља после Пасхе спомиње исцељење слепорођеног. Ово чудо које се догодило у току Педесетнице, извршио је Спаситељ и тиме открио своју славу и силу. Иако је даровао слепом од рођења вид, Јудеји су били озлојеђени на Спаситеља, јер је исцељење било у суботу (Јн 9,1-38). Исцељени је својим телесним очима видео онога који је за себе рекао да је Светлост света и својим Васкрсењем осветлио целу васељену.
Служба која говори ο овом чудесном исцељењу, поје се од недеље до среде шесте седмице. Однос тог чуда према празнику Васкрсења Христовог, Црква показује када поје да се слепи читав просветљује и Светлодавца познаје - Светлодавца који је трећега дана засијао из гроба и обасјао земљу Својим Васкрсењем, из Кога је људима који су седели у тами засијала препорађајућа светлост. Служба у част овог чуда врши се још и у понедељак, уторак и среду, када већ долази оданије Васкрса. У шесту недељу и на оданије Васкрса пева се катавасија Вазнесења "Спаситељу Богу". Успомена на овај догађај позната је већ у Типику Велике цариградске цркве из ΙΧ-Χ века.

Недеља жене Самарјанке

zenasamarjanka(Јован 4, 5-42)

Дошавши са вером Самарјанка на бунар,

виде Те као воду премудрости,

којом Си је напојио изобилно:

и Царство Небеско наследи вечно, као свеславна

Сведочанство о Христовом сусрету са Самарјанком код Јаковљевог извора јесте једно од најпоетичнијих места у Јеванђељу. Подневно сунце, жеђ, вода, одмор након дугог пута, Господ који уморан седа на ивицу Бунара: сви ови детаљи наведени код светог апостола Јована, чине веома присну сцену и јарко дочаравају Христову присутност. Разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осетимо антагонизам који је иначе постојао између Јевреја и Самарјана, напротив, долази до непосрене блискости између двоје саговорника.

Али, разговор Исуса са Самарјанком, иако је природан, изненађује нас својом згуснутошћу и током мисли. Сваком новом реченицом, Исус уздиже разговор са материјалног на духовни ниво. Разговор се најпре односи на обичну воду, која се налази на дну бунара: „Дај ми да пијем“, каже Исус. Жема је зачуђена: како може он, Јудејац, да се обраћа Самарјанки? Исус не прихвата ову расну и религијску расправу, већ се непосредно открива као Извор живе воде и нуду дар Божији жени. Жена оклева, и враћа тему разговора уназад на воду у бунару и, са премисом ироније у гласу, пита овог странца о његовом пореклу: „Јеси ли ти већи од оца нашег Јакова?“.

Исус јој онда објашњава смисао својих речи: Вода из бунара је намењена за нашу свакодневну употребу, док је вода жива за вечни живот. Пошто се заинтересовала, жена користи прилику да пита Исуса за ту воду која заувек отклања жеђ. Онда је Исус суочава са суровом стварношћу. Показује јој ко је она, да је она једна површна жена, која је имала пет мужева. Жена, која има много лица, тек сада престаје да глуми, стаје пред Господа без маске и проналази своје истинско биће...

Али, пре него Му се потпуно отвори, она хоће да буде сигурна у вези са још једним питањем: „Да ли спасење долази од Јудејаца?“. Да, истина је да спасење долази од Јудејаца, а сада схвата и зашто. У једном тренутку она схвата да је Исус Спаситељ света. Пошто спсење долази преко Њега, оно долази од Јудејаца. Када је то схватила, она је постала спремна да призна Месију.

Последње питање које је Самарјанка поставила пре него је признала Христа за Спаситеља, односи се на религијску полемику између Јевреја и Самарјана – да ли је јеврејски храм једино место за истинско богослужење, или је то, пак, супарнички храм, подигнут у Самарији на гори Герасим?

Још једном Исус уздиже разговор на виши ниво, прелазећи са земаљског света (то јест земаљског места за богослужење) на небески свет: на клањање Оцу у Духу и Истини.

Да, јерусалимски Храм ће бити срушен. Долази час када ће свако ко верује у Бога претворити своје тело у обиталиште Светог Духа (1. Коринћанима 6, 19). Клањање Оцу у Духу и истини даје нам светотројино разумевање нашег односа са Богом. Свети Дух је Бог, који долази да обитава у духу верника који се клањају Оцу, а Христос је оваплоћена истина (Јован 14, 6) Који нам се открива да би нас водила к Оцу.

 

РАЗГОВОР ХРИСТА СА САМАРЈАНКОМ

Четири недеље после Васкрса у свим црквама се чита она глава из Јеванђеља по Јо-вану где се говори о необичном разговору који је Христос водио са женом Самарјанком. Христос је - како каже Јеванеље - застао да се одмори на бунару у близина града Сихара. Његови ученици су отишли до града да купе нешто хране. И, гле, на бунар долази жена Са-марјанка да захвати воде. Христосјој каже: "Дај ми да пијем". Почиње разговор[1] током ко-га жена пита Христа: "Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јеруса-лиму место где се треба клањати Богу"(Јн.4,20).

То питање се односило на вишевековни спор измеЂу Јевреја и Самарјана који су от-пали од правоверногјеврејства. Средиште праве вере је за старе Јевреје био град Јеруса-лим, а за Самарјане извесна гора у Самарији. Тај спор се, сасвим очигледно, тицао споља-шњих и ритуалних религијских правила. Христос одговара жени: ''Долази час, и већ је ту, када ће се истински богомолитељи клањати Оцу у духу и истини јер Отац тражи да такви буду они који се клањају. Бог је дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају".

