Pravoslavno jutro - BANER - KRAJ

Razgovorioveri1

sveti apostoli

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован

raspored5a

spc.rs

eparhija-sumadijska.org.rs

radiozlatousti.rs

verujem.org

 

Предавање у Народној библиотеци

08-03-2015

Biblioteka

У уторак, 03. марта 2015. године, у просторијама градске библиотеке у Јагодини, одржано је предавање на тему „Хришћански смисао болести и патње“ у организацији свештенства града Јагодине. Гост-предавач био је протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, ректор богословије „Свети Јован Златоусти“ у Крагујевцу и професор Богословског факултета Универзитета у Београду.

Реализована промоција књиге ''Несвети а свети'' у Јагодини

06-02-2015

unnamed 1

На радост организатора сала, градске библиотеке била је испуњена до последњег места радозналих слушалаца, који су дошли да се упознају са тренутно можда најчитанијом руском књигом „Несвети а свети“.

Промоција 15. – ог броја Светосавског часописа „Растко“

18-10-2014

5.

16. октобра у просторијама ОШ “17.октобар“ у оквиру прослављања Дана школе, одржана је промоција 15.-ог броја часописа „Растко“. Часопис „Растко“ излази са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Г. Јована, а по одобрењу директора школе Госпође Биљане Милановић. Часопис уређује вероучитељ Борис Милосављевић. Стручни консултанти часописа су педагог школе Марина Антонијевић и вероучитељ протођакон Нинослав Дирак, док је за лектуру текста задужен наставник српког језика Маја Алексић...

Mолебан за благословен почетак школске године у беличком намесништву

15-09-2014

1

Прослављање овог великог празника како и доликује започело је служењем Свете Литургије у сви храмовима на територији овог намесништва. Најсвечаније је било у храму Светих апостола Петра и Павла где је Светој Литургији присуствовао велики број деце предвођени својим вероучитељима и катихетама, који су учествовање у Светој Литургији пројавили прелепим певањем, као и приступањем Чаши Господњој.

Како да држава и црква буду одвојене – Давор Џалто

Секуларни принцип је у интересу цркве

Верске заједнице имају право да изразе своје мишљење о било ком проблему који сматрају релевантним

dzaltodavor

Зашто секуларна држава? Једна од најзначајнијих тековина модерног доба је идеја о институционалној одвојености верског (или „духовног”) од онога што је државно и што припада „јавној ствари”. Овај базични принцип модерне државе је важан зато што он штити како државу и друштво, тако и цркву, односно верске заједнице. Мешање вере и државне политике по правилу није имало позитивне ефекте, пре свега по само хришћанство. Тежња ка „сакрализацији” државе, то јест ка јачој повезаности између институција цркве и државе, те преплитању верских норми и учења са државним законима, нужно води секуларизацији саме цркве. То, наравно, не значи да држава и верске заједнице не могу сарађивати на пољу културе, образовања или хуманитарних активности.

Црква и брига за „националне интересе”.За разлику од неких других религија, хришћанство, па тако и православље, пре свега је персоналистичка религија а не религија племена, нације или државе. У цркви и теологији се користи појам „народа Божјег”, али тај појам не имплицира „нацију” већ заједницу верних, односно саму Цркву (црква = заједница). Припадност тој заједници требало би да буде базирана на љубави и на слободној одлуци сваког појединца да буде Христов ученик и члан Цркве као „тела Христовог”. То значи да припадност одређеној нацији, племену, раси, класи, роду... не представља било какав критеријум за припадност Цркви. Смисао постојања Цркве је да спасава свет од пропадљивости и смрти, објављујући Царство небеско као, из хришћанске перспективе, смисао свега постојећег. Културни и историјски конструкти и категорије попут државе и нације за хришћане немају апсолутни већ релативни и пролазни карактер. То не значи, наравно, да је хришћанство аисторијска или антиисторијска вера, већ само значи да је за хришћане људска личност једина трајна и непролазна вредност, а све друго задобија свој смисао тек у светлу личног начина постојања.

Есхатологија vs. институција. Ова „мистичка” и есхатолошка реалност Цркве није, наравно, увек и историјска реалност хришћанства. Хришћанство, као и највећи број других религија, има у историји и своју институционалну димензију, а друштвене и политичке институције, па тако и религијске, налазе се у непрекидном искушењу да јачају и шире свој утицај и моћ у друштву. Тако често институционално деловање једне верске заједнице може доћи у конфликт са самим њеним учењем.