Нема сумње да су ови стихови из Јеванђеља по Јовану заиста од одлучујућег значаја за схватање Хришћанства. Они садрже, изражавају и заувек објављују праву истину о хришћанскомпреокрету у самом поимању религије, јер њима заиста почиње Хришћанство. У Духу и Истини! Религија је вековима до тог времена била првенствено скуп прописа, за-кона и правила, при чему се сав религијски живот сводио на беспоговорно и слепо потчи-њавање тим прописима и правилима. Не у Јерусалиму, него на овој гори; не тамо, већ овде; не онако, него овако... Хиљадама и хиљадама таквих и сличних прописа - за које је сматрао да су од Бога - човекје покушавао да се заштити од унутарњег неспокоја, страха и жеља које су га мучиле, градећи око себе свој сопствени кавез у коме је све требало да буде јасно и тачно дефинисано и у коме му више ништа не би било потребно осим тачног испуњава-ња онога што је претходно јасно дефинисао. И, гле, Христос све то једном својом речени-цом одбацује и поништава. Богу се не треба клањати нити на тој гори, нити у Јерусалиму,  већ Му се треба клањати у Духу и Истини. А то значи - не у страху и слепилу, не од боја-зни и патње, већ у знању и слободи, у слободном избору и синовској љубави. Христос овим Својим речима поставља Истину у само срце и средиште вере. Не закон, не потчињавање и не пуке прописе, већ Истину. "Познајте Истину - говори Христос - и Истина ће вас ослободити". Христос у средиште вере, у само њено срце поставља иска-ње:''Иштите и наћи ћете". Не спокој, већ жеђ: "Блажени гладни и жедни истине..''. Не ропство, већ слободу: "Не називам вас слугама, јер слуга не зна шта ради госиодар његов''. Не испуњавање прописа, већ љубав: "Милости хоћу, а не жртве" и - "заповест нову дајем вам, да љубите једни друге".

Наравно, Хришћани су - током историје Хришћанства - често заборављали Христо-ве речи о Духу и Истини и враћали се религији страха и обредоверја[2]*, споровима о томе да ли Богу треба молити "на гори Самарјанској или у Јерусалиму". И, споља гледано, Хри-шћанство је - у својој историји - веома често изгледало као религија закона или религиј-ских правила. Но, ни о чему се никада не сме судити по његовој спољашњости, никада по његовим падовима и изопачењенима, већ увек по његовој унутарњој истини. Хришћанство морамо судити по онима који су најозбиљније и до краја прихватили Христове речи о Ду-ху и Истини и који су - истином тих речи - читав свој живот претворили у непрекидни по-двиг љубави и слободе, радости и духовног узрастања. И без обзира на све падове који су се збили у његовој историји, Хришћанство не само да никада није заборавило те речи Хри-стове, већ је тим речима непрестано судило и суди само себи.

Безбожничка анти-религиозна пропаганда је, у својој слепој мржњи према Хри-шћанству, увек намерно прећуткивала ове Христове речи, никада их и нигде није ни спо-менула, јер јој је ради обрачуна са Хришћанством било потребно да Хришћанство сведе на нешто спољашње, на сујеверје и страх. Међутим, истински говорити о Хришћанству значи управо супротно - говорити увек и пре свега о Христу, о Његовом учењу, о Јеванђељу. Јеванђеље говори о томе како су људи у Христово време претпоставили своје - своја убе-ђења, своју идеологију, своје законе - "Духу и Истини" Божијој, како су одбацили Божији позив на ослобођење. Јеванђеље нам говори о томе како су људи одбацили Онога Који их је позивао да живе у Духу и Истини. Јеванђеље објашњава суштину људске мржње према Христу, мржње која од тих дана траје до данас и која присиљава људе да прећуткују, лажу и клевећу. Јер Хришћанство представља опасност за сваку људску идеологију управо због тог свог позива човеку да живи "Духом и Истином". Те Христове речи представљају вечни изазов свакоме идолу, био он религијски или идеолошки. И све док су - макар и у најду-бљим дубинама човековог памћења - живе те речи о "Духу и Истини", човек не може у потпуности да прихвати учење које га претвара у роба материје, у шрафчић безличнога процеса, у радника-роба безличнога колектива. Тоје прави разлог због кога сви следбеници тих и таквих безбожничких идеологија само причају причу када кажу да се боре против "религије", тј. Хришћанства као сујеверја. Напротив, њима је Хришћанство као сујеверје, као закон и као ропство штавише неопходна, јер им такво служи као доказ њиховог безбо-жничког учења. Они Хришћанство представљају као сујеверје да би спречили људе да от-крију прави смисао Хришћанства, да би спречили људе да открију смисао тих потресних речи Христових о "Духу и Истини" које ослобађају човека, јер је управо то оно чега се они највише боје.

Сила је тренутно на страни милитантних безбожника[3]. Хришћанству су у Русији, већ готово шездесет година, запушена уста. Но, управо то и јесте оно доказује његову сна-гу. Безбо жници су се својски потрудили да Хришћанству затворе уста управо због тога што знају да оно у својој дубини чува учење о Духу и Истини, о томе да без Духа и Истине човек не може да живи, да су Дух и Истина јачи од свега на овом свету. Разговор Христа са Самарјанком, који је започео у то давно и врело подне крај једног бунара у ондашњој Самарији траје до данас, јер човек никада не престаје да пита, да иште, да жедни, да увек изнова сазнаје да се та духовна глад, то искање и та жеђ не могу утолити ничим другим осим Богом Који јесте Дух и Слобода, Љубав и Слобода. Живот вечни и Пунота свега.
________________________________________
[1] Читав разговор тече овако: "Рече му жена Самарјанка: како ти, који си Јудејац, тражиш од мене жене Са-марјанке да пијеш ? Јер Јудејци се не друже са Самарјанима. Одговори Исус и рече јој: кад би ти знала дар Божији, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од њега и дао би ти воду живу. Рече му жена: Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива ? Еда ли си ти већи од оца на-шег Јакова, који нам даде студенац овај, и он из њега пијаше и синови његови и стока његова ? Одговори Исус и рече јој: Сваки који пије од воде ове опет ће ожеднети, а који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му Ја дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечнин. Рече му жена: Господе, дај ми ту воду да не шжедним и не долазим овамо да захватам. Рече јој Исус: Иди, зови мужа свога, и дођи овамо. Одговори жена и рече: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза - немам мужа, јер си имала пет мужева, и сада кога имаш није ти муж; то си право казала. Рече му жена: Господе, видим да си пророк. Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати. Рече јој Исус: Жено, веруј ми да долази час када се нећете клањати ни на гори овој ни у Јерусалиму. Ви се клањате ономе што не знате, а ми се клањамо ономе што знамо, јер је спасење од Јудејаца. Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомолитељи клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају Бог је дух, и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају. Рече му жена: Знам да долази Месија који се зове Христос; кад он дође, објавиће нам све. Рече јој Исус: Ја сам - који говори с тобом. И  у том доћоше ученици Његови... ( Јн. 4, 9-27 )".
[2] Обредоверје, значи магијска вера у пуке обреде, у ритуале по себи, као да они самом својом формом аутоматски мењају људски живот (прим. прев.).
[3] О. Александар мисли на православно Хришћанство, на мученичко Православље у Русији и мученичку пра-вославну Русију која се у време настанка његове ове беседе већ пуних шест деценија налазила под бруталном и крвавом окупацијом комунистичких безбожника и сатаниста (прим. прев)
протојереј Александар Шмеман

 
 
Григорије, епископ захумскохерцеговачки: ЗА НЕДЕЉУ САМАРЈАНКЕ 
 

У ову недјељу, четврту по Васкрсењу Христовом, прослављамо спомен на још један сусрет - сусрет Христов са женом Самарјанком. И као и кроз сусрете које смо прослављали и којих смо се присјећали у претходне три недјеље овог периода између Пасхе и Педесетнице, и кроз овај сусрет Господ нам открива Себе и полако нас води и узводи ка празнику Силаска Духа Светога.

У свјетлости тог празника сви догађаји којих се у ове дане присјећамо добијају један дубљи смисао, јер без Духа Светог ми смо немоћни да чинимо било шта и једино уз његово присуство наша немоћ постаје моћ и ограничени разум постаје облагодаћени ум.

Дух Свети ће вас научити, ријечи су Христове, и ако Духа Светога нема у сваком сусрету, таква сретања су ништа више од случајних мимоилажења људи од којих никакав траг не остаје. Данашње Јеванђеље, као што смо поменули, говори о Христовом сусрету са женом Самарјанком на једном извору (студенцу).

"Исус пак уморан од пута сјеђаше тако на извору; бјеше око шестога часа. Дође жена из Самарије да захвати воде. Рече јој Исус: Дај ми да пијем." (...) "Рече му жена Самарјанка: Како ти који си Јудејац, тражиш од мене жене Самарјанке да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима?"

У то вријеме, између Јудејаца и Самарјана владало је непријатељство и нетрпељивост. Ово је било нарочито изражено од стране Јудејаца, који су Самарјане сматрали за нечисте, ниже од себе и достојне презира пошто се нису, као они, дословно држали слова Закона. Из тог разлога међу њима није било готово никаквог општења. Aли Господ по тијелу Јудејац, још једном Својим присуством руши земаљске законе и принципе, показујући да је Његово Царство - Царство новога живота, у коме више нема "Јудејца ни Јелина, мушког и женског, роба ни слободнога..." (Гал. 3,28), већ су сви дјеца Божија и браћа и сестре у Духу.

"Одговори Исус и рече јој: Кад би ти знала дар Божији, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од Њега и дао би ти воду живу. Рече му жена: Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива? (...) Одговори Исус и рече јој: Сваки који пије од ове воде опет ће ожедњети; а који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му ја дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни."

И тако, Господ у једној истој ствари, кроз један исти догађај постиже два добра: прво, показујући да и Он Сам може осјетити глад, жеђ, умор, Он показује и открива да је Он, Превјечни Бог и Господ, истовремено и Човјек Који је по свему, осим по гријеху, подобан нама људима. Друго, полазећи од тјелесне жеђи, Он кроз разговор са женом Самарјанком показује да постоји и једна друга жеђ - жеђ духовна, жеђ коју осјећа богочежњива душа човјекова, жеђ за вјечношћу, бесмртношћу, трајањем, коју може утолити само Бог, само Божанска Тројица Која је Извор, Источник, Врело свега што је свето, бесмртно, божанско и вјечно. И као што тијело потребује ову прву воду да би њоме задовољило своје потребе, тако душа човјечија, боголика и богожедна, потребује ову другу воду - воду духовну, да би њоме напајана узрастала 

"Рече јој Исус: Иди, зови мужа својега и дођи овамо. Рече му жена: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза - немам мужа; јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж. (...) Рече му жена: Господе, видим да си ти пророк." (Јн. 4,15-19).

A она, увјеривши се већ од првих ријечи Христових да је Он - Пророк, иде и даље, питајући Га о стварима које се тичу вјере, о којима је очито већ размишљала и које су дио њеног живота, њених надања и ишчекивања. И Христос јој открива да "долази час када ће се истински богомољци клањати Богу у Духу и истини", уводећи тиме још једну новину у односу на дотадашње јеврејско вјеровање да је само јеврејски народ - изабрани народ и да је само Јерусалим мјесто гдје се може поклањати Богу и општити са Њим.