Рат и мир цркве и државе. Проблеми на релацији држава–црква настају пре свега из 1) жеље државе и њених представника да користе (то јест злоупотребљавају) цркву и веру у политичке сврхе (на пример коришћење угледа и популарности вере и цркве како би се придобили људи да подрже одређену политичку опцију), или 2) жеље институције цркве и верских заједница уопште, те појединих њихових представника, да остваре одређену политичку и (или) финансијску моћ и утицај у друштву.

Из перспективе православне вере одвојеност цркве и државе су неопходност, будући да држава и црква нису самерљиве категорије. Држава је категорија нужности, нешто што припада „палом” свету, и као такво у историји не може бити засновано на базичном принципу хришћанства – на љубави и слободи. Држави су неопходни закони и инструменти (легалне) силе, будући да нису сви чланови једног друштва склони да на друге људе гледају као на „иконе Божје”.

Са друге стране, један од примарних задатака модерне државе је да обезбеди максималну слободу за све припаднике друштва, до мере док та слобода на разуман начин не угрожава слободу и права других. Држава такође мора да буде гарант поштовања права појединаца и институција и контролор испуњавања њихових обавеза. Имајући у виду да модерно друштво чине веома различити појединци и групе (укључујући ту и различите верске заједнице), веома је важно да постоји законски оквир који омогућава реализацију права, слобода и обавеза свих, на већ описан начин.

У таквом друштву, једно од основних права јесте и право на слободу изражавања у складу са којим и верске заједнице имају право да изразе своје мишљење о било ком проблему који сматрају релевантним. Спровођење пак политике треба да буде у рукама оних који су за то добили легитимитет грађана, демократским путем, и у интересу читавог друштва.

Директор Института за студије културе и хришћанства, сарадник Института за филозофију и друштвену теорију

Давор Џалто

Извор: politika.rs

Последња беседа немачког пастора

Овде, међу нама, има један народ који је извојевао једну другу и много лепшу победу – победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби!

Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боља вођства. Али то је, у ствари, изразито материјална победа. Ту победу су они однели 

Али овде, међу нама, има један народ који је извојевао једну другу и много лепшу победу – победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби!

 spomenik

Споменик војницима Војске Краљевине Југославије на Српском војничком гробљу у Еверсбургу – Оснабрик. Погинули су током британског бомбардовања у заробљеничком логору ОФЛАГ VI/Ц у Оснабрику 6. децембра 1944. године

Овим речима је Фридрих Грисендорф започео своју опроштајну проповед у Евербургу, крај Оснабрика у Немачкој. Овај протестантски пастор је био веома образован и добро информисан човек. Као изасланик немачког цара Вилхелма II примио је од америчког председника Вудроа Вилсона његов програм у 14 тачака о самоопредељењу народа. Пред одлазак у пензију, он је пред својим парохијанима одржао једну од најлепших беседа изречених о једном народу.

Током Другог светског рата око 250 000 војника Југословенске краљевске војске, највећим делом Срба, било је заробљено у логорима Трећег рајха. Један од њих се налазио се у Оснабрику. „Офлаг VI/Ц“ је био присилни дом за око 6000 српских официра. Живели су у веома тешким условима, а несрећу је погоршало и бомбардовање британске авијације 1944. године. Њихово понашање током заробљеништва инспирисало је Фридриха Грисендорфа да одржи своју беседу.

Ми смо их раније само донекле познавали. Али смо, исто тако, знали шта смо чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо стотине Срба који су бранили земљу; за једног убијеног нашег војника, који је иначе представљао власт окупатора – насилника. Па, не само да смо то чинили, него смо благонаклоно гледали како су на Србе тамо пуцали са свију страна.

Знали смо да се овде, међу нам, налази пет хиљада официра Срба који су некада представљали друштвену снагу у својој земљи, а сада су личили на живе костуре, изнемогли и малаксали од глади. Знали смо да код Срба тиња веровање: Ко се не освети, тај се не посвети. И ми смо се, заиста, плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се да ће они, по нашој капитулацији, радити оно што смо ми са њима чинили. Замишљали смо јасно ту трагедију и већ видели нашу децу како пливају канализацијом или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање, рушење и разарање наших домова!

Међутим, како је било?