На њене ријечи: "Знам да долази Месија звани Христос", Он јој одговара: "Ја сам који говорим са тобом" (Јн. 4,25-26).

И још једном Господ изводи пред нас, пред лице рода људског, пред сва покољења хришћана, новог и необичног свједока Свога васкрсења, Својега Божанства, Своје вјечне силе - жену блудницу, прељубницу. Кад су Га затекли да разговара са женом, Aпостоли су се зачудили - откуд са женом да разговара, да јој се обраћа и она му одговара? Јер знамо како је у старијим друштвима, јеврејском на примјер, било зазорно да се жена у јавности нађе очи у очи у дијалогу са мушкарцем, нарочито ако се не познају, и поготово се са женама није причало о стварима из области вјере. A ово је била још и жена блудница.

"И утом дођоше ученици његови, и зачудише се што са женом разговара, али ниједан не рече: шта тражиш, или што говориш са њом?" (Јн.4, 27)

Никоме прије тога Он није тако отворено и директно објавио тајну Своје Личности нити тако објавио Себе, него овој жени, пониженој и унесрећеној, жени блудници и прељубници. Он није, дакле - како би се можда очекивало - откривао истину "мудрацима" овог свијета, не онима који су себе сматрали блиским Богу, упућенима у Божанске тајне и достојнима да о њима говоре, већ: цариницима, разбојницима, нејаким женама, онима чија ријеч није била ни од каквог утицаја, људима малим по друштвеном угледу, а великим по свом одзиву на Његову ријеч. Он открива Себе као Вјечни Живот, као Побједитеља смрти и гријеха, као Извор воде која тече у Живот Вјечни, знајући да ће ка том Извору похитати да пију прије свих ови који су у своме гријеху и слабости уистину жедни Чистоте, Истине, Вјечности и Љубави.

Христос пази и на то да ријеч оних којима се објављује не буде слушана због њихове земаљске моћи, јер зна како су људи олако спремни да прихвате све зарад опстанка на "друштвеној љествици". Зато се објављује "малима", зато говори са женама, и нигдје и никада и никога не жели да условљава ничим. Он се не намеће, Он не користи "методе" и "системе", и сваки Његов позив је обиљежен оним: "Aко хоћеш".

И чим је чула благу вијест о вјечном животу, о Ономе Који може даровати "Воду живу", ова жена - која је очито у својим тражењима љубави имала искуства порочног живота и знала да се од свих вода жедни увијек и изнова - "кћер Израиљева" жедна стојећи крај студенца говори: "Господе, дај ми ту воду да не жедним!" Чистота срца и вјера прожета надом проговорила је из ње, јер је сав Израиљ, "тај изабрани народ Божији" живио у ишчекивању Месије, Помазаника Божијег, Онога Који ће доћи да "спасе Израиља". Чим се, дакле, Христова ријеч о "Води Која тече у живот вјечни" дотакла њеног срца и ума, она је у њој нашла плодно тло. Видјевши у њој ту "добру земљу" за своју божанствену сјетву, још једном је Господ увјерава у Своје Божанство, откривајући јој њен сопствени живот, њено стање - не да би је осудио, него да би је за живот пробудио! И њена вјера, њена "добра сумња", сада већ више не часе ни часа и ова жена блудница, срца разгореног пламеном вјере, хита у град својим сународницима и постаје права благовјесница.

И опет Господ бира оно што је пред свијетом презрено, немудро - да посрами али и увјери "мудре". Он зна да ће онај ко је спреман да прими, повјерује, да отвори срце - бити спреман и да се покаје и одврати од свог пређашњег, порочног живота и крене за Њим. И заиста, ова жена блудница на чију ријеч многи повјероваше те и сами похиташе Господу, не само да се за свој пређашњи живот покајала, већ је касније, за вријеме незнабожачког цара Нерона (66. год. послије Христа), који је жестоко прогонио хришћане, заједно са своја два сина и пет сестара пострадала мученички, увјенчавши се тако троструким вијенцем: вијенцем апостолства, исповједништва и мучеништва. Она је постала она равноапостолна мученица Фотина коју прослављамо до дана данашњег.

Шта нам открива Христос у овом јеванђелском догађају? Открива нам да је мјесто сусрета са Богом, у ствари - срце човјеково и да су простор тога сусрета - "Дух" и "Истина", који се усељавају у човјека који живи вјером. Тиме Господ открива и показује да је Он Спаситељ и Избавитељ не само "изабраног" јеврејског народа, већ сваког народа земаљског и сваког човјека и свих људи заједно, па и свих оних "презрених" Самарјана који су на ријеч ове жене из њиховог рода похитали ка Исусу, те увјеривши се и сами у Његову Божанску силу узвикнули: "Сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спас свијета, Христос" (Јн. 4,42).

Оно о чему Христос говори у овом догађају са женом Самарјанком наставак је онога о чему је говорио на празник Преполовљења Педесетнице (који смо прославили у претходну сриједу, у дан који представља средину периода између великог и славног празника Васкрсења Христовог и празника Силаска Духа Светога на Aпостоле који славимо у педесети дан по Васкрсењу). И док је Педесетница - испуњење Христовог обећања, "рођендан Цркве", "Празник Утјехе" која се Духом Утјешитељем дарује народу Божијем до Другог и славног Христовог доласка (који ишчекујемо и то ишчекивање исповједамо и у Символу вјере), дотле је ово Преполовљење нешто попут "охрабрења" на том путу ка Педесетници. На овај празник, Христос је Себе јавно огласио као Извор Живота, ставши насред јудејског храма и узвикнувши: "Ко је жедан, нека дође к мени и пије!" Зато смо и у тропару тога дана пјевали: "Жедну душу моју напој водама благочешћа, као Онај Који је свима огласио: Ко је жедан, нека дође Мени и пије; Изворе живота нашега, Христе Боже, слава Теби" (Тропар Преполовљења).

Христос, "Извор вјечног Живота", Онај Који нам шаље Духа Утјешитеља и Сам припрема наше мисли и срца да бисмо Га што спремније дочекали, не може постати наш Спаситељ, Избавитељ, Бог и Нада, све док - попут Самарјана у данашњем Јеванђељу - не будемо исповједили: "Сами чусмо и познасмо" и то је најсигурнији пут и начин да се Христос упозна. Треба се само потрудити (животом вјером, љубављу, жељом), и доћи у лични додир са Њим: и као жена Самарјанка и сами Га питати, и од Њега Самога добијати одговор. Зато нам је потребно срце без предубјеђења, сумњи и колебљивости.

За човјека који своју вјеру живи и који Цркви - као самоме Христу - прилази са пуним повјерењем и отвореног срца, увијек ће важити један и исти јеванђелски императив изњедрен вјером: "Дођи и види!" (Јн. 1,39 и 1,46). Тако је ова жена Самарјанка отишавши међу људе који су је презирали због њеног порочног живота и казавши им о сусрету и позвавши их на сусрет са Њим постала Равноапостолна, Света и прослављена заувијек и до дана данашњега.

Недеља Раслабљеног

nedelja raslabljenogНЕДЕЉА РАСЛАБЉЕНОГ (грч: Κυριακή του Παραλύτου), четврта недеља после Васкрса-Пасхе, посвећена чудесном исцељењу раслабљеног болесника, који је тридесет осам година боловао (Јован 5, 1-14). У канону ове недеље Црква слави Васкрсење Христово, Свете жене мироносице, Арханђела Михаила, који је заталасавао воду једном годишње (Јован 5, 4) и раслабљеног. Успомена на чудо у Силоамској бањи, код Овчијих врата у Јерусалиму, ове недеље славила се још у IX веку, а данас се успомена слави у недељу, понедељак и уторак четврте седмице после Пасхе.

Овај, као и даљи догађаји, наредних недељних дана, сведоче нам о Божанској свемоћи Господа Исуса Христа и тиме у нама јачају веру у истину Његовог Васкрсења. Осим тога, ови догађаји су се одиграли управо у периоду Педесетнице. Поредак недеље раслабљеног пева се још само у понедељак и уторак, јер се у среду слави нарочити празник - Преполовљење.

 

ПРИЧА O РАСЛАБЉЕНОМ

На трећу недељу после Васкрса у цркви се чита одељак из Јеванђеља по Јовану у коме се говори о томе како је Христос исцелио раслабљенога.

Јеванђелист Јован пише:

"Потом беше празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања која се на јеврејском зове Витезда, и има пет тремова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А онде беше неки човек који тридесет и осам година беше болестан. Кад Исус виде овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесник: Да, Господе, немам човека да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе пре мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе одар свој и хођаше..."(Јован 5, 1-9).

Тако гласи јеванђелска прича о раслабљеном. И многи чувши ову причи кажу себи: ето, опет неко невероватно чудо које не може имати и нема никакве везе са нашим свакодневним животом, интересима, потребама и захтевима. Но, ослушнимо и удубимо се у оно што Јеванђеље говори и схватићемо да се савремени човек, по правилу, вара у погледу те детиње једноставности Јеванђеља и краткоће јеванђелских прича. Савременом човеку се чини да истина о њему самом и његовом животу мора бити сложена и опширна, зато што је и он сам сложен. Но, непролазна сила Јеванђеља и јесте управо у томе што оно све своди на оно најважније, на оно што је прво и основно - на добро и зло, таму и светлост, човека и Бога, живот и смрт. Ако се, пак, усредсредимо и удубимо у Јеванђеље, али не само умом, већ и свецелим својим бићем, схватићемо да је у Јеванђељу - на крају крајева - реч увек реч о оном најважнијем. Јер свака сложеност живота је увек заснована на једноставности вечних питања: добра и зла, живота и смрти, Бога и човека.

Шта је вечно и непролазно у причи о раслабљеном? У средишту ове приче тако очигледно стоје речи које је раслабљени, болесни човек упутио Христу: "Немам човека". То је заиста вапај онога ко је на својој кожи осетио страшну силу људкога егоизма. Свако за себе. Свако брине само о себи. И сви људи нису ништа друго до мноштво слепих, болесних, сухих и узетих, и сви они чекају да се "узбурка вода", сви они очекују помоћ, саосећање, исцељење, утеху. Али... сваки од њих очекује помоћ само за себе. И када се узбурка вода, сваки се гура напред, заборављајући потпуно на друге.