Кад су пукле заробљеничке жице и кад се пет хиљада живих костура српских нашло у нашој средини, ти костури су миловали нашу децу и давали им бомбоне! Разговарали су са нама. Срби су, дакле, миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили!

Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик; тек сада схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била “Србија”!

Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским песмама које је наш Гете тако волео…

Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.

 преузето са: akademskikrug.rs

 

 

 

Без вере нема уметности

Познати јагодински глумац већ три године у служби Саборног храма Светих апостола Петра и Павла у Јагодини

bunja1Од давних времена је познато да уметност подразумева духовност, а неретко се дешава и обрнуто. Небројено је примера кроз историју људске цивилизације који само илуструју ову неминовност или, како би неко рекао, спонтану и природну појаву. Довољно је поменути само Растка Немањића – Светог Саву, монахињу Јефимију и Кнегињу Милицу, а само из новијег периода подсетити на владику Wегоша, Светог Николаја Велимировића, Јована Дучића, Алексу Шантића, Јована Јовановића Змаја, Лазу Костића, Милића од Мачве, Слободана Ракитића, Матију Бећковића – све до најмлађих који су кренули овим врлетним и несазнајним стазама. Свакако и да нема уметника који не носи духовност у себи, као ни правог духовника који у себи нема и нешто уметничко. Додуше, ретко се догађа да се то баш и директно оваплоти, а управо то се догодило са познатим јагодинским глумцем Драганом Буњевцем који од пре три године ради као црквењак при Саборном храму Светих апостола Петра и Павла у Јагодини. 

– Од малена сам васпитан у хришћанском духу тако да сам, понајвише, захваљујући покојној мајци Стаки, која је била велики верник, из срца и душе заволео православље. Још као дете редовно сам ишао у цркву и на причешћа и касније тако васпитао и своју децу. Једноставно, вера ми доноси спокој и мир, а сигуран сам да без вере нема ни праве уметности – почиње своје гласно размишљање о вези духовности и уметности један од најпознатијих јагодинских глумаца данашњице.

bunja2

Драган Буњевац је рођен 1961. године у Јагодини, где и сада живи и ради. Глумом се активно бави од 1985. године и од тада до данас у позоришту ,,Станиславски”, Драмском студију Друштва за културу ,,Каблови”, Градском позоришту Јагодине и Позоришту из Параћина остварио је око 60 премијера и на бројним малим и великим сценама Србије, Црне Горе и Републике Српске одиграо, свеукупно, више од шест стотина представа. Лауреат је награде „Кристална призма” Културно – просветне заједнице Јагодине, Златне плакете Друштва за културу „Каблови” и више награда са такмичења драмских аматера регионалног значаја.

bunja3– Ја сам, заправо, глумом почео да се бавим још као средњошколац када сам заједно са Мићом Вељковићем, садашњим директором јагодинске Гимназије, и Милићем Јовановићем, прваком Српско – књажевског театра „Јоаким Вујић” из Крагујевца играо у скечу „Погребно предузеће”. Скоро деценију касније озбиљније сам заиграо у позоришту „Станиславски” код редитеља Милана Веселиновишћа, а онда прешао у ДЗК „Каблови”, пошто сам тамо и радио, и тамо се афирмисао као глумац тако да сам, по повратку са ратишта, по позиву дошао у Градско позориште Јагодине где сам и данас, мада сам имао пар излета – у Позоришту из Параћина и ДЗК ,,Каблови” – објашњава овај свестрани глумац који готово подједнако одговорно игра и комичне и драмске улоге мада признаје да му ове прве више леже.

Тренутно (веома успешно) игра у представама „Рањени орао” (судију Ђуровића – једну од главних мушких улога) и „Симфонија радости” Градског позоришта Јагодине и представи „Општа болница” (једну од две главне улоге) Драмског студија Друштва за културу ,,Каблови” која је постављена поводом обележавања 60 година постојања и рада ове угледне интитутције. Нову премијеру очекује 14. марта пошто се у Градском позоришту Јагодине припрема комедија ,,Свиња” Бранислава Нушића у режији Драгана Стевановића која ће, у оквиру пратећих манифестација, учествовати и на овогодишњем позоришном фестивалу ,,Дани комедије”. Популарни Буња у овој представи опет игра једну од главних улога – Николу, а остала три лика тумаче искусна Виолета Пешић и млади Марија Миладиновић и Ратко Петровић.

– По образовању сам машински техничар и годинама сам радио у Индустрији каблова у Јагодини, а у извесном периоду, паралелно, и хонорарно, као комерцијалиста, у Биро – сервису за прецизну механику, а године 2003. одлучио сам се да реализујем понуђени социјални програм, па сам пар година радио неке друге додатне послове. Од 1. новембра 2010. године сам у служби Саборног храма Светих апостола Петра и Павла у Јагодини. Служим Богу у продавници, палионици и цркви.

bunja4

Још када сам се вратио са ратишта, године 1992, постао сам члан тадашњег мешовитог црквеног хора при Саборном храму, а после неколико година добио сам и благослов од почившег епископа шумадијског др Саве (Вуковића) да упишем Теолошки институт, али због тадашњих финансијских проблема у томе нисам успео. Ипак, нека виша сила није ми дала да се одвојим од цркве и ,ево, већ скоро три године сам свакодневно овде. Лепо сам примљен од целог братства, свештенства и колега и у потпуности сам посвећен цркви и позоришту. Свакако да уметност и вера иду руку под руку, јер ако не верујете у нешто ви ништа и не можете да остварите – поручује на крају разговора за ,,Нови пут” познати јагодински глумац и црквењак Драган Буњевац.

Бајо Џаковић

фото: А.Добросављевић

 Извор: noviput.rs

Поводом јубилеја 1700 година Миланског едикта: Штетићу високо признање

У оквиру прославе 1700 година „Миланског едикта“, који је започео у Нишу, 17. јануара великом мултимедијалном презентацијом и свечаним концертом хора Сретењског манастира из Москве, израда комплетног штампаног материјала поверена је од стране Министарства културе и медија Владе Републике Србије познатом јагодинском сликару и графичару, редовном професору графичког дизајна на Универзитету у Крагујевцу Слободану Штетићу. Програм који ће се одвијати на много локација у Републици, али и у иностранству, велико су признање овом јагодинском уметнику, иначе дизајнеру који се посебно истакао у области позоришног плаката

plakatKonstantin

Замолили смо професора Слободана Штетића да нам каже шта ће се све дешавати у оквиру ове прославе, која је, морамо рећи, изазвала бурна реаговања у Србији.

– Најпре, после велелепног отварања манифестације прошлог месеца у нишком Народном позоришту, управо је завршена прва премијера представе „Константин” која је рађена у копродукцији Народног позоришта из Ниша и Народног позоришта из Београда, по тексту Дејана Стојиљковића, у режији Југа Радивојевића. Домаћин вечери је био министар културе и информисања Републике Србије, господин Братислав Петковић. Наравно, како сам ангажован да поставка мог графичког индентитета прати све манифестације током целе ове године, урадио и пропагандни материјал за ову представу, као и читав низ пратећих штампаних материјал, почев од програма, рекламних кеса, блокова за писање, позивница, плаката и других публикација. Друга премијера је одржана јуче у београдском Народном позоришту, а у представи играју најпознатији српски глумци из многих наших позоришта. Домаћин синоћне премијере био је господин Томислав Николић, председник Републике Србије, а премијери су присуствовали и господин премијер Ивица Дачић, његова Светост патријах српски господин Иринеј и дипломатски кор. Већ у мају отвара се изложба „Константин и његово доба”, коју организује Народни музеј Републике Србије, на којој ће бити приказано 128 артефаката нулте културне вредности од И до ИВ века наше ере. У истом месецу, 18. маја Вердијеву оперу „Аида” извешће ансамбл Београдске опере, а очекује се и учешће две светске оперске звезде. Премијера ће се одржати у Римској арени у Виминацијуму. Јун месец биће посвећен музичким догађањима, тако да се поред концерта неокласичне музике под називом „Константинус Магнус” у Нишкој тврђави, планира и мултимедијални спектакл Александра Сање Илића уз учешће оркестра и хора Београдске опере, Београдског балета и етно певача. Домаћин вечери биће министар културе и туризма Републике Турске. Половином јуна у Нишкој тврђави биће изведена 9. Бетовенова симфонија. Концерт у извођењу Београдске филхармоније, биће под вођством диригента Мухе Танга (Мухаи Танг). На истом месту после мање од две недеље је Опера „Трубадур” Ђузепа Вердија. Поред ансамбла Београдске опере, која ће извести „Трубадур”, очекује се учешће две светски познате оперске звезде. Домаћин опере биће амбасадор републике Италије у републици Србији.Планиран је и концерт „Музика Константиновог града”. Литургија поглавара православних цркава уз присуство великодостојника других хришћанских цркава и гостију из јавног живота планирана је за октобар, када ће се одржати и Програм који припрема Српска православна црква, а који ће садржати екуменске скупове и верска предавања. Овом приликом свакако треба поменути и праизведбу опере „Ин хоц сигно” по либрету Дејана Младиновића, музику компонује Марко Фризина. Наравно, биће ту још доста других програма изложби, предавања и сл.