У јеванђелској перспективи ова бања јесте слика света, слика људског друштва, символ самог устројства људске свести. Наравно, у свету је увек могуће наћи много примера превазилажења егоизма, много примера доброте и самопожртвовања. Но, чак и онда када - споља гледано - човек савлада свој егоизма, он и даље изнутра остаје заробљеник „себе“ и „својега“. Ако не себе, онда своје породице и својих: јер кошуља је телу ближа од капута. Ако, то није породица, онда је то свој народ. Ако, то није свој народ онда је то своја класа, или своја партија. Увек, то "своје", обавезно "своје"! И то "своје" се увек супротставља ''туђем'' које се, логично, увек схвата као непожљно и непријатељско. Кажу да је тако устројен свет и да се ту једноставно ништа не може променити. Зар је могуће, одговарамо, да је то последња, објективна и научна истина о човеку и човечанству? Зар је могуће да је у крајњем исходу све у свету засновано на индивидуалном или колективном егоизму, да све живи егоизмом? Капитализам је, кажу, зло зато што је - егоизам. И зато га треба срушити у име комунизма. Али, ни комунизам ништа друго и не ради осим што пропагира "своје": своју идеологију, свој поглед на свет, своју класу, своју партију, то јест - своје и себе против сваког несвога и другога... Изгледа да нема излаза из тог „порочног круга егоизма“. И људи су се - и сами то не примећујући - навикли на живот у свету потпуно отрованом егоизмом. Крв, мржња, страх и - у најбољем случају - равнодушност. Навика таквог живота нас постепено савладава и ми временом престајемо да осећамо ужас егоизма као ужас... Двадесетих година овога века један младић, готово дечак, извршио је самоубиство и за собом оставио опроштајну поруку у којој је писало: "Нећу да живим у свету у коме свако сваког вара...". Тај младић се, нажалост, угушио у егоизму света, није издржао.

О томе говори јеванђелска прича о раслабљеном. И сви ти болесни, сухи - сви су они болесни првенствено од неизлечивог егоизма који их нагони да завапију: "Немам човека!". Нема човека! А то значи да човек почиње тамо где је побеђен егоизам. То значи да је човек, пре свега, лице окренуто ка другом човеку и очи које са саосећањем и љубављу гледају у очи другог човека. То значи да је човек - љубав према другом, састрадање са другим, помоћ другоме човеку.

Јеванђеље даље говори: тај нови и истински човек јављен нам је у Христу и дошао нам је у Христу. Христос долази усамљеном и напаћеном човеку не као неко туђ, већ као свој, долази да би прихватио страдање човеково као своје страдање, да би прихватио живот човеков као свој живот, да би помогао човеку и да би га исцелио. "Хоћеш ли да будеш здрав?". То није питање онога ко хоће нешто неком да наметне, да некога у нешто убеди или да некога потчини себи. То је питање истинске љубави и, стога, истинскога саосећања. Нажалост и "религиозност", такође, може постати егоизам, може постати занетост самим собом и својим. Но, важно је схватити да таква религиозност - ма колико се она представљала као некакво Хришћанство - није Хришћанство... Јер истинско Хришћанство је свецело у пробоју кроз страшне бедеме егоизма, у „пробоју ка љубави“ коју је - по речима апостола Павла - "Бог излио у наша срца". И то је Његова нова и вечна заповест. То је то о чему говори све наше Јеванћеље, сва наша хришћанска вера...

 Александар Шмеман

 

Недеља Четврта Раслабљеног

Ето постао си здрав, више не греши, да ти се шта горе не догоди (Јн.5,14). Грех не погађа само душу, него и тело. У неким случајевима је то врло очигледно. У другим случајевима то није тако јасно, премда истина да су болести тела све и увек од греха, и због греха - остаје истина. Грех се збива у души и одмах делује на њу чинећи је болесном. Међутим, пошто је живот телу од душе, код болесне душе ни живот не може бити здрав. Наносећи мрак и тугу, грех не може благотворно утицати на крв у којој се налази основа телесног здравља. Но, ако се сетимо да грех одваја од Бога који је извор живота, и чини да човек долази у несагласност са свим законима који делују у њему самом и у природи - зачудићемо се како грешник уопште остаје жив после греха. То је само по милости Божијој која чека покајање и обраћење. Из тога следи да болесник треба пре сваког другог дела да пожури да се очисти од греха и да своју савест помири са Богом. Тиме ће се поставити основа за благотворно дејство лекова. Један знаменити лекар није приступио лечењу све док се болесник није исповедио и причестио Светим Тајнама. И што је болест била тежа, утолико је он упорније захтевао (духовну припрему ) .

 

Свети Теофан Затворник 

„Мисли за сваки дан у години“ 

Хиландар, 1997.

Недеља жена мироносица

zenemironosiceТрећа недеља по Васкрсу назива се Недељом жена Мироносица. Те недеље слави се спомен оних лица која су била сведоци погреба Господа Исуса Христа и Његовог васкрсења: светог праведног Јосифа Ариматејца и Никодима, који су од Пилата измолили тело Господа како би Га сахранили, и жена мироносица које су пратиле Господа на Голготу, узеле учешћа у Његовом погребу, а затим у први дан недеље врло рано пошле на гроб како би помазале Његово тело миром, и ту су се удостојиле да виде најпре анђеле који су им саопштили радосну вест о васкрсењу Господњем, а затим и Самог васкрслог Господа.

Те недеље, као и три наредне, на вечерњу се после стихире на стиховње певају стихире Пасхе: "Пасха свјашченаја", а на јутрењу читав пасхални канон са додатком нарочитих богородичних (који се и током Светле седмице певају после тропара пасхалног канона свакодневно, осим првог дана). Тамо где је храм посвећен женама мироносицама додаје се још и величаније.