Slobodan-Štetić

За које манифестације Ви дизајнирате пропагандни материјал?

– Наравно за све, јер је прихваћен мој концепт. Било је ту и других предлога, дизајнера из иностранства и Србије, али овај одговоран и велики посао радим ја уз помоћ мојих синова, који су такође графички дизајнери. Додуше, млађи Михајло је још студент, али ми је драгоцена помоћ. Старији син Богдан који је дипломирао Графички дизајн, а сада је асистент на, слободно могу рећи, престижном Педагошком факултету у Јагодини и докторант у Београду више ми помаже у делу маркетиншке промоције, израде планова рада и свих оних активности које познаје боље од мене и мени је то драгоцено када проводим дванаест часова дневно, односно преко ноћи за рачунаром.

Да ли су у питању материјална средства када сте толико ангажовани, сада како чујемо готово породично, или нешто друго?

– Претпостављам на шта циљате овим питањем. Наравно да не јер се овим послом бавим више од 35 година па се нисам обогатио. Неки који су се шеткали у ранијем периоду по јагодинским фабрикама добијали су на поклон од државе станове који су били по цени на нивоу Гонкурове награде – 1 француски франак. То што се деси да уметници понекад мало више зараде је сасвим нормално јер ја иза себе имам на стотине изложби у земљи и иностранству, десетине награда, а моји студенти за Катедре за Графички дизајн у највећем броју одмах после дипломирања налазе послове у најелитнијим маркетиншким ангенцијама, неки су асистенти на факултетима, а ускоро ћу имати лепу прилику да неколицина мојих студената, који су ми били и асистенти, постају доценти и настављају нешто што су започели студирајући код мене и мојих колега. Нема награде и изложбе коју они нису освојили било у Србији било у иностранству.

О осталим уметницима који су ангажовани на пројекту „Милански едикт” и њиховим хонорарима не желим да говорим јер мислим да је непристојно завиривати у туђ новчаник. Но, ипак, као илустрацију уз извињење нашем великом глумцу Миодрагу Кривокапићу који игра насловну улогу – Константина, рећу ћу Вам да је његов хонорар за две премијере и по три представе у Нишу и Београду две хиљаде евра. Таква глумачка величина која је три пута дневно свакога дана готово месец дана припремала једну захтевну улогу за тај посао би у Европи добила десетоструки хонорар, а у Америци на Бродвеју можда и стоструки. Управо тако. Зато је права срамота што наша јавност поставља та бесмислена питања о огромним хонорарима, а при томе не мислећи ко ће све у овој години посетити Србију и ко би све могао да није таквих малограђанских глупости. Зар мислите да ће неко радити бадава нешто што свима нама пружа велика уметничка достигнућа и уз, на пример, Новака Ђоковића гради лепу слику о лепој, паметној и талентованој Србији у свету. Када један глумац, велики глумац, готово громада за свој посао добије две хиљаде евра, свима су уста отворена, а када неки млади, полуталентовани спортиста добије милионе евра то је нормалано. Да ли би поменути Новак Ђоковић по коме је, вероватно наша земља једино у свету и позитивно позната треба да побеђује на највећим турнирима без пара, а да организатори деле десетине и стотине милионе евра који тај младић својим талентом, јединственошћу мајсторсвом привлачи публику. Он није најбољи у свом селу него на планети која се зове Земља.

Шта Вас највише радује у ангажовању на пројекту „Милански едикт”?

– Најпре чињеница да радим посао који ће моју земљу преставити на добар начин у земљи и иностранству. Највише ме радује пројекат брендирања београдског аеродрома „Никола Тесла” који ће, после изложбе о Иви Андрићу у свом огромном простору и изложбом површине три стотине квадратних метара, угостити изложбу о Константину. То није класична изложба већ три стотине квадрата мог дизајна у сарадњи са стручњацима свих профила из београдског Народног музеја. Ликовна решења осим поручиоца, Министарства културе до сада нико није видео те сам одлучио да један део од тридесет квадратних метара уступим на објављивање недељнику „Нови пут” из ког сам и поникао – истиче на крају разговора за „Нови пут” угледни српски ументик који је дуже од деценије био ликовно-графички уметник и новинар нашег недељника и Радио Јагодине.


0 СЛОБОДИ РЕЛИГИЈА У РИМСКОМ ЦАРСТВУ КОЈЕГ СУ 313. ГОДИНЕ ПРОГЛАСИЛИ КОНСТАНТИН, ВЛАДАР ЗАПАДНОГ ДЕЛА РИМСКОГ ЦАРСТВА И ЛИЦИНИЈЕ, ВЛАДАР ИСТОЧНОГ ДЕЛА

„Пошто смо се нас двојица, ја Константин Август и ја, Лициније Август, срећно састали у Милану и пошто смо размотрили све што се односило на јавно добро, међу свим стварима које су нам се чиниле корисне у много чему за све, одлучили смо да дамо предност и ставимо на прво место оно што се тицало поштовања богова и побожности и да дозволимо у исто време и хришћанима и свим другима слободу да у побожности следе религију коју желе, тако да све оно што на небу постоји буде благонаклоно према нама и свима онима који су под нашом влашћу.

Данас смо, дакле донели спасоносну и правичну одлуку да апсолутно никоме не буде ускраћено право да изабере и следи божју службу хришћанске религије и да свакоме буде слободно да ум свој окрене оној религији за коју сматра да је у складу са његовим ставом, тако да то божанство нама буде благонаклоно, брине о нама и пружи нам своју бригу и заштиту.

Следећи тај принцип, сложили смо се да донесемо овај рескрипт, да би оно што се налази у нашим претходним одлукама које се тичу хришћана и које су упућене твојој побожности, а чини се потпуно супротно и страно нашој благости, буде укинуто и да се у исто време свако од оних ко има споменуто опредељење да чува хришћанску религију, може слободно и просто да га задржи без тешкоћа.”

Извор: Тријумф хришћанства: Константин, Ниш и Милански едикт, аутор Радивој Радић

 

ПОДСЕЋАЊЕ О КОНСТАНТИНУ ПРВОМ ВЕЛИКОМ

Први хришћански император рођен је у Наисусу, данашњем Нишу.

Цар Флавије Валерије Аурелије Константин Август (Флавиус Валериус Аурелиус Цонстантинус Аугустус), познатији као Константин И Велики, владао је Римским царством од 306. до 337. године. Током своје владавине спровео је низ реформи на пољу администрације и војске које су оснажиле Римско царство, уздрмано великом кризом у 3. веку.

Сматра се да се Констанције Хлор, Константинов отац , упознао са Јеленом, мајком Константина Великог око 270. године, док је службовао као гардиста у Битинији, северо-источном делу Мале Азије. У то време било је забрањено да супружници буду из неспојивих друштвених сталежа, па се претпоставља да је Јелена, пореклом из нижег сталежа, била Констанцијева ванбрачна жена. У фебруару 272. или 273. године, Јелена је родила Константина у Наисусу (данашњи Ниш).

Константин Велики ступио је на позорницу Римског царства као човек коме се Бог лично обратио. Уз „божанску наклоност” он је побеђивао своје непријатеље, бивајући скоро увек бројчано инфериорнији. Симбол који се указао Константину пред битку за град Рим, код Милвијског моста, (312.год.), био је јединствен и означавао је почетна слова Христа. То је био први пут да се такво обележје обзнанило, и сви данашњи покушаји да се датира порекло симбола хи-ро, воде до цара Константина којег су рани хришћани прихватили као симбол хришћанства. Симбол хи-ро

Отпочињањем христијанизације Римског царства, као и оснивањем Цариграда, Константин је ударио темеље будућем Византијском царству, које ће трајати 1000 година. Као први хришћански цар, велики добротвор и ктитор хришћанске цркве, Константин је након смрти (337. године) канонизован, а у православним црквама, укључујући и Српску православну цркву, поштује се као светац и „равноапостолни цар”.

Бајо Џаковић

Фото: Александар Добросављевић

извор:www.noviput.rs