На крају Цветног триода дато је посебно правило за седмичне дане Педесетнице, а посебно за - суботе. У седмичне дане на "Господи возвах" узимају се по три стихире празника (под "празником" се подразумева догађај чији је спомен те недеље) из Триода (слично као што се обично из Осмогласника узимају три стихире за радне дане), а по три стихире из Минеја светоме дана, затим Слава, И ниње, (стихира) празника. На стиховње - стихире Триода дана. Слава, светога, И ниње, празника. Ако су два света, онда им се на "Господи возвах" певају стихире на 6, Слава, И ниње, празника. Празничне стихире Триода тада се поју на стиховње са припевима празника, Слава, светих (ако има), И ниње, празника. Ако свети има полијелеј, онда се певају три стихире празника из Триода и пет стихира светога из Минеја, Слава, светога, И ниње, празника. Тамо је указано и на сва друга спајања богослужбених песама у разним случајевима. Стога је неопходно увек се руководите овом главом Типика. На јутрењу се такође пева најпре на "Бог Господ" тропар празника, а потом на Славу светога, И ниње, богородичан. Канон увек најпре празника, а потом светога из Минеја. Под "каноном празника" ту не треба, како неки чине, погрешно подразумевати пасхални канон: то је канон Триода у коме се прославља догађај који се спомиње у недељу - тај се канон чита на првом месту свакога дана током читаве седмице.
Особеност суботње службе је то што се на њој врши оданије празника, па се зато на "Господи возвах" певају исте стихире као и на сам празник; пева се богородичан први владајућег гласа, на стиховње стихире васкрсне са васкрсним припевима: "Господ воцарисја", после Трисвете песме на вечерњу тропар празника, Слава, светога, И ниње, богородичан први владајућег гласа (а не по гласу тропара), али на јутрењу, на "Бог Господ", по гласу тропара светога. Канон на првом месту празника из Триода, потом светога коме је посвећен храм и светога из Минеја. Канони храма Христовог и Богородичиног се током читаве Педесетнице не певају, осим на задушнице Духовске суботе. Треба следити ова упутства која предвиђају све могуће случајеве и подударања.
Архиепископ Аверкије (Таушев)


Хришћанка у светлу Светих жена мироносица

 Које су то жене којима се Господ прво јавио? Јеванђелисти нам о њима дају довољно података. Међу њима је прва Марија Магдалина, позната грешница из које је Христос својевремено изагнао седам бесова, тј. седам смртних грехова: гордост, среброљубље, блуд, гњев, завист, чревоугодије, лењост.

Друга је Марија мати Јаковљева и Јосијина (Мт. 27,56); трећа - Саломија жена Заведејева, а мати апостола Јакова и Јована (Мк. 15,40); четврта - Марија Клеопова (Јн. 19,25); затим пета и шеста: „Јована, жена Хузе пристава Иродова и Сусана и друге многе које служаху њему имањем својим“ (Лк. 8,3).

Прве две Марије и Саломија, „купише мирисе и миро да помажу Исуса“ (Мк. 16,1; Лк. 23,56) који је лежао у гробу. Обично се узима да су по том миру и мирисавим уљима ове жене назване Мироносицама заједно са осталим женама које су Исусу служиле својим имањем. Но, тај назив оне носе и по једној много важнијој околности. Те свете жене су биле прве благовеснице и проповеднице Христовог Васкрсења и оне су повратиле мир и спокојство међу народ и ученике Христове које беше обузео страх, неспокојство, разочарење, неверје када су видели свога Учитеља да је издахнуо на Крсту. И по томе, дакле, повраћеном и на свагда учвршћеном спокојству - миру оне носе с правом то заслужено име, поред кога је уследио још и назив Равноапостолних жена, због њихове ватрене проповеди Васкрсења Христова, највеће, најглавније и најважније истине хришћанске вере. Јер Васкрсењем Христовим, као историјским фактом, утврђују се и оснажују и све друге истине, а без њега оне се колебају, падају и руше. Отуда апостол Павле и каже: „А ако Христос не уста, узалуд проповиједање наше, а узалуд и вјера наша“ (И Кор. 15, 14).

Колико год је важна чињеница да се васкрсли Богочовек јавља прво женама и Марији Магдалини - јунакињама које љубав према Христу не напушташе и онда када се сви испред Крста разбегоше, и које храбро ноћу на Његов Гроб пођоше - толико исто је важан и поздрав њиховог васкрслог Учитеља. Све те жене Мироносице прве су чуле, а преко њих и све жене хришћанке, прву и најрадоснију реч коју је Богочовек изговорио после свога васкрсења, поздравивши их најлепшом речју: „Радујте се!“ Прву реч после свога Васкрсења Христос је упутио жени, јер кроз жену долазе деца, радост и спасење, нараштај који наступа, и миран починак старости у гробу, која једино спокојно у исти се спушта са васкрслим Христом, који је својом смрћу уништио смрт и даровао живот вечни.

Када се васкрли Богочовек јавио својим ученицима, поздравио их је са: „Мир вам!“ и „Не бојте се!“ а жене, дакле, поздравио је са: „Радујте се!“ Јасно је да је оваквим поздравом жени дао до данас највећи дар и признање, ослобађајући је и подижући је до равноправног односно равноапостолног значаја и трона. Ову радост жени донео је и дао је Васкрсењем својим Богочовек, васкрсавши спутану и палу жену попут Марије Магдалине, јер је познато да је у историји старих народа све до Христа, духовно стање женино било и поред све културе Старог века исувише бедно у породици, и у друштву и у држави. Шта више, што је култура била већа, жена је падала све ниже и дубље у ропство које је пружало ужасне слике и примере њеног моралног пада.

Управо у доба када је римски цар Август преко државних закона употребио сва средства да од брака створи „државни строј за множење потомства“ одобравајући конкубинат - многоженство, а презирање нероткиња, сиромашним селима Галилеје пролазио је Богочовек Господ Исус са својом узвишеном Божанском појавом и науком. За њим су ишле масе народа и мноштво жена, без обзира на порекло, сталеж и узраст. Јеванђелист нарочито истиче да су му многе жене служиле „имањем својим“ (Лк. 8,3). Где год би се Христос појавио долазиле су и жене, да их задахне божанском чистотом, којој жена нарочито тежи; долазиле су му да их подигне, узвиси и да преко њих морално подигне и препороди читав свет Старога века.

Христос није учио као што су налагали закони Старога века, да жену нероткињу треба отпустити, већ је тражио да човек не раздваја и не раставља оно што је Бог саставио. Христос је дао браку дотле непознату сврху, уздигавши га у правду бескрајног усавршавања супруга тако, да брачници дају једно другом могућност да у брачној вези подигну што потпунији Божији лик, те и рађање деце из такве одухотворене заједнице све више престаје да буде од воље човечје и телесне, већ бива и постаје све више од воље Божје. Један свети отац је рекао: „Хришћанка није више жена у апсолутном смислу мужевљева, већ је управо Христова, који ју је подигао из кала... Зато је жена живо огледало човеково, у коме се вазда огледају благодатна својства Христова, управо она је лик и слава човекова, као што је и Христос био на земљи лик и слава Очева“.

НОВИ ЗНАЧАЈ ЖЕНЕ

Овај нови, високи и пресудни значај жене у историји преокренуо је Богочовек Христос, а Духом Божијим руковођена истакле су га свете жене Мироносице које су прве и чуле прву реч васкслог Богочовека: „Радујте се!“

Христос зауставља разјарене ревнитеље закона, који су хтели да каменују прељубницу, и решава један од најтежих социјалних проблема, који се спустио са своје најчистије висине до кала, а у који је тадање друштво било бацило жену, и Он је подиже, буди у њој свест и савест и упућује је у нови живот: „Иди и не греши више!“

Христос ослобађа и спасава награђени тип жене Старога века и света, тип који св. Јеванђелист приказује у Марији Магдалени коју је Богочовек ослободио од седам бесова, па је диже чак до лика равноапостолскога. Марију Магдалину као јеванђелску личност зна и историја. Живот и рад Магдалинин у проповедању Васкрслог Христа није легенда, већ је и у историјском светлу приказан од двојице ауторитативних историчара и хроничара - Кедрина и Константина Порфирогенита за које готово у свим данашњим енциклопедијама дословно стоји да су од њих „вести добијене из веома поузданих извора, и данашња их научна критика високо цени“. Тако Кедрин пише: „Марија, дошавши у Рим, предстала је императору Тиберију и подневши му на дар црвено јаје казала је: „Христос Васкрсе!“ И таквим начином почела је пред њим своју проповед о васкрсењу Христовом, а хришћани првих векова дознавши о таквом простосрдачном примеру ове жене, почели су то подржавати и при помињању васкрсења Христовог даривати један другом црвена јаја. Обичај тај мало помало распространи се и постаде свеопшти у хришћанству“.

ЦРВЕНО ЈАЈЕ МОЋНОМЕ ТИБЕРИЈУ

Није Марија из Магдале случајно понела црвено јаје моћноме Тиберију многобожцу. Филозофи његовог времена су говорили како је васиона постала из јајета. Заборављено је да Речју Божјом „све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало“ (Јн. 1,3) и да у Божјој Речи - Христу „бјеше живот“ (Јн. 1,4). Узевши јаје из којег се на тајанствен начин рађа живот, Магдалина га је обојила црвеном бојом, символом крви, страдања а и радости и понела моћном императору. Тиме је хтела да каже ова кћи Израиљева, као што вели Благовеститељ Охридски, да је успомена на јагњећу крв, којом су Јевреји за време Пасхе у Мисиру прскали врата својих кућа да би их мимиошао смртоносни гнев и уморство њихових првенаца, замењена новом Пасхом - Крвљу Христовом. И још: да Христом постоји све што постоји, да је у њему живот, њиме да живи све што живи и да је он Богочовек, као што је за себе рекао: „Васкрсење и живот“ (Јн. 11, 25).

Празник св. жена Мироносица - Дан хришћанских жена као и сви празници и сви дани у годишњем кругу „Цркве Васкрсења“ везани су за главни, односно реалан факат Васксења Христова. Тај факат Христовог Васкрсења, како каже о. др Јустин Поповић „непрестано се разраста у многомилионити живот свих хришћана, јер су хришћани тиме хришћани, што су вером у васкрслог Христа постали његови сутелесници. тј. чланови богочовечанског тела његовог - Цркве. Отуда Црква и није друго што до непрестано и бескрајно продуживање једног догађаја, једног факта - Васкрсења Христовог. То је организам, нови организам, нова реалност - бескрајна, бесконачна, бесмртна“. 

Ову и овакву истину са неизмерном љубављу, ревношћу и храброшћу према свом Учитељу и васкрслом Богочовеку проносила је, благовестила и сведочила је Марија Магдалина целог живота, заједно са осталим светим женама Мироносицама. Та љубав светих жена Мироносица према васкрслом Богочовеку, најбоље се огледа у речима Апостола Павла: „љубав Божија нагони нас кад мислимо ово: Христос за све умрије, да они који живе не живе више себи, него ономе који за њих умрије и васкрсе“. (ИИ Кор. 5, 14-15). А ревност Мироносица попут Аполоса, апостола из 70-те, „беше упућена на пут Господњи, и горећи духом говорише и учише право о Господу“ (Д.ап. 18, 25). Отуда на ову и овакву њихову љубав и ревност надодавала се и храброст о којој св. Јован Златоуст говори: „Жене су способне за велике подвиге, чак и веће него и сами мушкарци“. Зато су свете жене Мироносице, којима су милиони жена хришћанки следовале и следују, прве чуле прву реч и поздрав васкрслог Христа Богочовека: „Радујте се!“ и објављујући његово Васкрсење, истовремено устрашеним и разочараним апостолима и народу враћајући свима веру, спокојство и мир, раздрагано клицале: Христос васкрсе! 

Милисав Д. Протић, Православље, 1976. година, број 219, страна 1-2